*Сва морална и имовинска права над текстом задржавам као аутор.
Понекад, за неке приче ти не треба ни тема, ни инспирација или идеја. Једноставно, приче се пишу саме од себе. Једна, тако самописана прича иде, отприлике, овако:
Тог преподнева ушао је Дане у пекару с намером да себи купи бурек. За њим је у пекару ступило још пар потенцијалних купаца брашнених производа. Продавачица је била врло љубазна и питала какав бурек жели, на шта је Дане рекао да жели бурек са сиром. Уто се у разговор умешао човек осредњих година, који је стајао у реду иза купца:
- Ако сте тражили бурек, то вам је пита са месом, господине.
Тај његов упад га је мало дрзнуо и није му се допао али је културно реаговао:
- Ако је бурек, господине, пита сас месо, кво је ондак пита са спанаћ? - заинтересовао се Дане.
- То вам је зељаник.
- А пита сас сирење? - полуиронично је поставио питање, пропевши се на ножним прстима.
- Баница, мој пријатељу, баница. Тако се овде, на југу наше земље, одувек звала пита са сиром.
Замислио се Дане, повезао све појмове и увидео да постоји логика. Сетио се како је његова баба некада правила баницу и то испод црепуље. Тај мирис му се на трен вратио па је одлучио да упадицу прихвати као добронамерну. Осећао се богатијим и просветљенијим за то ново сазнање, па се поносно обрати продавачици:
- Госпођо, дајте ми две осмине од баницу - рекао је продавачици а она га услужила ћутке и са једва приметним али љубазним осмехом. Уз, у папиру увијени производ, пружила му је кусур и фискални исечак. Како је у пекари било столова за којима се могла презалогајити купљена роба, сео је за једним од њих и почео да сажвакане залогаје банице одлаже у свој стомак. Кусур и рачун је пак одложио у џеп. У међувремену, човек - познавалац бурека, приликом напуштања пекаре, пожелео му је пријатан оброк, на чему му се Дане уљудно захвалио:
- Фала ви, господине, на помоћ. До с'г, ни
сам несам знаја
ни кво купујем,
ни кво једем..
- Нема на чему, радује ме ако сам вам бар мало проширио видике.
Након петнаестак минута, наш јунак је пекару напустио сит и задовољан због проширених видика. На улици није исходао ни двадесетак корака када га трже глас иза његових леђа:
- Господине!
Након освртања угледао је две прилике које су му се обратиле упитно-констатацијским речима:
- Господине, ви сте управо изашли из пекаре?!
- Дабоме, право.
- Ми смо припадници државног сектора, из финансијске инспекције, интересује нас шта сте пазарили у пекари.
- Купија сам бурек, то јес, баницу!
- У реду, покажите нам фискални рачун, дужни сте га сачувати до 200 метара удаљености од објекта где сте пазарили.
- Али ја...
- Молим вас - умеша се други припадник сектора у дијалог, те наста тријалог - ако не поседујете фискални рачун, мораћете платити казну.
- Али, људи... сектораши, чекајте малко...
- Нема чекања! Јесте ли од обвезника добили такав папир, односно, исечак?
- Јесам, добија сам исечак од баницу и неку артишку, него...
- Е, онда нам покажите ту артишку.
- Ама, господо препадници, сачекајте. Не знам куде сам гу денуја, - поче Дане да гура своје руке по свим џеповима своје одеће.
- Хајде, хајде... немојте се снебивати. Очигледно нисте сачували рачун, морате платити казну на лицу места.
- Аха, еве га! Туј је! - најзад је пронашао тражени докуменат, у овом случају важан као аусвајс, и пружио га службеним лицима на увид.
- Добро, у реду је - рече прво службено лице.
- Добро, у реду је - рече друго службено лице. - Овде пише да сте купили бурек. Дакле, покажите нам купљену робу то јест, купљено добро.
- Аух, господо финајсери...
- Нема аух, нема господо! Покажите робу, одмах сада! - био је упоран другослужбијанац.
- Мислим да смо у проблем, голем проблем... - мистериозно рече Дане.
- Каквом проблему? Ми нисмо у никаквом проблему а ви очигледно јесте, - гордио се исти службеник.
- Абре људи, сви смо у проблем. Стра ме да ћу ви сас одговор проширим видици, - испрси се Дане!
- Ви да нам проширите видике!? Ха, ха, ха... - оба припадника државног сектора прснуше од смеха па у један глас запиташе:
- Како?
- Па, робу... тој купљено добро, тој ћу могу да ви пружим на увид тек сутра.
