Боро Кнез никада није имао потребу да путује на југ. Радне обавезе су га или вукле по Европи, или га везивале за Београд. Трећа опције пословања просто није постојала. Радио је на врло одговорном месту у једној мешовитој фирми, а услед прекомерних дневних активности, често је кући долазио уморан к'о рудар. Онда би се стропоштао у фотељу и често би задремао гладан. А и та храна, више му је личила на обавезу него на дневну потребу. Јео је реда ради, али не и из физиолошких потреба и задовољства. Просто су му досадили ти ланч пакети, разни сендвичи са овим или оним, те кашасти квази-сокови, минерална вода... Зато му је сан био слађи од оброка и осталих гастрономских задовољстава.
Када је сазнао како треба пословно да путује у Лесковац, обрадовао се из више разлога. По први пут је напуштао Београд на јужној страни, имао прилику да упозна јужњачки темперанент као и њихов смисао за хумор, а највише га је радовало сазнање да ће окусити чувени лесковачки роштиљ, о коме је много пута слушао.
Иако је као пословни фактор себи могао приуштити возило фирме и возача, одлучио је да путује возом, што је чинило још једно искуство у његовом животу. И није се покајао. У возу је било некаквог другачијег света него на какав је он навикао. У купеу поред њега седела је жена са двоје врло немирне деце, чије су ногице тога дана биле запосленије од Роналдових и Месијевих заједно. Врата купеа су издржала сва мандаљења. Стакло на плафонској сијалици није одолело и прсло је под чарима дечије игре. Преко пута Боре, седео је младић видно нервозан због немирне напасти и све време се трудио да одгоди експлозију, мада му је фитиљ догорео, баш догорео. Мајка се није трудила да обузда децу, не зато што није хтела већ што то није могла. По први пут у свом животу, Кнез је чуо неке, за њега стране речи, изговорене из уста мајке, чије значење није растумачио, али је веровао да мајка жели децу да укори:
- Мирните бре, све ћу ве потепам! Аман, имате ли срам и акал? Кво ће ов'ј господин да рекне за вас? С'мо прајте пакос, це ицрца од вашо рипање!
И тако све време. Једино су била мирнија док су јела. А била су мирнија четири пута. Деца су успела да одиграју и једну утакмицу са некаквом гумењачом, која се у једном моменту одбила од младићеве главе, а завршила на Бориним наочарима. Том приликом су исте испале на под купеа, довољан контакт да се сломи још једно стакло.
Када је Боро стигао у Лесковац, мала казаљка станичног сата се већ двоумила између поподневне четворке и петице. При силаску из воза га је сачекао човек с возилом. Уљудно је Боро одбио вожњу и замолио сарадника да препешаче од станице до хотела. Домаћин је руком дао знак свом возачу, чиме му је саопштио намеру госта. Заједно су кренули према Широкој чаршији, без много коментара. Боро Кнез се сав предао разгледању града. У хотелу су стигли за неких тридесетак минута, где су Бору дочекали пословни партнери. Вече је протекло у пријатној атмосфери уз лесковачке специјалитете са роштиља где је доминирао Лесковачки воз, једини воз који се једе. Пре починка, Боро је осетио потребу да својим домаћинима каже нешто, са чиме не би могао заспати:
- Ех, како човек може пуно тога схватити на свој начин!? У доласку, онолике умрлице по бандерама и разним стубовима, произвеле су у мени закључак да је Лесковац мртав град. Ја сам баш стрепио хоће ли бити неког живог да са њим поразговарам, На тренутак сам помислио да је некаква епидемија захватила град, а да се због евентуалне панике у држави то не саопштава. А онда сам се питао, ако је тако, а што ме ови моји послаше овде? Ако су ме се желели отарасити, могли су ме убити у Београду, зашто да се овде мучим? Још видим умрлице у плавим и црним бојама и размишљам: мора да у Лесковцу поред Срба живи и нека друга нација, друга вера. Или се опет, из неког разлога, и то крије од јавности. Једино што ми је вратило веру и тргло ме, то је мирис, чаробни мирис роштиља. Е онда рекох себи: Боро, стигао си у Лесковац! Онда стижем пред зградом хотела и ту је шок! Хотел Београд! Одмах кориговах себе: Боро, ниси ти ни напуштао Београд. А онда се сетим наочара и проверим: сломљено стакло. Да сам заиста у Лесковцу, уверио сам се тек када сам дошао у прилику да пробам димљену вешалицу. А тек уштипци... уштипци... ммммм!
