To jutro ničim nije zaslužilo epitet posebnog jutra. Jednostavno, bilo je jutro kao i mnoga druga dotadašnja. Mislim da ga ničim specifičnim nije pravdala začinjenost maglom, niti prožetost izazovima, koji su predvidjeni nekom Silom ili se to spletom raznih okolnosti, kreirao početak jednog običnog, radnog dana. Naime, moj radni dan je počinjao od prilike tako: nakon ustajanja i higijenskih obaveza, desetak minuta pešačenja me dovode do zgrade u kojoj nižem godine radnog staža. Nakon doručka, prelazio bih na radne aktivnosti, koje su zavisile od plana, programa i poslovne politike kolektiva. Zadovoljan sam poslom koji radim, uz to, solidno sam plaćen. Neki ruski um je kazao da "Lako je voleti posao koji radiš, ali je teško raditi ono što voliš". No, u mom slučaju ova me umotvorina ne dotiče. Takodje, stambeno sam situiran, jer sam pre par godina uzeo dugoročni stambeni kredit i kupio dvosoban, konforan stan na lepoj, gradskoj lokaciji. Naravno, mesečno odbijanje rata, u manjoj meri utiče na kućni budžet, ali je taj nedostatak popunjen utiskom da mi je porodica stambeno situirana.
Jutro, sa kojim sam počeo priču, izatkalo je neke nove izazove, ispredalo je neku novu priču. Nakon izlaska iz stana i zgrade, gurnuo sam ruke u džepove jakne za kišne i vetrovite dane. Levom sam napipao mobilni telefon te ga uključio pritiskom na tipku, ne vadeći ga iz džepa. Poslušno mi je sa dva bipa stavio do znanja da je aktivan i spreman za korišćenje. Desnom sam, pored sitnog, metalnog novca, "prepoznao" par ključeva. Hodajući i razmišljajući o danu koji mi predstoji, nisam registrovao povećanje gustine magle, koja je vidljivost skratila na svega metar-dva. Sledeći asfalt pod nogama, nastavio sam koračanje, a u jednom trenutku sam stekao utisak da se put baš otegao. Smatram da sam već trebao biti pred zgradom moje firme, a u stvari, još uvek sam hodao asfaltom, s tom razlikom da sam u daljini čuo žagor većeg broja ljudi, koji je sa svakim sledećim korakom bivao jači. Nakon samo par trenutaka, i sam sam postao član žagora, i time se našao u gužvi skoro nepoznatih ljudi. Magla kao da se malo razredila te sam mogao da prepoznam grupisane prilike: žene, deca, ljudi... svakojake dobi. Pored niza neuobičajnosti, još jedna mi je prenula misao: svi prisutni su bili pogledom usmereni u jednom smeru, kao da čekaju kakav red, ili tako nešto. Nikada nisam važio za radoznalu osobu pa se ni ovom prilikom nisam raspitivao "o čemu se ovde radi?". Uglavnom, težio sam da sam dodjem do saznanja, steknem utiske i izvučem zaključke. Jedino što sam "uočio" je da svi čekaju ukrcavanje, a voz je strpljivo čekao. Najednom, iz obližnjeg razglasa, jasno i glasno, izgovoreno je moje ime i prezime i godina rodjenja, a potom i "uputstvo" da se javim na šalter taj i taj. Ka naznačenom mestu sam poslušno krenuo, nisam ni pokušavao da se oduprem "naredjenju". Nisam ni razmišljao o tome šta bih ja "tamo", a noge su me već nosile ka tom šalteru. Uljudno sam se predstavio osobi s druge strane, koja mi kratko reče: "Dobrodošao"! Na trenutak pomislih kako je lepo osećati se nekako privilegovanim, ali osećaj brzo nestade jer mi "službenik" uruči kartu za putovanje rečima: "Izvolite, ne treba platiti, srećan put". Dobivši kartu, ustremih pogled na nju gde uočih krupnije napisano: "Vozna karta". Čitanje sitnije ispisanog teksta mi je "onemogućio" sledeći službeni lik, koji mi saopšti da je moj "vagon upravo taj" i da trebam ući. Odmah sam stupio u unutrašnjost vagona, što iz radoznalosti, što zbog nemogućnosti da se opirem sledu dogadjaja. Novi službeni lik me u vagonu odveo do mesta gde ću sedeti. Osim ljubazne zahvalnosti nisam ništa drugo kazao, već sam seo i krenuo u osmatranje i studiranje saputnika. Devojčica preko puta mene je ljubomorno mazila Barbiku, a desno od nje (možda njen otac) čitao je neku brošuru i klimao glavom. Onda, stariji gospodin do ulaza (pomislih: gospodin, a nije skinuo šešir - to ne ide jedno s drugim), te dva mladića desno od mene (mučilo ih je nešto pod dvanaest uspravno)... i nisam stigao da zatvorim krug snimanja, a inercioni trzaj mog tela označio je polazak voza. Kasnije sam, levo od mene uočio brku s puškom, a do njega tek venčani par. Taj deo vagona me na tren podseti na "Ko to tamo peva" te ne uspeh da zadržim smeh, koji sam vešto transformisao u kašalj! E, tu mi se po inerciji nadoveza rečenica: "Bože, hoćemo li stići živi!?" i tu se grohotom nasmejah... ali... ali niko na mene i moju nekulturu ne obrati pažnju!?
Ne, nisam se uspavao zbog umora, već mi je san na oči nametnulo ritmičko truckanje točkova mašine. Sećam se da sam sanjao kako sam se kao rodio, pa svi oko mene srećni i veseli, a zaboravili da me nahrane! Ja toliko gladan da bih pojeo i dve "Bečke šnicle" kao i porciju "Leskovačke mućkalice", što sam inače na javi obožavao, ali... avaj! Da bih skrenuo pažnju na sebe, i prisutnima u snu stavio do znanja da sam gladan, zaplakao sam se. U isti mah se prenuh iz sna, a plač se stopi u jedan ton sa škripom kočnica voza.
Voz je stao! Svi putnici su krenuli da izlaze. Napolju se magla još nije potpuno razišla, a novi službenik me potapša po ramenu i uz reč "Tamo", rukom pokaza pravac. Poslušno sam otišao "Tamo" gde me je sačekao opet novi službenik u velikoj prostoriji, koja je od inventara imala samo stolicu, stol, a na stolu debela, tj, opširna knjiga. Kako sam vernik, nazvah mu Boga rečima: "Pomoz Bog, mladiću", a on odgovori: "Ja ti pomogo"! Jednim potezom je otvorio knjigu negde oko sredine, a na belini stranice se ukaza moje ime i prezime. Onda je krenuo sa setom pitanja, ko sam, gde radim, gde živim, šta pijem, koju muziku slušam, da li sam oženjen, koliko dece imam... Pažljivo, vrlo pažljivo je saslušao sve moje odgovore, a onda upitao: "Znači li to da stan u kome živiš, još nisi otplatio?". Na moj potvrdni odgovor je naložio da odmah napustim prostoriju, jer "Državi ne smeš dugovati" rekao je onako u obrazloženju.
Više niko nije morao da me usmerava, tačno sam znao da trebam ući u vagon, koji je pre mog ulaska bio prazan. Seo sam razmišljajući o svemu, voz je već krenuo, a meni prodje kroz glavu da nisam kupio kartu. Medjutim, leva ruka mi iz džepa polako izvuče i predoči onu kartu, koju sam besplatno dobio u polasku. Sada mi se pružila prilika da pročitam i ono sitno napisano. Ništa naročito ili posebno, verujte mi! Pisalo je: "Povratna karta".
Možda se meni činilo, ali utisak kratke i brze vožnje ostao je kao čudan segment u ovoj priči.
Po izlasku iz voza, krenuvši prema zgradi firme, magla je počela da ustupa mesto prvim jutarnjim zracima sunca. Šef, koji je već stigao, pitao me kako to da uvek tačno na vreme dodjem na posao?
Komentar s ove vremenske distance: razmišljam, kako da izbegnem plaćanje poslednje rate stambenog kredita...
Jutro, sa kojim sam počeo priču, izatkalo je neke nove izazove, ispredalo je neku novu priču. Nakon izlaska iz stana i zgrade, gurnuo sam ruke u džepove jakne za kišne i vetrovite dane. Levom sam napipao mobilni telefon te ga uključio pritiskom na tipku, ne vadeći ga iz džepa. Poslušno mi je sa dva bipa stavio do znanja da je aktivan i spreman za korišćenje. Desnom sam, pored sitnog, metalnog novca, "prepoznao" par ključeva. Hodajući i razmišljajući o danu koji mi predstoji, nisam registrovao povećanje gustine magle, koja je vidljivost skratila na svega metar-dva. Sledeći asfalt pod nogama, nastavio sam koračanje, a u jednom trenutku sam stekao utisak da se put baš otegao. Smatram da sam već trebao biti pred zgradom moje firme, a u stvari, još uvek sam hodao asfaltom, s tom razlikom da sam u daljini čuo žagor većeg broja ljudi, koji je sa svakim sledećim korakom bivao jači. Nakon samo par trenutaka, i sam sam postao član žagora, i time se našao u gužvi skoro nepoznatih ljudi. Magla kao da se malo razredila te sam mogao da prepoznam grupisane prilike: žene, deca, ljudi... svakojake dobi. Pored niza neuobičajnosti, još jedna mi je prenula misao: svi prisutni su bili pogledom usmereni u jednom smeru, kao da čekaju kakav red, ili tako nešto. Nikada nisam važio za radoznalu osobu pa se ni ovom prilikom nisam raspitivao "o čemu se ovde radi?". Uglavnom, težio sam da sam dodjem do saznanja, steknem utiske i izvučem zaključke. Jedino što sam "uočio" je da svi čekaju ukrcavanje, a voz je strpljivo čekao. Najednom, iz obližnjeg razglasa, jasno i glasno, izgovoreno je moje ime i prezime i godina rodjenja, a potom i "uputstvo" da se javim na šalter taj i taj. Ka naznačenom mestu sam poslušno krenuo, nisam ni pokušavao da se oduprem "naredjenju". Nisam ni razmišljao o tome šta bih ja "tamo", a noge su me već nosile ka tom šalteru. Uljudno sam se predstavio osobi s druge strane, koja mi kratko reče: "Dobrodošao"! Na trenutak pomislih kako je lepo osećati se nekako privilegovanim, ali osećaj brzo nestade jer mi "službenik" uruči kartu za putovanje rečima: "Izvolite, ne treba platiti, srećan put". Dobivši kartu, ustremih pogled na nju gde uočih krupnije napisano: "Vozna karta". Čitanje sitnije ispisanog teksta mi je "onemogućio" sledeći službeni lik, koji mi saopšti da je moj "vagon upravo taj" i da trebam ući. Odmah sam stupio u unutrašnjost vagona, što iz radoznalosti, što zbog nemogućnosti da se opirem sledu dogadjaja. Novi službeni lik me u vagonu odveo do mesta gde ću sedeti. Osim ljubazne zahvalnosti nisam ništa drugo kazao, već sam seo i krenuo u osmatranje i studiranje saputnika. Devojčica preko puta mene je ljubomorno mazila Barbiku, a desno od nje (možda njen otac) čitao je neku brošuru i klimao glavom. Onda, stariji gospodin do ulaza (pomislih: gospodin, a nije skinuo šešir - to ne ide jedno s drugim), te dva mladića desno od mene (mučilo ih je nešto pod dvanaest uspravno)... i nisam stigao da zatvorim krug snimanja, a inercioni trzaj mog tela označio je polazak voza. Kasnije sam, levo od mene uočio brku s puškom, a do njega tek venčani par. Taj deo vagona me na tren podseti na "Ko to tamo peva" te ne uspeh da zadržim smeh, koji sam vešto transformisao u kašalj! E, tu mi se po inerciji nadoveza rečenica: "Bože, hoćemo li stići živi!?" i tu se grohotom nasmejah... ali... ali niko na mene i moju nekulturu ne obrati pažnju!?
Ne, nisam se uspavao zbog umora, već mi je san na oči nametnulo ritmičko truckanje točkova mašine. Sećam se da sam sanjao kako sam se kao rodio, pa svi oko mene srećni i veseli, a zaboravili da me nahrane! Ja toliko gladan da bih pojeo i dve "Bečke šnicle" kao i porciju "Leskovačke mućkalice", što sam inače na javi obožavao, ali... avaj! Da bih skrenuo pažnju na sebe, i prisutnima u snu stavio do znanja da sam gladan, zaplakao sam se. U isti mah se prenuh iz sna, a plač se stopi u jedan ton sa škripom kočnica voza.
Voz je stao! Svi putnici su krenuli da izlaze. Napolju se magla još nije potpuno razišla, a novi službenik me potapša po ramenu i uz reč "Tamo", rukom pokaza pravac. Poslušno sam otišao "Tamo" gde me je sačekao opet novi službenik u velikoj prostoriji, koja je od inventara imala samo stolicu, stol, a na stolu debela, tj, opširna knjiga. Kako sam vernik, nazvah mu Boga rečima: "Pomoz Bog, mladiću", a on odgovori: "Ja ti pomogo"! Jednim potezom je otvorio knjigu negde oko sredine, a na belini stranice se ukaza moje ime i prezime. Onda je krenuo sa setom pitanja, ko sam, gde radim, gde živim, šta pijem, koju muziku slušam, da li sam oženjen, koliko dece imam... Pažljivo, vrlo pažljivo je saslušao sve moje odgovore, a onda upitao: "Znači li to da stan u kome živiš, još nisi otplatio?". Na moj potvrdni odgovor je naložio da odmah napustim prostoriju, jer "Državi ne smeš dugovati" rekao je onako u obrazloženju.
Više niko nije morao da me usmerava, tačno sam znao da trebam ući u vagon, koji je pre mog ulaska bio prazan. Seo sam razmišljajući o svemu, voz je već krenuo, a meni prodje kroz glavu da nisam kupio kartu. Medjutim, leva ruka mi iz džepa polako izvuče i predoči onu kartu, koju sam besplatno dobio u polasku. Sada mi se pružila prilika da pročitam i ono sitno napisano. Ništa naročito ili posebno, verujte mi! Pisalo je: "Povratna karta".
Možda se meni činilo, ali utisak kratke i brze vožnje ostao je kao čudan segment u ovoj priči.
Po izlasku iz voza, krenuvši prema zgradi firme, magla je počela da ustupa mesto prvim jutarnjim zracima sunca. Šef, koji je već stigao, pitao me kako to da uvek tačno na vreme dodjem na posao?
* * * * *
