Скоро четрдесет година нисмо се видели са Рајком Бургијом. Када смо завршили средњу школу, он је отишао на токарски занат за који никада доплому није стекао. Али, стекао је надимак Бургија, са којим се прославио. Наиме, интимни однос код људи, па и парење животиња, називао је бургијањем. Опет, тај његов синоним се и те како уклапао у визуру његовог заната те Рајко постаде Бургија.
"Ти се синоћ прошета са Миленом Лочином, беше ли бургијања?" - упитао би ме, још у оно време док смо момковали. Или, казао би како су Ристини синови одвели краву код бика на бургијање.
Рајко је после неуспелог школовања отишао за Норвешку и тамо се запослио на неком бродоградилишту, где је зарадио велику пару. Након пензионисања, вратио се са женом у свој родни крај и направио нову кућу. Синови су остали у Норвешкој са својим породицама.
Пре пар дана смо се срели на пијаци и једва се познали. Куповао је купус за туршију. Сигурно га не бих приметио да иза својих леђа нисам чуо:
"Ма, цена није битна, бирај ми лепе главице, шта ме ту бургијаш?"
Нагло сам се окренуо и видео га. Видео је и он мене. Сусрет је био помало дирљив, с тим што што смо најпре један у другог зинули ко телад у шарена врата. Потом смо, међусобно, уделили комплименте попут:
- Ама, човече, нимало се ниси променио, ти не стариш, осим што си се мало удебљао!
- Богами, и ти си остао исти, додуше, раније си имао косу.
- Да те питам, бургијаш ли?
- Ех, Рајко... Ту и тамо, знаш оно: прошле године једном...
- А сад мало ређе, аха, ха, ха! - допуни он моју започету реченицу.
Након пијачног сусрета, за неких сат и по, били смо део кафанске атмосфере. Причали смо о свему и свачему а највише о бургијању. Када смо већ били код тога, инсистирао сам да ми исприча како му је успело да Витину жену Славицу, бургија на Витине очи. Иначе, куће су им биле на таквом растојању да су се комшијама могли звати. Мало се отезао и снебивао а потом рече:
- Славица... ех, Славица је била анђео. Имао сам велики мерак... мерак ми је био да имам Славицу, сећаш се колико је лепа била.
- Да, сећам се, нема тога ко је није пожелео.
- Е, па видиш, ја сам то Славици и казао. Она се у почетку отимала, говорила да она није таква. Ја сам био стрпљив и умерен. Нисам наваљивао али бих јој увек уделио смешак и комплимент.
- Ма, сећам се ја твојих момачких дана, био си шмекер за све нас.
- Слушај, ти знаш да сам се само теби поверио... то нисам ником другом говорио, из поштовања према Славици првенствено, а и према Вити.
- И то ти верујем, одувек си био џентлмен, али... како, човече, какооо?
- Ех, како. Сусретали смо се скоро свакодневно, ја сам осетио да Славица хоће. Једном сам јој рекао како сам њених усана толико жедан да не бих престао пити с њих. Још сам јој рекао да бих и отров попио с њених усана, на шта се насмејала и рекла како јој не мислим добро, јер би се и она отровала. Тако смо се лагано али сигурно зближили. Вита, јес' да беше прилично наиван и припрост али не и будала.
-Такав је и сада али је, у суштини, добричина и духовит човек.
- Е, видиш... Приметио је он моју намеру и почео да ми се подсмева онако у шали.
"Оћеш Славицу, а? А оће ли она тебе, Бургијо? Знаш кад ћеш је имати? Кад процвета бандера."
"А, чекаћу да процвета, Вито." - одговорио сам му са осмехом.
"Е, па онда, то ће буде прошле године."
"Знаш шта, Вито. Славица и ја има да се бургијамо а ти ћеш то гледати." - рекао сам му у шали а ипак самоуверено.
"Ха, ха, ха... Е, овакој се несам засмејао кој зна од кад." - завршио је причу Вита.
- У свему томе, добро је што није био љубоморан, јер, да ми се Славица пожалила како је Вита малтретира због тога, ја бих одустао од те намере.
- Да, Вита је шерет и данданас, све тера на шалу. Него, причај како се све то десило.
- Испричаћу ти јер знаш да држиш језик за зубима. У то време још сам био момак а ти се сећаш тог времена, не бих желео да се хвалим али...
- Да, сећам се, баш си био даса, фрајер, како се онда говорило и имао си доста девојака...
- Па, добро, младост и лепота... него, ево овако је то било. Ти знаш да смо имали винограде у Козарачки рид али на два суседна брдашца. Делио их је малени поток с ког су сви виноградарџије захватали воду за пиће а и за прскање лозе. Једног дана, одем ја у свој виноград да подигнем попадале чокоте. У оном раду, бацим поглед преко потока, видим, Славица и Витомир копају свој виноград. Размишљам шта да чиним... одлучим да пређем до њих, да мало попричамо а и они да мало одморе у хладовини кајсије. Полако сиђем путељком до потока, напијем се свеже воде па онда наставим стазом, која води горе ка њиховом винограду. Приметили су ме тек пошто сам се приближио врло близу.
"Добар дан, срећна вам работа" - кажем им. Они подигоше своје главе те почесмо уобичајени разговор.
"Фала лепо, жив и здрав да си" - рече Славица.
"Фала Рајко, и изволте, привати се за копач" - одговори Вита.
"Није ми баш до копања, него... Радим нешто у свом винограду и гледам вас оданде..."
"Ми тебе несмо приметили, несмо се ни окретали на там" - рече Вита.
"Хајде, одморите мало, дођите у хлад да попричамо мало." - предложио сам им, помало подло.
Вита и Славица оставише своје мотике и придружише ми се. Након уопштеног разговора, мени паде на памет да се мало нашалим са њима, па рекох:
"А ви тако, а? Мало копате, мало одмарате, па се мало и бургијате."
"Кво причаш, Рајко, кво бургијање?" - зачуђено упита Вита а Славица ме зачуђено погледа.
"Ајде, ајде, немојте се сада вадити. Ја вас оданде, с рида гледам..."
"Ма, дај Рајко, не бај свашта" - опет стаде да се брани Вита.
"Абре, оданде, из мог винограда се тако види! Баш тако."
"Немој ни клевећеш, Рајко, ће ни се смеју људи."
"Ја рекох то што видех!" - трудио сам се да останем убедљив.
"Ће ме тераш да идем онамо на рид, да видим шта се тој види одонуд."
"Ма, бре, Витомире, ниси нормалан!" - умеша се Славица у разговор. "Не мај се џабе, боље веруј комшији. Он није неки лажов" - прихвати Славица моју причу као шалу.
"Е, баш ћу идем" - остаде при своме Вита.
"Ако те не мрзи, иди па види, ја вам рекох а ти како хоћеш." - истрајах у својој подлости.
Устаде Вита, онако хитро и помало нервозно крену према стази, која је водила према потоку.
"Е, Вито, ај кад већ идеш на тамо, донеси воду у тестиче, баш сам зажеднео" - рекох и једва ошину Славицу погледом. Она ме загонетно погледа и мислим да је схватила које су моје намере. Оде Вита према потоку а ја одмах навалих на Славицу. Имали смо довољно времена. Она се у почетку као мало бранила а након краће и неуспешне одбране, би што би. А и није се нешто бранила, та одбрана је више била театрална. Када завршисмо, рече ми Славица:
"Иди, Рајко, добио си што си хтео, иди да не буде нешто сумњиво кад дође Витомир."
"Не, Славице. Тек ће онда бити сумњиво ако одем. Седећемо и причаћемо онако домаћински."
"Добро, ти седи ту у хлад а ја одох да копам, оданде ћу причати. Не могу Виту да чекам седећи поред тебе.
"Шта је сад, Славице, да није прорадила грижа савести?"
"Не, Рајко, знаш да сам и ја желела да се то догоди. Дала сам ти се, не кајем се али ипак, не могу тек тако пред Витом."
"Разумем те, нека буде тако."
- И баш са Славицом развезасмо неку тему у вези садње белог лука, када коначно стиже Вита. Онако сав задихан, не може да дође до речи, држи тестију и гледа ме. Најзад изусти:
"Е, па, Рајко... "
"Вито, не бургијај него дај то тестиче, не ли ти рекох да сам жедан" - рекох мирно. Славица заборави на копање, гледа у нас и забринуто чека Витину реакцију.
- Причај, Рајко! И ја једва чекам да чујем како је реаговао. Шта је рекао Вита?
- Рекао је... "Даклем, Рајко... ништа неси слагао. Оданде се стварно такој види!"
