Љубинка Прокина, мало застарела девојка, често је виђана на улици како се несигурно креће. Многи људи у месту говорили су за њу да није баш чиста, да има проблема са главом. Док је била млађа, тај проблем није имала. Али, с доласком година, дошла је и та несигурност приликом хода. Нико од момака није желео ни да помисли о прошењу и женидби са "болесном" девојком. А потицала је из добре куће, економски јаке, где су сточарство и пољопривреда биле јако развијене гране привреде. Но, она је своје девојачке дане арчила за свој ћеф, баш тако, тетурајући се путем. И није нешто нарочито марила због избегавања од стране момака. Због тога је у сопственој кући, од укућана, третирана као бела врана.
Још једна кућа у селу је била добростојећа, кућа деда Велинкових. И они су обрађивали пољопривреду, гајили стоку и живину и живели од свог мукотрпног али исплативог рада. Бела врана у Велинковој кући био је Столе, његов старији унук, иначе страствени љубитељ ракије. "Шљивка је мелем за душу!" - рекао би Столе, и с великом дозом љубави би празнио флаше с ракијом. Деда Велинко је умео да ракији, приликом печења, заиста дарива душу. И увек би, након сезоне печења ракије, говорио: "Овај балон ће отворимо кад ни у кућу закмечи"! То ишчекивање кмечања је потрајало... баш је потрајало. А велики стаклени, и прућем оплетени балон је чекао то "кмечање". Но, неко би рекао, и он је почео да губи наду да ће бити отворен баш у ту сврху.
А Столе... Миловао је полоче ракије таквом нежношћу, каквом се ни женско чељаде не милује. Левом руком би обухватио плочајку а десном прелазио преко ње од грлића до дна, док би течност унутар боце титрала. На његовом лицу, онај блажени осмех задовољства и поглед испуњен љубављу, говорили су све. Међутим, његови укућани нису имали нимало разумевања за његову љубав према ракији, те су му флашу често скривали. А нису имали потребе, био је врло миран и скоро неприметан јер, када би попио мало више, једино би кревету досађивао.
Међутим, колико су укућани радили на сакривању флаша, Столе би увек и изнова био опскрбљен својом страшћу. Онда је дошло до тога да су чланови породице почели сумњати једни у друге, и да је степен поверења међу њима бивао толико нарушен, те је почео да их гуши. Кренуло се са оптужбама да неки нелојални чланови породице "раде" за Столета. Најпре су се посвађали отац Трајко и мајка Душанка. То се обичном свађом није могло назвати, то је био кркљанац али без крви. У даљем току свађе, сумња је устремљена на млађег сина, који се врло ретко задржавао у кући. Управо таква његова кретња је довела укућане до закључка да је управо он Столетов јатак. Додуше, имали су сумњу али не и доказ. Душанка и Трајко, нису се могли помирити с тим да у кући имају сина за женидбу, коме је ракија била дража од жене. Међутим...
Једнога дана Столе, изненада, у кућу доведе Љубинку Прокину и рече својима да ће му то бити жена а њима снаја. Сви у кући занемеше од чуда. Сви су се питали, од деда Велинка и бабе Крстане, до Столетовог млађег брата, како је једна домаћинска девојка пристала да се уда за пијаницу. Но, еуфорија чуђења је трајала колико и полоче шљивке у Столетовим рукама, уз добро мезе. Елем, након краћег времена, породица се примири и крену у нормалан живот који је наметала сеоска свакодневница.
Деда Велинко, као најстарији члан породице, мало је времена проводио на било каквим пословима. Углавном, пошто је навикао да врло рано устаје његова је обавеза била да узјутра нахрани стоку. За њим би устајала и баба Крстана а њена обавеза се сводила на јутарњу мужу крава. После муже "наодила се на работу". Трајка је често мучила жгаравица те, при обављању пољопривредних послова је често био ометен, а за дотично стање, кривио је своју жену, Душанку, тврдећи да јела пржи јаком запршком. Столе је био посвећен пословима око куће, Љубинки у мањој мери, и плочајки, у већој мери. Љубинка је доста помагала својој свекрви у кућним пословима али је и даље имала ту тетурајућу ману. Када су укућани приметили да јој стомак нараста, нису се могли определити између радости и бриге. Но, она није марила нимало, наставила је да се тетура и да се успешно носи са све већим стомаком. Како је љубав према детету надјачала сва остала осећања, сви укућани су се трудили да јој омогуће што више одмора и што мање обавеза. На неколико дана пре него што ће се ослободити терета, Љубинка престаде да се тетура. Као да је нагло "оздравила", што је породицу видно и додатно узнемирило. Али, скори долазак бебе на свет, одагнао је све бриге, све предумишљаје и лоше претпоставке. Столетов брат није са породицом делио бриге јер, скоро никада није био кући.
Једнога дана деси се оно! Љубинка донесе на свет здраво, мушко дете. И баш тога дана, када је у кући закмечало, деда Велинко сиђе у подрум да отвори амбалажу с ракијом. Убрзо се врати из подрума, носећи у рукама балон, који спусти насред собе. Сви укућани беху згранути овим чином, а на уснама им је титрало питање како је деда тако ојачао да сам, без ичије помоћи, донесе тридесетак кила у рукама.
- Куде је ракија? Столе! Казуј куде је ракија!
- Што мене питујеш, ја не пијем туј ракију. Ја купујем од комшију Живка, питај га ако на мене не верујеш.
- Па, куде је ондак, ракија? Ја, јес да свако јутро "уџипим" по пар чашице ради циркулацију али несам попија цел балон.
Уто се јави баба Крстана:
- Ете, и ја свако јутро испијем по једну чашку да смирим руке, па после музем краве. Кад ги помузем, попијем још једну да малко залечим душу.
- Оно, ако ћемо право, и ја сваки дан утркољим по две чокањчићи, знате да ме мучи жгаравица, - јави се Трајко.
Дође ред да се и Душанка укључи у исповед:
- Сећате ли се кад ме пре два-три месеца боле глава и шија? А кад ме ономад мучи реума, сећате ли се тој? А зуб кад ме заболе?!
- Не л'жи Душанке, ти само један зуб имаш у главу, - прозбори Трајко.
- Пал, за њега ти и причам! Ал ете, саг ме ништа не боли. А, како мислите да сам се излечила? Турала сам облоге на болна места! Малко споља, малко изнутра...
- Пал, такој... тој ти је лек за сваку бољку... И душу лечи! - рече баба Крстана.
- Мани ме бре, Крстано сас туј душу, ти тој немаш. Него, аман, људи, ја не могу да испечем колко ви мож да пождерете - рече деда Велинко. - Али, не сваћам да у балон нема ич, сув ко барут.
- Ма... Од како сам дошла у кућу... Пивкала сам си. А пред порођај... Од стра. Ете, само да сврнем душу, - стидљиво рече Љубинка!
Сви занемеше. Деда Велинко се први прибра:
- Нек ни је живо и здраво овој мушко што се родило, сутра ће начнемо други балон и... И сви ће се тетурамо, и по кућу и по двор! Ма, по цело село ће се клатимо!
- Реко ли ја да лечи душу? - прозбори неко...
