- Је ли Трајко, па докле ће идеш такој ицепен, нешишан, небричен? Никад те још несам видеја да обучеш неку нову џопку. Ти цел живот проведе у теј попке, па да су бар целе, него... А имаш пензију, неси без пару, што си не купиш нешто да се подновиш? Издаци немаш ко други што имав. На тебе, ни ти врека ни ти крека, нигде не путујеш, за кво чуваш паре. Купи си бар нове панталоне, нов гуњ...
- А шће ми све тој?
- Како бре, шће ти? Да се заличиш, да на човека личиш?
- Ама, шће ми све тој кад ће и онакој пропас света, брго.
Трајко је живео у својој кући, скоро на крају села. То и није била кућа, заправо. Ниједан други опис осим страћаре, не заслужује његов стамбени простор. Та његова уџара, која је некада била кућа, састојала се од два одељења. Остатак куће се срушио, не задуго пошто се срушио кров над тим делом зграде. Када се крочи у прву просторију, на левој страни поред прозора, скренуће вам пажњу нагомилана, истрошена постељина, а поврх тога, као шлаг на торти, остаци отпалог плафонског блата. Одмах поред, стол једнаких страна, из чијих се дасака буђ борила за своје парче неба. Површина стола вероватно никада није сазнала за било какву хемију и увек је представљала променаду за муве и осталу гамад. Стол као да је био у дослуху са својим газдом. Одавао је утисак и наговештај брзог пропаста света.
На десној страни просторије, у самом углу је чурио црни шпорет, о коме су само ногари сведочили да је био направљен од лима. Одмах у продужетку, остаци мандрак кревета, очигледно су и даље вршили своју дужност. Поред згужване покривке, испод средине кревета, могла се уочити потпора од дрвеног сандучета. Жице у мандраку не гуде више као некада. Сада зашкрипе само када, с првим сумраком, Трајко изручи својих осам банки и педесетак кила на њима, и када га простата опомене на физиолошке, ноћне активности. Никада није хтео да уложи ни динара на своје становање због "И онакој ће пропас света, брго"
Није се женио никада, и нико никада није сазнао да ли је Трајко икада осетио мекоћу и мирис женског тела, као ни влажност и топлину женске утробе. Своју младост и дане рада, провео је у једној осредње стојећој фирми. И тамо је био познат по тези о пропасти света. Арчио је своје време по свом нахођењу и по својим законима. Никада никоме дужан остао није, никада се никоме замерио није и увек у уверењу да ће пропаст света бити брзо, врло брзо. Млађи нараштаји у месту су били убеђени да Трајко никада није ни био млад, да никада није био у пубертету, да није маштао попут својих вршњака о животу, о девојкама, о потреби да задовољи своје сексуалне пориве...
Иако је био сам, без рода и порода, без другара и пријатеља, ипак се на сахрани окупило доста света. Очигледно, свет је дошао на његову сахрану и поред тога што је Трајко целог свог живота тврдио да ће исти "брго пропасти". Управо на ову тему се одвијао разговор међу присутнима, баш у моменту када су грудве земље почеле да падају на сандук. И онда, многе очи засузише, ко ће знати из ког разлога. Можда зато што никоме у животу ништа нажао учинио није, можда зато што је био пример скромности и једноставности, поштења и оличења човечности. Неко ће рећи да је умро у беди, али та беда, то је било његово све и свја. Пре ће бити да је жалост била резултат сазнања да нема више једног ЧОВЕКА.
- Ете, Трајко читав живот викаше да ће буде тај пропас света, та такој си човек умре и не дочека га.
- А, куј па казује да га неје дочекаја?
- Пал, еве, свет си и даље траји, дал си ћорав ил си будала?
- Несам ћорав, а несам ни будала. Размисли малко, Трајко си је бија свет за себе!
- А шће ми све тој?
- Како бре, шће ти? Да се заличиш, да на човека личиш?
- Ама, шће ми све тој кад ће и онакој пропас света, брго.
Трајко је живео у својој кући, скоро на крају села. То и није била кућа, заправо. Ниједан други опис осим страћаре, не заслужује његов стамбени простор. Та његова уџара, која је некада била кућа, састојала се од два одељења. Остатак куће се срушио, не задуго пошто се срушио кров над тим делом зграде. Када се крочи у прву просторију, на левој страни поред прозора, скренуће вам пажњу нагомилана, истрошена постељина, а поврх тога, као шлаг на торти, остаци отпалог плафонског блата. Одмах поред, стол једнаких страна, из чијих се дасака буђ борила за своје парче неба. Површина стола вероватно никада није сазнала за било какву хемију и увек је представљала променаду за муве и осталу гамад. Стол као да је био у дослуху са својим газдом. Одавао је утисак и наговештај брзог пропаста света.
На десној страни просторије, у самом углу је чурио црни шпорет, о коме су само ногари сведочили да је био направљен од лима. Одмах у продужетку, остаци мандрак кревета, очигледно су и даље вршили своју дужност. Поред згужване покривке, испод средине кревета, могла се уочити потпора од дрвеног сандучета. Жице у мандраку не гуде више као некада. Сада зашкрипе само када, с првим сумраком, Трајко изручи својих осам банки и педесетак кила на њима, и када га простата опомене на физиолошке, ноћне активности. Никада није хтео да уложи ни динара на своје становање због "И онакој ће пропас света, брго"
Није се женио никада, и нико никада није сазнао да ли је Трајко икада осетио мекоћу и мирис женског тела, као ни влажност и топлину женске утробе. Своју младост и дане рада, провео је у једној осредње стојећој фирми. И тамо је био познат по тези о пропасти света. Арчио је своје време по свом нахођењу и по својим законима. Никада никоме дужан остао није, никада се никоме замерио није и увек у уверењу да ће пропаст света бити брзо, врло брзо. Млађи нараштаји у месту су били убеђени да Трајко никада није ни био млад, да никада није био у пубертету, да није маштао попут својих вршњака о животу, о девојкама, о потреби да задовољи своје сексуалне пориве...
Иако је био сам, без рода и порода, без другара и пријатеља, ипак се на сахрани окупило доста света. Очигледно, свет је дошао на његову сахрану и поред тога што је Трајко целог свог живота тврдио да ће исти "брго пропасти". Управо на ову тему се одвијао разговор међу присутнима, баш у моменту када су грудве земље почеле да падају на сандук. И онда, многе очи засузише, ко ће знати из ког разлога. Можда зато што никоме у животу ништа нажао учинио није, можда зато што је био пример скромности и једноставности, поштења и оличења човечности. Неко ће рећи да је умро у беди, али та беда, то је било његово све и свја. Пре ће бити да је жалост била резултат сазнања да нема више једног ЧОВЕКА.
- Ете, Трајко читав живот викаше да ће буде тај пропас света, та такој си човек умре и не дочека га.
- А, куј па казује да га неје дочекаја?
- Пал, еве, свет си и даље траји, дал си ћорав ил си будала?
- Несам ћорав, а несам ни будала. Размисли малко, Трајко си је бија свет за себе!