Да се не заборави

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Многе од песама у видеу нису се могле пробити те постати хитови јер је тих година, југословенска музичка сцена, заиста имала прегршт одличних ауторских дела. Видео садржи неки мој скромни избор прелепих песама, које су обележиле једну епоху, једне земље која је била цењена широм света (па и шире)!

Биоскоп, бате!

     Корзо је имао две окретнице, код старе пекаре и код аутобуске станице у центру вароши. Шетало се десном страном улице. На челу су доминирале виђеније прилике, дотеране за вечерњи излазак, у пратњи својих неприлика и потомака. Њихови разговори су били најгрлатији. За њима се вукла средња класа, оскудније обучена, оскуднијег држања и оскуднијег волумена у говору. У даљем низу би се шепурили момци који су имали девојке поред себе а после њих скупина момака (који су кибицовали девојке), па онда скупина девојака (која је кибицовала момке са девојкама).  Као реп какве гмижуће животиње, скоро на зачељу, гордили се шиљокурани и пубертетлије, а за њима дечурлија свакојаке сорте. 

     На оградама обе стране моста били би поређани разни ликови, издвојени по некаквом, њима знаном закону. С тог места су вребали девојке, које су у групицама шетале и упућивале прекорне или изазовне погледе према одабранима. Ако би нека девојка у више наврата погледала неког момка, био би то "позив" на упознавање, које се махом одигравало у самој шетњи или у посластичари "Браћа Идризи", под условом да је момак био куражан и одважан (и да је имао нешто пара у џепу). 

     Хипици су носили дуге косе, "звонарке" панталоне, било да су од тексаса из Трста или од неког домаћег платна, са ципелама на високим штиклама а у горњој зони, били би обучени у застарелим, карираним кошуљама и тексас јакнама. Уз овакво облачењње ишла је и посебна врста музике: рок, хард-рок, хеви метал, класик рок, рокенрол...  Панкери су, насупрот хипицима, носили кратке косе, тесне панталоне, обучени у роби средњег квалитета, са мајицама и сакоима преко истих. Слушали су искључиво панк музику. Шминкери, то су, углавном, биле особе из средњег сталежа, лепо обучене, прикладно ошишане, финих манира... Они су слушали мелодичну поп музику као и народњаке. Не тако често, дошло би до међусобне нетрпељивости између "кланова", али само до границе непристојне вербалне комуникације.

     Тако је сцена корзоа наше вароши изгледала у раним вечерњим сатима, средином и крајем  седамдесетих. Прави биоскоп од корзоа!

     Са стране, на тротоару, стајао би шаренолики свет. Најдоминантнији су били милицајци Милијан и Јаблан, којима су прилазили разни дотурачи информација. На тај начин се веома брзо дознавало ко вози нерегистрован мотор или фићу, ко је украо метар шине са железничке станице, ко је опсовао Тита и Јованку и још много тога. 

     Башта хотела "Морава" је, поред самог шеталишта, била препуна лепезом испијача разних текућина и посматрача разних циљева. Из ње су вирили боеми, весељаци, женскароши, романтичари, шерети, мераклије и испичутуре (на свој или туђ рачун). На самом тротоару, тапкароши (препродавци карата) би чекали жртве, не би ли се ухлебили на лак начин. Ту, на корзоу, можеш срести кога ниси очекивао, а у исто време, не пронаћи неког са ким би се договорио да се "ту и ту" нађете.

     Срећем свог старијег и искуснијег другара (искусан, јер је гледао "Аутопут у кревету" као и Силвију Кристел у неколико "врућих" филмова), те сав задихан од нестрпаљења, питам га:

- Гајо, гледа́ ли који филм игра вечера́с?
- Гледа́, бате, игра "У змајевом гнезду". У главну улогу Брус Ли!
- Лиииии! Ал' ће га гледамо! Ће ме водиш ли, Гајо? - упитах усхућено.

- Ћу те водим ако купиш семке.

- Лилиии, Гајо, ћу купим за пет банке!

     И тако, ја купим десет чашица семенки код Зорана семенкара а после нервозно чекам Гају, док се он са својом девојком лагано шета корзоом. Све време стојим пред вратима биоскопа и не могу да обуздам нервозу, у ишчекивању тренутка када ће се та врата отворити. Придружују ми се и остали загорели дечаци, па и они мало старији, који су на пола пута да нађу себи девојку. Маса заљубљеника филма се тиска пред биоскопом и сваким треном бива све већа. На петнаестак минута пре почетка филма, врата биоскопа се отварају. Полуиспресован, некако се пробијам до врата где ме чека цепач карата потом, као јагње за овцом, потрчим у правцу сале. Гаја ми више није потребан, направио сам  крупан корак ка осамостаљењу. Смештам се у партеру и чекам. Из гласних звучника иду песме Томе Здравковића: "Што те вечерас нема, Проклета је ова недеља, О, Циганко моја, Слику твоју љубим"... Почиње филм, настаје тајац... На прву појаву главног глумца, салом се проломи громогласни аплауз! После почетка филма настаје грицкање семенки, оних семенки које су преживеле слалом на вратима биоскопа. Прави биоскоп од публике.
     Али... посебан осећај те обузме након изласка из биоскопа. Онда ходаш широко, ступаш чврсто и молиш  бога да ти нико не стане на жуљ, иначе... Још увек под утицајем филма, испуњен оним борилачким набојем, мислиш у себи: "Ћу га изеде́м са све пашкуљи́"! А када је на репертоару неки вестерн, то је посебан осећај. По напуштању бископске сале ходаш раширених  руку, које су спремне да се прихвате колта. Увек ме занимало с каквим осећајем су из биоскопа излазили они који су гледали неки "врући" филм!? Прави биоскоп од осећаја! 

     У каснијем периоду мог одрастања и биоскоповања, настало је време великих промена, те сам и ја себи "набавио" једно девојче. Више нисам питао Гају ни за шта, постао сам озбиљнији, нисам се гурао на вратима већ уљудно чекао ред а по уласку у салу, више нисам био сам. Девојче и ја бисмо лагано одлазили на балкон, смештали се у она расклапајућа седишта и стрпљиво чекали почетак филма. Више ми филм није био у првом плану, више нисам трошио дланове на појаву глумца на платну, више нисам грицкао семенке. Сада су нека другачија осећања владала читавим мојим телом. Осећања из срца и мисли из главе, текле би дужином моје руке све до руке моје цуруце, где би наши испреплетени прсти размењивали информације. Брус Ли ми више није био битан, могао је да побије све глумце, па и публику у партеру. (Ови са балкона би добровољно сишли како би и њих наш главни јунак побио јер, признаћете, велика је била част умрети од руку једног, тако великог глумца и "утепувача"). Ја сам био ван тих догађања, циљ ми је био да што дуже задржим руку моје цурице у својој. Дланови су се знојили и причали неку своју причу а руке подрхтавале, преносећи тај осећај на читава наша тела. Понекад бих смогао снаге да у оном мраку пољубим у образ своју "другарицу" а она би се, тобож, томе противила. А они осећаји након изласка из биоскопа, нестали су заувек! Или су их заменили неки нови, ко би знао? Прави биоскоп од промена.

Поводом ондашњег репертоара нашег биоскопа, испевана је и снимљена песма, за коју је текст написао наш другар, Миливоје Вељковић - Кеја, која је ишла овако: 

УДРИ, БРУС ЛИ!

Отишо сам јуче, у биоскоп ја 

играо је Брус Ли, моја симпатија. 

Одма на почетку, почело тепање 

дотад мирна публика, поче с навијање... 

Удри Брус Ли, ритај Брус Ли, поби ги сви! 

Не дај нико да преживи од ови олоши! 

Удри Брус Ли, ритај Брус Ли, побиј ги сви! 

Не дај нико да преживи од ови олоши!

 

Један глумац вије, не знам да ли вара 

Брус Ли само бије, а ич се не замара! 

Пљуште на све стране, карате ударци, 

Брус Ли све убија, ко да су комарци. 

Брус Ли не престаје, севају карате 

хоће све да убије, нико жив да није 

плачу гледаоци сузе падају 

жал ги за они  људи, што их Брус Ли уби 

Доста Брус Ли, брате мили, имај душу тииии.

остави нам бар једнога за следећи филм

Доста Брус Ли, брате мили, имај душу тииии.

остави нам бар једнога за следећи филм

Да преслушате песму, кликните на доњу слику.