Покорна гордост

    Некада, не тако давно, када је свет тек почео мирисати на цепање атома, живеше негде у далекој земљи на истоку, човек по имену Динг-Понг. Не, није био он нити филозоф, ни ујединитељ, ни реформатор... бејаше поштар, тек. Са својом скромном платом није могао да закрпи све рупе у свом домаћинству. Живео је бедно али весело. Увесељавале су га две кћери, Ћиу-Ћи и Ћиу-Ћа, од јутра до мрака. У кући је поред њих било весело и када је било оскудно у јелу и пићу. И када би дошао с посла уморан и изнемогао, оне би му дале снаге да се поигра са њима, и зачудо, снага би се враћала у његово изморено тело, а његов дух би био испуњен милином, какву не може описати ниједна писаљка на свету.
    Једнога дана, када су девојчице стасале и формирале људе у себи, нису више могле поднети да гледају оца како изгара, трудећи се да их усрећи,  те одлучише да напусте гнездо своје и да своју човечност опробају негде у белом свету. Тиме ће се скинути с врата своме оцу, а можда некако и саме допринесу свеопштем породичном бољитку. Нису ни саме знале где и куда треба отићи, ипак су се одважиле на далеки пут у непознато, у неко ново искушење, у трагању за срећом.  Неизмерно жао би оцу што његове птичице одлећу, али то пред њима није исказивао ниједним гестом. Успешно је то прикривао а у души се ломио, рушио...
    И пре но што његове иконе кренуше на пут, позва их отац да их благослови и посаветује како да се опходе према свету, који је препун изазова и разних зала. И рече им:
- Кћери моје, децо моја, казаћу ћу вам један догађај из мог детињства. Нека вам он увек буде на уму, нека вам он буде амајлија, невидљива али делотворна! Када сам имао три и по године, упао сам у онај, сада затрпани бунар, који је још онда био пресушио. Нашавши се доле на дну, сам са собом, најпре сам дозивао помоћ али узалуд. А онда сам схватио да се морам прилагодити новонасталој ситуацији, да се понизим пред бунаром и да кроз ту понизност, покушам да нађем излаз. И покорио сам му се, а он ми је омогућио да га што боље упознам. Тек тада сам уочио да бунар није само рупа у земљи, већ више од тога. Изнутра је озидан каменом у круг и ја сам брзо схватио да се ногама и рукама могу ослонити на то камење. Решио сам да онда покорим камен за каменом. Са сваким мојим новим ослањањем, ја бих начинио корак више. Што сам више каменова покоравао, био сам ближи врху. Врло брзо сам не нашао изван бунара, без ичије помоћи. Сами бунар ми је помогао. Бунар је био покорен, али чак и тада нисам осећао гордост према њему већ поштовање, дубоко поштовање! Идите у свет, који ништа друго није до обичан, али непресушни бунар. Верујем да ћете с њега пити воде.
    И загрлише кћери оца свога, и пољубише га у знак поштовања и захвалности на мудрим речима.

Ником ништа

Разговор трију персона, од којих је прва бринета. (Остале две мора да су плавуше, да би виц имао смисла)
- Увек када одем у Дом здравња, имам страх од дентисте.
- Ја се бојим стоматолога.
- А ја од зубара!
Ако се неко насмејао, насмејао се је, ако није, ником ништа. Мени је била обавеза да текст објавим, а највеће задовољство ће ми бити сазнање, да сам неку особу подсетио, да у усној дупљи има кваран зуб.

*   *   *

Био сам код лекара. Прописао ми је неке огромне капсуле против некакве упале и рекао да их користим анално. Мало сам се изнервирао због очекиваног појашњења око детаља у вези терапије. Отишао сам у апотеку. Апотекарка ми је уредно спаковала лек и рекла да га користим ректално, и тиме долила количину нервозе и мој нервни систем. Скроз изнервиран, отишао сам кући и капсулу набио себи у дупе. Замислите, сутрадан већ ми је било боље!

Једнакост

    Жене се поприлично изборише за родну равноправност и једнакост. Настадоше професорке, судинице, полицајке, војникиње... Сходно овоме, што се тиче хороскопа, није ми јасно како превести и применити родну једнакост за жене рођене у знаку Овна, Бика, Рака, Лава, Стрелца, Јарца. А где су у овом случају мушкарци? Ваљда и они имају права на родну једнакост. Замислите: мушкарац а Девица, Шкорпија, Рибе?! Мушкарци рођени у знаку Рибе су двоструко срозани: ем у женском роду, ем у множини! Па докле више?
 И сад, како уградити родну равноправност у свим овим случајевима, а да не дође до повреде достојанства, како код жена тако и код мушкараца?
Можда би речи Овница, Бичица, Рачица, Лавкиња, Стрелкиња, Јарчица или Јаркиња, биле идеално решење за женски род. Што се тиче мушког рода, Девац, Шкорпион и Рибац су називи који би могли савршено пристајати мушкарцима.
Да не буде забуне, за жене никако у ову сврху не користити речи: Овца, Крава, Коза, или за мушкарце Сом, Гргеч... Али, ко зна, можда све ово и прође кроз Парламент... тамо у тој Јевропи, а потом и шире.
    Има ли смисла? Има, ако нема начина! И обрнуто.

Само поглед

     Немам обичај да нудим помоћ, рачунам да, ако некоме треба помоћ, замолиће. Али, наш човек није научио да моли! Наш човек захтева! Наређује! Тражи и у тој тражњи сматра да си обавезан да пружиш помоћ, без обзира да ли си у могућности или не. Да ли желиш помоћи? Да ли хоћеш помоћи? 
     Да ли такав човек заслужује твоју пажњу, а камо ли помоћ? Можеш му ти помоћи, данас, сутра, у среду, септембра...и тако небројено пута, али чик не пружи му помоћ 1001. пут. Најеб'о си к'о жут! Има за твој лош карактер да зна пола нације и добар део дијаспоре. Све дотадашње помоћи су небитне, падају у воду, губе на значају, топе се!
     Е, ја сам имао случај! Мој случај је наш, нашински. Пролазим сеоском улицом, а људи изнели свој берићет и чекају утовар. Гомила џакова са разним пољопривредним производима чекају своја леђа. Један сељак напиње паковање кромпира, не би ли га упртио на своја леђа. Видим мучи се сељак, џак тежак, а човек упоран. Нисам чекао да троши речи и губи снагу на тражење помоћи. Пришао сам и својски му помогао да га смести на његова истрошена, али још увек жилава леђа.
     Помогао сам јер ми је "затражио" помоћ. "Замолио" је, лепо, културно. Сама његова намера да се натовари џаком, била је индикативна, а тежина џака је то и потврђивала. Тај тренуткић његовог погледа у мом смеру био је ништа друго до дубоко скривена молба за помоћ. Био је то један од оних погледа који говоре. Такви погледи могу изговорити једну реч, а могу у трену изручити и товар информација, тежи од његовог најтежег џака. Не бих описивао сељака јер сељак је свуда исти, као да постоји образац или калуп по, коме се постаје сељак. Углавном, то су мучене душе, вечито ниподаштавани од ала и врана, коме је непознаница свака врста лагоде. А поглед им је увек питом, кротак, молећив, пун разумевања за све оне који немају разумевања за њега самог.
    Таквом човеку бих помогао небројено пута, јер он се не би наљутио да сам само прошао. Могао сам мирно проћи поред њега, али не и поред његовог погледа! Топлину тог погледа и товар захвалности, осетио сам на својим леђима док сам одлазио.