Први час едукације

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Једна је била старија, самим тим и искуснија. Знала је за многе животне пречице и користила их. Тачно је знала када и где ускочити, када и где избећи контакт. Наравно, још увек је била далеко од заласка каријере, али искуство јој је говорило да јој је неопходно што скорије уортачење. Такође, поучена досадашњим начином живота, тачно је знала кога треба одабрати за сарадњу. И одабрала је њу, доста млађу од себе, очувану и неговану, која је вапила за чарима живота.
     Нашле су се на договореном месту у преподневним сатима, а након уобичајних пар реченица, одлучиле су да тога дана раде и зараде. Баш док су доносиле ту одлуку, поред њих протрча црни мачак, на чију се појаву млађа дрзну, биће да је од страха. Старија, као да је хтела да је заустави у некој инстиктивној намери, примирујуће јој спусти руку на раме, што се могло протумачити да нема места паници или каквој врсти сујеверја. А онда су схватиле зашто је мачак био у паничном трку; иза њега је на пар метара трчала нека напуштена џукела. Нису дуго чекале када се у њиховом видокругу појави прилика. Привлачан, крупан на свим плановима, утицајан, мало је застао поред њих, бацио поглед и као да је чекао одговор на питање које није поставио. Ова млађа је већ направила полукорак али старија је заустави:
- Не!
- Зашто, зар није добра прилика? Хоћемо ли?
- Нећемо! Никада немој ускакати код тих богатих. Рачунај да си мртва, урадиш ли то.
- Како? Ништа не разумем.
- Рачунај ово као први час едукације и рачунај да ми дугујеш један живот!
Млађа се примири, више није ништа питала, али је на њеном лицу био јасно осликан портрет незадовољства и нервозе. Таквих прилика је тога дана било подоста. Ниједном од њих се није посрећило, или, боље речено, посрећило се њима двема.
После подужег чекања, однекуд се појави некакав просјак, који је врло често користио тај пут до свог "радног" места. Управо је пролазио поред њих.
- Ускачи, - рече старија.
- Зар ћемо са њим?
- Ускачи и ништа не питај.
- Али...
- Полако размишљај и одговарај ми: да ли ти треба сигуран дом?
- Наравно, потребан ми је.
- Топли дом?
- Да, нарочито топли дом.
- Да се осећаш безбедно и не живиш у страху?
- Баш то ми треба, мислим треба нам баш то.
- И да има хране?
- Наравно!
- Е, види, све то можеш наћи само код просјака. Њему је битно да данас дође до онолико новаца, колико му је неопходно за дневне гастрономске потребе. Нема он пара да купује гардеробу по најновијој моди, да купује купке, сапуне, шампоне и разну хемију. Такав је посвећен само себи, неће он обраћати пажњу нас на две, разумеш?
- Разумем, - рече млађа.
- Шта си разумела?
- Да смо безбедне код њега и да неће обраћати пажњу на нас, две буве!

Мокра цвока

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Јелка се с пијаце вратила доста раније него обично, натоварена првим симптомима, или озбиљне прехладе, или неког вируса. Дочекала ју је хладна кућа, што је још више утицало на њено здравље. Деце није имала, није се ни удавала, живела је сама последњих четрдесетак година, жељна друштва, разговора... Ниси могао проћи поред ње, назвавши јој бога само. Она би ти препречила пут и подстакла на разговор иако се та врста комуникације сводила на монолог. А пре свега, поздрав и пољубац, били су обавезни део ритуала при сусрету. Временом су људи изнашли пречице, избегавајући пут где се кретала Јелка. Деца су је нарочито избегавала, бежала су од ње и њених мокрих пољубаца. Тај, Јелкин облик општења, резултирао је као бег од самоће, као тежња да макар једном седмично истресе све из себе. Наравно, својим нарацијама никога није прозивала, а још мање вређала. Њен ораторски биоритам је био шест дана ћутања и један дан причања до бесвести.
     Пијачни дан јој је постао традиционални излазак. На пијаци, при сусрету са женама, падала би им у загрљај уз обавезне речи:
- Куде си, блага моја?! Ама, куде си, мила моја?! Па, куде се потика овија дани!? Не даваш да се видиш, од које се кријеш, неће слунце да те уапе!
Сваки загрљај је био пропраћен пољупцима. А они су пљуштали, одзвањали и за собом остављали прасак. Да, да... баш прасак. Није то био пољубац који, би се могао дочарати речима цмок-цмок. Приближан утисак о карактеру пољупца би можда могле дочарати речи: цвок-цвок! Када те Јелка пољуби, рачунај да ће ти добро повући образ ка својим устима, на коме ће остати жвала. Љубила се са свима редом, застајкивала, причала и тек по нешто истрговала. Разлог њене посете пијаци није био трговинског карактера, већ: "... абре, да се изоратим сас другаричке, сас пријатељи, сас рођаци!" Посматрам Јелку из даљине, видим кренула руком, брише своје усне... аха, рекох себи, кренуло загревање, ловина у најави! Ја сам, из предострожности, на пијацу одлазио с цигаретом у устима. Иначе сам непушач.
     Рајко је био удовац у седмој деценији живота, са нешто косе иза ушију. Имао је и два водњикава ока, бројка која осликава значајну предност над зубима у његовој усној дупљи. Услед пада са бицикла, задобио је озбиљне повреде врата те му је исти на трауматологији "украгњен". Већ двадесетак дана тако хода као робот, глава му је постала немрдајући део тела. Да зло буде веће, тако јака прехлада га је "закачила" да му је нос без престанка цурио до те мере, да је морао поставити марамицу између браде и оковратника. Од прекомерног лучења секрета, марамица би се натопила за непун сат те је морао мењати. Човек је баш био награисао. Онако слинав, личио је на добро зазнојеног човека у сред јула месеца, иако су текли први дана марта. Баш је излазио из пијачног круга са кесама купљене робе у рукама, кад налете на Јелку. Она, по обичају, пружи руку да се поздраве, али виде да су му руке заузете. Зато су њене биле слободне те она искористи ту предност, приграби Рајка и својим устима захвати његов целокопни екстеријер дисајног апарата. Е, беше то доиста мокра цвока! Овакав пољубац се не да дочарати, ма колико да је човек дескриптиван и богатог речника! Не знам шта се ту дешавало, али Рајку је после тога, потпуно прорадила носна дупља... комплет! Крагна му је и даље остала око врата, ту је изгледа, Јелкин пољубац неефикасан.

Добро стојимо

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Те године, Митини нису товили свињу. А сеоска кућа да презими зиму без свињетине, то не бива. Свињетина је основни састојак многих домаћих јела: чорбаст пасуљ с ребарцима, тавче с коленицом, подварак с буткицом, пихтије, крвавица, димљена вешалица, ђувеч са сувим месом, а о сланини и чварцима да не причам...
     Мита се, у прохладно невембарско јутро, појави на вратима Лиме Јеврејина. Лима није био ни Јеврин, ни Јеврејин, већ беше Тозин. Јеврејин му беше надимак, а доби га када је свом комшији продавао јаја, мерећи свако јаје на паландзу. За пазар беше врло тежак и незгодан.
- Добро јутро, Лимо, како си, шта има куде тебе, сви ли сте живо и здраво?
- Добро јутро, Мито, за с'г, сви добро стојимо. Каква те мука мучи?
- Овуј сам годину остаја без свињу, а рекоше да ти имаш доброга брава за продаву, па ете, дођо да видим.
- Имам свињу, баш је к'о за тебе. Има гу између 110 и 115 кила. И ћу ти гу давам по јефтино, ми смо си увек добро стојали.
- Добро, тој око килажу ће гу премеримо, него, кад гу ја могу узнем?
- Ете, одма сутра, данас си имам обавезе.
     Тако се одвијао разговор тога дана између Мите и Лиме. А после Митиног одласка, Лима се фокусирао само на једну ствар: да добро нахрани свињу, да не иде гладна на клање. Цео дан је давао свињи све што је могла да једе и пије. Али, од превише разнолике хране и разних бућкуриша, свиња доби опасан пролив. Целе ноћи је толико текла, да је од дехидрације занемоћала и пала.
     Сутрадан, по договору, дође Мита рано изјутра и покуца на Лимина врата, која отвори Стојанка, Лимина жена. Објасни Мити да је Лима отишао у катастар "за неке артије, и неће да се врне до кноћи. А свиња ни неје баш добро урањена, па ни још неје за давање. Ми се свас неће брукамо, и сами знате да си добро стојимо, што да си кваримо однос" - све потанко објасни Стојанка. И врати се Мита кући необављеног посла.
     Прошло је неких  десетак дана када рано изјутра, покуца неко на Митина врата. Устаде Мита онако у дугим гаћама, отвори врата и угледа Лиму Јеврејина.
- Доброј'тро, Мито.
- Бог ти помо'о, Лимо. Којим добром?
- Све је спремно, готово је.
- Шта је готово?
- Свиња.
- Шта, свиња?
- Па, бре, Мито, све сам средија. Заклаја сам гу, само да нађемо превоз до тебе.
- Па, како ми јучер не рече, да се спремим? Кво с'г да вуј работим?
- Ништа се не секирај. Рече Витко да ће дође с култиватор и да гу превезе, све сам организуваја, бре! Па несмо ми само за данас. Знаш да смо одувек добро стојали. Него, да гу довозимо ли куде тебе или б'ш оћеш да гу меримо.
- Па, Лимо, најбоље да гу меримо. Ти неси сигуран колко гу има, а задружна вага не лаже па, колко она каже, толко је. Добро стојимо, што да ни кило-две, горе-доле покваре однос?
- Добро, Мито. Ја знам да гу има 115, али ти гу алалом давам на 110.
- Ће гу терамо на мерење, Лимо.
И тако, са закланом свињом у Витковом култиватору, допремише робу на мерење. Пребацише је некако на вагу, која показа скоро 104 кила.
- Поче Лима да се снебива, да се нећка, да псује кантар, да није добро измерено. Након шестог мерења, Лима рече:
- Добро, сто четри, али Мито, ће ми признаш крв што је истекја, та на 110 да буде.
Мита се почеша мало по месту где га сигурно није сврбело па рече:
- Лимо, ми, како и сам викаш, добро стојимо. Оћу! Све ћу ти признам, и крв, и чапоњци, и овој блато по њу, и тој што се издула од ранење. Да си не кваримо однос, терај си свињу дом!

Стотину триста

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     У не тако давнoj прошлости, у времену мога дечаковања, сеоски живот се битно разликовао од данашњег. Почевши од дечијих играрија, момковања и девојања, преко женидби и удаја, па све до уздизања породица и старења, људи су свему томе имали потпуно другачији приступ. Било је и онда свађа и свађица међу свим узрастима, било је понеко неверство, превара, непоштење, дошло би и до туче... Али, све ово побројано, имало је некакву меру и димензију.
     Примера ради, комотно си се могао посвађати са човеком који ти је посекао габар у шуми, који је узорао две бразде у твојој њиви, који је убрао грожђе с твоја три чокота. А могао си се и потући са неким, из чије се бразде вода сливала у твоју њиву. Али шта зна вода  какви су односи међу комшијама, осим да следи природну силу теже. Вода је проста, толико проста да се састоји од само два елемента, водоника и кисеоника. Она, да је паметнија, састојала би се од стотину елемената, попут сеоског живота, који се градио од стотину мука. У данашње време, ваљда под налетом деноминације новца, стотину мука заменише триста некаквих комада!
     Ожени се и Бане Квакa некако, уз стотину трикова и мука. Додуше, у томе му здушно помогоше Лима Сокин и Милан Терза. Нашли му девојку, премерили је са свих страна и казали да ће му бити таман! Они је и довезоше Лимином ладом, у први сумрак, једне топле августовске вечери. А сеоски обичај налаже да такав догађај буде пропраћен слављем у кући женика, да се једе и пије до зоре. На таквим се збирштинама потпуно запостављало, ко је кога, када, зашто, како, колико... Само пре десетак дана, Новица је слупцем акнуо Синишу по леђима, а већ ове вечери се натпијају уз песму, грле и љубе к'о да су браћа рођена... Сви се некако распиштољили, заборавили на стотину обавеза које их, као тежаке, притискају. А и оних триста... и они су те вечери гурнути у неку фиоку мозга, где ће одстојати, бар док траје ова ујдурма.
     Али нису баш сви весели и не исказују радост, иако би требали. Ето, Бане Квакa и Данијела, будућа му жена, удременили к'о сојке на југовини. Обома је ово првина, први пут се виде, никада се до сада нису удавали и женили. Стидљиво седе једно до друго, чак се и не гледају, кришом се меркају и обоје се питају: како и шта ће сада? До сада, Банету је заиста требало триста оних... а сада му и један једини завршава посао! Али... ћути он, ћути она, а око њих сви се веселе, као да се они жене или удају и то не једном, већ стотину пута. Тако, док весеље траје, закључак се сам, премерено пише: није проблем када ти недостају триста, невоља је када ти недостаје тај један који имаш!  

Цане Гверини

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Како је био самоук и слухиста, солидно је свирао хармонику. Његов отац, под притиском рођака, жене, а и самог Цанета, продаде своје најбоље њивче у Орловом лугу, не надајући много се да ће његов син икада запевати као славуј. Отац и мајка, и не чувши усклађене тонове и хармонију на купљеном инструменту, убрзо одлепршаше с овог света, а на оном им Анђео на лири засвира по нотама самог Бога.
     Цане Гверини је имао кућу преко пруге. А када би се нашао ван куће, увек би звиждао неку популарну мелодију, који је врло често усклађивао са својим кораком. Посматрајући га из  даљине, могао си знати да ли Цане тренутно звижди неку тугованку или Власинку. Још као малог, страст према музици га је усмерила на стално певушење, те је и "добар дан" изговарао у арији. Међу првим мелодијама које је Цане научио да свира, била је песма Растанак, Ајнура Сербезовског.
     На разним весељима, Цане би све време пратио оркестар а посебно хармоникаша, и покушавао да проникне у суштину стварања "питког" звука. На једном весељу, посебну пажњу му је привукла једна пријатна мелодија, те је Цане скупио храбрости, отишао до хармоникаша и приупитао за назив. Добио је одговор да се ради о Ужичком колу, чије је име одмах упамтио. Али упамтити мелодију, мало је тежа ствар! Остатак весеља, Цане је певушио само ту мелодију а за сваки случај, одлучио је да исту некако и запише на папиру. Ипак, више се уздао у памћење, папир му је била додатна, сигурносна мера.
     И док се у раним јутарњим сатима враћао кући, пешачио је врло брзо и певушио, баш у ритму који је био условљен ритмом Ужичког кола. Тако занесен певушењем, није обраћао пажњу на околину, па ни онда када се приближио месту где су се, под правим углом, секли земљани пут и пруга. Срећа његова што је за пола корака био спорији. Воз је, уз велику буку и писак, протутњао крај њега. Скаменио се, није се могао макнути ни за педаљ, био је у потпуном шоку. Прошло је неко време, ни сам не зна колико. Ноге су га почеле издавати од дрхтања, а он је и даље стајао у месту, иако је воз већ био прошао.
     Остатак пута до куће је провео у размишљању како је за длаку избегао трагедију. Тих стотинак и нешто метара, мислио је само о томе. Дуго је, у дубоком размишљању, остао да стоји пред кућом. Из џепа јакне је извукао паклу цигарета и припалио. Први дим је удахнуо дубоко и дуго га задржао у плућима, пре но што га је избацио из себе. Враћајући упаљач у џеп, напипао је папир, и тек онда му се сећање полако почело враћати. Папир је вратио у џеп и ушао у кућу.
     Како се дан беше разданио а вредни ранораниоци се већ беху покренули у нова тежачка напрезања, Цане одлучи да прве комшије позове на кафу и ракијицу. И док се већина њих беше окупила, он их послужи разним понудама а потом узе хармонику. Радостан због среће на пружном прелазу, радостан што је коначно проширио свој репертоар, решио је да се публици представи и прикаже свеже, стечено знање. Из џепа је извадио папир, развукао хармонику... Уследио је нови шок! Мелодију је заборавио, а на папиру је уместо мелодије видео речи, које су личиле на свеже узорану њиву у Орловом лугу:

Ра-та-та-та-тара-тара, ра-та-та-та-таа-таа

ра-та-та-та-таа-таа, ра-та-ра-та-раа-таа

Ра-та-та-та-тара-тара, ра-та-та-та-таа-таа

ра-та-та-та-таа-таа, ра-та-ра-та-раа-таа

Таа-тара-таа-тара-таа-тара-рааа-ра

Та-тара-тара-ра-ра-ра-рааа-ра, ра-ра-ра-ра-рара-рара

Таа-тара-таа-тара-таа-тара-рааа-ра

Та-тара-тара-ра-ра-ра-рааа-ра-ра-ра-ра!

Тиру-лиру-лири-лиру-лиииииии

Тиру-лиру-тиру-лири-лиииииии

Тиру-лиру-лири-лиру-лиииииии

Тиру-лиру-тиру-лири-лиииииии

Тии-тиру-тии-тиру-тии-тиру-лииири

тии-тиру-лири-лиру-лиири-лиру-лиру-лири-лири...

Нек је живо и здраво

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

- Женско ће буде, гле гу каква је окрупнела и огрубела.
- Ма, мушко. У њојну фамилију се само мушки рађају.
- Па, јес. Од њи осам, седам су вуј браћа а само је она женско.
- Људи, мушко или женско... само нек је живо и здраво.
- Тако је, дете си је дете, ма кво да је.
- А које вика Мире Кочин? Он увек погоди какво ће се дете роди.
- Ма, тој су бапске приче, кво знаје Мире Кочин?
     Сеоска предвечерја су била идентична. Након радова у пољу, након намиривања стоке, након смираја дана, људи су се окупљали испред сеоске продавнице, где би беседили о актуелним дешавањима у селу и свету. У то време, најактивнија тема је била одлазак Американаца на Месец. О томе се причало данима и данима. Но, сада је та тема уступила место важнијој теми - коначном исходу трудноће месне учитељице, Јане. Њена трудноћа не би била нимало интересантна да је село имало и учитеља. Овако, учитељица трудна без учитеља... хм!? Како су знатижеља и сумњичавост узеле маха, сељани су трачак наде видели у Миретовим окултним способностима, све у циљу задовољења својих страсти ка "досезању"истине. А Мире Кочин беше обичан да обичнији човек није могао бити. Са својих, задњих десетак година момковања, приближавао се тридесетој. Кочин му беше надимак, који доби по деди Николи, за кога се говорило да је имао пророчанске способности.
     Деда Никола је био наочит, домишљат, виспрен, духовит и дружељубив човек. Све те особине, попут аманета, беше оставио у наслеђе свом унуку Мирославу. Деда Никола је свог унука много волео и увек говорио, "мој Мире", тако Мирослав остаде Мире Кочин. Никола није одувек био деда, наравно био је и млад али, нажалост, рано је остао без своје вољене, која умре од уједа стршљена. А онда се око Николе сјатише многе сеоске распуштенице и удовице, као звери када се на плен устреме. Једнога дана, сусрете га једра, и од лепоте и младости, као булка распукла Госпава, тазе распуштеница. Сусретоше се у Тесну путину, место где се човек тешко може мимоићи са самим собом, а камо ли са још неким.
- Ча Николо, да те питам нешто, ако ли?
- Питај Госпо, ако знам, ћу ти рекнем, ако не знам и нумем - ником ништа.
- Викају за тебе да умеш да предвиђаш, да унапред знаш кво ће се деси, истина ли је тој?
- Бре, Госпо, па тој сваки уме.
- Како па тој? Тој неје истина, еве ја... ја нумем ништа да предвидим!
- Умеш, мори, него не знаш да умеш.
- Како, ај објасни ми.
- Не могу овдек на пут. Ај' дођи вечерас куде мене, па ће видиш, ћу ти објасним.
У први сумрак, као да је једва чекала, појави се Госпава на вратима "ча" Николе.
- Седни си Госпо, седни на кревет, туј је по меко. И скини си туј блуску, врућина је.
- Добро тој, него ја сам дошла за оној.
- Пал, затој ти и ја оратим, све ћу ти објасним, него, де скини си и туј мајичку.
- А што па мајичку, кво она смића?
- Па, смића... не могу ти објасним ако је она на тебе.
- Да неч можда да скинем и сукњиче, ча Николо?
- Обавезно! Без њега ће ти буде још по јасно. И гаћке си поскини, не ти требав.
- Леле! Ча Николо, па ти ће ме работиш.
- Оћу, Госпо. Видиш како си и ти постала видовита и унапред знаш кво ће се деси.
Још исте вечери откри Госпава своју моћ видовитости, тако да је у даљем животу, много пута, тачно знала шта ће се десити.
Е, сад... ко ће бити отац Јаниног детета? Не, неће деда Никола. Свет припада млађима, а гени се сами преносе. Можда Јанин унук некада буде неки Ча Никола, пророк!