Ауторство

Већина текстова на блогу су ауторски и објављени, задржавам сва АУТОРСКА ПРАВА над њима, МОРАЛНА И ИМОВИНСКА!

среда, 29. мај 2019.

Твор

К'д се јутрос проборави из с'н
прво погледа к'к'в ће је д'н!
Ама, с'м што искочи у двор
видо поза лесу чучи твор
Па се питујем: шће твор у мој двор!?
Кво да му работим, како да га онодим
у оној мислење поче га заодим
И даље се дзверим: шће твор у мој двор!?
Отвори му лесу, реко ће си иде
Он се још више шћућори кад ме виде.
Реко: де, не се плаши, бегај си у рупу
иди, да ми не улазиш у шупу.
Ама, бре, шће ли твор у мој двор!?
На крај га намоли та малко мрдну
и видо да си има обавезу грдну.
Две творчићи милу испод њега
и сисав ли сисав, затој твор не бега.
Ете, зашто је твор у мој двор!

понедељак, 27. мај 2019.

Мајски преврат

- Највише сам научио од људи, који су мало говорили а много тога рекли!

- Гледам слику наших политичара... баш су добро испали!

- Транспарентност негативно утиче на наталитет. Минулих времена, деца су нам се рађала више него данас, јер се много више радило на црно.

-  Овај наш вођа, није сав наш, а није ни сав свој!

- Представници Владе морају решити проблем комараца. Упротивном, народу ће исисати крв!

- Док траје представа власти, народ седи у партеру, никад горе!

- Више нас не јаше Курта и Мурта, већ Курта и Муртана!

- Гињотина је измишљена да би некима скинула бригу с врата!

среда, 22. мај 2019.

Од Београда до Београда

    Боро Кнез никада није имао потребу да путује на југ. Радне обавезе су га или вукле по Европи, или га везивале за Београд. Трећа опције пословања просто није постојала. Радио је на врло одговорном месту у једној мешовитој фирми, а услед прекомерних дневних активности, често је кући долазио уморан к'о рудар. Онда би се стропоштао у фотељу и често би задремао гладан. А и та храна, више му је личила на обавезу него на дневну потребу. Јео је реда ради, али не и из физиолошких потреба и задовољства. Просто су му досадили ти ланч пакети, разни сендвичи са овим или оним, те кашасти квази-сокови, минерална вода... Зато му је сан био слађи од оброка и осталих гастрономских задовољстава.
    Када је сазнао како треба пословно да путује у Лесковац, обрадовао се из више разлога. По први пут је напуштао Београд на јужној страни, имао прилику да упозна јужњачки темперанент као и њихов смисао за хумор, а највише га је радовало сазнање да ће окусити чувени лесковачки роштиљ, о коме је много пута слушао.
    Иако је као пословни фактор себи могао приуштити возило фирме и возача, одлучио је да путује возом, што је чинило још једно искуство у његовом животу. И није се покајао. У возу је било некаквог другачијег света него на какав је он навикао. У купеу поред њега седела је жена са двоје врло немирне деце, чије су ногице тога дана биле запосленије од Роналдових и Месијевих заједно. Врата купеа су издржала сва мандаљења. Стакло на плафонској сијалици није одолело и прсло је под чарима дечије игре. Преко пута Боре, седео је младић видно нервозан због немирне напасти и све време се трудио да одгоди експлозију, мада му је фитиљ догорео, баш догорео. Мајка се није трудила да обузда децу, не зато што није хтела већ што то није могла. По први пут у свом животу, Кнез је чуо неке, за њега стране речи, изговорене из уста мајке, чије значење није растумачио, али је веровао да мајка жели децу да укори:
- Мирните бре, све ћу ве потепам! Аман, имате ли срам и акал? Кво ће ов'ј господин да рекне за вас? С'мо прајте пакос, це ицрца од вашо рипање!
     И тако све време. Једино су била мирнија док су јела. А била су мирнија четири пута. Деца су успела да одиграју и једну утакмицу са некаквом гумењачом, која се у једном моменту одбила од младићеве главе, а завршила на Бориним наочарима. Том приликом су исте испале на под купеа, довољан контакт да се сломи још једно стакло.
    Када је Боро стигао у Лесковац, мала казаљка станичног сата се већ двоумила између поподневне четворке и петице. При силаску из воза га је сачекао човек с возилом. Уљудно је Боро одбио вожњу и замолио сарадника да препешаче од станице до хотела. Домаћин је руком дао знак свом возачу, чиме му је саопштио намеру госта. Заједно су кренули према Широкој чаршији, без много коментара. Боро Кнез се сав предао разгледању града. У хотелу су стигли за неких тридесетак минута, где су Бору дочекали пословни партнери. Вече је протекло у пријатној атмосфери уз лесковачке специјалитете са роштиља где је доминирао Лесковачки воз, једини воз који се једе. Пре починка, Боро је осетио потребу да својим домаћинима каже нешто, са чиме не би могао заспати:
     - Ех, како човек може пуно тога схватити на свој начин!? У доласку, онолике умрлице по бандерама и разним стубовима, произвеле су у мени закључак да је Лесковац мртав град. Ја сам баш стрепио хоће ли бити неког живог да са њим поразговарам, На тренутак сам помислио да је некаква епидемија захватила град, а да се због евентуалне панике у држави то не саопштава. А онда сам се питао, ако је тако, а што ме ови моји послаше овде? Ако су ме се желели отарасити, могли су ме убити у Београду, зашто да се овде мучим? Још видим умрлице у плавим и црним бојама и размишљам: мора да у Лесковцу поред Срба живи и нека друга нација, друга вера. Или се опет, из неког разлога, и то крије од јавности. Једино што ми је вратило веру и тргло ме, то је мирис, чаробни мирис роштиља. Е онда рекох себи: Боро, стигао си у Лесковац! Онда стижем пред зградом хотела и ту је шок! Хотел Београд! Одмах кориговах себе: Боро, ниси ти ни напуштао Београд. А онда се сетим наочара и проверим: сломљено стакло. Да сам заиста у Лесковцу, уверио сам се тек када сам дошао у прилику да пробам димљену вешалицу. А тек уштипци... уштипци... ммммм!

субота, 18. мај 2019.

Песмозборење

Како ли да песму зборим
Кад нумем уста да отворим?
Како да гу зборим на глас
Кад у глас ја ич не'ам бас?

Увек кад нешто оћу да рекнем
Прозборим, ал се брго секнем.
Сетим се што ми гласак т'нак
Истанеја к'о излизан оп'нак.

Што би волеја да га здебелим
Од све на свет највише желим.
Да слободно искочим у људи
На дебел глас сваки да се чуди.

Овакој т'нак, ко на црешњу петељка
И оштар, брате, оштар ко совељка.
Још и гребав, ко з гребенци правен
Недовршен, започет па забравен.


И... како с'г да песму зборим?
Море, ци седнем да одморим.

петак, 10. мај 2019.

Земан је

- Бог, друг!.
- Бог ти помого. Откуд ти, Иване?
- Та, ево из касабе, био по неке намирнице. А ти, Мирко?
- Ја из луга! Неко ми посек'о пар благуна.
- Да сједнемо мало у хлад, ово сунце пржи до сржи.
- Сад би нам добродошла по једна љута... да стресемо горчину из уста.
- Е, вала, баш би легла к'о пијаном шамар.
- На домаку смо села, него... У мене нестало ракије још с прољећа, тако да...
- А и у мене је пресахло, него, да свратимо до нашега комшије, Јусуфа. Он је извадио баш добар препек. 
- Ух, добро си се сјетио, он данас слави онај... онај њихов празник...
- Пармезан!
- Није пармезан него... него... тако некако. Премазан, или беше промазан?
- Пролазан, зарозан!
- Не, ако није зарезан? Нарезан, а мож бити и подмазан.
- ...или прорезан, пререзан?
- Биће да је подрезан. Не, сјетио сам се: размрдан!
- Е, баш си се сјетио, јебо те размрдан!
- Онда шта је?
- А ко ће га знати? Ајмо ми отић честитати, ма како се празник звао, и попићемо по ракију.
- Шта ћеш честитати ако не знаш име празника, не будали!
- Тако, рећи ћемо: срећан празник, комшија Јусо.
- Но, хајде, мада ми жао напустити овај хлад.

* * *

- А, ево нас пред капијом нашега Јусе.
- Јусо! О, Јусо!
- Ево га. Код куће је, огрејало нас сунце.
- О, комшије... Откуд ви у овај вакат у мојој авлији? Ево муштулука мојој Разији.
- Ми вам дошли честитати празник.
- А, мислите на Курбан-Бајрам? Прошао је прекјуче, али нека сте ви дошли, аферим! Има разних ђаконија, сад ће Разија по асталу мећати мезетлуке. Него, мере ли пре тога по једна ракијица?
- Та не знам... не бива! Не бива да одбијемо.
- А, оно, не пијемо ал, ајд, да ти не враћамо руку, а и земан му је!

субота, 4. мај 2019.

Није све зелено

     Често шетам. Не баш сваког дана, али шетам. Волим да шетам и то сам. Има то својих предности. Нико ме не прекида у размишљању. Нико ми не диктира темпо. Никоме се не требам извињавати ако имам потребу за великом или малом потребом, а да при том шетам шумом, погодном за одлагање отпадног материјала. Шетам поред реке, табанам пругом или поред пруге. Увек својим ногама нађем згодну подлогу. Ноге знају свој посао, чим ступим на шетајућу површину, оне се активирају. Захвалан сам им, а и оне су захвалне мени што их водим на тај, за њих, опуштајући пут. Шетње се догоде и забораве, неке се дуго памте, а неке никада не заборављају. Све зависи од тога да ли је шетњу обележио какав сусрет или догађај.
     Шетао сам, као и обично, с тим да су ноге своје кораке усмериле ка стази поред пруге. Мисли су ми биле заокупљене недавном Титовом смрти и церемонији око сахране, на којој је присуствовао скоро сав свет. Паралелно, пруга и стаза, пружале су се у дужини око три километара међу њивама и ливадама. Каснопоподневно летње сунце се полако приближавало врху неког брда у даљини. Као и много пута до тада, када шетам поред пруге, у шинама чујем надолазак воза. Тачно се може одредити и податак с које стране он долази и на којој је даљини. Овог пута долазио је мени у сусрет и био је близу. Никада не обраћам пажњу на воз, никада не гледам вагоне, нисам оптерећен њиховим бројем. "Радим" свој посао, не занима ме да ли је воз путнички или терени.
     Сада, у моју ствар се умешао догађај. При сусрету са композицијом, у једном моменту, крајичком ока сам приметио како према мојој глави лети неки предмет. Махинално сам се тргао, али било је доцкан! Предмет је свом силином ударио у моју главу, али нисам осетио било какав бол, с обзиром на то да је тај крајичак ока регистровао величину предмета, који би, по својим габаритима, могао нанети повреду. Након тог шока, следио је други када сам осетио да ми нешто цури негде између десног ока и увета. Заставши, видео сам путнички воз у одласку, а десна рука је додирнула место где сам осетио да нешто клизи ка врату. Када сам погледао руку следио сам се! Прсти су били умрљани крвљу! По глави и коси, осетио сам лепљиву течност. Нисам размишљао ни трен. Одмах сам руком притиснуо на месту удара и кренуо назад и то право ка дому здравља. Успут су ми радознала уста поставила прегршт питања, на која нисам дао ниједан одговор. У дому здравља су ме прегледали, охрабрили, испрали повређено место и констатовали: нема повреде на глави нити на кожи! Нема расекотине, подеротине, напрснућа... На питање о опису предмета који ме је повредио, нисам имао одговор. Како није било повреде, није било ни потребе да се саставља ма какав извештај или попуњава образац повредне листе. Ипак су ми саветовали да одем до места "несреће" и покушам да нађем предмет. И отишао сам, суочио се с предметом, и вратио се, и рекао им да нисам пронашао ништа.
     А поред пруге, баш на месту сусрета моје главе и непознатог предмета, свуд около била је подрасла зелена трава. Једино црвено у том зеленилу био је овећи хигијенски уложак од вате, добро натопљен крвљу.

среда, 1. мај 2019.

Ај' дођи на чај

- Комшинице, ај дођи на чај!
- Од чега имаш чај?
- Од биљке "Хоћу-нећу"
- Никад чула! Од чега лечи?
- Од неодлучности.

Служи се

Седим са својим комшијом у кафанче, испијамо пелинковац и расплићемо заплетено. У један трен комшија ме упита:
- Је ли комшо, ти знаш енглески?
- Ма, јок - рекох му ја.
- Како, па чуо сам те како причаш пре неки дан са оним Грком, зар не?
- Не, не знам енглески да говорим. Тачно је да се служим енглеским језиком, али то не значи да га знам.
- Па, то му дође на исто - упоран је он и наставља.
- А види ти нашега другара Рајка, био на раду у Русији пар година, и прича руски к'о да се тамо родио. После пар година оде за Швајцарску. Тамо је провео неких седам до осам година, и научи да говори и немачки.
- Знам, чуо сам га како говори и један и други, није лоше.
- Ма, има лоше!
- Шта има лоше у томе - упитах га?
- Па, лоше је то као што ти кажеш за себе. Он говори руски и немачки, а служи се српским!