Вирус

     Куд се деде мржња Срба према Хрватима и обрнуто? Куд нестаде неподношљивост између других народа? Комшије, које до јуче не говораху, данас заједнички планирају како да најлакше преброде кризу, која нас је задесила. До пре неки дан брат није поштовао брата, син оца, млад старијег, жена мужа (а ни муж жену) и примера има унедоглед. Све се то беше изосионило, наоружано похлепом и сујетом, општом грабежљивоћшу и без трунке савести.

     Изгледа да људско биће схвата своју крхкост, нејакост, немоћ... тек у тренуцима када га притисне сила, на коју не може деловати. Где су сада "жестоки" момци, да покажу своје мишићаво тело, којим управља полупразна сива маса? Можда би својим силеџијским наступом, натерали зло да задрхти и нестане?
У које мишје рупе се завукоше сексуално дезоријентисане сподобе? Зашто "поносно" не прошетају градовима широм света, можда би ова пошат од вируса, устукнула пред њиховим поносом.
     Где су сада оне певаљке, које су пре вируса стварале хит за хитом? Па, поштоване певаљчице, отпевајте неки свој хит вирусу, можда се он од нежности ваших стихова, и емоција мелодије и хармоније, јадан, истопи или испари (од милине).
     Где су сада људи, који су у нормалним околностима нељуди? Ето вам прилике да своју нељудску страну усмерите према заједничком непријатељу. Будите зли, опаки, сујетни, егоистични, преки, дрски... према ЊЕМУ!
     Поштовано човечанство, схватате ли колико је људски створ мали, ситан, бедан, лако уништив и да, у ствари, не представља НИШТА, чак ни себе, јер ни себе није достојан пред природом, која је тако истинита, јака, вечита, постојана, и све ће бити по њој, све док човек потпуно не потисне из свог речника, и заборави на једну реч - мржња!
     Јер, можда овај вирус напада и уништава само оне који МРЗЕ, ако не овај, а оно један од будућих!

Писано док је у Србији био на снази полицијски сат од 17-05 часова, док је вирус Ковид-19 "харао" светом!

Израз

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Устала је врло рано. Сунце је, иза брда, помаљало своје зраке наговештавајући освит зоре а са њима, и зачетак новога дана. Наложила је шпорет тихо, да децу не пробуди. Још је било рано да их буди за школу. Када је ватра у шпорету успоставила уједначено стање, упутила се ка кокошарнику. Пар кокошака, колико је имала, већ су биле будне и једва чекале да крену гребати по свежој, пролећној трави, не би ли нашле неког црва или глисту. Два пута је детаљно прегледала простор где су кокошке провеле ноћ. Ни једног јајета! А очекивала је бар једно. Потом се замислила и себи у браду рекла: - А, како могу очекивати јаја, кад им јуче нисам дала ништа од хране?! Није било ни пшенице, ни кукуруза, ни јечма, ни овса... никаквога жита! Ех, да је било нешто од жита, не би она чекала на кокошји производ. У глави немир, у рукама дрхтај, у очима сузе... Шта деци да спреми за доручак? Да је било бар једног јединог јајета, испржила би га. Деца су навикла да деле једно јаје за доручак, није им првина. А колико пута су деца закаснила за школу, то не зна ни сама, и то све због тога што су кокоши касниле са својим урођеним задатком.
     Очи су јој је биле "залеђене" на вратима кокошарника. Пар тренутака затим, тужно лице обори поглед према земљи и дуго остаде у том положају. У наредним тренуцима, лице поче да поприма светлију нијансу и да лагано с њега спада вео туге и немоћи. Лице се озари, усправи и поприми другачији израз, чак се усне мало развукоше у стање, које би се могло назвати блаженим осмехом. - Неће деца у школу отићи гладна - помислила је! Ужурбаним корацима је отишла до кујне и узела нож! Не, није јој намера била да коље онога ко производи храну за њену дечицу. Одлука да реализује своју замисао, стопила се са тренутком када се Сунце "огласило" са брда. Први његови зраци пали на тело скрхане жене, она направи неколико замаха ножем. Потом је ушла у кућу, ставила тигањ на шпорет а у њему кашику свињске масти. Када се маст, под утицајем топлоте растопила и загрејала, жена насецка ливадско зеље на ситније комаде, а онда оде да пробуди децу. Непуних пола сата касније, малишани су са торбама на леђима, и пуних стомака, корачали према школи.
     Шездесетак година касније, два пара мушких ногу је одважно корачало ка локалном гробљу. Најзад, ноге се зауставише код једног споменика од црног мермера. На њему је поред лика старије жене доминирала вешта гравура ливадског зеља и једног јајета. Испод је писало: "На свету постоји безброј уметности, али само ТИ си умела да будеш наша мајка, што је уметност над свим уметностима. Драга мајко, за вијек и вјекова, почивај у миру. Заувек ти захвална, твоја деца."
     Након паљења свећа, ноге се почеше удаљавати... Пламен упаљених свећа, лику на мермеру, као да је изазвао израз задовољства.

Шоферска

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

    Наше село није имало стварне потребе за постојање две продавнице мешовите робе. Оне су више биле резултат међусобног надметања двојице људи, чији је его био на много већој висини од личности истих. У горњој махали села налазила са продавница "Дорат". Вероватно је и власник продавнице у доњој махали волео коње, те продавници даде назив "Вранац".
      Зоран Мајмун, сеоска пијандура и ленчуга, је "трговао" у "Дорату". Његова трговина се сводила на свакодневну посету продавници, где би узимао онолико чокањчића колико му је било потребно да га "оборе". Онда би власнику рекао:
- Тури овој на рецку до првога, одо ја дома да гу дремнем!
     Зоран Шимпанза, већ десетак година је радио у Немачкој, а у селу је подигао нову кућу, како је то иначе, обичај код већине гастарбајтера.
- Ћу гу направим, само два педа да буде по голема од чичину - говорио је и урадио тако. Заиста је његова кућа, тик куће његовог стрица, штрчала за двадесетак центиметара од суседне. Е, тај Зоран Шимпанза, он није трговао ни у једној од понуђених локалних продавница. Он је, како доликује свим иностранцима, куповао у граду и то на велико, а робу би кући довозио у тек купљеном аутомобилу. По овоме судећи, наше село је имало две продавнице са сличним именима и два човека са сличним надимцима.
     Како "Дорат" и "Вранац" нису продавали намештај, Зоран Шимпанза је за свој нови дом пазарио комплетан ентеријер у врло познатој кући, где се намештај правио по жељи и мери. Пошто је са усхићењем преселио пар хиљада марака из свог новчаника у касу, кокетно и поносно је саопштио продавачици да му робу дотерају "ту и ту".
- Оставите нам Ваше податке, како би знали где и коме да испоручимо робу - рече касирка.
- Нема потребе за тој, госпођо!
- Али, како ће Вас наш шофер пронаћи када стигне...
- Ич се ти не секирај, само нек пита за Зорана Шимпанзу, сви ме познавав.
- У реду, господине, биће као Ви желите, хвала Вам на сарадњи и дођите нам опет.
- Фала и на вас, а... кад па да дођем?
     Два дана након овога, велики камион крцато натоварен разним кутијама, грабио је према селу,  брекћући узбрдицом. У неким преподневним сатима, зауставио се непосредно пред објектом, где је стајала табла са натписом "Вранац", испред кога је затекао извесну групу људи, који су седели на трошним гајбама и испијали пиво.
- Добар дан, људи! - рече шофер.
- Добар дан, - одговорише неуједначено неколико гласова.
- Возим робу за неког... неког Зорана, не знам баш тачно... ваљда се ради о неком мајмуну или шта већ...
- Ааааа... Зоран Мајмун! Он ти је у горњу махалу.
- Иди још напред, ће наидеш исто на овакву продавницу и ће питаш, сви га знају.
- Хвала лепо, људи.
Стигавши до "Дората", шофер уочи сличну групицу људи, те искористи прилику да се поближе информише:
- Да, тако га зову, ваљда... Зоран Мајмун; а где му је кућа?
- Само што беше овде. Уџипи пе-шес и отиде си дом, там ће га затечеш. Само пичи напред.
- Још колико да идем напред?
- Још једно два-триста метра према долину, не мож погрешиш. Пут је малко устесан ал це снађеш. Кућа му је под плочу, десно од пут, има два бунара у двор. Ма, ће видиш.
     Када је возач камиона најзад стигао на објашњену локацију, имао је шта и да види: путем су и шинска кола једва могла проћи. Сад му није било ни за напред ни за назад. Изашавши из камиона, пар пута је позвао Зорана.
- Зоране! О, Зоранеее!
Најзад, појави се Зоран све трљајући очи, успе да промрмља:
- Које те мучи, мајсторе?
- Не мучи ме ништа него, јесте ли Ви Зоран?
- Дабоме да сам Зоран. А куј би бија?
- А, како вам је надимак, ја се стврано извињ...
- Мајмун! Такој ме викају, ништа неје чудно.
- Е, баш добро. Довезао сам Вам намештај...
- Какав бре, намештај?
- Па, што сте поручили и...
- Ништа ја несам поручија и не ме интересује. И бегај из мој двор док несам узеја неку мотку! Мислиш, Мајмун пијан, па ће му увалиш неки намештај, а куј да га плаћа? Куј, питујем те ја тебе, а!?
Виде возач да од посла нема ништа и некако, на једвите јаде, дочепа се главног пута и крену назад. Сав збуњен, пролазио је поред "Вранца" те застаде, и само што отвори врата, добаци му неко из гомиле:
- Куде бегаш? Ај да даваш пијење, завршија си работу!
- Ама, људи! Да ли ви то мене зајебавате?
- Што бре, прике? Никој те не зебава. Ми те први пут видимо и...
- Фино ме оправисте. Посласте ме на погрешног човека, једва извукох живу главу.
- Ма, тој је немоугућно - рече један.
- Тој ти је Зоран Мајмун, бре! - додаде други.
Возач се замисли, па сиђе из камиона и крену ка продавници да попије неки сокић. Док је седео у друштву мештана, неко добаци:
- Ама, људи! Да неје тој за овога, Зорана Шимпанзу?
Возач га погледа, па направи круг и сваког од присутних посебице одмери. Пошто процени да не терају шегу са њим, упита:
- Па, добро, бре, људи... колико мајмуна ви то имате у селу!?

*Идеју за причу дао ми је мој пријатељ и друг, Драган Величковић, песник и сликар.

Трупови

Обезглављени
се трупови при сусрету
у образ љубе
уз онај, обавезни
осмех
да гордост своју не
изгубе.
Богаљи трче
за слепима неми кличу
на сва звона
и мртви устали,
уредили се
колонa прва, друга
колона.
Сурово време
за главе, оне су потпуно
небитне
трупови данас
славе,
они доносе одлуке
хитне.

Изи, бре!

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

      Оних година, у наше мало место је допутовао неки Енглез. Иако сам био дете, знао сам да правим разлику између лепог и ружног. Мени је он био ружан, јако ружан. Тако ружан човек у нашем селу није постојао. Ни у суседном. Ни у суседна два села. Некако сувоњав, спечен, грчав, бледа лица са некаквим жутим пегама по њему, а танак врат носио је то што се главом зове. А на томе, што се главом зове, клемпаве уши, повијен нос попут орловог кљуна, и коса жуто-наранџасто-браонкаста. Допутовао је са човеком, нашим човеком, који је после прогона љубитеља краља из наше земље, у Енглеској провео скоро тридесет година. Наравно, доласком комуниста на власт, краљ је пао, и још му је забрањен повратак у земљу. А борио се за земљу! За своју земљу! Из туђине, из туђе земље. Колико се изборио, казала је историја, коју су писали они који су себе победницима називали. Иако су нас у школама учили да је краљ издао, побегао, оставио народ на милост и немилост непријатељу, и много других поганости, ја сам ипак, имао свој став према свему томе. Управо због таквих прича, свуда око себе, ја сам видео краља.
     Некако се повратак овог, пребеглог монархисте, поклопио са временом када се у нашој земљи, отворено и без страха, почело причати о војсци која се борила за краља и отаџбину. Како је овим отворено једно ново поглавље у историји наше земље, повратник је почео беседити о својим ратним подвизима, а народ би се окупљао око њега и помно пратио његова излагања. Лепо и сликовито је човек објашњавао како је дошло до судара интереса великих сила, а и интереса људи, што је резултирало страховитим ратом, који је захватио читав свет. Потом би поближе појаснио улогу наше земље у том догађају. Слушајући га и помно пратећи низ дешавања око сукоба између самих Срба, онда сам ја, у тим беседама, видео краља други пут!
    Овај Енглез, који је стигао у наше место, много је волео да игра шах, мада није био неки играч. Но, знао је да закомпликује ситуацију на бојном пољу шаховске табле. Тако, док су декламације повратника трајале, они незаинтересовани за његове ратне подвиге би расклопили шаховску таблу и кретали са партијама, које су знале да трају до дубоко у ноћ. Партија можда и не би била интересантна да није у њој учествовао Енглез. Једну такву игру посебно памтим јер је у њој дошло до судара језика. Као што знамо, за време трајања партије, свако је за себе говорио нешто себи у браду.
- Со ват?
- Дееее, још несмо ни почели... какав мат!?
- Ју плеј.
- И ја му тој викам: играј, не блеј.
- Хау ар ју?
- Да, да... баш је направија хаварију! Па, зар се с краљицу отвара?
- Изи, плиз, изи!
- Море, нека пизди, играј си ти.
- Квин!
- Море, какав клин, тој ти је ловац!
- Чек!
- Ма, не те чекам ич!
- Чек-мет!
- Метнем ти га мајци, - рече поражени. Притом је гурнуо главну фигуру на табли, услед чега је падом оборила оближње фигуре. Тада сам ја видео краља трећи пут!

Меско не волем

Меска не волем никаквога
ни од свињу ни од прасе,
кад помену говедину
тој презирем, зна се.

Ја од дивљач викам бљак!
Од овчетину ми се бљује.
Не волем оној што с њушку рије
ни живинку по двор што кљује.

Јагњетина ме иритира
дирекно ми жељудац дира.
Оној дебело, задригло и масно,
мож у неки инструмент да свира!