Mnogo puta sam slušao studiju kako je svako čekanje ropstvo. Jeste da je mučno, ali u zavisnosti od jačine duha sudionika, od dovitljivosti i dosetljivosti, od inventivnosti samog aktera, može poprimiti sasvim suprotan karakter. Sve zavisi od jedinke. Čekanje u hodniku ambulante ili nekog doma zdravlja može biti i zanimljivo čak! Pa i bez obzira na razlog zbog koga je subjekat prisutan. Bio sam subjekat medju subjektima i mogu reći da mi mukotrpno čekanje nije bilo ni najmanje mukotrpno. Ima tu dosta zanimljivih tema, stvari... subjekat samo treba da se prilagodi, oslušne, uključi u razgovor, sudeluje...
Bolesnom, svaka ravnina predstavlja Golgotu i beskraj. Dugačak hodnik zdrav čovek očas "skrati" i ne primetivši levo ili desno nasedale persone po klupama i stolicama, a i po ostalim prilagodljivim mestima (stepenicama ili žardinjerama, u nedostatku namenskuh sredstava). Bolesnom, takodje ne zapada za oko tudje prisustvo, a iz razloga što on boluje svoj bol i bije svoj boj.
Ja nisam, u mom slučaju, imao sreće da se domognem sedećeg položaja, iako je moje zdravstveno stanje zahtevalo takav ili sličan položaj (čučeći, klečeći...). Stajao sam pokraj vrata i mirno posmatrao kako drugi ulaze "preko reda". Mislim, trudio sam se da budem miran, ali oni koji me poznaju, uvideli bi kako pod kožom kuvam, vrim, krčkam od nervoze. Izmedju nasedalih subjekata, na svakih pet-šest metara, nalazila se vrata, u koja je netremice bila uprta velika količina pogleda. A i osluškivalo se, ne li bi se čulo ono "sledeći"! Čekala se prozivka, mada se od žagora prisutnih ništa nije moglo čuti. Uto, dolazi žena sa nemirnim detetom:
- Ja ne treba da se pregledavam, ja samo nešto da pitam. Dete nema gde da ostavim... nego, svi li ovi ljudi čekaju za ordinaciju broj 6?
Kao po kakvom obrascu, uvek se nadje objašnjivač ili poznavalac svega:
- Ne gospodjo! Ovi ljudi što sede, čiji su pogledi usmereni na levo i sa prekrštenim nogama takodje na levo, oni trebaju ući u šesticu, a ovi ostali u sedmicu ili devetku...
Čovek je imao talenta za kakvog vodiča, prevodioca... videlo se po načinu na koji opisuje skrivene pokazatelje. Nastade mirni trenutak analiziranja pozicija prisitnih, pa pošto žena uvide nepravilnost kod pojedinih likova, ženska znatiželja beše istrajna:
- A ovaj gospodin, čije su noge prekrštene u jednom, a pogled u drugom smeru, on...?
Ovim pitanjem je potpuno prihvatila način komunikacije sa sagovornikom.
- E, vidte, gospodjo! Vi ste verovatno čuli da u politici postoji termin "neopredeljen, koji... " - umeša se sam "prozvani" gospodin, ali ne uspe da završi misao.
- Ah, da! Dakle, Vi spadate u one: "Kako Vetar Duva", rado prihvati sastanak na vrhu.
- Da, baš u te spadam i... - rekao bi još nešto, možda, no shvatio je da je pravi trenutak da dugme za jezik bude na Off.
Potrajala bi ova diskusija poduže, ali je isprekidajući i šušteći zvuk, koji je dolazio iz dna hodnika, bivao sve jači. Tek pojava tog izvora je objasnila poreklo istog: dedica u dubokoj osmoj deceniji, naizmenično je povlačio čas levu, čas desnu papuču, čije je trenje o pod zdravstvene ustanove, za sobom ostavljalo već pomenuti zvuk. Očito mu je neka misteriozna bolest remetila normalno kretanje. Za njega se pridržavao ženski obris. Baš su me mimoilazili kada se za njima pojaviše dva bela mantila:
"Čiča!" - reče jedan. "Kolega i ja idemo za Vama još od ulaznih vrata i uporno postavljamo Vašu dijagnozu. Ja trvdim da je u pitanju povreda mišića Nervus Isijadikus, a bolest je u narodu poznata kao išijas. Kolega zastupa teoriju težeg i akutnog napada reume, koji je peouzrokovao Reumatoidni Artritis, pa bih voleo znati čija je dijagnoza isrpavna?"
Svi se pretvorismo u uho! Nastade tišina kakvu nisi mogao spoznati od Iskona. Dedica zastade poluokrete se, a kretnja mu na licu oslika nekoliko brzih, kroki linija. Na osnovu toga su prisutni videli da mu nije baš prijatno da publikuje svoju bolest i deli je sa radoznalim svetom, koji mu ništa ne može pomoći. Ipak reši se i odgovori:
- E, doktori, deco moja... Vaša dijagnoza... Vaša dijagnoza je kao i moja prognoza. Ja sam prognozirao i hteo da prdnem, ali staro dupe vara! Sav sam se usr'o!
Deka sada načini suprotni poluokret i nastavi sa šušti prema WC-u. Mladja (od njega) žena se i dalje pridržavala za svog saputnika i svog kursa.
Dvojica lekara udjoše u prvu ordinaciju verovatno da nastave sa analizama, a samo delić sekunde potom, napustiše posećenu ordinaciju i udjoše u sledeću. Dok sam stajao u hodniku, nisam primetio da su izašli odande.
Ali, izašla je starija žena baš iz te iste odaje. Videlo se da je srećna, jer je završila sa pregledom, koji je dao dobre rezultate. Prebrodila je muku sa čekanjem, prebrodila pregled i sada može kući, ali... U rukama drži papire sa rezultatima pregleda, koje mora zavesti na šalteru, gde će dobiti štambilj ustanove.
- Gde sada ja... sa ovim papirima... gde? - upita prvog koji je stajao kraj vrata.
- Tamo! - pokaza čovek rukom u pravcu šaltera.
- Kuda sa ovim papirima? - upita odmah sledećeg srećnika.
- Tamo u sledećem hodniku ima šalter, tamo se javite.
Ovaj lik je bio deskriptivniji. Medjutim, žena je nastavljala da pita svakog sledećeg prisutnog o lokaciji šaltera. Pitanje je bilo jednostavno: "Kuda sa ovim papirima", a nije mimoišlo niti mene. Nisam se upuštao u verbalne aktivnosti, ali sam pribegao konkludentnoj radnji. Nije me ni pogledala, a već je bila kod sledećeg prisutnog sa malo modifikovanim pitanjem:
- A, ovi papiri... Kuda s njim?
Imala je ova žena više sagovornika u proteklih par trenutaka više nego ma koji lekar u toku cele smene. Ipak, kako je zalazila i gubila se iz mog vidokruga, moglo se u dnu hodnika čuti:
- Tamo
- Na šalter
- Šalter
- Evo, tu
- Da, tu
U medjuvremenu su me prozvali za pregled. Nisam čuo, zaista, ali zato su drugi čuli i opomenuli me. Skrenuli mi pažnju da nisam ovde došao da čekam. Dočekao sam.
Bolesnom, svaka ravnina predstavlja Golgotu i beskraj. Dugačak hodnik zdrav čovek očas "skrati" i ne primetivši levo ili desno nasedale persone po klupama i stolicama, a i po ostalim prilagodljivim mestima (stepenicama ili žardinjerama, u nedostatku namenskuh sredstava). Bolesnom, takodje ne zapada za oko tudje prisustvo, a iz razloga što on boluje svoj bol i bije svoj boj.
Ja nisam, u mom slučaju, imao sreće da se domognem sedećeg položaja, iako je moje zdravstveno stanje zahtevalo takav ili sličan položaj (čučeći, klečeći...). Stajao sam pokraj vrata i mirno posmatrao kako drugi ulaze "preko reda". Mislim, trudio sam se da budem miran, ali oni koji me poznaju, uvideli bi kako pod kožom kuvam, vrim, krčkam od nervoze. Izmedju nasedalih subjekata, na svakih pet-šest metara, nalazila se vrata, u koja je netremice bila uprta velika količina pogleda. A i osluškivalo se, ne li bi se čulo ono "sledeći"! Čekala se prozivka, mada se od žagora prisutnih ništa nije moglo čuti. Uto, dolazi žena sa nemirnim detetom:
- Ja ne treba da se pregledavam, ja samo nešto da pitam. Dete nema gde da ostavim... nego, svi li ovi ljudi čekaju za ordinaciju broj 6?
Kao po kakvom obrascu, uvek se nadje objašnjivač ili poznavalac svega:
- Ne gospodjo! Ovi ljudi što sede, čiji su pogledi usmereni na levo i sa prekrštenim nogama takodje na levo, oni trebaju ući u šesticu, a ovi ostali u sedmicu ili devetku...
Čovek je imao talenta za kakvog vodiča, prevodioca... videlo se po načinu na koji opisuje skrivene pokazatelje. Nastade mirni trenutak analiziranja pozicija prisitnih, pa pošto žena uvide nepravilnost kod pojedinih likova, ženska znatiželja beše istrajna:
- A ovaj gospodin, čije su noge prekrštene u jednom, a pogled u drugom smeru, on...?
Ovim pitanjem je potpuno prihvatila način komunikacije sa sagovornikom.
- E, vidte, gospodjo! Vi ste verovatno čuli da u politici postoji termin "neopredeljen, koji... " - umeša se sam "prozvani" gospodin, ali ne uspe da završi misao.
- Ah, da! Dakle, Vi spadate u one: "Kako Vetar Duva", rado prihvati sastanak na vrhu.
- Da, baš u te spadam i... - rekao bi još nešto, možda, no shvatio je da je pravi trenutak da dugme za jezik bude na Off.
Potrajala bi ova diskusija poduže, ali je isprekidajući i šušteći zvuk, koji je dolazio iz dna hodnika, bivao sve jači. Tek pojava tog izvora je objasnila poreklo istog: dedica u dubokoj osmoj deceniji, naizmenično je povlačio čas levu, čas desnu papuču, čije je trenje o pod zdravstvene ustanove, za sobom ostavljalo već pomenuti zvuk. Očito mu je neka misteriozna bolest remetila normalno kretanje. Za njega se pridržavao ženski obris. Baš su me mimoilazili kada se za njima pojaviše dva bela mantila:
"Čiča!" - reče jedan. "Kolega i ja idemo za Vama još od ulaznih vrata i uporno postavljamo Vašu dijagnozu. Ja trvdim da je u pitanju povreda mišića Nervus Isijadikus, a bolest je u narodu poznata kao išijas. Kolega zastupa teoriju težeg i akutnog napada reume, koji je peouzrokovao Reumatoidni Artritis, pa bih voleo znati čija je dijagnoza isrpavna?"
Svi se pretvorismo u uho! Nastade tišina kakvu nisi mogao spoznati od Iskona. Dedica zastade poluokrete se, a kretnja mu na licu oslika nekoliko brzih, kroki linija. Na osnovu toga su prisutni videli da mu nije baš prijatno da publikuje svoju bolest i deli je sa radoznalim svetom, koji mu ništa ne može pomoći. Ipak reši se i odgovori:
- E, doktori, deco moja... Vaša dijagnoza... Vaša dijagnoza je kao i moja prognoza. Ja sam prognozirao i hteo da prdnem, ali staro dupe vara! Sav sam se usr'o!
Deka sada načini suprotni poluokret i nastavi sa šušti prema WC-u. Mladja (od njega) žena se i dalje pridržavala za svog saputnika i svog kursa.
Dvojica lekara udjoše u prvu ordinaciju verovatno da nastave sa analizama, a samo delić sekunde potom, napustiše posećenu ordinaciju i udjoše u sledeću. Dok sam stajao u hodniku, nisam primetio da su izašli odande.
Ali, izašla je starija žena baš iz te iste odaje. Videlo se da je srećna, jer je završila sa pregledom, koji je dao dobre rezultate. Prebrodila je muku sa čekanjem, prebrodila pregled i sada može kući, ali... U rukama drži papire sa rezultatima pregleda, koje mora zavesti na šalteru, gde će dobiti štambilj ustanove.
- Gde sada ja... sa ovim papirima... gde? - upita prvog koji je stajao kraj vrata.
- Tamo! - pokaza čovek rukom u pravcu šaltera.
- Kuda sa ovim papirima? - upita odmah sledećeg srećnika.
- Tamo u sledećem hodniku ima šalter, tamo se javite.
Ovaj lik je bio deskriptivniji. Medjutim, žena je nastavljala da pita svakog sledećeg prisutnog o lokaciji šaltera. Pitanje je bilo jednostavno: "Kuda sa ovim papirima", a nije mimoišlo niti mene. Nisam se upuštao u verbalne aktivnosti, ali sam pribegao konkludentnoj radnji. Nije me ni pogledala, a već je bila kod sledećeg prisutnog sa malo modifikovanim pitanjem:
- A, ovi papiri... Kuda s njim?
Imala je ova žena više sagovornika u proteklih par trenutaka više nego ma koji lekar u toku cele smene. Ipak, kako je zalazila i gubila se iz mog vidokruga, moglo se u dnu hodnika čuti:
- Tamo
- Na šalter
- Šalter
- Evo, tu
- Da, tu
U medjuvremenu su me prozvali za pregled. Nisam čuo, zaista, ali zato su drugi čuli i opomenuli me. Skrenuli mi pažnju da nisam ovde došao da čekam. Dočekao sam.
