Где је врх?

- Јуначе дедин, дођи да ти деда исприча једну причу.
- Дедо, а хоће ли бити занимљива као она прича о вампирима?

- Биће занимљивија, само ти дођи, седи на камен и слушај.

- Ево, дедо, идем одмах. А, хоћемо ли после на врх?

- Ићи ћемо, обећава ти деда.

- Ух, што се радујем, дедо. 'Ајде, слушам те, причај.

- Видиш, ову причу је мени испричао мој деда. А њему је испричао његов деда. Први који је причу испричао, био је дединог деде дедин деда. Јеси ли разумео?

- Јесам. Значи, прича је много стара?

- Тако је. Видиш, некада давно, није било као сад.

- То дедо, значи да ни сад није као некад?

- Тачно тако. А да ли ти верујеш да је твој деда некада био млад?

- Верујем, дедо, ти ме никада ниси лагао. Али ниси ми рекао, где је тај врх.

- Полако, дедино куре. Е, сад да те питам, да ли ти верујеш да сам и ја био дете као ти, чак сам био и мањи.

- Па, верујем дедо, само то мора да је било много пре него некад.

- Е, видиш, то је било баш некад.

- Баш некад?

- Баш тад.

- Добро, дедо, кажи ми шта је тај врх.

- Па, овако, дедина мушкарчино. Када сам ја био мали, деда ми је говорио о врху.

- Је ли ти он показао тај врх?

- Да. Он ми је показао где је тај врх и ја сам га видео.

- Видео си? Хоћу и ја, дедо, води ме на врх.

- Нећу те ја водити, сам ћеш му прићи. И видећеш га.

- А ја, дедо, шта ја...

- И ти ћеш полако, без журбе, кад-тад ћеш доћи до врха. 

- Али ја хоћу одмах...

- Не може одмах, чедо дедино. Ка том врху се пењеш годинама. Идеш корак по корак. Слушаш људе шта говоре. Гледаш природу како помаже човеку. Учиш од ње да би знао како треба живети и помагати родитељима, ближњима и другим људима. Учиш да волиш људе око себе. И запамти: рука која даје, увек је одозго!

- Не смем да мрзим?

- Никако! Треба да се бориш против мржње, треба да се бориш за године. А, када постанеш овако стар као ја, и када се приближиш врху, треба да знаш како му прићи. 

- Добро, дедо, јеси ли ти дошао до врха?

- Јесам, пре десетак година.

- Па, дедо, што ме мучиш, покажи ми где је врх?

- Дедино злато, врх се данас не види. Некада је био нормална ствар а данас је чудо. Многи су људи одустали на пола пута.

- Одустали? Чудо?

- Да, чудо. И ти ћеш се борити да дођеш до чуда.

- Како, дедо?

- Чувај себе да што дуже живиш, чувај родитеље да и они што дуже поживе. Ето, ја сам доживео да ми седамдесети рођендан честитају моји родитељи. То је врх! 

- То је врх?!

- Да. 

- Али како да дођем до њега?

- Само се придржавај једне мисли - три слова Х!

- Деда, шта су та три слова Х?

- То су храна, хигијена и ходање. Јеси ли разумео све и знаш ли шта треба да радиш?

- Разумео сам и знам шта треба да урадим, дедо! Треба некада ову причу да испричам свом унуку.

- Ето, дедино јаре, управо си креуно ка врху!

Да ми је знати

- Знаш, постоје две врсте људи на планети, - рече ми Паја.
- Само две? Мислио сам да има више, најмање три.
- Не, само две. Они који знају све о теби и они други.
- Ко то зна све о мени? Па, ја не знам све о мени а камо ли други, - побунио сам се.
- Е, па, види овако... ти знаш то што знаш. Ови људи не знају то, али знају оно што ти не знаш о себи.
- Бога ти, хајде реци ми да ли и ти знаш то што људи знају, - исказао сам знатижељу.
- Нешто знам а нешто не.

- Добро, де, претворио сам се у ухо, слушам те.

- Знаш шта, добри смо пријатељи, не бих...

- Батали пријатељство, певај. Редно је да и ја сазнам нешто о себи. Незгодно је да неки људи знају о мени више од мене.

- Па јес, и то што кажеш... Штета би било да не знаш.

- Дакле, да чујемо.

- Можда ти се нешто и не буде свидело...

- Спреман сам на сваки вид ризика па и тај - да ми се нешто о мени не свиђа.

- Добро, сам си хтео да знаш.

И тако... поче мој пријатељ, Паја, да прича о мени све што је знао. Или је мислио да зна? Не знам, он је био тако убедљив да сам почео да верујем у све оно што је причао, иако сам пре тога мислио да ме то не може дотаћи. Ај, људи моји, толико тога сам сазнао о себи, просто не могу веровати да се то мени дешавало. У шта сам све био уплетен, то је било невероватно. Поједине активности просто нису биле спојиве са мојим интелектуалним нивоом али... то је био део мене.

- А шта је са оним другим? - питао сам.

- Са којим другим?

- Зар ниси на почетку разговора рекао да постоје две врсте људи?

- Ах. то! Да, казао сам. 

- Па?

- Па, ето, у "они други" си ти. 

Самовање

Сами сте?
Сами у оволиком парку?
Видим, изабрали сте хлад.
Платан је божји благослов у спарне дане,

иначе, скоро да нема друге примене.
Могу ли сести поред Вас?
Хвала. Самујмо заједно.

 
*
Ви, опет сами?
И јуче сте били сами.
Ви сами а клупа велика, широка...
Извините, могу ли Вам се придружити?
Хвала, тако сте љубазни.
Ето, сад смо клупи дали сврху.
И она више воли када на њој седну двоје.
Добро сте рекли, за двоје је и намењена.
Некако је лепше када се самује удвоје, зар не?

 
*
Да, слободно је, изволите сести.
Ето, самујем.
Изгледам забринуто и тужно?
Не, више, замишљено.
Јуче, док сте одлазили, размишљао сам...
О свему. Највише о самовању.
Па, закључио сам...
Самовање удвоје је занимљиво... Донекле!

Али, одласком сте изгубили нешто.

Не, није то. Нешто више од материјалног.

Привилегију дружења са мном,

тако блиским а ипак далеким.

И закључио сам:

Боље је самовати сам 

него бити сам са неким!