Ауторство

Већина текстова на блогу су ауторски и објављени, задржавам сва АУТОРСКА ПРАВА над њима, МОРАЛНА И ИМОВИНСКА!

уторак, 20. децембар 2022.

Најбоље да ћутиш

За тебе је најбоље да ћутиш.
Вечито нешто сумњаш и мутиш.
Правиш од себе будалу тешку
Ти код очију не видиш грешку.

Да ћутиш, за тебе је најбоље
Не помињи конопце и коље.
Не подсећај никога на гета,
све неправде и гадости света.

Да ћутиш, најбоље је за тебе
Такав као ти, најпре најебе
Покриј се колико ти је ћебе
Не слути, ћути, гледај си себе.

Шта се бригаш што те други јашу
Или што продају земљу нашу
Важно, нико тебе не продаје
Не дирај кера који те не лаје.

Док ти бацаш дрвље и камење
они поносно каче знамење.
Схавти, не блати по овом друштву
које у недрима негује уштву.

Ономад си на скупу добио пендрек
шутнули те, бацили у јендек.
Ти се љутиш уместо да славиш
Ћут! Могао си апс да заглавиш.

А тамо би те тимарили дневно
без сведока, без милости, гневно.
Према томе, нема да се љутиш
затвори губицу и... да ћутиш!

Слушај ме сад: Ћути, не галами
Не тандрчи, не штрчи, не звони
У тесном сокаку или у тами
Очас ће те ућуткати они.

Никад не исправљај Дрину криву
И не помињи будућност сиву.
Кудгод да се од куће упутиш,
За тебе је најбоље да ћутиш.



уторак, 13. децембар 2022.

Играју се са мном

Да мислим својом седом
нису ми дали прилике.
А нудили красне савете,
и држали фине придике.
Разним порукама
подстицали, соколили
одасвуд ме заобишли,
"хлеба и игара" па опколили.
Систем су створили 
у њему ме затворили.
Ту ме спаковали, 
за став заковали и уторили
Као коња, из закоња 
у шталу вешто ушталили
Главу ми омекшали, 
тврду кожу уштавили.
Најзад, закључили 
да нисам по њином аршину.
Избацили ме из "елите" 
ту, доле, право у прашину.

Сад их гледам из жабље перспективе
док ми издају разноразне директиве.
Играју се са мном као мачка с мишем
не дају да зборим, забрањују да дишем.

Па и оно што кажем, теорија је завере!
Прогласе ме лудим да ми не замере
Смишљају и изнова пишу декрете
Причају да сам ко мало дете.
Видим, талог спрема нови налог.
Ништа страшно док ме држе за малог!



недеља, 11. децембар 2022.

Зимска чаролија

     Зима је била на измаку. Бројила је своје последње дане за ту годину. Сунце се кроз облаке пробијало и својим зрацима интензивније почело да топи снег. Човек је седео у својој топлој соби и кроз прозор гледао зиму и све што јој се дешава. Напољу, време се ојужило. Иако је снега још увек било у великим количинама, топлије време је измамило децу из својих кућа. Деца су се сакупила на оближњем брегу и покушавала да од открављеног снега направе снешка. Како су знала и умела, уз помоћ одраслије деце, сви скупа су направили нешто што је личило на снешка. Сада су се деца имала чему радовати - свом уметничком делу. И радовала су се. Онда су се деца поделила у две групе и почела да се грудвају. Једна грудва је пала на сами врх брдашца и почела да се котрља. Од те мале грудве, бачене дечијом руком, у замаху котрљања, настала је већа грудва. Својим даљим кретањем бивала је све већа јер је успут сакупљала све више снега и свега осталог на шта је наишла: сломљене гране, опало лишће, грудве земље, камење... Деца су гледала за грудвом и радовала се. Брежуљак је одзвањао од дечије граје. Грудва је са сваким новим кругом бивала све већа а докотрљала се све до подножја. Ту се зауставила, ту су престали да постоје услови за даљим увећањем, ту је изгубила снагу. Човек је све то посматрао из своје куће, са свог прозора. 
     А онда, усне човека, не одвајајући се једна од друге, развукоше се у загонетни осмех. Упалила му се лампица! Стећи ће богатство управо на тај начин, као што је грудва сакупљала снег. Тога дана је био окупиран, или боље речено, опседнут идејом да се лако обогати. Није могао да се одбрани од навира идеја, преплавиле су га и обузеле сасвим. Док је о томе размишљао, поглед му је завршавао на оној позамашној грудви. Усне човека се дуго задржаше у осмех из кога је надолазила плима задовољства. Довољно ће бити само да баци грудвицу своје замисли на врх. На врх? На који врх, почела је да га прогања та мисао? Све до вечери, размишљао је шта би могло да представља врх. Тo вече није вечерао. Те ноћи није спавао. 
     Тога преподнева се пробудио врло касно. У времену сна, сањао је како се и он сам претворио у грудву снега, а некакви грамзиви људи су га поткопавали или су с њега скидали по мало снега. Били су окрутни према њему и непријатељски расположени. Неко је хтео да од њега лопатом одвали повећи комад снега! Имао је осећај да му неко срце из груди чупа. Управо у том тренутку се пробудио с болом у грудима. 
     Нови дан је крупним корацима већ грабио ка подневу. Човек је, такође, крупним корацима изашао ван и пришао месту, где је синоћ остала повећа грудва снега. На гомили, затекао је камење, земљу, гране, труло лишће и тек шачицу снега. Ту су нестали неки услови... Од врха ни трага ни гласа. Човек је био љут на оне људе из свог сна! И на децу. Мрзео их је. Мрзео је читав свет. Погледао је на сат, видео да ће ускоро подне. Лакнуло му је: доласком поднева, стећи ће се услови да мрзи и самог себе.



четвртак, 8. децембар 2022.

Здравица

- Е, па, да смо живи и здрави, куме. Ево, првом чашом бих наздравио твојој деци, да су жива и здрава и са их срећа увек у животу прати.
- Хвала, куме, и ти да си жив и здрав, живели!
- Ето, куме, да испијем и ову другу чашу а њоме бих наздравио куми, да је жива, здрава, весела и да је лепота служи још много година.
- Хвала ти, куме, жив био.
- Ех, куме, ваља поћи кући, одоцнио сам, баш сам се заракијао.
- 'Ајде, куме, ајде попиј јоште једну, у моје здравље.
- Хвала, куме, али није ми више до пића.

уторак, 6. децембар 2022.

Песмица о сарми

На крсној се једној слави
у небеса дигла ларма
гости нису људски јели
зафалила света Сарма

А било је свих чудеса
и од хране и од пића
кркало се до небеса
ал без сарме све је сића!

Супе, чорбе, вешалицe
ћуфте, вруће погачице
колачи и разне торте
мезелуци од све сорте.

Поред целе те палете
радује се свако дете
ал наш човек тражи више
без сарме се тешко дише

Домаћице наша мила
само сарме на стол мећи
причаћемо, слава била,
све смо растргли стојећи..

Ој сармице чудна храно
И смотана си преукусна
Јео бих те јутром рано
Љубила те моја усна

А сарма је много проста
само од купуса и меса
ипак, ње ми никад доста
лечи од нервозе, стреса
   
Волим сарму кад је цела
Можда ми је таква карма
Кад се свих заситим јела
Увек добро дође сарма.

недеља, 4. децембар 2022.

Летовање

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
     Лето је те године кренуло са ведрим и веома топлим данима. Јовановићи су истезали своје краке у хладовини липове крошње, у свом дворишу. Наиме, живели у стану у варошици али би у своје село одлазили у летњим, нарочито нерадним данима. Село је било брдског типа, само два километара удаљено од варошице, а тамо су одлазили не би ли се надисали сеоског, чистог и свежег ваздуха. Лежећи тако у дебелој хладовини и гледајући у плаво небо, рече Љуба својој жени, Деси: 
- Лепо је уживати под крошњом липе и упијати њен опојни мирис зар не, Десо?
- То ли покушаваш да ме романтиком приволиш да одемо у собу?
- Ма, јок морe! Коме је сада, по овој врућини, до тога?
- Мени! Сећаш ли се кад си последњи пут легао са мном, а?
- Па, легао сам... Кад оно беше? Аха, сећаш ли се кад се на светог Стефана вратисмо са славе од кума?
- Сећам се. А, знаш ли ти кад је био свети Стефан?
- Па... ове године.
- Да, ове године у јануару, еј! А који је месец сада? Јуни, Љубишо, јуни!
- Ајде, не ситничари бре, Десо.
- Ситничарим? Да си некакав ваљани муж, сада бисмо то радили на некој плажи.
- На плажи, кажеш?
- Да, и то у Грчкој. Да окусимо грчку воду, гирос, рибље специјалитете, сувлаки...
- Аха... у Грис! На она три прста?
- Да, у Грис! Никако да упамтиш име полуострва; зове се Халкидики!
- Пааа, могли бисмо да идемо на тај један прст... Имамо нешто новца, уштедили смо близу петсто евра, - рече Љубиша.
- И од кума бисмо позајмили још толико да нам се нађе, - додаде Деса свој коментар, - а храну можемо понети за неколико дана... Него, реци ти мени, у каквом је стању наша кринка?
- Рекао сам ти да наш ауто не називаш кринком.
- Па, кад ми личи на кринку, хе, хе, хе... Дакле, у каквом је стању?
- А, па знаш да сам га терао код Ђуре Жмигавца због регистрације. Прегледао је кочнице, гуме, светла и све остало што треба. Рекао је да са овим аутом можемо и на крај света, а ти знаш колико је Ђура чувен по мајсторији. Па, сви виђенији људи сервисирају своје аутомобиле код Ђуре. Што ти каже Жмигавац, то ти је! - усхићено Љуба заврши хвалу о Ђури Жмигавцу.
     Сутрадан, Љуба и Деса су провели дан у жестокој припреми за одлазак у Грчку. Купили су нешто сира, паприку, замрзнуте пилиће, и још неке дрангулије, како би уштедели на храни. Њихова припрема за пут није могла проћи незапажено, поготово не код Станке Панорамке. Станка, жена у познијим годинама, била им је комшика са задњег спрата. Стан јој је захватао такву позицију у згради да је са своје терасе могла видети читаву панораму места, а посебан осврт имала је на паркинг испред зграде, као и на улаз у саму зграду. Како није имала ни кучета, а ни више од четири мачета, самим тим, потпуно ослобођена нарочитих обавеза, по цео дан је седела на тераси и осматрала. Што је више старила, вид јој је био оштрији. И овог пута, само једним погледом, уочила је ужурбано мување Десе и Љубише, који су становали у приземљу зграде. Када је била сигурна да се нешто посебно спрема, сишла је до улаза, тобож да избаци ђубре, и онако, успут питала Десу:
- Што сте се тол'ко узмували, бре Десо, ко да ће идете на море? 
- Да, ићи ћемо... Ићи ћемо у Грис, како Љуба воли да каже. Па, доста смо радили ове године, ред је да мало одморимо, - одговори Деса.
- Ако, ако... Окусите малко од тој грчко слунце, срећан ви пут. И убаво се проведите за све паре!
- Хвала, Станке, - беше љубазна Десина спољашност а изнутра је пламтела. Није јој се нарочито допало то што јој је управо Станка пожелела срећан пут, с обзиром на то да је поред надимка Панорамка, имала и поднадимак, Станка Малерка. Приликом враћања у стан, све је испричала свом Љубиши на шта овај одмахну главом, уз кратак коментар: "Бапске приче". Деса сумњичаво климну главом.
     Пут Грчке су кренули у сумрачје како би на свој циљ стигли у раним јутарњим сатима, нашли стан и искористили тај први дан за сунчање и брчкање у Егејском мору. Македонску границу су прешли без икаквих проблема и веома брзо. Љуба је волео ноћне вожње а путовање кроз Македонију је било баш пријатно. Трзаји бузукија на радију су већ почели да их припремају на грчку атмосферу. Наравно, неопходна је била извесна припрема и адаптација на нову климу. Уз десетак плаћања путарине, напустили су територију Македоније.
     На самој грчкој граници су имали мањи застој због језичке баријере. Видевши српске таблице, цариник је питао:
- Куда ви кренуло?
- Ту, до Грис, - одговори Љуба као из топа. Цариник помисли да путник говори енглески па рече:
- To Greece, yes, I know, but where? Greece is a big country.*1
- Ништа га нисам разумео, - обрати се својој жени.
- Изгледа да пита у ком делу Грчке идемо, - несигурна одговори Деса.
- Ми иде на море, - објасни Љуба повишеним тоном.
- А, таласа! Тако казе. Ористе паспорт, кало дромо.*2
- Шта каже цариник, - не могаше да сузбије своју знатижељу Љуба.
- Упозорава нас на опасности, изгледа да на мору има таласа.
- Аха, чуо сам, љубазан неки човек. Чудо нас није упозорио да је вода слана.
     Након краћег одмора наставили су пут према Солуну, пут који им је с обе своје стране у сусрет наводио расцветале олијандере. Неки посебан осећај је преплавио Десу и Љубишу и увлачио им се под кожу те је исту терао на пријатно стање језе, стање у коме су били помешани разни осећаји: усхићење, радост, понос, раздраганост, страст; као да је какав сликар с палете разних осећања покупио од свега по мало и премазаио Десу и Љубишу, ето, тако су се осећали. А посебан осећај тињао је у њима, мада то ниједно од њих двоје није исказивало: горди осећај да је одлазак у Грчку на море доступан само њима! Занесени тим емоцијама нису придавали значај брзини аутомобила, која је нагло почела да опада.
- Зашто стајеш, - најзад изусти Деса? - Уморио си се од вожње? Кад пре, некада си возио...
- Ћути бре, Десо, зар не видиш да ауто сам успорава? - питањем одговори Љубиша.
Било је скоро два сата иза поноћи када је мотор престао да ради a ауто стао. Налазили су се на грчкој територији, двадесетак километара од границе.
- Јесмо ли то у квару, Љубо?
- Не бих рекао... Ђура рече...
- Ђура је рекао да овим аутом можемо ићи на крај света, је ли тако? - упита Деса. 
- Таман тако је казао.
- Е, па, мој Љубо, овде је изгледа, крај света!
На Десину иронију Љуба није ништа рекао. Није знао или није умео било шта да каже. Зато Деса, онако, за себе, констатова:
- Изгледа да нам је Станка само довде пожелела срећан пут.
- Сигурно је мислила је да је море ближе, - покуша и Љуба да буде ироничан на Десин али несвесно, и свој рачун.
     На њихова упорна стопирања нико се није одазивао. Имали су осећај да су возачи, пролазећи поред њих, додавали гас својим аутомобилима. Након сат и нешто чекања, наишла су кола грчке полиције.
- Ви Сервија?
- Да, ми туристи из Србије, ауто нам стао, - одговори Љубиша.
- Има проблемо? Куда туристас идело? - врло разумљиво упита саобраћајни орган.
- На ове, прсте... - поче да дочарава Љубиша, показујући полицајцима испружена три прста: кажипрст, средњи и домали прст. Полицајци збуњено измењаше погледе.
- На Халкидики, на одмор, - одговори Деса.
- Ста има у ауто? Има орузје?
- Оружје? - узнемири се Љуба. - Не!
- Не!? - скоро уплашено рече грчки полицајац.
- Охи, госп... кириос!*3 - Деса најпре објасни полицајцу а потом и свом мужу: 
- Љубо, води рачуна шта причаш, НЕ на грчком значи ДА! 
- Како не, може да буде да? И, одакле ти знаш грчки? - упита Љуба своју жену али одговор доби у виду Десиног прекорног погледа.
Полицајци су их посматрали сумњичаво неко време а затим један од њих затражи кључеве аута да се сам увери у његову неисправност. Љуба му их даде те полацајац заузе место возача а Љуба остаде да стоји поред аута. Након окретања кључа и покушаја стављања мотора у погон, испод хаубе аута чуло се неко завијање.
- Ауто, мегало*4 проблем! - рече полицајац.
- Мегало!? - прогунђа Љуба.
- Мегало, - збуњено а као да се слаже, рече Деса. - А оно "на крај света"...  
Док се Деса чудила крају света, Љуба и полицајци померише ауто с коловоза, склонише га до самих олијандера, а онда један од полицајаца рече:
- Ви седи ту и цека. Пола сат стиза камион, вози Салоники, ок?
- Шта каже, да чекамо сами у овом мраку на отвореном путу? - још више се унезвери Деса.
- А шта друго можемо, чекаћемо, - утеши је Љуба, потом се обрати службеном лицу: - Ок!
Полицајац је телефоном разговарао са некима а затим се обрати Љубиши и Деси:
- Ми вама зели лепо превод на прс. 
Након гостопримивог обраћања, полицајци седоше у свој ауто и удаљише се с краја света.
     Наши туристи нису чекали ни цео сат, а већ је стигла служба за шлеповање неисправних возила. Из аута изађе некаква голобрада прилика, обучена у машинско уље и товатну маст.
- O, добро јутро земљаци, видим лесковачке таблице. Баш ли сте из Лесковца?
- Па... - поче да муца Љубиша, - не баш из Лесковца него...
- Казуј бре, одакле си, сва места око Лесковца знам!
- Па, из Грделице...
- Из Грделице! Чекај, баш ли из Грделице или...
- Па...
- Из Ораовице смо, а живимо у Грделици, - умеша се Деса по ко зна који пут у разговор.
- Из Ораовице!? Што не кажете, имам другара а и девојку сам имао одатле. Ја сам из Брестовца, име ми је Јовица, у Грчкој ме зову Јоргос. Радим у Солуну већ осам година у агенцији која је по раду слична Ауто мото савезу Србије. Ето, помажем нашим људима...
- Помагај, синко, Јоргосе, - рече Љуба, видевши извесно олакшање и помоћ у Јовици.
- Добро, дајте да видимо шта је са цокулом. 
- Којом цокулом? - збуњено рече Љуба.
- Тако кажемо за Рено 4, цокула... Па, зар не личи на цокулу кад се посматра из даљине?
- Дакле, цокула, ха, ха, ха! - насмеја се Деса и поред свих мука које су их притисле.
Потом Јоргос тј. Јовица, уђе у ауто и покуша да покрене мотор. Опет се из машине чуо неки завијајући звук.
- Господине, - обрати се Јоргос Љуби - Јесте ли ви спремали овај ауто за дуже путовање, јесте ли ишли код неког аутомеханичара да га прегледа?
- Наравно.
- И?
- И, шта?
- Је ли га прегледао?
- Прегледао је кочнице, гуме, светла, брисаче... све!
- Прегледао је кочнице, гуме, светла, али није прегледао ниво уља у машини. 
- Е, то не знам... Он је добар мајстор, Ђура Жмигавац из Тулова, можда га знаш. 
- Не знам никаквог Ђуру Жмигавца. Он вероватно само жмигавце поправља, али вама је мотор зарибао!
- И? Шта то значи?
- То значи мегало проблем, - савршено се у разговор уклопи Десина упадица.
- У праву сте, госпођо, мегало проблем. Генералка за овај ауто, која је неминовна, далеко надмашује цену аутомобила.
- Шта предлажете, Јовице? - упита Деска.
- Па... Једино што остаје је да га одшлепамо до Солуна, а то је на неких педесетак километара. Имам тамо једног пријатеља, Албанца...
- ... који ће моћи да га поправи! - скоро радосно ускликну Љуба.
- Не него, који ће моћи да га откупи као отпад. Иначе бисте морали платити његово одлагање на отпаду аутомобила, а то баш и није тако мала цифра - објасни Јоргос целу ствар.
- Колико можемо добити за цокулу - упита Деса?
- Нећете добити ништа.
- Па, зар не рекосте да ће га тај Албанац откупити?
- Тако се само каже, иначе... отпад је то, разумете?
- Добро, а колико би коштало то шлепање? - упита Љуба.
Јоргос из футроле извади телефон, одабра иконицу дигитрона и поче да рачуна:
- Овако, 52 километара... пута толико... плус путарине... један гирос и пивце за мене, укупно, то би било оволико, - показа крајњи резултат Љубиши.
- Аууу! Па, то... 
- То вам је најјефтиније, узео сам у обзир да смо наши, да имам другара...
- И девојку, која те је оставила па сад... 
- Господине, немате избора, неисправан ауто не смете оставити на отвореном путу.
- Десо, шта да радимо?
- Па... кад смо довде дошли... ма, возите нас, - рече Деса.
- Не могу вас ја возити. Позваћу такси, ако желите да наставите пут.
- Зовите такси. Ако ауто није могао на крај света, моћи ћемо ми! Решили смо и идемо, макар до Солуна, - закључи Деса разговор.
Извадили су све ствари из аута да би се с њим опростили са сетом у очима. Одгледаше како у мраку нестају и Јовица, и кола шлеп службе, и кринка или цокула, а они осташе да чекају такси.
      У Солун су стигли у раним јутарњим сатима. Некако су успели објаснити таксисти да их одвезе до неког хотела, што овај и учини. По други пут су морали вадити своје ствари из аута, који убрзо нестаде иза прве раскрснице а они остадоше на улици с намером да се сместе у хотел, како би се мало одморили и средили непријатне утиске... Хотел у који су ушли, био је нарочито скуп, те су закорачили су тек у трећи, знатно јефтинији.  Када су се, најзад, сместили у хотел, уочили су да у апартману нема фрижидера, па су ствари са храном изнели на терасу, јер је ту било свежије. Онако уморни, обучени су полегали на кревете и у трену заспали.
     Освануо је папрен дан. Пробудили су се након два и по сата спавања с уверењем да је пакао пријатнији од собе хотела. Сад им је заиста било јасно зашто је соба била упола јевтинија; клима није радила па су се, уместо у мору, купали у сопственом зноју. Како би се иоле освежили, изашли су из хотела и кренули у шетњу. Пут их је одвео до Беле куле која се налазила на великом шеталишту поред самог мора. 
     Иако су били на самој обали, ипак, нису могли ни додирнути воду. Деса је имала жељу да макар шаком захвати морску воду али, њена намера није реализована због слоја уља и нафте на површини воде солунске луке. После шетње пронађоше неку таверну где су за храну могли добити само некакве штуре сендвиче.
- Ово ме подсећа на Србију - рече Љуба.
- Како може да те подсећа на Србију кад тамо нема мора? - по ко зна који пут реплицира Деса.
- Не вода, Десо, сендвич!
Деса ништа не одговори већ отпи пола флашице воде после сендвича а потом предложи да седну у парк и договоре се о њиховим даљим активностима. Након сат-два, кренули су ка хотелу а грчко сунце се већ приближавало зениту, немилосрдно радећи свој жешки посао. Успут су купили Метаксу и флашу маслиновог уља. Када су стигли у хотел, чекала их је нова непријатност. Наиме, на тераси, коју је пржило сунце, беше се размрзла сва храна по торбама, рачунајући сир и пилиће. Одложили су у оближњи контејнер све... и торбе. Вратише се у хотел, седоше на кревет да би конципирали даље активности по питању летовања:
- И, шта ћемо сад, хоћемо ли имати пара за летовање, макар пет- шест дана?
- Тешко, Десо. Тешко да ћемо имати за један дан... а где је храна, повратак?
- Колико нам је остало... мислим...
- Платили смо шлеп, такси... треба платити хотел. Дакле, остало нам је таман толико да се вратимо, - појасни Љуба њихов салдо на конту.
- Назад?
- Не, него као српска војска под командом цара Душана: на лево круг па, напред! - скоро заповеднички, попут врховног команданта, рече Љуба. Након одлуке да се њихово даље кретање усклади са наступом војске цара Душана, Деса и Љуба се устремише на припрему за повратак. При том, не окусише грчку воду, да не спомињем гирос, рибље специјалитете, сувлаки... 
     Једини аутобус, који је тога дана из Солуна ишао према Скопљу, било је возило на коме је писало "ЈусуфТранс". У неким поподневним сатима утрчали су у аутобус на коме је иза ветробранског стакла висила табла на којој је, између осталог, писало СКОПЈЕ! Оно, "између осталог" их није занимало. Тек када су се сместили, и када им је пришао кондуктер, схватили су у који су аутобус ушли.
- Миредѝта!
- Молим? - забезекнуто, једва процеди кроз зубе Љуба.
- Миредѝта. Добар дан.
- Добар дан... ми...
- Ду биљет? Две карте жељѝте?
- Да, две до Скопља, ако може?
- Све може, само пољитѝка не може. Пољитѝка ми овде се качи, - спусти кондуктер десну шаку на своје теме. - Моја фамиљѝја све у Београд, раде на Топћидѐр. Само ја возим, Сољун-Скопје-Приштѝна.
- Ви возите? - упита Љуба.
- Јес, тако ми бог, - Рече Јусуф, стављајући своју десну руку на груди. -  Јусуфтранс, моја фирма. Ја сам Јусуф Исејни, возим све: Шћиптари, Македонци, Срби, Албанци, све! Ви уживате са вожња, има музик попуљор и, ска пробљем.
- Ска проблем, - по инерцији, понови Деса за себе Јусуфове речи.
 "Биљет" су морали платити по његовој "охохо" тарифи, коју је Јусуф оправдао речима: 
- Тољѝко јевра, тако ми бог, - каза Јусуф, док се рука с новцем спустала у џеп.
     Убрзо, возило са природном вентилацијом је кренуло пут севера. Ваздух, који је улазио на предња врата, управо је био сразмеран количини промаје која је излазила по разним рупама аутобуса. Љуба је хтео да пита Јусуфа да ли је возило икада имало амортизере, али одустаде у својој намери јер је возач био запослен око мењача - полугу је држао све време, да би задржао жељени степен преноса. У таквим погодностима вожње, Деса и Љуба су уживали све до Скопља. Док су излазили из аутобуса, Јусуф им се захвали што су баш његово возило одабрали за путовање:
- Фаљеминдѐрит и срећан пут, тако ми бог, - махну руком на начин, на који би Деса прочешљала солунску воду.
     У Скопљу су морали до вечери сачекати превоз за Србију. Аутобус СкопјеТранс-а је каснио у самом поласку, кренуо је тек око 22 сата. Након поласка, убрзо је дошао кондуктер до Десе и Љубише.
- Добра вечер, вие каде патувате?
- Нама две карте до Грделице.
- Не застануваме на Грделица.
- Не морати свраћати, само станите код Грделице...
- Но, пријателе, вие не ме разбирате. Не смеам да го правам тоа. 
- Ништа, Љубо, узми карте до Лесковца па...
- Ама, госпоѓо, не застануваме ниту на Лесковац. Може да оди само во Ниш?
- Далеко нам је Ниш, шта ћемо тамо. Само станите на аутопут код Лесковца, не морате улазити у станицу.
- Не можам да ти наплатам карта за Лесковац, немам тарифа. Јас можам да вие наплатам до Ниш, а вие излезете во Врање ако вие одговара, не ми е важно.
Деса и Љубиша измењаше погледе да би изашли с предлогом:
- Добро, може ли овако? Платићемо карте до Ниша а ви нас оставите на аутопут код Лесковца.
- Леле, што да правам, поради вас, ќе останам без работа. Ајде, нека биде така.
- Добро, хвала вам... а у колико сати стижемо у Лесковац?
- Околу два часот по полноќ.. 
     Платили су карте до Ниша и изашли на аутопут код Лесковца а затим позвали такси. Сат је показивао глуво доба ноћи. Док је Љуба размишљао у себи шта даље чинити, Деса је размишљала наглас:
- Како сад да се вратимо кући? Она Станка има да раструби по целој Грделици како смо само два дана били на море. И одмах ће нас питати за цокулу... "Куде ви је бре, онај кокошарник?". Како ћемо, Љубо, шта мислиш да...
- Мислим, Десо, мислим... Знаш како ћемо? Таксиста ће нас одвести кући у село.
- Па?
- У кући ћемо се притајити неколико дана и нико неће знати кад смо стигли.
- А, шта ћемо са аутом?
- Хм... кринка, цокула, кокошарник... Продали смо га! - одсечно рече Љуба.
- Па, и није лоша идеја. Ето, у фрижидеру има хране за неколико дана, моћи ће тако, - сложи се Деса. Управо, док су планирање приводили крају, стигао је такси који их је до куће превезао по поноћној тарифи. 
     Заиста, био би превелики блам за њих, да се сутрадан појаве код комшија и да објашњавају како су уживали на летовању. Овако, отишли су у село и тамо се задржали још недељу дана, како би комшије помислиле да су још увек на мору. 
     У фрижидеру су затекли неколико паштета, нарезака, џема, а у подруму је било нешто од преостале зимнице, довољно да преживе више дана. Били су у кућном притвору, својевољно! Након седам дана, негде иза поноћи, позвали су локалног таксисту да их довезе до стана у град. Наплатио им је по својој цени. Дали су му и последњи динар који су имали при себи. 
     У раним преподневним сатима, гордо су се појавили на тераси свога стана. Након само пар минута зазвонило је звонце на улазним вратима. Убрзо је у стан ушла Станка Панорамка да им пожели срећан повратак с мора:
- Абре, ви ли се врнусте од море, кам, које куписте... Леле, ви ич несте поцрнели!?
- Па, ми нисмо тамо ишли да се печемо него да уживамо! - невољно се бранила Деса.
- Ако, ако, него... Ви, ко да сте у село били на летовање! А онај кокошарник...
 Како им је и сама Станка пожелела, провели су се за све паре!

-----------------------------------------------------------------------
*1 - До Грчке разуме се, али где? Грчка је велика земља.
*2 - Изволите пасош, срећан пут.
*3 - Не, господине!
*4 - Велики