Речи, само речи

Речи, само речи нек' треште у беди
Нек' живот изгара на огњишту самоће
И питам се да л' то судба мене леди
Или вапај душе у мени цвокоће

Дела, само дела говоре пред Богом
Ту ниједна лаж истину не поби
Загрцнем, запнем к'о о камен ногом
Гањам своје грешке у самачкој соби

Песме, само песме сведоче да жив сам
Чак и кад на овом свету ме не буде
Небитно је тада, крив сам ил' нисам
Биће ми свеједно онда кад ми суде

Љубав, само љубав од зала је јача
Загреје душу и тескобу отупи
Самоће удружи, не боји се мача
Моћна и вечна храброст прикупи

И арчим, само арчим белину папира
Има ту истине, понешто и слажем
Изнутра ми нека сила не да мира
Не могу да ћутим, то мора да кажем

Јер, речи, само речи чућеш од мене
Док живот пролази као лаж пред судом
Ни зло ни трпња не убише ово штене
Још сам ту, преживех неким чудом

Oranje Kemino

*** Priču je za bošnjačko govorno područje obradio i prilagodio moj prijatelj, 

Admir Addo Omić, kome sam neizmerno zahvalan za učinjeni trud.

     Ja, jedva da sam imao šesnaest godina a ona je imala devetnaest. Ja još nisam znao ni nos da obrišem, a ona… e ona je znala da obriše i nos, kao i sve ostalo što je spadalo u radove brisanja. Takav je vakat bio, momci su se ženili sa starijim i zrelim djevojkama, koje su odmah mogle rađati. Roditelji, đuvegije i cure ugovore brak, te cura bude dovedena u kuću đuvegije a da se prije toga nikada nisu sastali. Niko te nije pitao da li ti se neko dopada ili ne i da li nekoga možeš voljeti. Imate vremena pred sobom pa ćete se begenisati, a i zavoljeti.
Radoznale komšije počeše već da pitaju moga babu:
- Mehaga, zašto ne ženiš ono tvoje magare?
- Aman, koje magare, jeste li vi insani ili šejtani?
- Kemu bolan, tvog sina.
- Polahko, ima vakta. Oženiću ga kad ga bude udarilo po pupku!
Babu tad nisam skontao šta mu to znači, a nisam ga ni htio pitati. Ipak, znao sam da je nešto puno važno jer, babo mi je bio vrlo pametan čovjek. Ali, te babine riječi sam dobro zapamtio, kao i one koje je često izgovarala nena Halima: "Ne sikiraj se, kada staviš pupak na pupak, sve dođe na svoje mjesto". Ni ovo tada nisam skontao.
     Toga dana, ustao sam rano, u sabah, kako bih pokosio livadu na Pašinim Baščama. U njoj je trava bila takva, da se može kositi samo u sabah, dok još ima rose. Ako majsko sunce bude vrijednije od tebe i opeče livadu, nećeš moći kosom da napraviš nijedan otkos… ma ni travku da presječeš. Iako sam bio slabašne tjelesne građe, ipak žilav sam bio. S visinom nisam imao problema ali, bio sam nekako neugojen. K'o od šale bih se mogao sakriti iza direka naše kuće, ako bih imao potrebu za tim. No, priroda me ožilavila a poljoprivreda kalila… čudo jedno! Pokosio sam onu livadu a još je daleko bilo podne. Kada sam se vratio kući, vidio sam da je mater napravila kiselu pitu, koju kad jedeš, moraš paziti da ne pojedeš sopstveni prst. Ja, onako gladan, poguzija, čini mi se da bih je očima smaštrafio. A bio sam mlad, jak, zdrav, mogao sam i cijelu pitu zajedno s tepsijom pojesti. Poslije ručka, prilegao sam malo da predahnem, umor me tako savladao da sam se uspavao, a u snu… sanjam kako bušim neku rupu, posle... posle propadam u nju. A rupa nema dna! U tom propadanju, kao da iz daljine čujem neku galamu, koja se približava i postaje sve jača i jača, te se probudih. Onako sanjiv osluškujem i čujem materin a i babin glas. Odjednom, vrata sobe se otvoriše, a u prostoriju stupiše mater, babo i jedno nepoznato djevojče.
- Evo, sine Kemo, doveli smo ti djevojku - reče mater.
- Aaaa!?
- Doveli smo ti Zehrinu, to će ti biti hanuma. Ali, nećeš se odmah ženiti. Sa prijateljima smo se dogovorili da svadbu pravimo sljedećeg mjeseca - reče babo.
- A do svadbe, Zehrina će spavati sa mnom - doda mater.
Gledam Zehrinu, krupna, rumena u licu, na glavi joj šamija u boji kajsije a ispod šamije ispletene kike. Na sebi nosi bijelu košulju a preko nje jelek vezeni. U donjem dijelu nosi dimije išarane u tri boje, zeleno, crveno i bijelo, porubljene šarenim kerama. Gleda ona u mene, gledam ja u njih i čini mi se da još sanjam. Priđe Zehrina da se sa mnom pozdravi te pruži ruku, a pružih i ja svoju. E, kad se pozdravismo, svatih da više ne sanjam one rupe, san se završio, ovo je stvarnost! Tog popodneva i nisam mnogo obraćao pažnju na Zehrinu.
     Sutradan kada ustadoh, čudno mi bi što imamo još jednog člana u kući ali, ipak, gledam svoj posao. Doručkovasmo svi zajedno, a potom, natovari mi babo na leđa džak sa trideset kila pšenice da odnesem u vodenicu na mljevenje. Kada sam se popodne vratio iz mlina, zatekao sam Zehrinu pred kućom kako u drvenom koritu ispira peškire. Baš sam htio da prilegnem i odmorim kad… ona me zovnu da ocjedimo vodu iz opranih peškira. Moram priznati, bješe mi drago što me zvala da joj pomognem. Uhvatismo onaj peškir, ja za jedan a ona za drugi kraj i krenusmo da uvijamo. Kako koji krug načinimo, tako se voda iz njih istiskala. Vidim ja, Zehrina jaka! Koliko ja vrtim u jednu stranu, toliko ona u suprotnu. A obukla neku bijelu, lanenu košulju pa zavukla rukave, a gore otkopčala neke dugmiće. Kako se sagne da zahvati peškir iz korita, tako se u njenim grudima kao snijeg zabjeli! Zakovaše mi se oči na onome mjestu pa i ne gledam šta mi pruža da pridržim. Nekako izdržah te muke. Ali… kada nas mater posla na izvor... da vidiš te muke! Reče mater da Zehrina u ibrik vode donese, a ja da joj pokažem izvor u šumici. Kada priđosmo izvoru, ona zahvati vodu te mi poda onaj ibrik a ona zadiže svoje dimije da malo noge opere! A noge, sinuše njene noge, bijele... kao sunce da me zasljepi. Ono, ako ćemo pravo, vidio sam ja noge… babine, dedine… ove moje kuke gledam svaki dan ali, onakve noge, to još svojim očima ne vidjeh. Uzigra nešto u meni, ustresoh se kao šljivu kada tresem. Mislim se, ja ovo više ne mogu izdržati, presvisnuću! Uveče molim mater za dozvolu da spavam sa Zehrinom, mater ne dozvoljava dok ne bude svadbeno veselje. Zamalo da se sa materom posvađam. Ma, hater sam na nju, ne mogu je gledati. A Zehrinu gledam, vidim je i kada zatvorim oči. Mnogo mi se spava sa njom, ne mogu zaspati bez nje. Počeh da se sušim k'o slomljena mlada stabljika. Tako neizdržive muke sam mučio sve do dana svadbe.
     Da ne bih bio opterećen Zehrinom i neprestalno mislio na nju, ja sam svakodnevno odlazio na njivu, u vinograd, u šumu, gde bih se poslom zadržavao do večeri. Skoro mjesec dana sam živio u tim mukama, a onda dođe i taj dan, dan svadbe. Veselje je trajalo tokom cijele noći, sve do prvih jutarnjih sati. Onako umorni od veselja, svako od svatova je zadrijemao gdje je stigao. Mene je san savladao na stolici za hastalom, na Zehrinu nisam ni pomislio. Ali, prođe i taj dan veselja i radosti i dođe dan da legnemo zajedno, Zehrina i ja. Mater nam namjestila novu posteljinu, svu mirišljavu na naftalin, pa reče:
- Sinko, od večeras, Zehrina i ti ćete spavati zajedno.
Majko mila, kako mi to reče, preko stomaka me nešto presječe! Sve do toga dana sam jedva čekao taj trenutak a sada… Ne znam da se snađem, poče da se snebivam, sve mi se pomješalo, ne znam šta materi da odgovorim i treba li da joj odgovorim. Vidi ona da sam ja u opštem bunilu, pa me ohrabri:
- Hajde, ne sikiraj se. Kad možeš onolikim plugom orati, moći ćeš i ovu brazdu da istjeraš noćas.
Šta da činim, moram da pristanem na sve jer, šta ako se mater predomisli… Kako se večer približavala, u meni je sve treptalo od neizvjesnosti i uzbuđenja, ali sam sve to istrpio. Poče i prvi mrak da pada, mater upali lampu a onda posjedasmo da večeramo. Jedva progutah par zalogaja. Ne ide. Ja gutam a hrana se vraća, želudac se odupire. Onda nalijem malo vode te popijem ali hrana ne ide! Vidi mater da slabo jedem pa me pita koji je razlog, a ja se pravdam kako sam za ručak prejeo graha. Babo vidi koliko je sati, pa se stavi u moju odbranu:
- Sikter, bona, ne diraj djete, ima on svoju muku.
A gledam Zehrinu, samo trpa hranu u usta i krišom se smješka. Mislim se, lako je njoj, ona neće ni orati, ni kopati… Plugovi, motike, hašovi… sve je u mojim rukama. Brazdu noćas moram da istjeram!
Poslije večere, taman uđosmo u našu sobu a ona mi reče da izađem, kako bi se pripremila za spavanje. Ja izađoh iz sobe ali ostadoh da osluškujem na vratima. Nakon nekog vremena, čuh glas iz sobe:
- Uđi, Kemo.
Meni se sve pomješalo, od miline mi dođe da poletim a od nesigurnosti da potonem u zemlju. Uđoh u sobu a ona se već smjestila u krevet. Počeh i ja da skidam odjeću sa sebe, najpre košulju, pa pantole… tu zastadoh i zamolih Zehrinu da se okrene prema zidu, kako bih se skinuo. Upravo sam došao do gaća, kad ona reče, kao da me gledala:
- I gaće skini, nemoj zaboraviti!
- Kako, Zehrina... sramota me...
- Nije sramota, to je prirodno. Skineš ih tako lako kao kada s tavana skidaš sjeno za Bulku i Šarulju. I operi se, imaš lavor sa vodom...
- A što da se perem i šta da operem, kad sam se juče okupao.
- Takav je red, Kemice.
Aha, sjetio sam se šta i kako da operem, nisam baš tolika budala. Ona sve pripremila, donijela lavor sa vodom. Ja samo kleknuh iznad lavora te se oprah kako liči i priliči. Poslije toga dunuh u pravcu lampe petrolejke te je ugasih. Polagano, uvukoh se u krevet, legoh ne mrdajući ni malo. Ma, ni disao nisam! Zehrina legla do zida a ja na samoj ivici kreveta.
- Kemice, lezi malo bliže meni - reče.
- E, pa, navikao sam tako da ležim na samoj ivici, ja sve tako spavam.
- Bolan, priđi bliže meni da me oslobodiš, malo se plašim ove pomračine.
Vidim ja da nemam kud te se malo približih do nje. U taj momenat, noge nam se dodirnuše. A one... njene noge... mekane, tople... ma, ne umijem ti opisati. Ćutimo. Osjećam kako počeh da gorim iznutra ali gori i Zehrina. Kobajadji, da počešem svoju nogu, ja dodirnuh i njenu. I upravo kada sam htio vratiti ruku gde je bila, ona reče:
- Kemice, počeši malo i moju nogu, baš tu me zasvrbi.
Ja sakupih sve što sam imao od hrabrosti pa, onako opipom, počešah je na naznačeno mjesto.
- E, Kemice, sad malo više... još malo više... e, tu, baš tu... ohhh!
A kad i ona rukom dodirnu moju nogu... ajoj, ljudi moji... ja samo osjetih kako nešto udari u moj pupak. U isti momenat mi je babina rečenica bila potpuno jasna. U onom mraku, meni se još više smrači!
- Hajde, Kemo, dođi iznad mene! - reče ona, a ja ne mogu da dođem sebi, kamo li iznad nje, izgubih osjećaj za svoje tjelo, načisto. Kud ću, šta ću, ono što se mora, mora se, ali počeh da odugovlačim:
- Kako da dođem preko tebe, neću li te povrjediti, prignječiti - rekoh to, a mislim se, kako je ja mogu prignječiti s mojih šeset i nešto kila. Nego, rekoh sebi, daj da se ja penjem jer, pravo prignječenje biće ako se ona popenje na mene. Pažljivo i polahko, kao kada se penjem na merdevine, počeh da prebacujem nogu preko nje. Nekako se namještam iznad nje, mada se i ona sama namješta, očigledano da ja baš nisam bio stručan za tu vrstu penjanja. Kada nam se tijela dodirnuše osjetih... ona gola! Gola, vrela, meka, mirišljava... U glavi mi zabruja, vatra me obuze, zaboravih na sve. Jedino čega sam bio svjestan je to da nekako stavim „pupak na pupak“. I bješe tako. Taman namjestismo pupkove, sve ostalo dođe na svome mjestu. A kada se i to namjesti... majko moja! K'o da mi se ponovi onaj san sa bušenjem rupe i propadanjem u nju... u rupu bez dna! Preznojih se ali istjerah i tu brazdu! I izdrljah!

Човек који је знао да скроји капу

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

(+12)

     Нисам са Мацком био нарочито близак. Ипак, у неким подручјима живота, имали смо тесне контакте. Чак смо у неким приликама, онда, када би заједнички интерес надвладао, имали заједничке ставове, који би се завршавали искључиво по реализацији тих интереса. Такав однос је трајао дуго, те сам га кроз наше интересне сфере упознао, онако како се он представљао. У дубљу анализу његове личности никада нисам залазио, није ме занимала. Уосталом, наш дијалог се сводио на расправу о уопштеним, свакодневним дешавањима, тако да нисам морао постизати радну температуру свог интелекта, како бих са њим претресао неке сложеније теме. Једном приликом, док сам пролазио поред његове куће, позвао ме је на чашицу разговора. Како је живео сам, решио сам да свратим и да му својим присутвом, колико-толико, разбијем монотону свакодневницу. Док смо се, испред куће, смештали за округлим столом у оним баштенским, пластичним столицама, на тренутак сам имао утисак да ћемо решавати нека геополитичка питања глобалног карактера.

- Па, Мацко, како се живи? - питао сам, тек колико да начнем разговор.

- Не ваља! Ништа не ваља и ништа није добро.

- Дај, Мацко, не гледај на ствари тако рђаво. Треба уживати у малим погодностима... ево, ја уживам у погледу на твоје двориште и окућницу... - и не завршивши своју мисао, он ме прекину а мислим да ме није ни слушао.

- Ма, ти си школован и паметан човек, ти ћеш ме разумети. Не бих ја ово другоме ни говорио, тај не би схватио... - рекао је том приликом. Пред нама се простирало широко двориште обрасло травом са неколико туја и пар стабљики јабука. У дну ливаде обитавала је велика орахова крошња, чији је труп имао скоро метар у пречнику. Лево од нас била је чесма, из које је цурила вода због дотрајалих гумица у свом систему. На дохват руке биле су чашице и флаша са ракијом, тањир на коме је почивала повећа велија домаћег, крављег сира и нож, којим смо секли парче по парче. Са сваким новим одреском, велија се бивала све мања. Мацко отпи гутљај из чашице, па настави тамо где је стао:

- Изгледа да нас, Србе, прати нека исконска клетва, па са најближима имамо јако лош однос. Често се мрзимо, а каткад дође и до крвопролића. Ти знаш да ја са својим братом нисам у добрим
односима. Не само да се не волимо већ се и мрзимо, односно, ја њега мрзим а мислим да мрзи и он мене. Ако ме не мрзи, то је његов проблем. Ја њега мрзим из дна душе!
- Чекај бре, Мацко, то ти је брат. Рођени брат, иста крв тече у вама.

- То ми није брат, то је мој највећи непријатељ! Мој крвник! Мој... мој душманин!
     Одједном, Мацково лице поприми другачији изглед, очи му се замутише па закрвавише. Гледао је у мом правцу, али тај поглед је прострелио моје тело, губио се негде у некој далекој, дубокој даљини... Мишићи на лицу му кренуше у некакав језиви титрај. Усне се закривише, а приметан дрхтај му обузе читаво тело. Дамари на његовом врату направише брегове неправилног облика. Мене преплавише жмарци а талас хладноће ми се спусти низ кичмени стуб.
- Узео бих овај нож, ухватио га за косу, заврнуо бих му шију и направио рез од уха до уха. Потом бих му кроз тај прорез извукао језик да му виси као кравата! Скројио бих му капу, још како! 

Ја занемех! Све је то изговарао онако крволочки, не померајући поглед. Речи ме следише до тачке потпуне одузетости. На тренутак сам мислио да напустим Мацково двориште, ништа му не образлагавши али, нисам се могао макнути. А онда, сачеках да ми се снага и памет присаберу, како бих трезвено реаговао. Као губитник у самртном ропцу, полаганим покретом, пружих се те дохватих онај нож, тобож у намери да себи одрежем парче сира, које ставих себи у уста, а нож задржах. Тиме сам желео ставити Мацку до знања, да сам намеран одрезати још једно парче, иако ми није било ни до сира ни до ракије, ни до разговора. Битно ми је било само то да нож буде у мојим рукама, за сваки случај и неслучај. 

     Као што је и сам Мацко рекао да сам школован и паметан човек, потпуно сам га схватио. Ако је своме рођеном брату могао да направи кравату, шта би тек могао мени направити, питао сам се! У сваком случају, скројио би ми капу. А ја сам му био познаник из места. Пуки мештанин и потенцијални... ух, јежим се да кажем! Дакле, веома је упитно то колико је човек заиста човечан, или тек припада људској врсти, а уствари је звер. Човек је имагинарни, апстрактни појам тек. Ко зна, можда и у мени дрежди крвопија. Ето, целог живота живим са човеком у себи, а не познајемо се... Можда он мене и познаје али ја њега, вероватно не. Уосталом, нож је сада у мојим рукама! Поседовање ножа ме натерало на размишљање, одакле сам извукао закључак да је линија између човека и монструма врло танка... танушна. Растали смо се уз оно, свако са својим утиском. 

     Пет-шест месеци касније, ватрогасци су узалуд покушавали да разбију изнутра забарикадирана врата. Али, успели су да угасе остатке Мацкове куће, чији су угљенисани делови кровне конструкције били свуда по поду. Оно што су затекли у делу куће, који је некада био дневна соба, није за описивање. За опис нагорелог лименог канистера, не бих узалуд трошио речи. Стручни тим лекара са својим асистентима, који је радио обдукцију остатака тела, утврдио је да смрт није наступила под утицајем ватре, већ услед прекида довода крви у мозак. Обе артерије, које крвљу напајају мозак, биле су пресечене! Биће да је Мацко и сам себи скројио капу.

Малоземљаш

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Ја сам ти, брале мој, беземљаш. Немам земљу. Мислим, није да немам, али то што имам, не вреди ни четврт луле дувана. Није то земља, када по њој могу да вршљају разне фукаре, џабалебоједоши, шиљокурани, жутокљуне птице и остала гамад. Додуше, имам неке парасине, долине, падине, утрине, тратине и помоћурине али, све је то необрадиво, јалово. А и оно што успем да обрадим, погазе ми ови које сам већ поменуо. Оно, ако ћемо право, остала је добра земља иза мог покојног деде, солунца, али... шта да ти кажем. Оца је систем одвукао у град, где је имао фино радно место у општини, тако да га његова земља није занимала. Фудбал и спортска прогноза су му биле занимације изнад свих других интереса. Нимало није марио кад су му људи говорили да му се урушила њива, да комшије поткопавају слогове, да су посечени најбољи горуни, да му је почупана лоза или се ломе стабла... ништа то њега дотицало није. Како је време одмицало, моја земља се све мање обрађивала, није се радило на њој и она зарасла у трње, коприву, бурјан и дивљу купину.

     Ето, дође време да ја, и поред своје земље будем беземљаш. А, баш сам решио да пробам тај лебац са седам кора. Имао сам механизацију, оруђе, знање  и вољу за рад али... И тако, решим да изнајмим једну њиву, ако већ не могу обрађивати своју земљу, радићу и градићу туђу. Узимање туђе земље под ренту изискује много ангажовања јер се мора зарадити, како за себе тако и за оног чија је земља. Тако је то када дођеш у позицију, да молиш некога да ти изда земљу, уместо да ти издајеш своју и сакупљаш берићет преко туђих леђа. 

     Решим се и узмем земљу на одређено време, под кирију и по повољним условима. Засејем разне културе на њој, да их не набрајам сада, важно, култура је у питању. Међутим, некако ми све крену наопачке; ја сејем културу, ниче ми некултура. Када кажем да ниче некултура, хоћу рећи да не успева оно што сам засејао већ израста коров! И још нешто приметим; коров ми успешнији од засејане културе! Расејао се по читавој земљи. Некако, боље успева, иако га уопште не ђубрим. А културу редовно заливам и окопавам, чак користим и неке агротехничке мере. Не вреди, култура не успева и пропада, гуши је коров, ја се нервирам... Знам, неко ће рећи како тај коров није све коров, већ ту има и неких других биљака. Да, али и те друге биљке су штеточине, ђубре ми културу. Да зло буде веће, у земљи се појави кртица, па рије ли рије, руши ми културу одоздо! Док ја радим надземне послове око културе, она се занима подземним работама. Стекао сам утисак да се повезала са читавим подземљем, те да сви раде против мене. Када кажем подземље, мислим на све оне зверке, које живе у земљи на туђ рачун, у овом случају на мој рачун. 

     На крају, помирио сам се с тим да ћу за сетву имати некултуру али... сад се намеће питање, коме је продати, коме је она потребна? Ма, да ми је само да нађем оног што је рек'о: "Како сејеш, онако ћеш жњети"! Остаје ми да се тешим оном народном: свака роба нађе свог купца.

Орање Дичково

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

(призренско-тимочки дијалекат)

     Ја сам имаја шеснаес а она деветнаес године. Ја још несам умеја нос да обришем а она... она је сигурно знала да обрише и нос, и све остало. Такво је време било, момци су се женили са постаре и зреле девојке, које су одма могле да рађају. Родитељи од девојку и момка се договоре, и девојка буде доведена у кућу момка, а да се пре тој никад несу видели. Куј те питуваја дал ти се неки свиђа или не, и дал некога волиш. Имаш време пред тебе, па це засвиђаш, це заволиш. А, питујешев људи мојега татка:
- Радивчо, што не жениш овој твоје магаре?
- Какво магаре, бре?
- Пал, Дичка твојега. Видиш колки је изџикљаја и стасаја за женидбу.
- Полак... ћу га женим кад га млатне по пупак, има време.
     Татка таг несам разумеја које му тој значи, а несам теја ни да га питујем. Знаја сам да је нешто млого важно, татко ми беше паметан човек. Тој сам запантија од татка, а од баба Севетку речи: "Не бригај се, кад се тури пупак на пупак, све си дође на своје место". Ни тој несам разумеја.
     Тај дан се бео дигја рано да косим ливаду у Витлиште. У њу је таква је трава да се може коси само јутром, док још има роса. После, кад мајско слунце опече, мандај с косу колко оћеш, нема ни травку да покосиш. Ама, иако сам пикљав по природу, бија сам жилав. С висину несам марија али, бео си некако т'н'к, сувоњав. Али, ужигала ме пољопривреда, чудо једно.
     Смлати ја онуј ливаду, још је долеко било пладне. Дођо дом, мајка направила киселу баницу, ма прсти да изедеш сас њума. Ја, онакој гладан, а и јешан, с очи би гу изеја. А бија сам си млад, јак, здрав, могаја сам да изедем и црепуљу. После ручак, прилего малко да оданем, а умор ме превараја па сам се успаја. У оној спање, сањам како бушим неке рупе, па после пропадам у њи. А онеј рупе немају дно! У оној пропадање, ко да чујем неку галаму, изодолек. Пол'к, галама се приближује и појачава, та ме пробуди. Онакој сањив, ослушкујем, чујем мајкин и татков глас. Одјемпут, врата се отворише на собу. Унутра улеже мајка, татко и једно непознато девојче.
- Еве, синко Диле, довели смо ти девојку, - рече мајка.
- Ааа!? – избезуми се ја.
- Довели смо ти Јевросију, тој ће ти жена буде. Али, неће се жениш одма. Сас пријатељи смо се договорили да свадбу прајмо следећи месец, - рече татко.
- А до свадбу ће Јевросија спије сас мене, - додаде мајка.
     Гледам ја Јевросију, крупна, црвена у лице, на главу шамија боја кајсија, а испод њу, исплетене кике. Малко буцкаста али убава. На снагу носи белу кошуљку, преко њу, јелек везени. Одмери гу и на доле: вута ишарана сас три боје: зелено, алено и бело, а порубена са црн гајтан. Гледа она у мене, гледам ја у сви и чини ми се да још сањам. Приђе Јевросија да се с мене поздрави, па пружи руку, а пружи и ја. Е, кад се поздравимо, сватија сам да више не сањам онеј рупе, да се с'н завршија и да је овој с'д стварнос. Тој поподне и несам млого обраћаја пажњу на Јевросију.
     Сутрадан се диго, па ми чудно што имамо још једнога члана у кућу али, гледам си моју работу. Доручкувамо сви заједно а по доручак, укачи ми татко на грбину тријес кила џак, па отидо да самељем жито у воденицу. Кад се после пладне врну дома, затеко Јевросију пред кућу како пере крпаре у дрвено корито. Таман реко да прилегнем и одморим, кад... она ме викну да ицедимо воду из крпаре. А мило ми беше што ме викну, мора си признам. Увати ја крпару за један крај а она за други па врти, сучи... Како окренемо по један круг, вода липти из крпаре. Јака, бре! Колко ја вртим у једну страну, толко и она у супротну. А обукла неку белу, ланену кошуљку, па подбрала рукави, а горе откопчала дугмићи. Како се суне да увати крпару из корито, оно се забели у њојне груди, беле ко снег. Море, заковаше ми се очи за тој место па не гледам које ми пружа да држим. Некако истрпе и теј муке. Ал кад се у кућу суну да накладе шпорет, синуше њојне ноге испод вуту... беле... ко слунце да ме огреја. Оно, видеја сам ја млоге ноге. Видеја сам таткове ноге, дедине исто, овеј моје кукаље гледам сваки дан, али онакве ноге још несам. Узигра нешто у мене, устресо се ко сливу кад тресем. Мислим се, ја овој више не могу да истрпим, ћу љоснем. Ама, свитке ми из очи почеше излићав! Увече, питујем мајку да спијем сас Јевроску, мајка не дава док свадба не буде. Тео се посвађам с мајку. Намрзе гу, не могу да гу гледам. А Јевроску видим и кад зажмијем. Млого ми се спије с њу, без њу не могу да заспим. Поче се сушим ко исечен вилдан. Да не би мислија на њу, ја ујутро штукнем негде, работим по њиве или лојзе, идем у шибак, врнем се дома тек пред вече. Мучија сам туј муку скоро месец дана, док не беше свадба.
     Весеље је трајало целу ноћ до сабајле. Онакој капносали од умор, легја је куј је куде стигја. Ја сам се успаја уз остал, куј ти свет да мислим на Јевросију. Али, прође и тај алос и таланта, и такој, дође си тај дан да легнемо заједно, Јевроска и ја. Мајка ни наместила нову постељу и нове черге миришљаве на нафталин, па рече:
- Синко, од вечерас ће спијете заједно ти и Јевросија.
Леле, кад ми тој рече, преко мешинку ме нешто амитом пресече. Све до тај дан сам једва чекаја да легнем с њум а с'г... Нумем се снађем ништа, све ми се измешало, не знам кво на мајку да рек-нем. Види она да сам се ја унезверија па ме окуражи:
- Ајде, ајде... Кад можеш да ореш с онолки плуг, ће искараш и овуј бразду, наћаске.
Кво ћу, што ћу јадан, мора на све да пристањујем, мож се мајка предомисли. Како крену да се приближује вече, ја поче све више да трним, ал трпим. Ете, паде први мрак. Мајка упали лампу да повечерамо. Ја једва прогута неколко залка лебац. Не иде, ја га гутам, оно се врћа. Узнем та пивнем од воду, а мајка ме питује, што малко једем. Ја вуј казујем како сам за ручак прекусаја гра. Татко ме брани па вика:
- Не га дирај, мори, дете си има муку.
А гледам Јевросију, само глића залци и муси се. Ласно је њој да се муси, она неће ни да оре, ни да копа... Плугови, матике, ашови... све је тој у моје руке. Бразду мора да искарам!
После вечеру, улегомо у нашу собу а она ми рече да искочим, да се спреми за спијење. Искочи из собу, ал стојим на врата и чекам, ослушкујем. Нема неко време кад, из собу чу глас:
- Улегни си, Диле.
На мене мило, ћу полетим. Кад улего, затеко гу већ се беше мунула у черге. Поче се соружујем, прво кошуљу, па панталоне... Увати се за панталоне па погеда у њу. Видим да ме гледа, па вуј реко да се окрене натам. Чим се окрену, ја стрго панталоне све гледајећи накуд кревет. Остадо у гаће. Ко да ме је гледала.
- Скини и гаће, немој да забравиш тој, - рече ми!
- Леле Јевроске, срамота ме...
- Неје срамота, тој је природно. Скинеш ги такој ласно, ко кад скиђаш сено од таван за Булку и Шаруљу. И, иди, плакни се у лавор малко, - рече ми.
- Што да се плакнем и кво да плакнем, јучер сам се бањаја у реку.
- Tакав је ред да се плакнеш.
Аха, сети се ја, несам глуп. Она све припремила, донела и лавор с воду. Ја чучну та се зами како личи и приличи. Такав је ред. По тој, дуну у лампу та гу угаси. Полак, лего и ја у кревет. Лего и не мрдам ич. Ма, не дишем. Јевросија легла до зид, ја на ивицу кревет. Вика она:
- Диле, легни си по блиско до мене, ће испаднеш из кревет.
- Еј, Јевроске, навикја сам такој да си спијем на крај од кревет.
- Море, приђи по накуд мене да ме слободиш, малко ме стра у овуј помрчину.
Видим ја да неам куде него се приближи накуд њум. У тај ма, ноге ни се додирнуше! Леле, брале... оне меке, па топле, па... ма нумем да опишем. Ћутимо. Осећам, поче да горим изнутра. Али, и њојна нога се упали. Ја мрдну с руку, кобајагим, да се почешам по моју ногу, а пипну и њојну. И, таман да си врнем руку, кад она рече:
- Ај бар почешај и моју ногу, баш туј ме засврбе куде ме дирну.
Ја сабра све што сам имаја од храброс па гу малко почеша на тој место. Кад, она рече:
- Е, с'г малко по нагоре... још малко по горе... е, туј! Ох-ох, баш туј.
Али... кад и она мене пипну за ногу... леле... само осети како ме нешто млатну по пупак! Е, тад ми је све било јасно што викаше татко. У онај мрак, на мене се још више смрачи!
- Ајде, дођи врз мене, - рече она, а ја... изгуби се, не могу се поврнем. Које ћу, јадан, што се мора, мора се, ал одуговлачим па викам:
- Како, врз тебе, не ли ћу те упишорим? - реко а помисли се: куде ћу гу упишорим с моји шесет кила. Море, реко, дај се качим ја врз њу, иначе, пишорење ће буде ако се она укачи врз мене.

     Полак, ко кад се качим са слубу на таван, поче пребацујем ногу преко њу. Некако се намести изнад њу али, и она се намешћа. Кад се малко спушти, снаге ни се додирнуше... она гола! Гола, па врућа, па мека, па миришљава... У главу ми зазунча, нека ватра ме предузела... Ма, на све сам забравија али, једно ми је било у памет: да турим "пупак на пупак"! И беше си такој... таман наместимо пупци, оној си само дође на своје место. А кад се и тој намести како ваља... лелке мајке! Ко да ми се понови онај сан с'с бушење рупу, и оној пропадање... пропадање у рупу без дно! Презноји се ал, искара и туј бразду! И издрља!

План, богомдан

     На вратима је крупним словима било исписано: "Свети Петар". Куцнула је на врата и сачекала. Како није чула оно "да", куцнула је још једном а у том моменту, с друге стране, неко је отворио врата. Глас јој рече да уђе. По уласку унутар просторије, од намештаја затекла је стол на средини одаје, који је био затрпан неким, огромним и похабаним књигама, и једну празну столицу с предње стране стола.
- Приђи и седи - рече јој исти глас.
Тек пошто се приближила столу, иза оних књига, видела је лице старца са потпуно седом косом и белом брадом до појаса. Врло умилним и топлим гласом, старац јој се обрати.
- Ја сам Свети Петар а ти си Јованка, је ли тако?
- Тако је, чика Перо.
- Кад оно беше ти умрла?
- Нисам умрла, чика Перо, спаљена сам, Енглези су ме спалили.

- Прошла си слично као и Бог... додуше, њега су разапели на крст. А када ти оно беше спаљена, заборавио сам?
- Па, има око шесто и нешто земаљских година, чика Перо.
- Аха... а зашто ти мене тако зовеш, буди бог с нама?
- Чика Перо, ти сигурно знаш где сам рођена...
- Знам, лично сам помогао твојој мајци, Изабели, да јој порођај буде што лакши.
- Е, па видиш, чика Перо, мене је моја мајка васпитавала да се старијим људима, из поштовања, увек тако обраћам. Хвала богу, таква је традиција код нас, Срба.
- А, отац... како ти се зваше отац... Жика, чини ми се.
- Да. У ствари, звао се Живојин али су га звали Жика. Када смо се од турског зулума склонили у Француску, наметнули су му име, Жак. Међутим, по доласку у Француску, затекли смо исто стање као у Србији. Тамо су Енглези окупирали северни део Француске и чинили тако монстуозна дела, Боже сачувај! Турци су им само могли позавидети на бруталности. Божија сила су били ти монструми! А умислили да су богомдани. Колико пута сам се питала: "О, Боже, зар човек човеку може то урадити"!?
- Све ја то знам, сила Бога не моли него, Јованка, позвао сам те да ти саопштим веома важну и поверљиву ствар. Ти не знаш али, на Земљи је тренутно општи покољ, што би ви, Срби реки: "Не зна се ни ко пије, ни ко плаћа". Свако свакога мрзи, с ратовима нису никада престали...  Бога не љубе, хуле на њега, псују га, вређају... сете га се тек када су у невољи. Чак су се толико погано дрзнули, да у Његово име чине свакојака зла... Намножило се безбожника, јеретика, многобожника и неверника, који су за ситан грош своју душу продали непријатељу Бога. Не дао Бог, настави ли се са оваквом праксом, живота на Земљи за двадесетак периода неће бити. Божија воља је да одеш на Земљу, доведеш људе у ред и искорениш тај хаос. Ти си се истакла као врло домишљата за време живота, а овде си и своју душу показала у најсветлијем облику. Видим да си пуно активна на пословима у Врту.

- Чика Перо, па све душе су ангажоване, сви ми волимо да нам Врт буде лепо удешен.
- Шта сте радили у овом периоду?
- Доста тога је урађено, што се тиче самог Врта, свуда је посејана Љубав, Доброта и Радост, а потпуно смо искоренили Мржњу, Завист, Подлост и остали коров. Јао, чика Перо, не знам да ли си видео како прелепо цвета Нежност. Милина једна, просто, да ти душу разгали!
- Нисам видео али знам.
- Је ли, чика Перо, зашто никада не сејемо Пожуду и Страст, женске душе кажу да је то дивно цвеће?
- Пробали смо али овде не успевају. Не одговара им клима. Него, да ти кажем зашто сам те позвао. Мало пре је Бог потписао налог за твоју реинкарнацију. Можеш се вратити у живот, у било ком облику осим у људском. Потом ћеш, по свом нахођењу, обуздати помахнитале, крвожедне, незнабожне и нељудске појаве. Уосталом, свет је у твојим рукама, стога, размисли, одлучи и саопшти ми своју одлуку око одабира ентитета.

- До када треба да одлучим?
- Па, у наредном периоду, рецимо. Не жури али, испланирај детаљно. Ето, то је све, можеш се вратити осталим душама у друштво.
     Након само пола периода, Јованка је по други пут закуцала на иста врата.
- Чика Перо, испланирала сам. Одлучила сам да буде овако: за почетак, нека ме Господ реикарнира у свињу.
- Зашто баш у свињу, за име бога?
- Знаш како... за све ово време, наслушала сам се овде разних прича од женских душа, како је на Земљи прелеп и узвишен осећај бити са мушкарцем. Оне кажу да је тај осећај лепши чак и од свих угодности овде. А ти знаш да сам ја овде дошла врло млада и невина, дакле, нисам искусила мушкарца на такав начин.
- Добро, то је уреду али зашто у свињу, дете моје, ако Бога знаш?
- Е, па, слушала сам и душу једне ветеринарке која је рекла да тај божански осећај, који на Земљи зову оргазам, код жена траје до десетак земаљских секунди, док код свиња траје најмање шеснаест земаљских минута.
- Да, тако је, и?
- Волела бих неко време да уживам у тој лепоти, пре но што кренем у наставку реализације плана.
- Добро, у реду је. Нека буде тако. На крају, Божија воља је да се свету пружи још једна прилика зато, широм света, гледај да посејеш Мир!

- Хоћу али, познавајући људе, да би Мир успео на Земљи, треба да се догоди чудо Божије.

- Бог више није спреман да чини чуда, а људи... људи треба да се спремају за Божији суд јер, и душе оних, који су се приклонили тамној страни, доћи ће Богу на истину! А какав је твој даљи план?
- После неколико периода, не знам колико је то земаљских дана, планирам да напустим обличје свиње. Као ветар ћу прохујати, да што боље упознам свет и мало га протријерити олујама, торнадима и орканима, не би ли се људи призвали свести и памети.

- Хм... није лоше.

- После ћу, Бога ми, дунути пут Енглеске. Је ли све то у реду, чика Перо?
- Ех, ти Енглези... и Бог је дигао руке од њих. Јованка, јави ми када будеш спремна да идеш и, нека те чува Бог. Је ли то све?

- Није! Ако људска раса, не дај Боже, не препозна опомену, разобличићу се из ветра.

- Шта ћеш, онда, забога?

- Преобратити се у коронавирус!

- Добро... Али, посебну пажњу обрати на твоје Србе.

Брза пишкота торта

Потребан материјал:

350 г пишкота (два већа паковања)

200 мл киселе павлаке

200 г шећера у праху

500 г воћа по жељи (банане, малине, купине, вишње, рибизле, јагоде, ананас...)

500 г (3 кесе шлага)

Умутити шлаг, додати шећер у праху, умутити, додати киселу павлаку, умутити.

Сложити пола пишкота на тацну, преко њих премазати умућену смесу. Пишкоте пре ређања умакати у неки сок (најбоље од ананаса) а може и млеко.

Преко тога поређати пола воћа па премазати танко умућеном смесом. 

Преко поређати пишкоте, опет нанети умућену смесу, поређати воће и премазати смесом.

Одозго се може украсити какаом, стуганом тестеном чоколадом или по жељи (млевени ораси, лешник...).

Оставити да се добро расхлади.