Хм... те осамдесете, године свачега. Онда сам се запослио и био свој. Потом отишао у војску, ону нашу... Тамо је нестао дечак, тамо се калио човек. Осамдесетих сам се заљубио, озбиљно. Почео сам да волим и да будем вољен. Да ли се она тога сећа, питам се? Рекао сам јој да ме чека на углу иза школе и да ћу доћи тачно у седам. Чекала ме, знала је да ћу доћи. Знала је да сам тачан у минут, у секунд. А... било је знатижељних пролазника. Да, питали су је зашто и кога чека. Свима је одговарала исто: "Чекам љубав"! И дошао сам. Тачно у седам сати. Пољубио сам је у образ, као другарицу.
- Хеј, конобару... Дај! Дај још једну, молим те.
Гледала ме немо и... није рекла ништа. Изненада, насмешила се! Боже, како је лепа док се смеје! А онда... онда смо се пољубили у уста. Тада сам јој рекао, не знам да ли се тога сећа, рекао сам јој: "Ово је наш први физички контакт"! Опет њен неми поглед, поглед који говори. Да сам другачији, необичан, да ме воли. Обузео ме је талас среће и задовољства, преплавило ме усхићење и радост. Имао сам девојку! Имао сам све. А данас... толико година од тада, ево ме седим за кафанским столом... сам, и испијам Горки лист, један за другим...
- Ало, конобар! Брате, дај ми нешто жешће од Горког нема ефекта, не могу се расплакати. Дај ми једну вотку, она ће ми добро доћи!
Ех, некада ми је била читав свет а сада... Сада је ништа мање него цео Универзум! Е, вотка је добра, ух! Баш је добра, одлична! А никада је нисам пио, часна реч. Ово је наш први физичкиконтакт. Као оно са њом на углу иза школе. Да, сећам се свега... до детаља. А она? Све и да неће, од вотке би се присетила... свега би се присетила а највише... Највише наших дугих пољубаца, који су трајали од сусрета до растанка. Њима смо разговарали, савршено се разумели. Њима смо мењали распоред звезда у Васиони. Ја их никада нећу заборавити, никада! Ах, те осамдесете... биле су то године! За љубав, за радост, смех... и понеку сузу.
Ето,ја... И дан-данас живим од оног чега се сећам, Јер, шта је човек без сећања? Само кожа и кост што хода. А тамо... на углу иза школе, тамо још увек стоји девојка, и чека љубав. И још увек стижем тачно у седам, да пољупцима разговарамо и пркосимо Васељени.
