Овоземаљци су међу њима

Дискретно упозорење:

Безброј почетака ми се намеће за ову причу, ја се никако не могу определити, јер, ако се за који определим, бојим се да ће ми читаоци наденути  наменску опредељеност, а то ми нипошто није циљ а ни намена ове теме, која може својим садржајем задрети дубоко у ум читаоца, или пак изазвати колапс и парадокс у глави конзумента текста, а у крајњем случају и нервну растројеност...

    Када је планета Земља креирана од стране Силе, Инспиратори, Налогодавци и Извршиоци су је одмах учинили живом тако што су на њој донели Живот. Живот у више варијација: Биљке, Животиње, Микроорганизми, Људи... Све ове животне врсте Сила је уредила и декларисала као Овоземаљске. Живот на Земљи је био испуњен хармонијом, прожет радошћу, одисао свежином. Биљке су емитовале своје опојне мирисе, цветови уживали у сопственој лепоти, а несебично су ужитак нудили и осталим живим врстама. Животиње, а и Људи, живели су у вечитом миру и слози. Неко ће се запитати: "Па од чега су живели? Морали су се од нечега хранити, а то ипак захтева престанак живота неке јединке зарад наставак живота друге!" Следи одговор: Сила је удесила да сва жива бића живе од ваздуха! Дакле, никада нити једна Биљка није својим падом на другу Биљку изазвала смрт те друге Биљке! Никада нити један Човек није наудио другом и никада ниједна Животиња није угрозила живот друге Животиње. Земља је тада постала Рај себи, а и другим Планетама. То је, уствари, био Рај, који је каснијим током живота Земље добио другачију, апстрактну конотацију!

    Ех, сад, свака прича има своје АЛИ, које намеће какав преокрет у следу догађаја. То "Али", понекад бива добро "Али", наравно има и лошег "Али". У овом случају, догодило се врло лоше "Али"!

    Елем, Сили је досадило да гледа Рај са свим пратећим елементима: спокојство, радост, разумевање, толеранцију, слогу, великодушност, брижљивост, марљивост, увиђавност, осмехе, љубав, лахор и поветарац, пој птица, жамор воде... Сила је одлучила да се малко забави на рачун Овоземаљаца па је међу свим животним врстама пустила Ванземаљце и тихо их инфилтрирала у њихове свакодневне активности. Ове сподобе, ликом нису нимало одударале од својe врстe међу Овоземаљцима, али... (реч "сподобе" нисам употребио случајно)! Каква су се зла крила и кројила по њиховим главама, то нису ни они могли знати, јер зло су смишљали у моменту! У трену момента! У делићу трена!

Почело је да се говорка на свим нивоима да су "Ванземаљци међу нама"! Јер, човек је убио човека, велико дрво је пало и сломило мало, лав је заклао и појео кошуту, змија је прогутала рибу, одједном се јавио нов, до тада непознат осећај: ГЛАД! Не треба бити посебно мудар па закључити да су у предходним вандалским односима, егзекутори били Ванземаљци. Ванземаљац Ветар је угушио и Лахора и Поветарца а створио Нови Ваздушни ОТО-Поредак: Олују, Торнадо, Оркан!  Шта су урадили Ванземаљци Животиње својој врсти, може се само замишљати (па и то не може), а тек Ванземаљци Људи... Својим деловањем, од Земље су направили Пакао. Тако је Земља постала Пакао, како себи, тако и другим планетама. На Земљи су завладала другачија, но до тада, правила: Глупост се одважила, Малодушност и Небрига су склопили Савез, Користољубље је запосело љубав, Немар, Туга, Презир, Егоизам... прешли су границе свих вредности из доба Раја! Број Ванземаљаца је свакодневно и прогресивно растао на штету Овоземаљаца. У једном критичном тренутку при критичној маси, завладала је нова парола: "Овоземаљци су међу њима!"

   Недавно сам имао неку врсту конфликта са Човеком. Таман смо били на прагу решења нешега проблема, изненада и ниоткуда, умешао се трећи учесник догађаја и "рашчистио" ствар. Резултат тог рашчишћења је праћен поприлично лошим и болним  исходом по мене и Човека. Господин Рашчишћивач је напрасно нестао. Неки су рекли да је отишао у "Ниоткуда", одакле је и дошао! Ко је од присутних био Ванземаљац, просудите сами. Битно је то да је од конфликта направио Чистилиште. Овакви примери постоје широм планете Земље: Џингис-Кан, Александар Македонски, Римска Империја, Крсташки ратови, Персија и Дарије, Египат, Наполеон, Хитлер... као и савременици, НАТО (умало да их неправедно изоставим)! Сви они, као да су имали понеког Човека Ванземаљца у својим редовима. То, каква су зла нанели човечанству, не би могао осмислити нити један Овоземаљски мозак. Овоземаљаца уопште, је све мање на овом Чистилишту званом Земља.

    Коначно, знамо да када Човек убије Човека, Животиња смртно нашкоди другој Животињи... виновник и изазивач смрти је Ванземаљац. Њима не треба судити по Овоземаљским Законима. Њих једноставно треба послати тамо одакле су дошли - у Свемир (данашњим технологијом је то лако изводљиво). Једино тако ћемо од Пакла и Чистилишта, Земљи вратити оно првобитно Друштвено Уређење - РАЈ (замислите)! А где се дела Сила у међувремену, то нико не зна. Неки јој верују, крсте се или клањају, други је заобилазе! Нисам сигуран да су Сила и Бог иста особа, али се смем заклети да међу верницима и атеистима постоји разлика у припадности врсти: ОВО или ВАН земаљци! Замислите: Верникубица или Атеистубица, како то горко, подло, мучно, кукавички... звучи!!

    Проверите у свом комшилуку, у свом дворишту, завирите под креветом пре спавања... њих има свуда, а највише тамо где се не надате. Немојте се изненадити ако Ванземаљца откријете у себи!

Ја за себе нисам сигуран ко сам, шта сам... Сигуран сам једино да нас има међу Њима!!!

Sve je moguće, čak i drveni šporet, makar za jednokratnu upotrebu

Po prvi put postavljam neki tekst a da nije moj. Ovaj mi se dopao, zato se našao na mom blogu. Ipak, ima nešto moje: naslov i sličica!

       Imam 19 godinа, oženjen sam sa 38-godišnjom udovicom, koja ima 20-godišnju kćerku. Tu kćerku je oženio moj otac. Tako je moj otac postao moj zet, a kćerka moje žene je postala moja maćeha. U januaru smo moja žena i ja dobili sina. To dete je brat žene moga oca, dakle šurak moga oca, ali je i moj ujak, jer je brat moje maćehe, tj. moj sin je istovremeno i moj ujak. Oko 2 meseca kasnije je i žena mog oca dobila sina, koji je moj brat, pošto je sin moga oca, ali i moj unuk, pošto je sin moje kćerke. Dakle, ja sam brat moga unuka i pošto je muž majke neke osobe istovremeno njen otac, sledi da sam otac kćerke moje žene, kao i brat njenog sina. 
             Dakle, ja sam svoj sopstveni deda!

Не, хвала!

     Ђорђе је било његово крштено име. Већина радника га је познавала, како по имену тако и по конституцији његове фигуре. Ониска раста, здепаст, са ногама као да је на бурету јахао, шакама попут омање лопате и надасве, карктеристичан по свом брзом ходу. Могли би га препознати са повеће раздаљине и они кратковиди, а о другима да не говорим. Убрзо је по својим дефиницијама добио и надимак - "Брзи Ђора". Радио је у фабрици текстила, а до посла је из свог села пешачио пар километара. То путовање је више личило на брзоходни тренинг, него на пешачење. На поздрав би отпоздрављао речима: "Здраво да си", а када би га упитали како је, одговарао би да је променљиво добро. На то би обавезно додао коментар да је у журби и те речи би пропратио гестом десне руке, полусавијене у лакту и полуподигнуте у висини главе.
Поред свих наведених придева, красио га је још један, који га је издвајао од осталих радника - посебан! Наиме, за њега у фабрици није важило радно време. Дешавало се да, иако тако брз, ипак закасни на посао и до пола сата. Али, посао није смео да трпи: Брзи Ђора је остајао после истека радног времена да доради своје и тиме испуни норму. Небројено пута је у надокнади рада проводио и више времена, но што је изгубио при кашњењу. Само је он знао када је и колико доста рада за тај дан. Он је зацртао да уради још један калем предива и док то не би било готово, не би напуштао радну просторију. Сви, њему надређени, су били упознати са његовим начином рада и нико га није опомињао или упозоравао на поступке. А посао је одрађивао марљиво, тачно, квалитетно и брзо. Када би му шефови ипак казали да је непотребно његово толико залагање, полуподигао би десну руку и одговорио да ће пожурути са завршетком, али и то, да само он зна када је доста рада. И нико му не би противуречио, јер је толико позитиве емитовао, да су се познаници Ђоре, могли само дивити његовом лику и делима.
    Када су кућни и пољопривредни послови у питању, није одступао од радног шаблона ни за трун нити трен. Отрчао би до њиве, окопао запланирано, дотрчао назад и у покрету се спремао за друге задатке. Ручак би појео у пар корака, а воду пио у раскораку.
    Једном приликом сам га сустигао својим аутом на пола пута до фабрике. Журио је да стигне за другу смену. По мојој процени, ни помоћу трикова не би на време стигао, па сам му понудио да га повезем. Учтиво је одбио моју понуду оправдавајућим речима: "Не, хвала, журим!" Наравно, рука се већ вијорила у ваздуху.
    Доживео је дубоку старост, умро је у деведесет другој. Они који су се нашли тога јутра поред његовог лежаја, кажу да му је десна рука била подигнута изнад узглавља. Случајно, велите? Не, не верујем. Код Брзог Ђоре ништа није било случајно, па ни смрт. Мислим да је и тамо журио, а нама своју науму ставио на знање. Умро је пре смрти.

Pre, oko četrdeset pet godina...

Moj brat, moja sestra i ja, krajem šezdesetih! Veoma sam ponosan na ovu sliku iz mnogo razloga, ne bih da komentarima opterećujem eventualne posetioce Bloga.