100лица

Еее...
нема сраћке боље
него кад какиш у поље.
Лепо је кад у врту
испразниш своју трту.
Најбоље кад у муљу
истресеш буљу.
Кад прилике немаш боље
добре су и ВЦ шоље.

Слободно...
може у јарку или у парку,
на ветрометини и у шумарку.
Кад одеш у шаш у туђу њиву,
док се држиш за комшијину шљиву.
Када те неко кињи, његов си роб
Здушно пожелиш да му "украсиш" гроб.

Али...
летиш брже од метка
кад те задеси болест ретка.
Мука буде грђа
кад је столица тврђа.
Забавно је када у групи
сереш у некој рупи.
И кад негде иза шупе
копривом обришеш дупе.

А после...
после се плакнеш у поток,
да гуза не добије оток.
Позадина чиста,
од чистоће блиста.
После таквог прања
спремна је на нова срања.
У природи кад се нађе
човеку је и срање слађе!

Јер...
Срање је најновији тренд
Срање је наш нови бренд.
Имамо се чиме поносити сада
Срање је будућност и наша нада.
Чувајмо бренд као зеницу свог ока
Да нас не докрајче срања дубока.
Крилатица нова сад се надгласава:
Само срање Србина спасава!

Мислилац

     Мислио сам да пишем причу о оном што мисли. Знате оног што седи на камену и мисли, мисли... и још није смислио. Мислим се и ја тако, мислим... и ја  још нисам смислио. Нисам смислио ни причу а ни неке ликове. Њих нарочито не могу да смислим. Чуо сам да је тај мислилац у Паризу. Како се Париз налази у Француској, а Француска у Европи, питам се шта тај има да мисли у тој Европи? Тамо је све већ смишљено. Чак и оно што није смишљено, очас се може смислити - Евопа је то! Једино што не могу да смисле то смо ми. Нас не могу да смисле никако, а знам и зашто: зато јер смо већ смишљени, а за њих измишљени. 
      Лако је том мислиоцу да мисли по Европи. Мислим се, дођи ти брајко мој овде, код нас, па мисли колико ти воља. Овде ионако нико ништа не мисли, па ето ти посла. Наши те могу запослити да мислиш уместо њих, јер они не могу и да мисле, и да мисле да раде. Ја мислим да је посао мислиоца код нас дефицитаран. То и други мисле, али мисле како не ваља о томе мислити. А што да о томе мисле, кад има ко да мисли о свему, па и о томе. Оно, рећи ћеш има, али не мисли, или не мисли на начин на који би требао мислити. И ја тако мислим. 
      Не мислим о томе како се мисли по свету, али овде се не размишља као тамо где мисли мислилац. Овде се мисли како да се смишља, потом се смишља како да се мисли. Када би тај мислилац мислио овде, код нас, мишљење би свакако било подељено. Нисам мислио на мишљење мислиоца, већ на наше мишљење о мишљењу мислиоца. За једну исту мисао једни би га осудили, други подржали! Једни би мислили да мислилац мисли промишљено, док би други рекли да је непромишљен, да плитко размишља. А дубина мислиочевих мисли је очигледна, што се види из положаја тела мислиоца. Сав се удубио у размишљање. Предао се мислима. Не једе и не пије, а мисли! Ето, такав нама треба, а не ови што и једу, и пију и... а имају времена чак и да не мисле о размишљању. 
      Ја сам једном пробао да мислим и мислио сам да је то лако, али цврц! Само сам мислио. Мислим, лако је мислити, али седети на оном камену и мислити, то је већ друга мисао. Искрено, ја не бих могао седети и мислити односно, мислити седећи. Ја волим мислити у ходу, у ходу се брже мисли. Успешно размишљање је када ускладиш корак у такту мисли и обрнуто. Ту једино није добро ако се саплетеш и паднеш.
      Једном сам упознао човека који не воли да мисли. Каже он да, када мисли, боли га глава. Он размишљање пореди с пијанком: један дан мислиш - три дана те боли глава. И баталио човек да размишља. 
      А шта бива са онима који су пијани од размишљања, или са онима који су опијени размишљањем? То питање бих упутио на адресу оног мислиоца па нека он разбија своју бронзану главу размишљањем. Ионако, он је крунисани мислилац. Име, презиме, надимак, занимање, епитет, погрдни назив, вокација, атрибут, субјекат, објекат... све то у једној речи - мислилац! Нашем, домаћем мислиоцу, за разлику од овог бронзаног, размишљање, када пређе у опсесију, он почне да умишља и... и онда дође до: 
- Али ја сам мислио...
- Немаш ти шта да мислиш!

Ницање

   Народ је свуда исти. Сваком човеку је неопходна храна, вода, одећа, обућа... да би се одржавао у животу, да би стварао, да би настављао репродукцију. Међутим, када човеку досаде сва ова природна "задужења" и обавезе, он онда одлучи да се мало забави и да на забави истресе вишак енергије, коју није могао да утроши на њиви, или да се ослободи напетости због квара на ауту. А забава кошта, и то различито, у зависности од врсте забаве. Када човек почне да се забавља, он не зна куда све може да га понесе доживљај. Може да буде весело, а може да крене и по злу. Народ, о коме ћу рећи неколико речи, није исти - различит је. 
   Тога дана, такав, различит народ се у Месту скупио више него обично. Што је време више одмицало, гомила се повећавала на штету простора Места. Убрзо у Месту није било слободног места за још једног човека. Гужва је, бар до сада, била контролисано мирна и умерено гласна. Временом, галама је подигла ниво волумена. Чули су се разноразни повици, али од, сада већ буке, није се могла разабрати суштина и значај речи. На једном месту у гужви, гужва је била израженија но на осталим местима гужве. Убрзо је једна фигура у људском облику почела да се успиње, да вири, да штрчи изнад осталих људских фигура, а пажњу на себе је скренула и нечим што би се могло назвати покушајем држања говора. Упорношћу својом, фигура је, ослањајући се на остале фигуре, успела да се издигне за главу више од присутних. Потпомажући се обема рукама, а и ногама, фигура је успела да плива на површини масе, коју су чинила рамена и главе осталих присутних. 
   Трајало је то пливање неко време, а онда је пливача неко придржао за ногу док му се у тој активности није придружио још један присутни, придржавши дугу ногу, док је подржани и даље покушавао да држи говор. Подржан овим придржавањем, пливач је сада јасно могао бити уочен са свих страна Места, мада се још увек рукама ослањао на себи најблискије и још увек покушавао... 
   У следећој фази подршке пливачу, придошли су још неки ликови и својим залагањем додатно стабилизовали штрчача, коме су својом залаганошћу омогућили да му руке буду слободне. Малопређашњи пливач, сада већ штрчач, одмах је искористио новостечено стање и прилику да своје руке искористи у некакве корисне сврхе. Наравно, од овог тренутка, његов говор је могао бити зачињен и пропраћен разним гестикулативним радњама, што је изазвало још већу позорност присутних. 
   Говор сам за себе, може бити делотворан, али ако му се дода млатарање рукама, (које су сада слободне и могу да раде шта год желе), онда говор поприма дугачију димензију, која се претвара у неку врсту ораторно-млатарајућег оружја. И у овом случају, штрчач, ако је паметан, може да очекује обећавајућу будућност. Ако пак није паметан, његова узданост је једнака вољи и жељи подржаваоца. А они ће подржати таквог створа из разлога што ће њиме лако моћи да управљају и да га контролишу. У овом случају, спрега глупости штрчача и "лојална" потпора подржаваоца, даје резултат. На крају, из оваквог нереда, буке и дреке, из "тресла се гора...", из кознакаквихразлога, ту пред мојим очима, на овај и овакав начин, гомила људи управо промовисала је свог вођу, свог, краља, свог месију. 
   До свега овога не би дошло "Да је Пера отишао право у полицију"! То заправо значи да је Пера тога дана требао да остане код куће, а не да се сакупља и гомила у Месту. Ајд' и што је дошао и направио масу, и што је галамио, да пређемо преко тога. Али зашто, Перо, подржа себи равног и придржа га да се уздигне изнад тебе, изнад свију нас? Зашто му својим залагањем даде одрешене руке, одрешиле му се дабогда, на неком дрешу!? Сада, када се издигао и уздигао, можемо само да пружимо руке увис и да покушамо да га ухватимо за ја... ја мислим да га признамо за Малог бога.