Мало смo претерали

Неке људске мисли прете да оду у заборав!
"Коњу један! Воле један! Мрцино једна!..." - све то полако тоне у прошлост!
Какво време надолази, почећемо да се вређамо речима: "Човеку један!"

- закључак: Мало смо претерали!

- ИСТИНА: Потрошили смо сав арсенал кварних речи у систему поређења, досегли смо до најкварније!

Искушење

Пред Богом ступише Македонац, Црногорац, Србин, Босанац и Хрват, с молбом да престане ово лудило с короном. И рече им Бог:
- Хоћу, али под условом! Пристајете?
- Пристајемо - повикаше сви.
- Македонац да се прихвати Српства.
- Ке пристанам - рече Македонац.
- Црногорац да се прихвати Српства.
- Но, чоче, јадан не био, него шта ћу!
- Босанац да се прихвати Српства.
- Чуј, ба! Србин, него шта, болан!
- Хрват да се прихвати Српства.
- За кај па не! Тисућљетни Србин.
И застаде Бог на тренутак, а Србин приупита:
- А ја? Чега ја да се прихватим, Боже?
- Исто!

СТАРИ ЖАР

Балада, написана 2007. (текст, музика, аранжман), намењена једној "естрадној" личности. Нисмо се усагласили око цене, мада бих јој је и поклонио да није рекла: "Доста ти је, ја те извлачим из анониме"! 

Синоћ сам случајно 

срела стару љубав
на улици пред кафићем.
Нежно ме поздрави
онако као некад
и понуди неким пићем.

Након пар вискија
све сам њему блискија
а руке нам у сусрет крену.
Реч по реч, час по час
време стаде иза нас
и деси се све у трену.

Ма, нек иде до врага све!
Запали се стари жар у мени.
Ништа није, није као пре,
стигао је као с неба дар, у сени.

Опако зло

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Његов деда је био више него незгодан човек. Људи су га потајно избегавали и псовали а жене проклињале... ко зна, можда је зато тако и завршио. Тај није никога волео, напротив, мрзео је све живо што се мицало око њега. Ратковој крави је мотком пребио ноге само зато што је стајала на путу, којим је и он тога дана ходао. Још од малена је исказивао мржњу на све могуће начине према сваком детету, човеку, жени. Миодрагу је запалио стог сена а неколико дана касније и плевњу у којој су, поред сена и сламе, изгореле две овце и једна коза. Свом школском другу, Слободану, бацио је торбу са књигама у Бранков бунар. Посекао је све Јевремове, тек засађене стабљике јабука. Баба Ружи је украо вештачке зубе и поломио их, а када га је она тужила његовим родитељима, запалио јој је сав веш који је тога дана сушила на жици.

     Када се беше замомчио, није било девојке у селу а да није добила батине од Бошка. У наставку свог живота, наставио је са истом праксом опхођења према свему живом. Тукао је и свога оца, и своју мајку, а када је женио свога сина, музикантима је поцепао хармонике а сватове растерао. Тек неколико преосталих гостију, једва је угасило младине дарове, док су још били онако накићени на колима. 

     На дан рођења свог унука беше нестао. Када се, након неколико дана, однекуд вратио, жестоко је грдио и истукао сина што није задавио своје дете након рођења. После тога је опет нестао, овај пут се није појављивао недељу дана. Најзад, укућани, родбина и сељани, одлучише да претраже околину, у нади да ће га наћи. Тек након три недеље трагања, пронађоше га у шуми. Тачније речено, пронађоше оно што је остало од њега, и то на конопцу, чији је један крај био везан за истурену грану подебелог храста, а други крај завршавао око његове гуше. Беше то Бошков крај. Или, можда није!?

     Његов унук, Рајко, беше чиста реинкарнација свога деде. У понашању се ни по чему није разликовао од њега. Беше још и гори, беше унапредио дедину пакост и зло. У комшијин бунар, из кога је трећина села пила воду, бацио је мртвог пса а потом је комшиници Косари покосио целокупни засад паприке. Истога дана је отишао пред њену капију и певао: "Покосила ко-са Ко-са-ру, Ко-са-ру" 

     Људи су очекивали да ће се нешто код њега изменити када се буде оженио. И променило се. Сада се није тукао само са људима из свог села, већ и са онима из села, одакле му беше жена. А за сваки случај, беше испребијао и ташту и таста, наневши им тек лаке телесне повреде. У резервоар мотора свог шурака, сипао је шећер, да се шурак слатко вози. На Мишином Фићи, резервну гуму није могао да избуши, а своју нервозу због тога, искалио је на жени када је стигао кући, негде иза поноћи. Због следовања, које је добила те ноћи, сутрадан је ишла у оближњу амбуланту на ушивање главе. Код зубара није ишла... један зуб горе-доле... Са својим ћеркама није разговарао од када су проговориле, а са сином и пре тога. Највернији опис њега био би, ако бисмо рекли да је усавршена реплика свога деде Бошка. Свако од комшија био му је трн у оку. А када се комшији Милошу родило прво дете, док су му сви честитали, желећи детету срећно детињство, он је честитао врло пробраним речима: "Дабогда ти дете цркло!" Нема човека  са којим се није завадио и посвађао. Нарочито је волео да се свађа са женама, јер оне су биле "елоквентније и изазовније", инспиративније за свађу. 

     Тога дана је налетео на Миланку. Њен свекар беше алкохоличар за свој грош. Волео је ракијицу више од било чега. Када је своју јетру преоптеретио чарима алкохола, она њега преоптерети чарима смрти. Он јесте био пијанац, али будала није био. Пре него што је испустио своју алкохолну душу, Миланкин свекар даде свом унуку два златника. Миланки пак саопшти, да са супругом води домаћинство као и до тада, те да никада не да на себе, нити на кућу или породицу. 

     Када је Рајко срео Миланку и њеног десетогодишњег сина, беше му се пружила прилика да мало ужива у својој злоби и задовољи потребу за дневном дозом свађе. Беше се посвађао са њом до те мере, да није бирао речи, које ће упутити Миланки и њеном сину. Додуше, ни Миланка није шкртарила на речима, одупирала се колико је знала и могла. Рајко је, ипак, био искуснији у вештини препирке, а онда је ударио на Миланкиног сина:

- А, теби, шта ти је она пијандура оставила? Празне флаше, празно буре... празна му је и глава била. Оставио ти два дуката да Чарону превоз платиш, ето шта ти је оставио! А ништа и нисте стекли, нема пас за шта да вас ухвати! 

Док је дете стидљиво ћутало на самој ивици плача, Миланка се сети свекрових речи. Усхићена и охрабрена њима, одважно иступи пред Рајка: 

- Ништа, Рајко! Наш деда нам баш ништа није оставио. Али... зато је твој деда теби оставио. Ено, оставио ти је онај храст у шуми, а за конопац си, ваљда, стекао! 

Слажем се

     Ово је прича у покушају, о човеку који је увек лагао. И док је лагао, знали сте да вас лаже, али сте га ипак слушали. Људи му нису веровали, навикли су на његове лажи. Ако би коме рекао "добар дан", тај би морао проверити две ствари; најпре да се увери да у међувремену није пала ноћ, и друго, ако је још увек био дан, да ли је заиста добар или је кишовит, ветровит, снеговит, прохладан... Када би вас он по имену позвао, ви сте истога момента морали ићи у Услужни центар општине да "извадите" крштеницу и проверите да ли се заиста тако зовете!
     Међутим, ја сам њему веровао! Све сам му веровао и увек. Чиме сам правдао свој став према њему? Врло просто: дошао сам на идеју да он тако доживљава околину, људе и ствари. Ако би он за небо казао да је каљаве боје, ја бих само подигао поглед да видим ту боју, и климнуо бих главом у циљу слагања с његовом изјавом.
     Ето, стицајем околности, познајем човека који ноторно лаже. Не бира време, начин или место где, како и када ће слагати. Приликом формирања његове личности и карактера, дошло је до неке грешке мајке природе или друштва. Углавном, резултат је поражавајући и такав је какав је. Међутим, и он каткад изрекне истину!? Да, тако је. Истину изрекне онда када нешто нехотице слаже. И ја му верујем. Или само верујем да му верујем, нисам сигуран. Али, слажем се... или се само (с)лажем?

Ја... само нешто да питам

Након дуже паузе, пробисмо лед! Промоција мог првенца "Ја... само нешто да питам" у просторијама Дома културе у Грделици, са мени веома драгим људима. Захваљујем људима из Дома културе на организацији, свим посетиоцима-мештанима, као и члановима клуба "Поезија 016" Лесковац.

 
Рецензију књиге написала Маја Милић,
лектори: Маја Милић и Милица Стојановић, Лесковац,
корице урадио Dragan Velickovic,
поговор написао Зоран Јовановић,
стихове читала Горица Додеровић

Користим прилику да се још једном захвалим спонзорима:
- АПР Голубовић, Грделица
- ТП "ББ", Грделица
- Пекара "ПЕКА", Грделица
- СТР "ИЗБОР", Грделица
- ФС "ГАГА", Грделица
- Фризерски салон "РАДЕ", Грделица
Угоститељска радња "OLD SQUARE".
Као и појединцима,
- Срђан Цветановић, Ковачева Бара
док посебна захвалност иде Владици Божиловић (Bo Vesna), Велика Сејаница.
Штампа - "Уметнички хоризонт", Крагујевац

И Бог је возио Голфа

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор. 

За ову причу, инспирацију сам пронашао у истинитој позицији једне, мени знане особе. 

У таквој позицији засигурно има много, како женске тако и мушке чељади, 

за које, њихови најмилији мисле да им ништа друго није потребно осим 

"хлеба и воде".

* 

     Имала сам 63 година када је драгом Богу затребао један аутомеханичар. Та Његова потреба је изазвала извесне промене, у раду миокарда, на срцу мог супруга. Пре те божије потребе, мој супруг, иако завршио правни факултет, одлучио се за аутомеханичарски занат из средње школе. Словио је за врсног мајстора, посебно се специјализовао за Volkswagen-ове машине. Из целог региона се према нашој паланци, свакодневно сливала река "нездравих" аутомобила, а уливала се у његов сервис. Са супругом сам имала брак какав свака жена пожелети може, складан попут савршено наштелованих вентила и подешених дизни, без икаквих турбуленција. Из рада тако подешене машине, изродили смо кћер и сина. Посао у радионици се толико интензивирао, да је супруг морао проширити делатност и запослити неколико радника. Ја сам се више бавила кућним пословима, мада сам волела да помажем супругу у раду, нарочито онда када би био добро измазан разним уљима и мастима. Док би му руке биле заузете ланчаницима или лагерима, волела сам да га љубим, а он се бранити могао није. Често би ми узвраћао истом мером, у кухињи, док бих у рукама држала шерпе, тањире... Наша љубав била је безгранична. Са њим сам пропутовала широм наше земље а и иностранством. Увек када би имао слободно време, отиснули би се на неко језеро, планину, море... нарочито смо волели природу. Зато сам га и волела, јер када би наишао на успон, убацио би у прву... За разлику од њега, ја сам одувек била присталица брже вожње. Их, колико сам се казни наплаћала због тога, а син ме је често корио због моје љубави према брзини...

     Посао је доносио доста зараде, материјално смо били врло стабилни. Стално смо набављали нове машине за радионицу а ћерки и сину купили по један стан у великом граду. Такође, деци смо дали одређену своту новца, од које је син основао транспортно предузеће за промет робе и услуга, а ћерка наставила студије у иностранству.

     И ето, када смо могли ићи на лер, десило се да останем сама. Врло тешко сам проживљавала, оне прве тренутке након његовог одласка. Али, била сам прибрана, прихватила то као неминовност, живот се морао наставити а да ме нико питао није, да ли ја то могу. Ожалила сам одлазак мог супруга онако како то српски обичаји налажу а родбина и пријатељи очекују. Да, била сам у црнини нешто више од годину дана, потом сам се морала посветити себи. Но, жалост и црнина су остали тамо негде, на неком обронку срца, не знам тачно где. Дан, седмица, месец, година, па из почетка. Ћерка и син су били посвећени себи, својој породици, послу... Мене су у почетку посећивали скоро свакодневно а после све ређе и ређе. Разумела сам их, потпуно. Увек када би дошли, одвијао би се исти разговор:

- Мама, како си?

- Мама, треба ли ти нешто?

- Мама, боли ли те нешто?

- Мама... - а онда би се враћали својим животима, док бих ја остајала урамљена у четири зида. Нико мене није питао треба ли ми ишта осим хлеба и воде! Знала сам да нипошто не смем себи дозволити, да мењач убацим у рикверц! Имала сам снаге да возим напред, и само напред, гас до даске.

     Трајало је такво стање неко време, не знам колико дуго. А онда сам срела човека нешто млађег од себе, који је могао колико-толико, да испуни празнину у мом животу, да долије горива у резервоар. Умногоме, подсећао ме је на мог човека: ведра духа, увек насмејан и весео, образован, елоквентан и увек одмерено говорљив. Почели смо чешће да се виђамо и дружимо, осећала сам да ми недостаје када не би били заједно. Временом, заљубила сам се! Осетила сам потребу да стално будем са њим. Потпуно ми је одговарао, како у разговору, тако и у размени нежности, у свеукупном опхођењу. Али... како ту потребу саопштити деци? Била сам напета као препумпана гума на голфу, на ивици експлозије.

     Била је субота када су и син и ћерка најавили да ће доћи код мене. На тренутак сам хтела одустати али, више се није имало куд, одлучила сам да им саопштим. У противном, осећала сам да ћу зарибати. Након доброг ручка, док смо седели за столом, онако задовољни ићем и пићем, и захвални Богу на здрављу,  ја сам, без много околишања изнела мој проблем.

- Синко, и ти кћери... рећи ћу вам нешто, око чега сам се дуго двоумила да ли да вам кажем. - Обоје се пренуше и занемеше. Искористих тај тренутак њиховог стања шока па наставих. - Пре неки дан сам била код свог изабраног лекара, који ми је дао упуте за друге лекаре, једном речју, извршила сам неку врсту техничког прегледа... 

- Болесна си, мама? 

- Нешто озбиљно?

- Казуј, мајко. Не држи нас у неизвесности.

- Ево, ја дрхтим од узбуђења и бриге...

- Полако, децо. Све ћу вам казати ако будете стрпљиви...

- Ево, стрпљиви смо! - повикаше у глас од нестрпљења. 

- Казуј од чега си болесна, шта су ти нашли? - настави да ме ислеђује мој син.

- Ма, казаћу вам, али ми морате обећати нешто.

- Шта?

- Реци, шта... шта да ти обећамо?

- Обећајте ми да нећете драмити, јер сам ионако доста потресена.

- О, мама - притрча ћерка, загрли ме и поче да плаче. Син јој се придружи - Мама, све ћемо учинити за тебе, да ти буде боље, да нам будеш жива и здрава, знаш да те волимо...

- А обећање вашој мами?

- Обећавамо, бато ја обећавам - обрати се мом сину ћерка.

- Ма, то је најмање што можемо учинити за тебе, и ја обећавам, нећу драмити, нећу приговарати, нећу... нећу ништа! - сложи се син са мојом девојчицом.

- У реду, рећи ћу вам све по реду. Као што рекох, била сам код свог лекара, потом код осталих лекара, специјалиста у својој струци. На крају, била сам код неуропсихијатра.

- Код неуропси... мама, шта ћеш ти код њега? - упаде ћерка с питањем. 

- Да, децо. Била сам код специјалисте, изложила му свој проблем, пружила на увид резултате и мишљења осталих лекара, испричала му све од почетка. Лекар ме је саслушао врло пажљиво, дао ми неки лекчић, али изрекао је и своје мишљење.

- Па, које мишљење, мама?

- Дај, мама, не мучи нас више - рече син. - Шта вели доктор?

- Доктор, децо, каже да је за тако психофизички здраву жену попут мене, заљубљеност сасвим нормално стање организма!

Настаде тајац! Мислила сам да ћу посрнути када им будем то саопштила, али ја се осетих поноснијом но икада до тад, што сам тако јака пред својом децом. Знам да ће део те снаге прећи на њих, да ће их то ојачати онда када се буду најслабије осећали.

- Дакле, мама, ти си здрава? - први се прибра син.

- Здравија него икад!

- И заљубљена? А, тата? - опет се умеша син.

- Тату не помињи, тата нема ништа с тим. Мама га је за живота поштовала и он је њу, то и сам знаш - стаде у моју одбрану моја дугокоса лепотица.

- И, ви се као волите? - опет се умеша син.

- И ми се волимо, без овога "као".

- И, шта ће све то променити у нашим животима?

- У вашим, ништа. У мом, надам се промена на боље. Он ће ме каткад посетити, ако се случајно задесите у кући, опходите се према њему као према човеку, који је крајње пажљив и воли вашу маму.

- Мама, ја желим да га упознам - опет ћерка потврди своју приврженост.

- То не може тако! Вас две нисте нормалне! Мама, треба да те...

- Шта треба? Да се стиди што је здрава и што је жива у сваком смислу? Размисли мало, бато. Наша мама се још увек пали на кључ а не на гурку, зар те то не радује? - узе ме ћерка под своје крило, затим се обрати мени. -  Мама, ти си јака као голфова машина, тата би се поносио тобом... Уосталом, ми смо ти дали обећање. Бато, јесмо ли дали обећање? - поново се обрати свом брату.

- Хммм... Добро, де, дали смо, али...

- Али шта? Зар би више волео да на техничком прегледу није прошла?

- То не, али... али љубав, мислим, њене године, не знам, потпуно сам збуњен.

- Није то само ствар љубави, мој бато. То је и ствар потребе, ствар зова природе! Мама, пали! Само, молим те, вози полако!

- И... и пази на семафоре и пешачке прелазе... - додаде мој син, мој лепотан.

- Сине, мама више неће возити. Где год буде требало, ићи ћемо његовим голфом!

Случајност

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор. 

    Због природе свога посла, врло често сам на точковима. Када је релација краћа, користим сопствени превоз а на дужим путовањима не волим да размишљам о вожњи, то препуштам возачима аутобуса и таксија. 

Тог јутра, ушао сам у потпуно празан аутобус, а возач ми је, при улазу, рекао: "Слободно бирајте где ћете сести". Сео сам на седиште број 5, други ред седишта иза возачевог места. Удобно сам се сместио, припремивши се за један дужи пут: бочица воде, банане, сендвич, слано пециво и обавезни уређај за слушање музике. Тај дан сам желео да преслушам групу Kansas, чији сам прогресив-рок обожавао. Ушло је за мном још доста путника, попуњавајући празна седишта. У том саставу је, нешто више од сат времена, аутобус путовао до станице следећег града. Управо су, у мојим слушалицама, текли први тонови песме "Dust in The Wind", када...

- Пардон, господине! - учинило ми се да сам чуо женски глас. Окренуо сам главу благо удесно, поред седишта број 6, стајала је госпођа плаве косе, негованог лица, лепог изгледа и дамског држања. - Господине, сели сте на моје место! - рекла је, након што се уверила да је придобила сву моју пажњу.

- Веома жалим, госпођо, ја управо седим на свом месту. 

- Немогуће, ја имам резервацију за седиште број пет. Имате ли ви резервацију?

- Имам умор у костима од седења, имам благи немир због путовања, имам пуну бешику... као што видите, резервацију немам!

- Онда, молим вас, омогућите ми да заузмем своје место. Очекујем да то учините одмах, чиме бисте потврдили своје џентлменство. 

- Уз сво поштовање вашег лика и дела, мада дело нисам видео али ме у њега уверава ваше отмено држање, уступање места у овом тренутку је за мене апсолутно неприхватљива опција.

- Господине, ја инсистирам!

- Госпођо, инсистирам да не инсистирате.

- Видим да са вама нема разговора, потражићу помоћ од особља аутобуса.

- Само изволите, драга госпођо - рекао сам то али не верујем да је чула моје речи јер, већ је била у оштрој комуникацији са шофером. Након тога су обоје дошли до мене са неком врстом компромиса. Шофер је казао да је дошло до техничке грешке у наплати резервације и питао нас обоје, да ли се слажемо да госпођа седи на седишту број шест, одмах до мене. Обоје смо, у знак сагласности, начинили по један гест. Ја сам потврдно климнуо главом а госпођа је своју позадину сместила на своје место, с тим што ми је ставила до знања да није расположена за ма какав вид конференције приликом путовања, а ја сам још једном климнуо главом, гледајући да ли ме гледа. Гледала ме је.

     Током путовања, одвојио сам део ока и упослио га студирањем моје сапутнице. Закључио сам да је могла бити коју годину старија од мене, да има стила у облачењу, да јој дискретна шминка покрива врло лепо лице, на чије су се образе сливали свеже уређени плави праменови косе, да има усне за нијансу испод боје вишње, да користи неки скуп и, мени непознат парфем, који би се могао назвати "Дођи". У даљем току путовања, плавуша је талашкала по својој торби, да би из ње извукла, и себи натакарила, тамне наочари. Дакле, закључио сам да ће студирати и она мене, онако, женском техником. То што сам посматрао, посматрао сам, сад смо заменили улоге, био сам посматран.

     Неких сат и фртаљ, а можда и два, до тада мирна госпођа, начинила је неколико покрета, који би могли наговестити њен излазак у следећем граду. Нисам се преварио. На следећој станици је устала, покупила свој приручни пртљаг, скинула наочаре, на трен ме погледала, а трен к'о година! Напустила је возило а при устајању, на седишту јој је испала визит карта тамно-виолет боје, са мат-зеленим преливом по дијагонали. Прихватио сам изгубљену ствар, на којој сам на насловној левој половини уочио водени жиг, слику плаве госпође. Десно је доминирао назив и лого њене фирме, Позади су били остали подаци попут броја телефона, имејла, врсти услуга, као и име власника са "ПО Драгица Костов".

     Прошло је неколико дана, можда и цела недеља, док нисам посвршавао своје послове а на догађај из аутобуса сам скоро заборавио. У раним вечерњим сатима тога дана, стигао сам с посла уморнији него обично. Одмах сам се истуширао и прилегао на кауч да се одморим уз какву књигу или неки филм. У одабиру између ова два задовољства, рука је сама кренула и кликнула црвено дугме на даљинском управљачу. Убрзо се на екрану појавила слика а из звучника је потекла обрада старе косовске песме "Еј, драги, драги" у извођењу Драгице Радосављевић - Цакане. Слушао сам те нежне и мелодичне тонове, као и Цаканин предиван глас, упијао сам сваку реч песме, сваки акорд, трилер а њен посебан вибрато ми је потпуно засенио ум. Толико сам се занео у слушању да ми се кожа сва најежила, а ја сам гласно узвикнуо: "Браво, Цакана, браво, Драгице!" Драгица... сетио сам се догађаја, и аутобуса, и Драгице, и визитке...

- Ало!

- Да? - чуо сам опет онај глас, овог пута у нежнијој варијанти и са нотом пословности.

- Да ли имам част разговарати са госпођом Драгицом?

- Да. Мада је мало касно, ипак, шта моја фирма може учинити за вас? - речено је тако танано, рекао бих и стидљиво али и одсечно, у исто време.

- Ваша фирма ништа али можете ви, - хтео сам видети колику количину стрпљења поседује.

- Шта бих ја то могла учинити а да будем сигурна да се не спрдате са мном? - била је опрезна.

- Плави увојци ваше косе не заслужују спрдњу, напротив, терају на поштовање. Молим вас да ми дате једно ситно обећање, то је једино што желим.

- Ситно обећање? Ретко то чиним али... данас сам добре воље, бићу добра вила, обећавам, али шта?

- Да нећете прекинути везу када чујете ко вас зове.

- Обећала сам, већ...

- Свој идентитет ћу вам открити питањем: желите ли да вам уступим место у аутобусу?

- Аха... сетила сам се. То сте ви? Е, па добро сте прошли, могу вам рећи. Умем ја да будем врло непријатна када сам у праву, али... Нисте ви ништа криви, ови су хтели да профитирају на резервацији... вратили су ми новац. Али... ви још нисте открили свој идентитет, мислим, потпуно.

- Па, овако. Зовем се Иван али то вама баш ништа не значи. Јер, име је само име и ништа више, можете га променити и шта онда? Оно што не можете променити то је човек у човеку. А човека чине тело, дух и ум, ако се слажете?

- Слажем се и слушам вас, наставите.

- Па, ето, телу припадају сва наша чула. Уму припадају начела и наши принципи, а души пориви и страсти. Руководећи се овим, име не значи ништа. Тек да се неком обратите, да се не одазове погрешна особа...

- Да, видим да сте читали Марка Аурелија. Ко зна, онај наш сусрет и она свађица... ко зна, можда је то и добро! Шта ви мислите?

- Можда.

- Иване, можемо ли ви и ја, то јест ми, са ви прећи на ти? Лагодније је и подношљивије.

- Наравно, Драгице.

- Иване, молим те, зови ме Коста! Сви ме тако зову, по презимену.

После пар уобичајених и неформалних реченица смо отпоздравили једно другом, да би се ја фокусирао на заслужени одмор те сам отишао на спавање. Сутрадан сам кренуо са припремама за наступајући викенд. Како живим сам, не морам се ни са ким консултовати око тога где и како ћу викендовати. У вечерњим сатима ми кроз главу пролетеше две мисли: за својих педесет година живота, ја не окусих атом планинског ваздуха, онако, опуштено. Друга мисао ме прену мало дубље: нити ја нити Коста, не рекосмо једно другом место пребивалишта! Опет је рука постала аутономни део мога тела, овај пут уместо даљинског управљача, посегнула је за телефоном.

- Добро вече, Коста.

- Добро вече и теби, Иване. Могу ти рећи да сам овај позив очекивала.

- Како? То мора да је или коинциденција или си обдарена телепатијом, треће не бива.

- Па, и ја бих за тебе рекла да владаш неком енергијом. Наиме, бићу конкретна као и увек до сада. Од када сам чула твој глас преко телефона, у мени тиња нека врста немира. Под утиском сам опчињености.

- Дај, појасни мало...

- Па, овако. Волела бих да се сретнемо, да негде седнемо, да проћаскамо уз кафу, али постоје две препреке

- А то су?

- Прва је географске природе: велика је раздаљина између наших места. Апликација на телефону ми је регистровала твој позив на југу Србије, а ја живим у граду на западу Србије.

- Добро, то и није нека препрека, ал' хајд' да чујем и другу препреку.

- Друга је биолошке природе... како да кажем... ја сам пуно старија од тебе. Ти си у другој половини пете деценије, ако сам добро осмотрила кроз оне тамне наочаре, или су ме превариле, можда си и млађи.

- Па, за мало су те превариле... пре неки дан сам начео шесту декаду живота.

- Браво! Иначе, изгледаш млађи.

- Хвала... Ја мислио брачне препреке у питању. Код мене то не постоји.

- Ни код мене, ту препреку сам превазишла, "случајно".

- У реду. Сад, хајде да сагледамо твоју доб али с мог аспекта. Наиме, ја за жене никада не говорим да су "старије" већ користим термин "озбиљније", па те молим да своје даље излагање ускладиш са тим.

- Опа! Баш ми се допада та терминологија. Дакле, спреман си да сазнаш колико сам "озбиљна"?

- Да.

- Узми чашу воде, нека ти буде при руци.

- Ево, узео сам.

- Седи!

- Легао сам!

- 61

- Молим? Али, како? Па, ти изгледаш... ма, скоро да не верујем. Изгледаш као да смо исто годиште, ако не баш толико а оно бар... бар 55.

- Имам 61 годину, - поновила је.

- Нека је и тако, али да знаш, мени године не значе ништа више од обичног броја.

- Ма, данас је то и модерно! - одвали она и шокира ме својом изјавом, јер сам добро прочитао оно између редова. - Тако, ако желиш да попијеш кафу са једном баком, можемо се договорити где да се нађемо.

- Желим да попијем кафу са тобом, али... али шта ћемо јести? - покушах да својом духовитошћу расплинем реч "бака".

- Ми нећемо да једемо. Ми ћемо се волети!!!

Пар тренутака се нисам могао призвати свести због њене директности. Најзад, прикупих раштркане мисли и прокоментарисах како се, у исто време, чудим и дивим њеном неоколишању.

- Ја сам ти већ казала, да сам конкретна у изјавама - додала је.

     Мој друг из детињства ми је дао кључ од своје викендице на Копаонику, где смо пре десетак година заједно боравили и уређивали околиш. Тамо сам стигао док је сунце још увек прожимало редак планински ваздух. Био је петак, касно поподне. Она се јавила око 17 часова и казала да је пошла аутобусом. То ми је дало времена да поспремим викендицу, да проветрим просторије, усисам подове и паучину, укључим бојлер, направим нешто за јело. Чак сам имао времена да поткрешем живицу и почупам неколико непожељних младих стабљика букве. Око 21 сат ми је зазвонио телефон, Јавила се. Рекла је да ме чека на станици, да су имали проблема на путовању, да је због тога каснила више од пола сата. Одмах сам стартовао свој ауто и за пар минута био сам на станици. На педесетак метара стајала је прелепа жена плаве косе, са кофером поред себе. Дигао сам руку високо и знак јављања, али ме није приметила. Потрчао сам у том правцу и био примећен тек на десетак метара раздаљине. Успорио сам свој трк, претворио га у ход и лагано јој пришао. Погледали смо се ћутке, поздравили и пријатељски пољубили. А онда, као по команди, загрлили се и љубили, љубили... не марећи да ли неко обраћа пажњу на нас. Два тела су се с муком мало раздвојила а усне су то учиниле последње. Она временска дистанца од једанаест година, преображена је у размак, са кога си могао видети свој одраз у оку, које те заљубљено гледа. Ипак смо некако, уз стотину трикова, потпуно раздвојили тела. Потом, унео сам њен кофер у ауто, сели смо и отишли у викендицу.

     Лежала је на кревету у некој провидној мајици а доле је имала само танке, врло танке гаћице, на којима су доминирали мали, розе цветићи. Очигледно, били смо спремни за једно посебно путовање. Приближио сам јој се и додирнуо по руци, потом по стомаку. Док сам клечао на кревету, завукао сам руку испод мајице и напипао нежну, пиргаву кожу. Мирисала је на све пријатне мирисе овога света.

     Легао сам, потом, с њене леве стране и гледао је у очи. Гледала је и она мене... истим онаквим погледом из аутобуса. Њене очи су клизиле по мом лицу. Левом руком сам јој склонио плаве праменове косе с лица и открио белину њеног врата. Кренуо сам својим лицем ка њеном, лагано... зажмурила је. Својим уснама сам дотакао њене. Сва се тргнула. Приметио сам да јој је дисање постало убрзаније и дубље. Нисам померао усне, напротив, још више их притиснуо на њене. Онда је почело нежно љубакање, да би се у следу догађаја наше усне потпуно спојиле и, као супер лепком, залепиле. Тога трена су се и језици укључили у игру, пожуда је бивала све жешћа, а мешање наших ензима је деловало на наша тела као катализатор. Дуго, дуго је трајао тај пољубац, док смо једно друго миловали слободним рукама. Моја рука више није била под мојом контролом, дирала је њене чврсте а ипак мекане груди. Ни моје усне нису биле беспослене, љубиле су јој леву ушну шкољку, па онда врат. Рука је, у дослуху са уснама, подигла њену мајицу до потребне висине. Пред мојим очима, указале су се две беле грудве, украшене са по једном дивљом јагодом. Усне су пожелеле да прихвате све што им се нуди а Коста се није опирала. Почео сам распоређивати нежне пољупце по читавом њеном телу. Рута путовања мојих усана се наставила преко груди, преко меког стомака, све до пупка. Ту је била прва станица, на којој се искрцало неколико њених тешких уздаха. Док ми је мазила леђа, ја сам осетио потребу да с пољупцима требам ићи ниже. Ниску мојих пољубаца сам окачио између њених бокова, језиком прелазећи испод пупка. Талас задовољства је био више него наглашен... обострано. Подигла је десну ногу тако што је савила у колену. Прихватио сам понуђено и љубио, љубио, љубио... У међувремену, већ смо стигли до нове станице, до руба њених гаћица. Ту је путовање напустило пар пригушених врисака. Ластиш је био толико лабав да сам без већих проблема почео завлачити језик између коже и гаћица, наишавши на прве длачице. Опет, слободном руком сам повукао тај одевни предмет наниже, а предамном се указала расцветала ружа, из које се осећала вулканска топлина. Желео сам да пољубим тај млаз магме  Имао сам жарку потребу да осетим мирис руже и укус тог, пробуђеног вулканског гротла. На прве додире мојих усана, Коста је зајечала. Након неколико тренутака рекла ми је: "Уђи... уђи, молим те и смести се где год хоћеш", а ја се сетих речи шофера аутобуса. Најпре сам се приближио хоризонту догађаја а потом ушао... Сасвим лагано и нежно, ушао сам у Универзум, у Црну рупу, и нестао... Настао је нови Велики прасак, нови Прапочетак! Била је то последња станица на том путовању. Време је стало, простор је нестао, свест се помутила, светлост засијала до неслућене количине лумена! Наша тела, била су у бестежинском стању. Дуго смо ћутали, заиста дуго... Одмарали се од путовања. 

     У наредних неколико дана, волели смо се лудо да луђе не бива, на све могуће начине, користећи сво искуство стечено током наших живота. Нештедимице смо се опходили једно према другом. Свако је желео да надмаши себе, да истовари нарамак љубави према свом емотивно-интимном бићу. Тих пар дана припадали смо само нама, а чинило нам се да владамо светом. Дуго после љубавног заноса, ћутали би. Ћутање је постало завршни део ритуала званог "Вођење љубави"! Тих дана, спознао сам све спољашне чари жене, као и оне које нуди мекоћа и топлина женске утробе! Такође, схватио сам шта заиста значи реч љубав. Волео сам и био сам вољен. Након свега, остало је пар модрица на њеним ногама, да сведоче о догађају.

     У једном од последњих дана боравка на Копаонику ја сам, после љубавне сеансе, проговорио: "Да човек не поверује да се овако нешто случајно може десити". Она се загонетно насмешила, затим је прокоментарисала питањем:

- Мислиш ли да је визитка испала случајно?

Лежећи смо се погледали, да би се у следећем тренутку лудо смејали, до суза. Волимо се и дан данас... случајно!

Реконтра

     Оратим њекња сас комшију Стеву Контру. Не, Контра му неје презиме него надимак ел, увек контрира, свакоме и у сваку причу. У тој такво оратење, викам му ја:
- Е, видиш, Стево... На све стране ни кренуло. Држава ни довољно добро стоји, наши тенисери међу најбољи свецки шампиони, млади и паметни људи се раштркали свуд по свет, ел свецки млади неће да учу и раду. Тој значи да је наша држава, с једну ступку већ у Европу. Па, еве на пример, имамо си избори кад си оћемо, па ни се горе формира нова Влада, па...
И туј ме он прекину у моје излагање, па ме питује:
- Тој кад се Влада формира, тој ли је горе?
- Горе је. Тој ти је нај горе, Значи, неје доле него горе.
- Абре, ти си све изванџираја! Знаш ли које оратиш? Ајде ми објасни, како је тој, по тебе, горе?
Ја се малко замисли, како сад да му најбоље дочарам да је горе горе. Море, ако је он Контра, сети се ја како да му објасним. Па, сваки дан гледам телевизор, научија сам и ја нешто од наши политиканти. Реко, сад ћу му ја одговорим сас питања. Испружи руку према север и поче сас укрштена питања, ал, онакој, филозофски:
- Добро, Стево, јел север горе?
- Север је горе, па?
- Полак! Јел југ доле?
- Доле. И, кво саг?
- Е, па, јел Београд на север? А чим је север горе, онда је и Београд горе, што значи да је горе све што је у Београд, па и Влада - такој му ја закукуљено одговори да га не мож одкукуљи. - А уз тој, не можеш за главни град да рекнеш да је доле, не иде... груба слика! - забибери му ја сас моји аргументи и он се ућута, рачунам да нема које да каже. Ал Контра си је увек контра.
- Добро, може тој такој да буде затој што ТИ такој видиш - поче и он сас филозофију, значи и он гледа телевизор, помисли се.
- Знаш ли ти кво је Јужна Морава?
Прецепи ме сас питање, не могу се опасуљим... Оваква филозофија на мој телевизор нема! Вероватно гледа неки другачији телевизор. Таман га тео питам за марку, он настави да ме решета сас питања:
- А, знаш ли куде извира?
- Ти ли ме тој зебаваш, па тој се учи у основну школу. Извира у Скопску Црну Гору.
- Добро, куде се улива?
- Нигде се не улива, куде Сталаћ се саставља са Западну и праве Голему Мораву.
- И? Куде се улива тај Голема?
- У Дунав. И које с'г?
- Е, одкуд тече река, оздол на горе или озгор на доле?

Видо ја одкуд ветар дува, ал неам куде. Одма укапира и одкуд река тече. 

- Па, озгор... сви тој знамо - невољно му реко.

- Ел видиш с'г да је горе доле!? Значи Београд је доле, Влада доле, и све што је доле горе, све је доле - поносно он заврши сас компликовано контрирање.

     Е с'г, ако ја и даље останем при тврдњу да је Београд горе, Влада горе, Дунав горе, север горе, и ако је све горе, ондак Морава тече оздол на горе! И како ће ни Европа прими, макар и с онуј једну ступку, ако ми не знамо куде је доле а куде горе, и ако ни Морава контра тече, од Дунав до Горе!

100% Cotton

     Својој интимној пријатељици сам испазарио нове гаћице. Јес да сам се отрошио мало, али не хајем! Што се тиче модела, мислим да су ове тренутно у моди, надам се да нисам погрешио. Пише да је 100% cotton!

Када ми је казала колико су удобне и топле, одлучио сам и купио још једне али за себе. Сада, када дође субота, ми се окупамо и обавезно измењамо гаће!

Рецептура нашег човека

     Пре свега овога, водили смо један жестог дијалог, где сам износио неке чињенице, а он, наш човек, све време је изговарао пар "конвеционалних" речи:

- Па, да!

- Па, знам!

- Ма, знам.

- Ма, знам, бре!

- Е, ту ниси у праву!

- Све сам ја то знао...

     Тога дана се нисмо нарочито испричали, иако је изречено много речи, али... Такав је наш човек, воли да контрира или да створи привид информисаности иако нема појма о теми. Воли да упада у реч, да се најпре "посвађа" са саговорником, тежећи у даљем току разговора, да омекша комуникацијску позицију и трудећи се, да у исто време утврди свој став, не одступајући ни по корака. По том рецепту се понаша већина наших људи.

     Извесно време се нисмо видели, свако временски уоквирен својим обавезама и ограничен друштвеним наметима. А онда се десило да смо се срели на обали реке, као по каквом рецепту.

Док се обојици на крају штапа налазио по један сом, он мени рече:

- Потпуно си био у праву за оно што си причао.

- За које "оно"? 

- Знаш оно, да се све ради по неком рецепту...
- Знаш шта? Сада, ни мени ни теби, ништа не значе те твоје речи признања. Чак ми не делују ни као утеха, с обзиром на све оне твоје упадице, негирања, контрирања итд.
- А, зашто мислиш да за мене прича нема значај?
- Па, ето, рачунај као да је вест стигла прекасно. Јер, ако праву информацију немаш у право време, на правом месту, накнадно сазнање ти ништа не значи. Још нешто ти желим рећи, ако ме не будеш прекидао, или противуречио, а да пре тога не саслушаш срж мисли.

- Настави. Мислим, изволи, настави.

- Хвала! Да би изустио и једну једину реч, мораш хиљаде њих претходно саслушати. Мораш научити да будеш слушалац и то не онај обичан, који главом клима као коњ на празно јасле. Онда, када научиш да пред собом поставиш императив активног слушаоца, тек онда можеш за себе рећи да си начинио помак на боље.

Застао сам, на трен са говоранцијом, направивиши кратку паузу у циљу провере. Нисам се преварио, проговорио је:

- Ћутим и слушам!

- Не ћутиш. Говориш у себи и покушаваш да ме слушаш. У теби се води рат између ума и ега. Но, идемо даље. Када будеш савладао улогу активног слушаоца, у теби ће се гомилати количина података. Неке ћеш одбацити, неке прихватити.

Помало иронично је подигао два прста, као ђак првак, када свом учитељу жели да искаже своју намеру кроз затражену реч. Занемарио сам тај, мали проценат ироније, и прихватио гест реалног интересовања, а мрдај моје главе му је дао до знања да ме упадицом неће деконцентрисати.

- Како или када ћу знати да ли сам постигао ма какав успех?

- Онда када схватиш колико дуго траје трен!

- А, колико дуго траје, мислим временски?

- То је добро питање и на правом месту, у правом тренутку. Када будеш себе ухватио у потреби за општим интересовањем, када ти се јави глад за новим сазнањима, тек онда ћеш схватити да си роб високог степена незнања. Бићеш у фази да скоро све разумеш, било ко да прича, био он микробиолог, нуклеарни физичар, историчар, медицинар, агроном, архитекта, сељак, дунђер, електроинжењер... било ко! Мада, постоји особа који нећеш никада разумети, не само ти, нико! Та особа себе назива политичарем. Видиш, те особе ни саме себе на разумеју. Но, да се вратим на тему. Дакле, то не значи да ћеш и ти моћи говорити попут тих, високо образованих људи али, као што рекох, разумећеш их.

- Не могу да схватим нешто... како ћу моћи разумети она силна кефала попут микробиолога итд... Ја немам појма о тим стварима.

- Тачно је да ти немаш појма о тим стварима, немам ни ја, али та кефала имају рецепт.

- Дакле, опет рецепт?

- Да. Они врло добро знају како да пролагоде свој речник твом или мом "узрасту", тако да ће нам већи део њиховог излагања бити апсолутно јасан. Видиш и сам да за све постоји рецепт. 

- Знам - оте му се из грла и бржебоље себи прегризе језик!

- Шта знаш?

- Знам ја, а знаш и ти ону доскочицу: "У рибара мокре гаће..." 

И тако, слатко се испричах сам са собом. У себи!

Дванаест линцура

     Живим у једносмерној улици. Кафана, у коју често залазим, налази се на крају улице, до које има скоро километар. Не, у кафану не одлазим пешке, увек идем аутом. Проблем ми задаје повратак из кафане. Пошто не могу назад, једносмерном, морам проћи целим лавиринтом улица да бих стигао до своје куће. За оне, који су склони да ухвате пречицу, Закон је осмислио службу саобраћајне полиције. Тако се врло често дешава да саобраћајна патрола дежура на једној кривини те санкционише љубитеље пречица, капљице, а и оних са невезаним појасевима.
     Те суботе киша је лила к'о из кабла, што би Немци казали: "Es gießt wie aus Kübeln"! Узео сам кључеве аута, телефон, нешто новаца и отрчао до гараже. Иако ме киша мало поквасила, кутија са доминама, сакривена испод јакне, остала је сува. Гас до даске и петнаестак минута касније, већ сам био део кафанске атмосфере и удисао све њене атрибуте. Онако с ногу, ексирао сам 0,5 чашицу линцуре. Гости кафане, к'о да су бирани с коца и конопца, међу њима и ја! 

     Тога дана смо имали турнир у доминама, игра у којој баш и нисам доминирао, али ако не бих играо, волео сам гледати како неки лију крокодилске сузе приликом губитка партије. Алекса је волео да млати празну сламу, да нетеза пивску флашу и да ређа "камење". Ја сам изгубио у другој рунди и одмах сам се повукао од стола. Привукао сам се столу где је Бонта Кеса (увек је гарнитуру домина носио у најлонској кеси, одатле му и надимак - ваљда, или можда зато што је свако мушко дете ословљавао са: "кесо!") поставио на стол свој последњи камен у тој партији. За њега су говорили како воли да тера мак на конац! Сад, да ли је превише ситничарио или је концем чачкао зубе после штрудле с маком, то вам не бих умео приповедати. Али у разговору, био је без длаке на језику, оно што мисли то и каже. Када му је, с друге стране стола, на мегдан дошао Алекса, измењано је неколико оштрих реченица:

- Е, па, Бонто, смлатићу те као Максим по дивизији када млати!

- Море, Алексо, млатиш празну сламу.

     Финалном сусрету је присуствовало много кафанских гостију, чак и они којима су домине биле шпанско село. Сви смо мисили да ће Бонта за Алексу бити мачији кашаљ но, у пар наврата, баш му је забиберио игру. Управо кад се битка приводила крају, и када је исход меча био неизвестан, удари гром у близини кафане, а струја нестаде. Они који су стајали близу стола, од страха попадаше и оборише стол, а с њега и све домине. Настаде хаос! Ја се повукох и наручих себи линцуру, па онда још једну, па још једну. Ако сам већ изгубио на доминама, рекох себи, дај бар да попијем нешто, да не идем кући празног стомака. Свађа је и даље трајала око тога ко је стајао боље и ко би био победник, и баш се мало примирише када се упалише пожутеле кафанске сијалице, које су пре визите ројеваа мушица, сијале својим пуним сјајем. Управо сам испио, по конобаревом казивању, дванаесту линцуру, узео у руке кључеве од аута и телефон, и напустио кафански простор. На кутију са доминама сам потпуно заборавио.

     Киша већ беше престала а свеж ваздух је тако пријатно и освежавајуће деловао да то не умем исказати. Осетио сам да линцура полако узима свој данак те сам кренуо кући. У оваквом стању, баш ми се и није залазио читав град, већ сам несигурним кораком пошао пречицом, једносмерном улицом. Ех... а на оном углу, зауставила ме патрола саобраћајне полиције, затражила документа, док је разговор текао некако овако, ако се добро сећам:

- Добро вече, господине.

- Добро вече - једва сам одговорио.

- Ви, из кафане?

- Да, ја из кафане.

- Било је неко пићенце, изгледа?

- Да, било је, како да није... ух! Ако конобар не лаже, дванаест линцура!

- Дванаест? 

- Тако он каже.

- Знају ти конобари мало да пренагласе... знате већ. Него, ви живите овде, у једносмерној?

- Да, ту на тристотинак метара...

- Извол'те, лична карта, и пажљиво до куће... знате, има возача који воле да попију мало више...

- Као ја сада...

- Па, тако некако.

Захвалио сам се службеном лицу на савету и наставио да пешачим.

Двадесет четири

     Иако јоште непунолетан, запослио се у фабрици текстила. И поред тога што је пре рада на разбоју чувао козе и овце, врло брзо је напредовао у свом новом послу, и то захваљујући својој виспрености и марљивости. Дан, када је примио прву плату, иако је календарски био предвиђен за снег, беше хладан и ненормално кишовит. Био је 25. новембар 1948. када је хрпу папирнатих новчаница умотао у подераној, пртеној блузи, присјединио са својим телом, и тако држећи обема рукама, однео кући у село, шест километара удањено. Тек када је стигао кући, одвојио је своје мокре и промрзле руке, а из замотуљка попадаше новчанице, неке на троножац а неке на под, све скупа 4200 динара. Пар година након запослења, отаџбина га је позвала да одужи свој дуг према њој. 

     Када се, након двадесет четири месеца одсуствовања, у својој двадесет четвртој години вратио из војске, у кући је затекао мајку. Чучала је на земљаном поду и, у великој бакарној тепсији, испирала оно што се суђем могло звати. Две алуминијумске кашике, две крезубе виљушке, неколико плеханих тањира, био је сав њихов есцајг, рачунајући и један нож, тачније, остаци ножа. На зидовима унутрашње стране тепсије били су остаци кукурузне проје, који су се тешком муком одстрањивали. Чак и после третмана пепелом и цеђи, ипак се поткрала понека грудвица непоједеног залогаја. Десно поред зида, лимени шпорет, који је некада био црн и читав, а чунак је више дима испоручивао соби него димњаку. Бацио је поглед лево, видео танур, вешан о зид, под њим софра, наслоњена на зид, а мало даље од ње, у самом углу собе била је истањена и, на неколико места, подерана рогожа. У другом углу усамљена метла, тачније, контуре метле.

- Добар дан, мајке - рече Војислав!

Мајка, која је тек на изуст ових речи приметила придошлицу, најпре подиже свој тмурни поглед у том правцу, тешком муком устаде, а неколико болних трзаја мишића на лицу потврдише да се не осећа добро.

- Војо, ти ли дође? - једва је превалила преко усана. После краћег затишја, два тела се пригрлише, након чега мајка пусти сузе радоснице, а неколико њих наквасише и Војин образ. Онако слабашна, загрли га свом снагом, припи своје измучено тело уз синовљево, али га брзо отпусти, сетивши се да су јој руке мокре и масне.

- Сине... сине, млого си ми убав и порасја си у војску - није знала шта најпре да каже, па се снебивала и гушила од навира мисли и најезде речи, чији део ипак, остаде у грлу.

Када је, најзад, мало дошла себи, Воја се распита за њено здравље и за оца. Она му рече да је отац отишао негде, неким послом а да је њено здравље: "Ете, такој си терам, а до кад ће, само Бог знаје".

- Гладан ли си, сине?
- Не, мајке, несам гладан. А, има ли леб?
- Одокле? Нема ни брашно, јучер сам правила проју од царевично. Има компири још... у онуј жутињкаву крошњу, а гра има још за два варења. И маз ни је на измак.
- А паре, има ли паре?
- И тој нема. Још несмо порез платили, чекамо на теј паре што је татко резаја лојзе. И гас ни је на мањак, забрави да ти рекнем.
- Добро, батали работу, седни и одмарај се, ја ћу идем до задругу.

     Када се, након двадесет четири месеца одсуствовања, вратио из војске, донео је своју уштеђевину, све војничке плате. Како је служење народу спроводио војниковањем на граници са Албанијом, и како нигде није могао утрошити војничке плате, кући је донео 8300 динара, што је за средину педесетих, прошлога века, била изразита сума. Видео је да ситуација у кући није сјајна. Знао је да нема времена за одмор, нема простора за опуштање, схватио је да има много тога чега нема, и да ће све зависити од њега. Одмах је отишао и у локалној задрузи изпазарио све што је у кући недостајало: со, шећер, гас, резервно стакло за петролејску лампу, џак брашна и пар медењака којима је хтео да почасти своју мајку. Сутрадан је отишао у оближњу варош и пријавио се кадровској служби, како би наставио са радом у истој оној фабрици, у коју се беше запослио пре одласка у војску. Војислав је знао да само запошљен може имати некакву перспективу.

     Већ након годину или две, родбина је почела да врши притисак на Воју не би ли се оженио. Нашли су му и девојку у суседном селу и то из домаћинске куће, његово је било да пристане на виђење са њом. Када је дошло до тог, првог виђења, очигледно нити једна од заинтересованих страна није била нарочито импресионирана оном другом. Но, када су се видели по други пут... е, тај други пут, свако је размишљао својом главом. Гледа Воја Мирјану и каже у себи: "Висока, јака, мајку и татка ће ми гледа, децу ће ми роди и ће ги очува, а што је па убава, сви у село ће ми завиде на њу!" Мирјана, пак размишља: "Зашла сам у годинке, млоги ме тражише, моји ме не даваше само да има куј да им копа њиве. Узаситан малко, ал... море, ћу направим човека од њега". Уз сва њихова размишљања, зов природе и младалачки жар су пресудили. Иако младини родитељи нису баш били сагласни да им кћер иде у суседно село, Мирјана је у себи већ кројила план: "Ви, давали ме, не давали, ја одо!" Како је, у међувремену, известан притисак начињен и од стране фамилије будуће невесте, то су њени родитељи заказали и треће виђење, те поручили Воји да може ићи по девојку, како то личи и приличи домаћинским кућама, и српским обичајима.

     Тако се Војислав и Мирјана узеше на дан летњег свети Николе, године шездесете прошлога века, и кренуше у живот. Поред уобичајеног мираза, брачних кревета и постељине, донела је Мирјана своју надничарску, тежачку уштеђевину од 6000 динара, која је те, 1960. била и те како вредна. На дан Горешњака, када је био вашар у оближњој вароши, купила је многе, преко потребне, ствари за кућу. Метла, вангла, тепсија, керамички тањири, виљушке, кашике, ножеви, лонац, тестија, сукаљка, само су неке од хрпе купљених. Својим доласком у кућу Војислава, Мирјана је својом марљивошћу унела животну свежину, а о свекрви и свекру се старала као о својим родитељима. Успела је својим залагањем, да свекрву, која се већ беше предала Богу, врати у живот. Попут бајке, све дође на свом месту. Живот крену оним својим сиротињским и сеоским, а ипак срећним и веселим током. Воја пак, беше вредан радник, честит и беспорочан човек, који домаћинство потпуно препусти Мирјани. Видеше старији да ће се млади успешно борити са свим будућим изазовима које живот намеће али, недостајало је нешто... нешто што би идиличну слику чинило потпуном.

- Ех, само да доживим, да уз ноге усправим унуче, после, ако ћу умрем! - говорила је често свекрва снаји, али више онако, за себе. И би тако како је речено: роди се унук, и "усправи" бака унуче, коме је тепала, "бабин човечуљак".

     Након двадесет четири месеца од рођења унука, свекрва одлучи да се препусти чарима "Оног" света. А остатак породице... е, она се у наредним годинама прошири за још једног члана, те се као таква, чврсто постави на пиједесталу живота, чиме достиже свој духовни мир, и морално богатство. Живот пред породицом поче распростирати свој саг, који беше проткан искушењима, успонима и падовима, радошћу и тугом, муком и весељем, непроспаваним ноћима, тежачким данима... и тако, двадесет четири сата дневно!

Када бих...

Када бих имао оно што немам,
онда бих сневао оно што волим.
Када бих волео оно што сам снио,
можда би ми живот другачији био.
Када бих живео онако како желим
можда би живот стао у један сан.
Ех, кад бих имао оно што желим
па, макар на кратко, само на дан!
Када бих имао оно што немам...
Остаје да о томе само сневам!

Само да ми је

Само да ми је,
Да још једном загрлим 

тај осмех, 

Да ухватим тај поглед
И истопим се у њему.
Да још једном чујем 

тај дрхтај 

Да видим укус тих усана
И нестанем у њима.

Ех, да ме још једном 

прожме језа 

Да задрхти цело тело, 
Нека сагорим у њој.
Да још једном 

пољубим жељу, 

Дотакнем ту ватру
И потонем у њој.
Само да ми је
Да се још једном 

доживи трен 

И онај, божански осет
Што се зове „Први пут“!

Запажање

     Ногу пред ногу, парком шетам лагано, оно, баш пензионерски. Ништа више не зависи од мене, ничим више не владам (ни собом), и нико не обраћа пажњу на мене... Али, зато ја обраћам пажњу на све што се миче и не миче, око мене. Све ми је занимљиво, свуда бих завукао нос, упио бих сваку информацију, пропратио бих свако дешавање.
     Међу шетачима, мало је старијих, озбиљнијих људи. Млађи су бројчано доминантни међу којима предњаче парови. Приличан број млађих мама шета своју чељад, мада, ту и тамо, тога се латили млади очеви. Све ја то посматрам из седећег положаја, кога подржава клупа у парку. Дакле, шеталиште је испуњено лепезом шетача, чији бих састав могао описати у пар речи: од меконијума до тврдонијума! Е, када смо већ код меконијума, да вам испричам јучерашњи догађај у истом, овом парку.
     Управо сам сместио своје, калцијумом осиромашене, кости на клупу, када чух своје име изговорено из уста жене, рекао бих. Када сам се окренуо у правцу из ког је долазио глас, угледах Марка Кртицу, са ким се познајем и дружим још ода најранијег детињства. Отуда нам и заједничка констатација, коју смо врло често у шали изговарали, да се знамо још од меконијума. Тачно је да смо начели осму деценију живота и да бисмо се требали занимати за неке озбиљније ствари, што смо и чинили, али никада нисмо ускратили себи задовољство да разговарамо о сексу. Најпре сам се заитересовао за његов глас, јер природно није звучао, чак је био танушан, зато сам имао утисак да ми се обратила нека жена. Узалуд сам се порадовао, бар на трен!
- Лизао сам...
И баш када сам очекивао да ће начети поменуту тему...
- Лизао сам сладолед и ето, сад звучим као жена.
Не питајте ме зашто поред имена има онакав надимак, и те како има везе са оном темом. Но, да наставим са причом, питао сам га о чему ћемо најпре дискутовати. Хоћемо ли најпре о политици па о сексу или обрнуто?
- Од обоје!
- Како од обоје? То је неспојиво.
- Можда код тебе, код мене је спојиво да спојивије не бива!
- Хајде, баш да чујем како неспојиво може бити спојивије.
И поче он са својом причом, али онако издалека:
- Ти, дакле, знаш да је моја жена од мене млађа 9 година. И она, како да кажем, још увек хоће и може... знаш? А ја, ја само хоћу. И видиш, чујем ти ја да постоје средства, знаш она средства... она од којих се диже... како се зваше?
- Мислиш на афродизијак?
- Да, баш на њега мислим. Пре неко вече, ја и жена одлучимо да... да користим тај афродизијак.
И све је лепо ишло, афродизијак деловао како треба, а жена рече да би било боље да укључи телевизор, мало романтика, мало нека тиха музикица... и тако то.
- И, шта је даље било, причај Кртице?
- Ма, не питај.
- Ако ниси имао намеру да причаш до краја, ниси морао ни почињати.
- Рећи ћу ти али да...
- Нећу ником рећи, причај!
- Да се не смејеш, бре! Кад је жена укључила телевизор... баш је ишао дневник!
- Па?
- Како, па? Шта, па? Дневник, моментални афроспустијак!
Нисам се смејао јер, и ја сам мислио телевизор може стимулативно деловати на догађај.

Ал се некад добро врло!

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

(Аутор је причу написао са циљем да читаоцу дочара некадашњи начин живота и рада на селу, где је описан начин сеоске вршидбе пшенице, која се жњела срповима. Такође, намера аутора је да причом пренесе једну од традиција, као и морално и духовно богате обичаје, који су потопњени (не)временом које је у међувремену наступило и као Аждаја, прогутало све што је вредно у људима! Прича је написана на тимочко-призренском дијалекту а испод слике написана је у књижевној форми)

     Туј некако између Горешњак и Илинден, упече звезда од сабајле, све док не замине поза онуј црту на запад, куде ти се чини да се целивају небо и земља. Ал' док си звезда работи своју работу, на људи не смића да си они работе свој посао. Деда искочи на двор у јутарњи сати и изнесе троноче и чокањче. На троноче седне а чокањче милује и приноси до уста. Место на које је деда поставија троноче дође ко нека узвишица, од коју он проматра како ће течу радови. На цело гувно има преглед, а стожер је укопаја туј њекња. Те ти ги татко и мајка, укачили на грбину по једну мотику, а у мајкину десну руку је тестија сас студену, изворску воду. Дакле, сас трсење гувно мож да се почне, а до куде пладне се и заврши. За тај дан, работа је доста ел, главна предрадња за успешну вршидбу је обављена. 

     Гувно, отрсено од разне травке, више неје личило на себе. С'г је добило нов изглед и цела површина је земљана. На њу почињу да се ређају снопови сас пожњето жито, од стожер па на даље и такој све у круг. Татко ги такој посађује да им клас буде на површину. Сунце ги толко напича да се чује њино пуцкетање. Деда му саветује да ги малко згусти, да се не растрве. Брат и ја, а и комшијска деца, сви смо се збрали и чекамо пладне. Кад почне вршидба, ће почне и наш радос.
     Око подне, Тоза докара краве и уведе ги у вра. Онакој упрегнуте, узе конопац и један крај врза за јарам а други за стожер. Прекрсти се и рече: "Ај, Боже, помогни, да смо живи и здрави, у здравље да површемо Војино жито. Домаћица нека спрема баницу, а деца нека су увек немирна и насмејана". Таг несам разумеја зашто је рекја да деца буду немирна, ал сам млого године после тој чуја да су: немирна деца - здрава деца! Кад Тоза узвикну на краве: "Ајде, Було, ајде, Шаруљо!", поче вршидба. Пођоше краве у круг око стожер, ал како куј круг зађу, конопац се све више намотује и приближава ги накуд стожер. На тај начин, краве су газиле по снопови а класје од жито је расипувало своја зрна на дно, скроз до трсено гувно. Кад дођоше до стожер, Тоза окрену краве у други смер, и конопац се поче одмотује сво док краве не дођоше до крај. Тај је тактика поновена млого пут, све док се не одвоји прва слама. Ми, деца, једва чекамо тај тренутак да се поиграмо, правејећи тунел кроз сламу. Тај га радос нигде неје имаја. Краве су неколко пут одмарале и пиле воду, Тоза је пија ракију, а деда је стално нешто чапурија. Мајка испекла погачу, па гу донесе онакој врућу, да гу крше на вра. Татко донеја сирење и киселе паприке, а мајка донесе и печено пиле сас компирићи. Терају и нас, децу, да једемо с њима... Какво једење, једење има сваки дан и тој комат леб, намазан сас маз, па озгор туцана парика, а тунели у сламу само данас! 
     Таман Сунце почело да пада кад Тоза испрегну говеда и рече на татка: "Војо, Бог ти је даја што је требало, на здравље ти вршидба, у здравље да арчите жито, а домаћица да води ред, да вуј не загори лебац". Татко му се љуцки захвали и Тоза си отиде. Мајка и татко сас дрвене виле сабраше онуј сламу од површину, кад испод њума... зрна шеница измешана сас плеву, колко оћеш! Нема мало час, те ти га Синишко сас њигове краве, вуче ветрењачу и вика на деду: "Помози Бог, ча-Влајко. Цел дан чујем неку галаму у ваш двор па реко, сигурно вршете жито. Еве, ја дођо да га овејемо, ал под један услов: да наточиш од онај препек што смо ономад пили".
     Ветрењача је била на ручни погон па је татко вртеја онуј ручицу. Сабрали се туј још неки комшије да помогну у вејање. Цвета сабира невејано жито у кофе, Моцко носи и сипује у кош од вршалицу, Савка и Данко пакују сламу у плевњу... Горе на ветрењачу, Синшко упраља сас сејање и вејање. Како ветрењача поче да клопоће, такој на једну страну литнуше осиљке и прашина. Док су сита сејала и двојила шеницу од кукољ, ми, деца, чекали смо кад ће прва чиста зрна да се скотрљају према спремени џакови. Волели смо да изедемо по неко зрно од ново жито. Појаки комшије почеше да пуне џакови и да ги носе у амбар, а Милорад замени татка на погон, док он иде по ракију. Дечурлија из целу малу се збрала, једно смејање, викање, певање, трчање по ливаду. Играју се Јурке, Шуге, Жмурке... сви весели и деца и одрасли. Сунце већ почело да залази кад Синишко пропушти кроз сита последња зрна од шеницу уз речи: "Наздравље ви вршидба, вејање и шеница, домаћини. Да смо живи и здрави, следеће године па да вејемо". Деда се диже од троноче, приђе при Синишка, понуди га сас ракијицу а Синишко се прво прекрсти, па тури чокањче на уста, после га на деду врну празно. "Фала ти, Синишко, овој ти нећу забрајм, да ти је жива и здрава, и увек весела цела фамилија" - рече деда на Синишка.
     Слунце већ зашло а онија људи и жене што су помагали, седнули на трупац од ора да малко одану. Мајка изнесе тепсију, нумера четерес, сас врућу баницу, и шерпу сас овчије кисело млеко. Туј настаде једно смејање и радос, сабраше се још неки комшије, ал никој неје дошеја с празне руке: Душка донела поховане паприке, Јелица испржила неко месо, Божа донеја бокал с вино, Даница донела неколко врсте колачићи... Ми, дечурлија, одма навалимо на њи, не знамо које прво да узнемо?! Сви колачићи благи па терају на још једење. Умршкали смо се, умусавили, не мож се познајимо. Мрак већ почеја да пада, ови старији су још седели и мезили, ал се почеше полак и разилазе. За један дан, жито је овршено, овејано, спаковано у амбар и породица мирно може да чека зиму - брашно је обезбеђено. А деца капносала од трчање и правење тунели кроз сламу... само чекају да легну. Такој се некад врло... и работило и јело. Пре него што се раздвојимо, Љубиша рече да ће се сутра врше куде деда Борка. Значи, па ће се праве тунели!  Туј ноћ, сви смо преспали напоље на сламу, преко коју мајка беше пребацила тропајне чегре. Ноћ беше мирна, топла и обасјана сас месечину. Успаја сам се гледајећи  у ведро небо и светлуцаве звезде. Један дел на небо неје имаја звезде, тој место ми је личило на тунел...

     Тако некако између два велика празника, Горешњака и св. Илије, зажеже звезда од рана јутра и тако гори све до тренутка када залегне иза оне црте на западу, где ти се чини да се љубе небо и земља. Е... док она ради свој огњени посао, људима то нимало не смета да они раде своје послове на земљи. Деда, на пример, изађе у двориште, и у раним, јутарњим сатима посади свој троножац док у рукама милује чокањчић.  Место на коме се деда лоцира је једно мало узвишење, као видиковац, с кога ће надгледати извођење будућих радова. Наиме, стигло је време врше, за које је неопходно отрсити гувно, на коме је он још ономад добро усадио стожер. Убрзо, појављују се отац и мајка са мотикама на леђима, а мајка у десној руци носи тестију са хладном, изворском водом.

     Пар сати доцније, може се рећи да је главна припремна радња обављена, а отрсено гувно више није личило на себе, добило је ново, земљано рухо. Тада наступа отац са приношењем снопова жита и ређањем у круг, почевши од средине, од самог стожера. Ређа их тако да класје снопова буде што изложеније сунцу, не би ли се што боље напекли, оглашавајући се пуцкетањем. Деда, као и обично, увек има приговор на очево ређање снопова, упозоравајући га да их треба што гушће ређати. Брат, ја, као и комшијска деца, једва чекамо подне када треба почети с вршом, а тиме почиње и дечја радост.

     Око поднева, Тоза долази са упрегом крава и уводи их међу оним посађеним сноповима. Онда узима конопац и један крај везује за стожер а други крај за јарам, у коме су упрегнуте краве. Онда се прекрсти и каже: "Ај, Боже, помогни, да смо живи и здрави, у здравље да површемо Војино жито. Домаћица нека спрема баницу, а деца нека су увек немирна и насмејана". Ја у то време нисам разумео зашто деца треба да буду немирна, јер су нас мајке управо због тога тукле, али сам касније сазнао да су: немирна деца - здрава деца! На Тозин узвик: "Ајде, Було, ајде, Шаруљо!", поче вршидба. Кренуше краве напред, да би спиралном путањом биле све ближе и ближе стожеру, газивши испод себе сунцем напечено снопље. Када би краве, услед намотавања конопца, дошле до стожера, Тоза би их окренуо у другом смеру. Прскало је класје жита а зрна су падала на дно све до површине гувна. Са сваким новим кругом, брзо би се издвајала слама која је одмах одстрањивана и како би се омогућила даља врша. Ми, деца, чекали смо то издвајање сламе да би смо у њој правили тунел, и неописиво уживали у тој игри. Краве би се током вршидбе неколико пута одмарале, нудиле водом, Тоза би био понуђен ракијом а деда је често нешто приговарао, онако, себи у браду. При крају вршидбе, мајка је донела тек испечену погачу, која је сломљена изнад места вршидбе. Отац је донео сир и закисељене паприке, а мајка је још донела печено пиле са кромпирићима. Иако су звали и нас, децу, да једемо заједно са њима, нама је игра у слами била слађа од било које хране. Комад хлеба премазан свињскомом машћу и алевом поврх тога, било је свакодневно на менију, а тунела и сламе не.

     Баш је Сунце почело да пада према западу кад Тоза заврши са вршом, те испрегну краве из јарма уз речи: "Војо, Бог ти је даја што је требало, на здравље ти вршидба, у здравље да арчите жито, а домаћица да води ред, да вуј не загори лебац". Отац му се захвалио на помоћи и Тоза убрзо оде и одведе краве. Потом се мајка и отац дадоше на посао те дрвеним вилама уклонише сву сламу од врше, испод које се указа зрнасти слој пшенице помешан са плевом. Уто се појави Синишко са својим кравама, које су за собом вукле ветрењачу, те се обрати деди: "Помози Бог, ча-Влајко. Цел дан чујем неку галаму у ваш двор па реко, сигурно вршете жито. Еве, ја дођо да га овејемо, ал под један услов: да наточиш од онај препек што смо ономад пили".

     Ветрењача је радила на ручни погон те се отац прихвати ручице и покрену систем целе направе. У међувремену дођоше и комшије да помогну око вејања, па се Цвета лати кофе коју је пунила невејаним житом док је Моцко носио и истресао кофу у кош ветрењаче, где је Синишко вештом руком контролисано пропуштао садржај кроз разна сита. Када се строј захуктао са радом, ротирајућа крила су стварала вештачки ветар и издувавала прашину и плеву на једну страну. За то време сита су просејавањем издвајала жито од кукоља, а чиста зрна пшенице кренуше на другу страну, где су их мало јачи комшије паковали у џакове и исте носили у амбар. Милорад у једном моменту замени оца на погону а овај оде по ракију. За то време, дечурлија из целе махале је била активирана на игре као што су: Јурке, Шуге, Жмурке и слично, све праћено смехом, весељем, раздраганошћу, песмом... сви весели, и деца и одрасли. Сунце је већ почело да залази када Синишко кроз сита машинерије пропусти и последња зрна жита уз речи:  "Наздравље ви вршидба, вејање и шеница, домаћини. Да смо живи и здрави, следеће године па да вејемо". Деда устаде од троноче те понуди Синишка ракијом. Овај се прекрсти, примаче чокањче устима а онда га деди врати празно. "Фала ти, Синишко, овој ти нећу забрајм, да ти је жива и здрава, и увек весела цела фамилија" - рече деда Синишку.

     Сунце већ беше зашло а комшије поседаше куд који, да се одморе од рада. Мајка донесе велику тепсију с тек испеченом питом од сира и шерпу, с овчијим, киселим млеком. Ту настаде смех и радост због успешно обављеног посла, а придружише се још неколико комшија, али нико не дође празних руку. Душка донесе поховане паприке, Јелица испржила неко месо, Божа донео бокал вина а Даница донела неколико врста колача. Ми, деца, навалисмо одмах на колаче, бирајући их а они тако добри да те просто зову да их узмеш. Сви смо били тако мусави да се умало нисмо могли препознати. Мрак већ почео да узима маха и старији се почеше разилазити. Захваљујући оваквом тимском раду, за један дан жито је овршено, овејано, спаковано у амбар те породица мирно може да чека зиму – брашно је обезбеђено. И деца одоше свако својој кући, уморна од трчања и од радова на тунелу у слами. Љубиша у одласку рече да ће сутра бити вршидба код деда Борка. Значи, опет ћемо правити тунеле. Ето, тако се некада радило, живело, јело...

     Ту ноћ, сви из куће смо преспавали напољу, под ведрим небом, на слами, коју мајка беше прекрила широким чергама, тканим у ти паје. Ноћ је била мирна, тиха, топла, обасјана месечином. Успавао сам се гледајући у ведро небо и светлуцаве звезде. Један део неба беше без звезда, личио ми је на тунел... Очи ми се склопише у том тунелу.

Звездана песма

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

Засветлуца звезда у сазвежђу Бика

И баци свој сјај право на мене

У пори сиве масе ствара се слика

Усне насмејане а очи јој снене.

Поруку звезда ми посла јасну:

„Напиши за мене песму једну“      

И дајем јој шапатом реч часну

„Хоћу, само да ми мисли легну“

Изоштрих ум и латих се пера

Написах два-три посрнула ретка

Окрену круг цели око себе Тера

А у глави само једна мисао шетка.

Како да почнем, како ли ћу даље?

Збрда-здола и помало делимично,

како ли се песма драгом бићу шаље?

Најбоље да јој песму саопштим лично.

Најпре ћу јој тихо, поетски на ухо

Казати стихове нежне, ретке

Већ написаним даћу ново рухо

Нек лепршају као кад баце летке.

Онда ћу својим уснама таћи њене

Шта има да се снебивам и дворим?

Озарићу обоје, близином опијене

Јер, тако стихове најбоље зборим.