Практично сам рођен са том маном. Мислим, приликом самог чина првог удахнућа овоземаљског ваздуха, сусрео сам се са небригом акушера и бабице. Њиховом непажњом, дошло је до исчашења десног скочног зглоба, што се одразило на мој читав живот. Када је аномалија, недостатак или повреда откривена, било је касно за ма каквом интервенцијом. Педијатри су мојој мајци давали разне савете у циљу "исправљања" хода, али како није било напретка, говорили су да она њихове савете правилно не спроводи. Тако су одговорност пребацили на сироту жену, а она се помирила са судбином - њен син ће вечито бити богаљ! Међутим, сваки наредни период у мом животу, пружао јој је наду за бољитком. Разни експерти су помињали пубертет као доба, које ће променити стање. Нису у предвидјањима заостајале бабе-врачаре, гатаре, бајалице... Лечили ме сви који су ме видели, мојој мајци пружали утеху, савете... Играо сам фудбал, наравно: увек на месту голмана. И друге игре су ми биле блиске. У занимљивој географији сам био ненадмашан. Волео сам и игру школице, то што нисам играо није ме спречавало да гледам друге како играју и да навијам. Имао сам проблема, да као момчић, надјем себи цурицу, али живот је био преда мном. У војску ме нису хтели. Ваљда не бих правилно марширао, а непријатељ вреба... и онај унутрашњи, нарочито. Е, пред њим, бих ја за ЈНА био брука! А овај спољни непријатељ, ваљда ме не би циљао у евентуалном рату. Самим тим, ускраћена ми је могућност да часно погинем за отаџбину.
Но, живот је ишао својим током а нисам могао ићи у корак с њим. Остала ми је пракса да га следим. Некако сам нашао посао. Једној грађевинској фирми је био потребан руковаоц грађевинских машина. Тако сам постао краниста. Занат сам изучио како ваља. Могао сам у милиметар зауставити елеватор и испоручити тражени материјал на траженој висини зграде. Одједном сам се осетио важним, корисним, јаким, а уз то зарадио сам и коју пару за себе.
Кијац интересовања за супротни пол је почео да претеже на своју страну. Зов природе је сваким даном бивао јачи. Година за годином су правиле своју монотону ниску, а ја сам се у једном моменту освестио питањем, докле овако? Већ ми је била тридесет шеста, а ја нисам имао прилику ни за простом репродукцијом. Ови моји из синдиката, одлучили да ме пошаљу у бању, рачунајући да ће ми она некако помоћи, макар на моралном плану. Мени су одлуку образложили чињеницом да сам марљив и стручан радник те да заслужујем мало одмора, тачније, 15 дана рекреације.
Спремио сам потребне ствари у једној путној торби и ухватио воз за бању. Лепо сам тамо дочекан и још лепше смештен. По први пут у животу сам се нашао у хотелској атмосфери, па сам се првих дана снебивао, али како кажу, човек се на добро брзо навикне. Имао сам комплетан лекарски надзор тако да се у појединим моментима стицао утисак болничког окружења. Али, ма колика добра ме окруживала, ипак се осећала непремостива празнина и јаз. Одлука да прошетам парком бање, није донела нечег богзна новог. А и та моја шетња, свела се на тетурање од клупе до клупе. На многе сам персоне обраћао пажњу, а на мене нико. Било је свакојаког света: са рукама у гипсу, оних са штакама, оних у колицима, све њих је измамило мајско сунце као да им је оно пружало последњу наду за бољим данима.
Већ трећи дан, седела је за истим столом у башти истог ресторана и то сама. И одлука је донешена: сву храброст и изгарање које улажем на крану, преусмерио сам овде и сада! Догегах до њеног стола и учтиво приупитах је ли слободно место, иако су преостале столице биле слободне. Мада сам краниста, знам какв је ред, знам за културу и кадгод могу, применим је. После краће и сажете конверзације, која је подразумевала уобичајно упознавање, већ смо причали о свему као да се знамо годинама. И друга тура кафе и сокова је бивала испијана, а ја сам по други пут у животу уживао у осећају да сам важан, потребан, користан, да сам неко! Морам признати да ме прожимала језа због свега што ми се тренутно дешавало. Било је нестварно. Бојао сам се да нешто не покварим и прокоцкам симпатије које сам управо развио са женским створом.
- Нисам се удавала, судбина, ко зна!
- Нисам ни ја!!! Мислим, нисам се женио! - вероватно сам поцрвенео.
- Дошла сам овде рекреативно, иначе сам здрава, мислим, нисам болесна. Моја браћа запела да се удајем, ево управо сам превалила тридесету па као да хватам последњи воз, ето.
- И ја! - и овде изгибих речник! - Имам тридесет и пет-шест и нисам болестан...
Конобар је био у пролазу па сам га позвао да наплати.
- Тридесет осам. - рече он.
- Не, тридесет пет имам, а трдесет шеста ми је.
И даље нисам могао да прикријем збуњеност нити да контролишем новонасталу ситуацију. Потом се извиних конобару и уредно измирих рачун, пружајући му две двадесетице са коментаром да кусур задржи. Потом јој предложих да прошетамо мало парком и да на неки посебан начин покушамо да упознамо бању, а и она нас. Прихватила је позив, а ја хитро, џентлменски "притрчах" да јој померим столицу.
Тада ми се први пут осмехнула, а мени је језа по други пут прошла леђима.
Устаде и она па кренусмо у "шетњу" тако што нам се кукови сударише при првом кораку. И тако нас двоје, са мојом десном, ишчашеном и њеном левом, краћом ногом, кренусмо да хватамо последњи воз!
