Сутрадан, рано изјутра, Митар на исти начин опаса онај рукав око себе, са половином првобитне количине садржаја и упути се на запад Србије. Што возом, што запежним колима, што пешачењем, након два дана путовања, стиже Митар у Нову Варош. У самој вароши сазнаде да породица таквог човек, који се јоште није вратио с фронта, живи у селу Брдо, те га добри људи упутише на пут. За сат и фртаљ пешачења, стигао је Митар на свој циљ. У самом селу му неко од мештана рече да крене путем једне стазе, која је водила уз падину до заравни на узвишици. Ова падина га подсети на ону када су са Савом, пузећи, кренули ка бугарским бункерима. Овога пута, Митар је слободним корацима грабио ка плавичастом диму, у чијем се подножју налазила кућа, чатмара у распадању. Кров беше пред урушавањем, на неким прозорима је било стакала, са зидова је блато већ давно било отпало. У прућем ограђеном дворишту затече две девојчице, рашчупаних коса и мусавих лица, чије су руке, од блата обликовале разне фигурице; неке су личиле на лутке, неке на колачиће, неке на облике из њихове маште... Деца, су могла имати две или три године а на појаву Митра, писнуше и отрчаше у кућу. Жао би Митру што је децу преплашио, али то сада није могао поправити. Остаде код капије и мало гласније повика:
- Домаћини!! О, Домаћини! Има ли кога у кући, о, домаћини?! - овим је желео да укућанима стави до знања, како је добронамерно и пријатељски дошао пред кућу. Тренутак затим, навукоше се капци на прозорским окнима. На још један његов повик, на полуразваљеним вратима, појави се чичица са штапом у једној руци и каписларом у другој. Видело се да га ноге не држе баш понајбоље, а ни руке нису биле у бољем стању.
- Којим добром, младићу? Или не видим добро или те не познајем, можда ниси из нашега краја. Од које си фамилије?
- Чича, из далека сам. Превалио сам дуг пут, јер имам обавезу, а њу ти могу изрећи само у кући, ако желиш да ме примиш.
- А, према коме имаш обавезу, синко?
- Имам, чича, имам обавезу према твојој породици, тешку... претешку обавезу!
- 'Ајде. 'Ајде, уђи у кућу. Не личиш ми на непоштена човека.
Прође Митар кроз капију, затим поред везаног пса, који на придошлицу није лајао, па приступи власнику куће, поздрави се са њим, руку му пољуби и каза своје име. Љуба, како се чичица звао, учини корак назад те пропусти госта у кућу, чија унутрашњост не беше нарочито осветљена. Када се Митру очи привикоше на мањак светлости, он разабра огњиште на сред собе, и још неколико неопходних ствари попут софре, чутуре, и столица троножних. Љуба га замоли те Митар спусти софру на земљани под, а потом седоше.
- Хоћемо ли по једну ракију, Митре?
- А, ваљало би. Путујем већ два дана с југа наше земље, пут ме изморио и баш сам се направио за једну ракијицу.
У тај ма', отворише се врата једне собе, из које уђе мушка прилика, носећи флашу ракије и две чаше. Мушкарац беше врло чудног држања, што Митру није промакло. Наиме, био је ониска раста, са несразмерним брковима, трапава хода, са шајкачом, којој је била потребна глава бар за два боја већа. Чак је и за чакшире особа морала бити бар двадесетак сантина виша. Неспретно и без речи, спустио је на софру стакло из руку, а руке беху необично ситне. За то време, на истим вратима појавише се радознала деца. Мушкарац се убрзо удаљи, повуче и децу за њим, врата собе се затворише. Љуба напуни чаше ракијом. Из црепуље се ширио мирис печенога теста и масти, од чега Митру пође вода на уста.
- Живели и добро ми дошао, Митре.
- Жив и здрав да си, Љубо, нека су ти жива и здрава деца и остала фамилија.
- Ех, Митре... нису то моја деца... То су... - и застаде Љуба са причом а суза му крену...
- Причај, Љубо, па ћу ти и ја причати. Чија су деца?
- Деца су Миличина и Савина. Саво нам се није вратио из рата, сумњамо да ће се икад вратити, па ето...
- Ето, шта?
- Данас је Милица Саво.
- Ништа не разумем, Љубо.
- Шта има да се разуме, нама је то јасно, другима не мора. Овај мушкарац, који нас је послужио ракијом, то је наш Саво!
- Како... како Саво... па Саво је...
- Ти знаш нешто о Сави?
- Знам. И причаћу ти ал'...
- Је ли жив? Мислим, је л' истина да је... да је погинуо, тако смо чули?
- Чекај, Љубо. Прво ти објасни ово око Саве.
- Митре... то је Милица, моја снаја, мајка ове две девојчице.
- Зашто је...
- Зашто се облачи као мушко, то хоћеш да ме питаш? Е, видиш, она је сада деци и мајка и отац. Она је стуб целе куће, добра домаћица, добра мајка, штета што није у прилици да буде и добра супруга. Једнога дана она се облачи као њихова мајка, а другог као отац. Јуче је била Милица а данас је Саво, да деца не забораве реч "тата"! Ето, то је моја прича, сада је ред на тебе.
Митар се некако сврну од Љубиних речи, које у њему изазваше плиму осећања, а кап те плиме полако склизну низ његов образ и заврши у чашицу с ракијом. Уто се опет појави "Саво" и на дрвеној подлози донесе овчији сир. Тада Митар каза да за софру дођу и деца, као и то да се Саво "претвори" у Милицу. "Саво" оде у собу, а након краћег времена, на вратима стајаше жена, обучена по српском обичају, лепог лица, црвених образа, са шамијом око главе и са две дечије руке у својим рукама. На прагу стајаше Милица. Митар тихо и нежно позва дечицу а Милица им отпусти рукице, дајући им знак да слободно могу прићи госту. Онда из својих бисага извади оне крофне те даде деци, а она их срамежљиво прихватише. Тада Митар замоли Милицу да децу одведе у собу, потом се врати да сви заједно седну за софром. И поче своју причу Митар.
- Милице, Љубо... бићу кратак, нећу вам препричавати цео рат. Рећи ћу вам оно што је за вас најбитније. Саво и ја смо били најблискији и увек смо заједно нападали Бугаре. На једној узвишици попут ове ваше падине, којом сам дошао, била су два бугарска бункера од чије ватре нисмо могли даље напредовати. Саво, ја и много других сабораца, добисмо наредбу да неутралишемо бугарско упориште. Ту је изгинуло много Срба, међу њима и ваш Саво, али смо зато спасли многе друге српске животе, јер освојисмо бункере. Сигурно се питате како сам ја преживео? Ваш Саво и ја смо бацили бомбе на бункере и тако омогућили да наступи наша пешадија. Ето... ту пред бункерима, Саву потрефи зрно, мене мимоиђе... можда је тако записано. За ту нашу храброст, Саво и ја смо добили ордене, па сам, ето, дошао да вам испричам све ово и да вам предам орден.
Милица је дубоко дисала и тежила да не заплаче, Љубо такође. Да би расплинуо налет жалости, Митар настави:
- Хоћу да знате још нешто о Сави и шта вам је оставио. Дан пре тог напада на бункере, Саво и ја, пронашли смо нешто у бисагама међу мртвим, бугарским коњима. Један другом, смо дали завет да у услучају погибије неког од нас, онај други ће посетити породицу преживелог. Ево, ја превалих толики пут да испуним завет, јер пред Богом желим отићи чист. Дакле, рекао сам вам да је Саво погинуо храбро, у борби, предао сам вам орден, а ево и ово... Потом Митар извуче пртену кошуњу из клашњених панталона, извади онај рукав и, уз звекет, стави на софру пред Милицом и Љубом. Овим је његова мисија била завршена, његов завет према Сави испуњен. Када је Милица распарала рукав, остаде заслепљена призором. Остаде и без гласа. Љубо је ипак био прибран:
- Узалуд све то, нема ми сина!
- Има - тихо рече Милица. - Када је пре четири месеца долазио на два дана, зачео је у мени нови живот. Пре неку ноћ мрднуло се на десну страну, кажу људи, биће мушко, биће стуб куће!
Осетио је Митар да се и он мора умешати у разговор:
- У праву је Милица, Љубо. Други су изгубили по два, па и три сина у рату. Ти имаш две унуке, треће је на путу, имаш Милицу коју и сам хвалиш... него друго нешто треба да размишљаш. Мораш врло мудро користити ово што имаш, јер, један погрешан корак, пропашће цела кућа за ноћ. Зато, Љубо, памет у главу!
- Не секирам се ја ништа, Милица је моја снага, а и оне две девојке... ето и треће... Хвала Богу, нека су ми сви живо и здраво, можда је тако записано - притеши се Љубо.
После оваквог тешког разговора, ваљало је мало и ода'нути уз ракијицу и сир а Милица је из црепуље извадила тек испечену киселу баницу, уз коју се добро слагао кајмак, који је Митар окусио по први пут у свом животу. Ту је преконачио а сутрадан кренуо назад на југ.
У години пре окончања рата, Султани и Митру роди се Милевка. У наредних десетак година, родише се још троје деце, али не претекоше. Близанци су умрли већ следећег дана а Драгутин у својој трећој години упаде у рупу са врелим коминама, где подлеже опекотинама. У времену између два рата, Милевка одрасте у красну девојку, коју родитељи дадоше у суседно село за ваљаног домаћина, Драгутина. Посебно им би мило што им зет имаше исто име као и њихов нестали синчић, те га заволеше као свог. А Драгутин и Милевка, у наредне две деценије, изродише Владу, Смиљу, Мирјану, Боривоја, Ђуру, Мирославу, Дивну, Слободана, Јеврема и Јована. И овде је природни одабир узео свој данак. Влади је у трећој а Мирослави у седмој години визирао пасоше за облаке, тако им било записано. Остала Драгутинова и Милевкина деца кренуше од кратких ногу у оно, сеоско, жилаво и тежачко одрастање, суочавајући се са животним препрекама.
Митар је преживео и Велики рат, прегазивши Кајмакчалан, а потом и целу Србију, до коначног ослобођења. Орден за храброст и швапско тане у левом куку, биле су му једине успомене на минуле ратове. Шепајући левом ногом, проживео је време између ратова, обрађујући своје њиве и винограде. У другом рату није учествовао, можда су власти сматрале да је држави довољно дао себе. Ипак, сетише га се на крају рата, 1945. Дођоше пред кућом неколицина наоружаних војника и један голобрадић, који из ташне извади некакав папир и, између осталог, прочита: "... те се због сумње, да је сарађивао са Четницима, спроведе на саслушање..." Потом младић појасни да се по наређењу мора поступити, јер је тако записано. Митар је тога дана одшепао са још двадесетак "сумњивих" људи, иначе честитих, марљивих и мирних сељака. Сви су одведени у правцу Пирота где су, онако, комунистички "саслушани". Тако им је било записано, ваљда, свима па и Митру.
Туговала је Султана за својим човеком доста дуго али се, упоредо с тугом, радовала напретку и величини своје породице, петоро унука и три унуке!. Садржај оног рукава, који Митар беше донео, мудро је арчила и кућила кућу. Свом зету Драгутину и ћерки Милевки, направи нову, велику кућу, предаде домаћинство и каза им да децу своју школују, а она ће помоћи колико може. Двојица унука, Боривоје и Слободан, уписаше Војну акдемију. Школовање осталих унука, такође беше потпомогла те посташе образовани и угледни људи, који се отиснуше у свет, у потрази за оним што је њима негде записано: Јеврем оде за Словенију, Ђура и Јован у Хрватску. А унуке Смиља, Мирјана и Дивна, за које Султана беше обезбедила пригодан мираз, поудаваше се по суседним селима за добре домаћине. Али, од свих унука, Мирјана је Султани посебно била драга, те би често говорила: "Моје Манче ће си ме дочува". Мирјанин син Милош, беше четврти Султанин праунук, кога је она међу праунуцима понајвише волела и тепаше му "бабино куре". Остаде Султана да самује и то баш у времену које није било погодно за самовање. Када је занемоћала и није више била кадра да се стара о себи, Мирјана се са сином Милошем пресели код ње, да би се што боље старала о њој. Милош, иако дете, давао је све од себе да помогне мајци и прабаби. Пре но што је била спремна да Богу душу врати, подари Милошу туце дуката, уз аманет да се од тога "изучи за писмена човека", с тим да одвоји три дуката, и да њима украси врат своје изабранице. Умрла је на Мирјаниним рукама, тихо, мирно, дубокостарачки. Тако јој је било записано.
Лето, деведесет и неке, земља је грцала под нулама... Јуче инфлација, данас деноминација, сутра нова нула, нова девалвација. Штампарија на Топчидеру је одштампала новчаницу од 500 милијарди динара, за коју си могао купити кап бензина. Нешто се морало чинити на економском опоравку и повратку вере у динар, а самим тим и у његово достојанство, као и достојанство оних српских великана, чији лик беше одштампан на новим апоенима папирних новчаница, а током ноћи би потпуно избледео. Драгослав Аврамовић, српски економиста и гувернер Народне банке, у народу познатији као деда Аврам, за кратко време је поправио стање својим економским програмом. Нови "Супер динар" преко ноћи потисну марку, франак и остале конкуренте, уклони дилере девиза с улице. Замајци привреде и економије се покренуше узлазном путањом, макар и привидно.
Милош је, као и обично, на посао стигао већ пресвучен у своју униформу. Није желео да на послу губи време око оних ствари које је већ могао у доласку да одради, тачније речено, у поласку. На столу у својој радионици, која је више личила на канцеларију, чекао га је радни налог, где је стајало да треба оспособити трофазни мотор на црпним пумпама. Није волео да колеге чекају на њега, одмах је узео неопходан сет алата и упутио се на лице места, где је утврдио да до мотора не долази струја. Затим је отишао до разводног ормара, где је уочио да једна заштитна склопка није у радном положају. У таквим ситуацијама, склопка се ставља у радном режиму, али тек након испитивања проводности исте. Милош је и ту приказао свој професионализам, поштујући унапред одређене норме, шаблоне и кораке рада.
Иако је посао електроенергетичара радио већ десетак година, никада није волео да се ослони на искуство и рутину. И тога дана, испоштовао је процедуру рада те је склопку укључио тек након задатих форми провере исправности. Међутим, из ко зна ког разлога, склопка је при укључењу, дошла у краткоспјну, међуфазну везу а као резултат тога, јавио се струјни лук, који се муњевитом брзином проширио на целу склопку, те је дошло до експлозије праћене четвртим агрегатним стањем. Кугла плазме му је у делићу секунде опекла леву руку, леву страну лица, упалила косу и горњи део униформе. Сачувао је присебност те одскочио у страну и угасио пламен у коси и на униформи. Одмах му је било јасно да је кожа на длану и прстима леве шаке изгубљена. Убрзо је стигла хитна помоћ а за пола сата је био у болничкој атмосфери.
Милош се појавио у апотеци "Ескулап" у Земуну и уљудно сачекао да особа пре њега добије своје медикаменте. Тек када је приступио шалтеру, угледао је особу с друге стране са крупним, црним очима и израженим, али лепо обликованим уснама, на којима је титрао онај дискретни и пословни осмех. Загледан у та два детаља, није чуо када му она рекла оно, пословно: изволите.
- Изволите, господине - поновила је.
- Знате... ја сам имао... у ствари, имам опекотину леве шаке (подигавшви исту, не би ли је фармацеуткиња видела), па сам хтео...
- О, зашто је толико увијена!? Ви као да сте пошли на какав бокс-меч - покушала је да унесе мало оптимизма у атмосферу, којом је царовала Милошева забринутост. - Опекотина мора бити ослобођена завоја и газа. Ако имате опекотину, морате код лекара... и...
- Не, молим вас, већ сам био...
И, како у апотеци није било гужве, Милош у краћим цртама описа своју муку, како му је веома јак пламен опекао руку, како је боравио у болници, какав је третман имао...
- Дошао сам у намери да узмем какав добар мелем за опекотине.
- Има разних мелема и сви су мање-више добри, међутим...
- Међутим?
- Онај, који бих вам ја препоручила, нажалост није у апотеци.
- Слушајте, госпођо или госпођице... не питам за цену...
У тај тренутак, у апотеку ступи један чичица а за њим и жена са дететом. Милош рече да ће навратити сутра но, изненади се пријатно када фармацеуткиња, (позив који је у народу познатији као апотекар), рече да ради до 15 часова, те да је тада сачека.
Kада је изашао из апотеке, Милош је најпре погледао на сат. На основу виђеног, закључио је да ће до 15 часова морати да причека нешто више од три сата. У том моменту га је желудац опоменуо на културу и побудио на размишљање о каквој храни. Сетио се да у близини постоји ресторан с готовим јелима те се упутио у том смеру. Након јела, и другу кафу је испијао а време никако да прође. Најзад, пола сата пре назначеног термина, био је пред апотеком. Кроз стакло је угледао марљиве руке како пакују лекове, спроводећи њихово издавање кроз рачунарски протокол. Тих трдесетак минута чекања учинили су му се неупоредиво дужим од претходна два-три сата.
И, дочекао је! На вратима апотеке изашла је ониска и млада женска особа. Пружила му је руку и рекла да се зове Борица.
- Милош, ја сам Милош, драго ми је Горице.
- Не Горица! Б... Борица!
- Извињавам се, Борице, драго ми је.
Формалности око упознавања су протекле брзо а још брже су двоје младих људи прешли са per si на per tu. Онако кроз разговор, лагана шетња их нанесе у улицу Првомајску. Управо су стајали пред пицеријом, а с обзиром на то да је Борица до малопре била на послу, Милош предложи да пробају производ овог локала. Док су залогаји пице нестајали у устима Борице, Милош јој исприча скоро све о догађају.
- И онда, по доласку у болницу, на ургентном одељењу ми је са шаке одмах одстрањена опечена кожа. По санирању повреде и пружања прве помоћи, пребацили су ме на хируршко одељење, где сам задржан шест дана, у којима су ме три пута превили. Што од болова, страха, неизвесности, нервозе и психичких момената, ослабио сам скоро пет килограма, мада је и храна била слаба, врло слаба. Свако превијање је била нова агонија, да ти не причам.
- Могу да замислим - пуних устију одговори Борица!
- А онда сам решио да на свој захтев напустим болницу, те сам се распитао око процедуре. Шестог дана, сам био сигуран да ћу увече отићи кући. Мојој одлуци је допринела и сестра која ми је превила руку у преподневним сатима. Сестра је превијању руке приступила без имало осећања, увиђавности, пажње, радила је то тако рутински грубо, као да јој је на превијање понуђено парче дрвета а не рука човека. Да је у послу унела бар кап љубазности, било би ми много боље и лакше. Чак ми је током рада приговорила да је у превијању шаке изгубила таман толико времена као да је превила ноге двојици пацијента.
"Чујем да ћете вечерас ићи на кућно лечење?" - рекла док је лепила фластер преко дебелог намота газе и завоја.
- Да, вечерас одлазим кући на свој захтев.
"Па, где ћете се превијати?" - велика количина ироније се кроз питање није могла сакрити.
- У нашем Дому здравља - одговорих јој.
"Ха, па, неће вас они превијти као ми овде!" - иронија помешана са мазохизмом. Након кратке паузе, кратко сам одговорио: - неће! - надам се да је и она осетила моју иронију.
- Не верујем - рече Борица, гутајући последњи залогај пице. Милош своју још није ни окусио.
- Сигурно се питаш, Милоше, како и зашто је дошло до нашег сусрета?
- Па, питам се али одговор не налазим.
- Одговор је прост: аманет!
- Шта, аманет?
- Моја је бака некада правила мелем за опекотине и то њено знање је пренела на мене. Оставила ми је у аманет да помажем људима. Ето, могла бих ти направити мелем али...
- Али, шта?
- Овде ми недостају састојци... ако бих имала...
- О којим састојцима је реч?
- Потребан је чист пчелињи восак око 50 грама, три крупније грудвице тамјана и... ма то ће се у Земуну тешко наћи.
- Шта је то што се овде тешко налази?
- Један прут базге или зове, без тога не може.
- Ако ти нађем прут зове, за које време можеш спремити мелем?
- За десетак минута - одговори Борица.
- Идем таксијем на Авалу... али... али чекај. Како... где ћу те наћи?
- Живим на Бановом Брду, ево ти адресе и број мог телефона, јави се када набавиш све састојке.
Растадоше се Борица и Милош уз поздрав и свако похита на своју страну. Милошева пица оста нетакнута.
У раним вечерњим сатима, на Бановом Брду, кажипрст десне руке је кликнуо на тастер, чиме је побудио електрично звоно с друге стране врата. Остатак руке је придржавао пластичну кесу. На вратима се појави Борица те пропусти госта у свој стан. На његово "добро вече" одговорила је питањем: "јеси ли успео да нађеш све"? Милош јој само пружи кесу и потврдно климну главом.
- Чим се мелем буде охладио, превићемо руку, него... испричај ми нешто о себи, Милоше, онако у краћим цртама - рекла је Борица док је справљала мелем. Милош дубоко уздахну, као да ће целу своју биографију изустити једним дахом.
- Потичем с југа Србије, завршио сам Електронски факултет у Нишу. Запослења у струци није било, па сам прихватио да за једну фирму обављам посао електроенергетичара. Радим на одржавању електричних машина, мотора и транформатора. Плата је солидна, а...
- С југа, кажеш - прекиде га Борица?
- Да, једно село у околини Лесковца... У тридесет некој сам години живота, нисам се женио... - настави Милош да саопштава податке о свом идентитету. - А, ти, Борице? Дај, причај нешто о себи док радиш на том мелему.
- Моји родитељи су такође из једног села, али ја сам овде рођена, овај стан је купио отац а када сам завршила студије, родитељи су се вратили у свој родни крај, у западну Србију. Него... има ту нечег занимљивог... а... ево, мелем је прокувао, сада иде на хлађење, после ћемо да превијемо руку.
- Шта си завршила од студија?
- Завршила сам Фармацеутски факултет, звање Дипломирани фармацеут, што би у нашем крају рекли: апотекар.
- И код нас се тако каже - прекиде је Милош на тренутак.
- Потом сам наставила студије, доктор сам фармацеутских наука. Слично као и ти, ето, и ја радим са нижим степеном дипломе, али то сада није битно. Ближим се тридесетој...нисам удата... ето.
- Мало пре си рекла да има нечег занимљивог, на шта си конкретно мислила?
- Ма... само сам помислила... Знаш, моја бака је често причала о човеку с југа, који је помогао нашој породици, па сам помислила да можеш познавати фамилију тог човека... лудост, зар не? А до скоро сам му и име знала... свакодневница истопи нека сећања, нажалост!
- Чекај, Борице... мени је нешто слично причао мој отац за свога деду. Додуше, нисам сигуран ни ко је кога посетио и зашто.
- Како се звао твој деда, односно, прадеда?
- Мој деда? Звао се Драгутин а прадеда, он се звао Митар.
- Митар!!! - ускликну Борица. - Ма, је ли могуће!? Тачно тако! Твој прадеда Митар је долазио у кућу моје бабе Милице и донео вести с ратишта о погибији мога деде. Баш у то време баба је била трудна. Родила је мог оца, Бранимира, који је посмрче, а пре њега већ је имала две ћерке, моје тетке.
Слушао је Милош Борицу немо... ипак, некако је успео да изусти: "Не могу да верујем"! Настаде краћи тајац. Обоје су били у чуду. Ћутали су... Први се прибра Милош.
- Хммм... нешто ми ту не штима. Ако је мој прадеда Митар приближних година као твоја баба Милица, како...
- Знам шта те мучи, несклад у годинама потомака. Одговор је крајње једноставан: мој отац се оженио 1962. тек када је био близу своје педесете, а ја сам рођена 1964.
- Да, то све објашњава. Ја рачунам за себе: знам да је баба Милевка рођена 1912, моја мајка, Мирјана 1937. ја сам рођен 1961. и никако да повежем...
- А моја баба Милица је мога оца родила 1914. ето, сад си повезао све. Испада да код нас недостаје једна генерација.
- Да, баш тако изгледа... или, да су се наши мушкарци женили малолетни, ха, ха, ха!
Уз свакодневно превијање руке, Милошева повреда се полако али сигурно санирала под лековитим својствима мелема баба Милице. У наредних месец дана се често чуо са Борицом или ју је посећивао одласком у апотеку. Из дана у дан, скоро увек када би били слободни, Борица и Милош су били заједно. Како свака блискост утиче на учеснике, на овај или онај начин, тако је и ово дружење двоје младих резултирало њиховом још већем зближавању. Милош се пресели код Борице, где су имали времена и материјала да причају о својим прецима и догађајима, а на садржају беседе би им могла позавидети и чувена Шехерезада. Онда Борици паде на памет да направе једно заједничко породично стабло, како би себи јасније дочарали слику постојања својих предака, као и одговор на питање, где су њих двоје у целој, тој причи. Већ након месец дана копања по прошлости, имали су све неопходне податке. Заједничким радом направише историјат својих породица, спојених у једну целину.
Милош је већ могао да користи руку, да се служи њоме за неке лакше послове. Упоредо са тим, радио је вежбе на јачању мишића леве подлактице, који беху баш отромбољили због неактивности. Уз свесрдну помоћ Борице, опоравак му беше скоро неприметан. Током времена заједничког живота, Милош се посветио Борици и свом послу. Кадгод би били слободни, излазили би у шетњу на Калемегдану или Авали, посећивали позоришта, биоскопе, дискотеке, кафиће... били су посвећени једно другом, потпуно.
Међутим, када му је јављено да родитељи са здрављем не стоје баш најбоље, морао је отићи на југ. Окупиран бригом за своје најмилије и мислима о исходу њиховог здравља преоптерећеног годинама, удаљио је своје мисли од Борице. Задњи пут се са њом чуо у одласку, док је била на послу, када јој је и саопштио разлог путовања. Сада, када се стање са руком у великој мери стабилизовало, упловио је у нови проблем и бригу - у каквом ће стању затећи родитеље. Размишљао је: "Мајка је одувек била челична жена, не бих рекао да је тако брзо поклекла пред најездом година. А отац... отац је одувек био слабашне конституције али жилавог држања но, свашта могу очекивати... много се измучио док је радио". Остатак пута је провео у размишљању, које је пред њим сервирало слике у профилу градације. Дакле, видео је родитеље у свим улогама, од оних где се једва крећу, преко оних где одбијају храну, до слика у којима су везани за кревет, па и буквално везани за кревет.
Кући је стигао у поподневним сатима када се нашао пред затвореним али откључаним вратима. Кликнуо је на онај тастер, коме је недостајао један угао, али звоно се није огласило. Несигурном и подрхтавајућом руком, додирнио је кваку и лаганим притиском руке на њу у правцу пода, отворио врата.
- Алооо! Има ли кога у кући?
Тајац! Прва помисао да су родитељи већ умрли и сахрањени, прилично га узнемири и он брзим корацима протутња кроз све собе, где затече само ствари. У његовој соби све је било као и када је напустио кућу. Истим брзим корацима истрча из куће, расу поглед по дворишту па онда поглед пресели у суседни плац где угледа комшију Божу.
- Божо... здраво, Божо.
- О, Мишо, ти ли дође? Па, куде си, бре, нема те...
- Божо... моји...
- А, твоји мајка и татко ли? Мирјана гу ене, доле у бачу риља, а татко не знам куде ти је. Него, које има ново по тај Београд?
- Мајка риља башту?! А, по Београду ти је све по старом... идем да се видим са мајком, хвала Божо.
- Ма, знам, бија сам јемпут у Београд, видеја сам... - остаде Божа да коментарише Београд некад и сад.
Упути се Милош поред плевње путањом, која је водила право у башту, у којој су некада садили лук, паприку и парадајз. Пред собом је видео виталну и чилу жену, у шестој деценији живота, која се сва посветила ашову и окретању земље. Беше леђима окренута Милошу, те њега није ни приметила од силне посвећености, већ се он морао огласити.
- Мајке!
Мирјана нагло престаде са радом, окрену се, виде Милоша и ћутке испусти ашов а руке задену на својим боковима. Трен или два затим, успе да се сабере од пријатног изненађења те се и она огласи:
- Мишо, сине... одкуд па ти саг овде?
Онда Милош приђе мајци те се поздравише и изљубише, питаше се за здравље, а Милош се заинтересова за оца.
- Татко ти неје баш при чис свес!
- Како? Па нисам га затекао кући, шта му фали? - зачуђено ће Милош.
- Фали му - рече Мирјана. - Фали му у главу! Пун нам је двор сас дрва а он отиде у шуму да донесе један нарамак. Е, ајде, синко, ти си школован човек, може ли тој да буде чис човек?
- А са здрављем како је? - упита Милош још не схватајући ситуацију.
- Пал ти казујем да неје чис.
Тек после тих мајчиних речи схвати Милош да је са родитељима све како треба, што се тиче здравља. Мирјана прекину са риљањем те са Милошем одоше кући.
Мајка к'о и свака друга мајка, одмах развуче коре и крену да прави баницу (пита са домаћим сиром), а Милош себи направи кафу. Док је испијао црну текућину, чуо се туп ударац ван куће.
- Ете га! - рече Мирјана,
- Ко, мајке?
- Твој татко! Па, викај по њега саг кад дође. Шће му дрва, главу му разбила.
- Добро де, не вичи на њега, добро је да је жив и здрав...
- Ама, здрав је ал' што да си непотребно арчи тој здравље!? Казуј му да се смири.
Уто се на вратима појави отац, те се обрадова Милошевом доласку, али наступи опрезно:
- Мишо, све ли је у реду? Неси најавија да ће дођеш, затој те питујем.
- Да, све је у реду... у ствари...
- У ствари? - погледаше се родитељи забринуто.
- Имао сам мањи дефект с руком, мало сам се опекао али, ево, сада је све како ваља.
И Милош им исприча како се све десило, а потом и све у вези Борице, као и остале детаље. Они су само слушали не скривајући чуђење. Али, заголицало их је како то да ненајављен дође. Видевши да су родитељи добро, Милош их мало слага, рекавши да је добио пар слободних дана, па је зажелео да се види са њима. Али мајка промућурна, као да је Султана родила:
- Ма, Мишо, не ли тебе нешто јави Сузана?
- Сузана, комшика? Не... у ствари, да. Рече да сте малко болесни, а ја рекох, ајд да искористим...
- Е, тај Сузана голема палаверка! Пал, туј њекња наврну куде нас и питује како смо. Ја вуј реко неје ни млого лошо, неје ни млого добро. Она вика: "Море, тетка Мирјано, вам си треба једна женска особа да ви поспреми по кућу, да ви помогне, несте више ви за работу по њиве и баче". Видим ја да она наврћа воду на њојну воденицу, оће да ни се утресе да вуј давамо по неку пару, ал ја реко: Море Сузано, како је рекја Бог, такој ће буде, ако се мора мре, ће се мре! И она ти је сигурно нешто испричала, сигурно је рекла да несмо добро.
Милош је сада био потпуно сигуран да је мајка од баба Султане покупила сву њену проницљивост и признаде да је тачно тако било. Али, његов долазак није био узалудан, видели су се након ко зна колико врамена. Радовао се што су му родитељи још увек у пуној снази и беше поносан на њих. Најзад, када је био сигуран да је са родитељима све како треба, морао је ићи назад за Београд.
Четири дана је био са њима и исто толико одсуствовао с посла. Но, за то одсуство је његов послодавац имао разумевања. До марљивог и добро обученог стручњака се све теже долазило... све што је вредело, размишљало је о одласку ван земље. Док је путовао аутобусом према Београду, преломио је: чим стигне, отићи ће право до Борице и запросиће је. Размишљао је пуно о себи и њој: случај је хтео да се сретну, пуно времена су провели заједно, имају сличне погледе на живот... пуно тога их везује, а очигледно је и присуство хемије. Чим је стигао на станицу, приступио је телефонској говорници и позвао Борицу у стану. Како му се нико није одазвао, закључио је да Борица мора бити на радном месту. Без размишљања, упутио се у златару те испазарио бурму, а успут је купио тек белих ружа. Како се приближавао апотеци, срце му је све убрзаније тукло. У апотеци је затекао подугачак ред. "Баш фино, имаћемо публику када јој будем саопштио намеру" - помислио је. Ступио је у простор апотеке и уљудно се почео извињавати присутнима: - Људи, ја... само нешто да питам, молим вас!
Неки су негодовали, други одобравали његову намеру, трећи нису ништа рекли. Када је, у пар корака стигао до шалтера, уместо очекиваних очију и усана, дочекала га је лепо негована брада.
- Борица... да ли је ту?
- Борица не ради.
- А, сутра? Када ради сутра?
- Не ради ни сутра - помало мрзовољно је одговорила брада.
- А...
- Отпутовала је још прекјуче. Отишла је у Немачку да ради као лекар.
- ...као лекар... у Немачку - понављао је и поразно кренуо ка излазу.
- А, ви сте? - упита брада.
- Њен пријатељ... Милош - одговори Милош онако, преко рамена.
- А, Милоше, моменат. Оставила је нешто за вас, неко писмо, ваљда.
Прихватио је Милош пружени коверат и снуждено напустио апотеку. Онако невољно, кренуо је да се јави свом послодавцу, да искаже захвалност за пружено му разумевање, као и да га планира за сутрашњи програм рада. До вечерњих сати, време је трошио седећи на клупи Земунског кеја и слушајући уличног свирача, који је изузетно добро свирао и певао шпански мелос. Намерно је одлагао отварање коверта јер се бојао његове садржине. С друге стране, неивесност је харала по сивој маси, потискујући сва друга осећања и реакције. То се и те како манифестовало на његово, уобичајено држање и темперамент. Цело његово тело је попримило карактер иницирајуће каписле. И, уместо експлозије, нагло је посегао за ковертом и дрхтавим рукама покушавао да га отвори. У потпуно неравилним деловима поцепао је коверат, као када би ломио орах у намери да дође до јаткастог плода. Но, оно мало што је прочитао, читао је изнова и изнова. На основу садржаја првих реченица, схватио је да папир нуди обећавајући текст. Удахнуо је дубоко, задржао ваздух у плућима што је дуже могао и издахнуо, прешавши на нормални режим дисања. Сада је смирено читао од почетка.
"Милоше, знам да ћеш ме потражити у апотеци, зато сам одлучила да ти се на овај начин обратим а не путем телефона. Једна моја тетка је у Немачкој већ дуги низ година, удата је за немачког држављанина. Како јој је муж у међувремену умро, а и сама је доста стара, позвала ме к себи, с обзиром на то да деце није имала. Ова
моја одлука јесте исхитрена али, овакву прилику нисам смела пропустити, знам да
ћеш то разумети. Нашла ми је посао у Хамбургу, где ћу радити у својој струци. Имаћу свој стан, независна од ње, а... испричала сам јој све о нама... испричала сам јој целу причу. Рекла ми је да те позовем, да и ти можеш доћи и радити у својој струци и да опет будемо заједно. То је уједно и моје мишљење, зато, ако ме заиста волиш, како си већ говорио, пакуј коферчић и гледај да благовремено потврдиш лет. Карта за авион ти је то жуто-зелено, а то црвено је траг мог кармина! Воли те, твоја Борица"
"ПС: - Ако
бог даде, и будемо имали два мушка потомка, волела бих да се зову Митар и Саво!"
Испод свега тога, црвени траг кармина, сведочио је о томе да је баш на том месту Борица прислонила своје усне.
Гледао је Милош онај поцепани коверат и оне папире, међу којима препозна авионску карту наведених боја, затим се врати на црвену... Узбуркане мисли су почеле да кипе на све стране а он није могао да их обузда. Свакојаке слике су летеле пред његовим очима сулудом брзином, која је, очигледно, била бржа од брзине светлости. Опседнут размишљањем, није ни приметио да је већ напустио клупу, на којој је до малопре седео. Кораци су се сами низали. Сусретао се са осталим шетачима а да на њих није обраћао пажњу. Међутим, скоро свако је обратио пажњу на њега јер, својим волшебним држањем је просто мамио погледе шетача. Ни сам није знао да ли је више био збуњен, изненађен или... или нешто треће, неко посебно, емотивно стање за које, ни савремена наука, нити он, није имао назив. Чак и та хитња према месту становања, била му је недокучива. Све му се разбистрило уласком у стан. Прошавши поред тоалета, за чијом услугом је вапила његова бешика, ушао је у собу и пришао дотрајалом шифоњеру. Као по инерцији, из њега је извадио некакву подерану кожну футролу, у коју је завукао десну руку. Када је руку извукао ван, на длану су почивала и жутила се три дуката, који га подсетише на тренутак када је имао дванаест година, и на аманет прабаба Султане. Његове усне се развукоше у блажени осмех, а поглед... поглед му је допирао чак до Хамбурга. У овом случају, не треба бити математичар. Врло лако је сабрати два и три, макар се радило о бабама и жабама!
Ето, тако се то догодило, да се није догодило, не би било записано. А догодило се јер... можда је тако било записано.
