Тога јутра пробудио сам се у хотелској соби. Не сећам се када и како сам доспео у хотел нити памтим име хотела. Једино што ми је остало у сећању је мирис собе, која је мирисала на цвет липе у јуну.
Када сам напустао град, морао сам се потписати да се тамо више нећу враћати. Свако, попут мене, морао је дати потпис. А ја, ја сам био клептоман и ситни лопов. То ми је узето као друштвена девијација те као такав, нисам могао остати у граду, који је стремио да буде Град чистунаца. Сви лопови, лажљивци, полтрони, камелеони, сецикесе, аванзери, пропалице, бескућници, били су протерани из града. Да би власт некоме изнад себе приказала примену Закона, применила је програм чистке, по коме сам морао посебним пенкaлом потписати моје напуштање Града. Међутим, то је био привид примене Закона јер, пенкало је било пуњено мастилом које, након десетак минута потписивања, једноставно испари и не оставља никаве трагове на папиру. Власт се на тај начин ограђивала од програма протеривања,
Кретао сам се шумским путем. Летње сунце је пекло. Шума је била ретка и пружала је пријатну хладовину те сам с пута скренуо у шуму, корачајући упоредо с путем. Када је шума постала непроходнија, опет сам се вратио да корачам прашњавим путем. Из Града сам изашао још прекјуче и од тада само ходам. Имао сам три двосатна одмора и две једносатне дремке по дану. Ноћ је била пријатнија за ходање. Приближавао сам се једној чистини где се пут рачвао на лево и десно. Оба новонастала пута су ми изгледала једнако заступљена и стао сам се двоумити куда и на коју страну наставити с ходањем. Размишљање ми прекину повик:
- Стој или пуцам!
Мислио сам да се неко шали на мој рачун па направих искорак. У том часу уместо гласа, јави се пушка: Баааам! - Неко је испалио метак упозорења изнад моје главе.
- Рекао сам, стој или пуцам! - глас је долазио из шуме са педесетак метара удаљености. Сада је ствар већ постала озбиљна или сам је ја тако схватио. Стао сам и до рамена подигао руке.
- Не пуцај или ево, стао сам - повиках мало јаче, не би ли ме онај с пушком добро чуо.
- Е, тако. Сада полако крени према мени али тако да ти видим подигнуте руке.
- Ево, ево, само без нервозе, молим вас.
- Ја нисам нервозан, ти си узрујан, Странче.
- Ја нисам странац, ја сам наш.
- Који наш, имаш ли књигу или књижицу?
- Књижицу? Мислите на личну карту, пасош? Не, то немам.
- Добро, добро... само настави са ходањем али опрезно.
Када сам се приближио извору гласа, уочио сам униформисану прилику са пушком упереном у мене. Уноформа је била маскирна са каљаво-жутим шарама. "Чудне ли униформе" - помислих. Када се приближих прилици на десетак корака, она опет узвикну, "Опет стој"! Стао сам не трепћући.
- Држи руке горе и одговарај на питања. Дакле, шта имаш на леђима?
- Ранац.
- Шта имаш у ранцу?
- Имам флашицу ракије, домаћу, димљену сланину, црни лук, шибице, бусолу, канап 20 метара...
- 20 метара канапа? Не лажи ме, како ти је стао у ранцу?
- Па, смотао сам га у клупко.
- Оружја? Имаш ли оружја?
- Не.
- А, књигу неку?
- Не.
- Немаш ниједну књигу код себе? Па, теби не гине апс!
Тек тада прилика изађе из жбуња и приказа се у правом свом издању. Беше то човек обучен у поменутој иниформи, чија се висина мерила са дужином и по пушке, здепаст, водњикавох очију, несразмерних бркова и ситна лица, педесетих година.
- Странче, прекршио си наш Закон, идеш право код Полицај а после... Сада хајде, крени напред и не зановетај, ниси у прилици.
Наставио сам са пешачењем, не зановетајући, под оружаном пратњом. Али, копкало ме, где сам то закорачио и који сам закон повредио!?
- Ако смем питати, где се ја сада налазим? - прекинуо сам ланац незановетања.
- Тамо, пре оне раскснице, прешао си границу и закорачио на тло наше Земље.
- А, која је ово земља?
- Ово је Земља песника.
- Земља песника? Никада нисам чуо да постоји тако нешто.
- То је, Странче, твој проблем, незнање те не ослобађа одговорности.
- Али, шта сам згрешио?
- Још питаш! Јеси ли сам рекао да код себе немаш ниједну књигу?
- Да, рекао сам.
- Па, ето, значи не читаш а самим тим и не пишеш. А то је овде кривично дело. Овде сви пишу песме и сви су издали по неколико збирки. Ето ја, ја сам издао осам збирки. У знак пажње и моје добре воље, даћу ти свој опус да читаш док робијаш. Волим да будем хуман.
- Не знам како да вам захвалаим на толиком степену хуманости... Дакле, сви пишу... песме?
- Сви! Све је то Законом регулисано; колико песама, каквих песама, које дужине, ког корака, римоване или слободног стиха... све. Све ти је по Закону. Знаш шта, док путујемо, одлучио сам да ти испричам своје најновије стихове, које сам јутрос забележио. Али, песму нисам завршио па сам одлучио да тако остане.
- Како, мислим, зашто је нисте завршили?
- Па, видиш, Не могу пронаћи адекватну риму на последњи стих. Зато сам одлучио да остане таква каква је. А стихове сам забележио док сам чучао да се олакшам. Ево како песма иде:
"Причам ти причу
кољем ти чичу
купим ти овна..."
Док сам се чудио, како није могао пронаћи риму за "овна", с обзиром на ситуацију и тренутак, у коме су стихови настали, он ми функцију чуђења прекину питањем:
- Дакле, шта кажеш за риме?
- Риме су добре али... песма је, некако, недоречена, штура...
- А, где је песничка и уметничка слобода, а?
- Е, са том слободом, песма је изванредна - одговорих му у нади да ћемо прикрајчити дискусију.
- "Изванредна"! Шта ти знаш шта је изванредно, ако не пишеш? Дакле, каква је песма?
- Грозна! - обрусих. - Мени се не свиђа.
- Па, да. То сам и очекивао јер не знаш шта је поезија. Ето, поклањам ти те стихове нека буду твоји.
Изгледа да је ово био мој срећан дан јер, оволику великодушност нисам очекивао и то у шуми.
- Хвала али... нисам навикао на поклоне.
- У нашој земљи, кривично је дело одбити поклон - строго учтиво ме упозори каљава конституција.
- У реду, нисам знао...
- Незнање те...
- Знам, незнање ме не ослобађа одговорности.
- Ето, већ си научио нешто о Земљи поезије.
Ходајући и ћаскајући са мојим пратиоцем, након пола сата, стигли смо до затворене капије на сред поља. Дочекала су нас два стражара у "прљавим" унифомама, који се са мојим пратиоцем међусобно поздравише са: "Оштро перо" - "Вазда ти оштро било"!
Иза капије сам очекивао да видим тај град, Град поета, али уместо очекиваних зградурина, наишао сам на туце дашчара и чатмара. Ово насеље, није личило ни на село а далеко од тога да је имало статус града. Ипак, то је био Град песника. Једна зграда се издвајала од осталих, окречена "штрокавом" фасадом. Управо смо се кретали према њој. Изнад врата је висила даска на којој је писало: "ПОЛИЦАЈ - Управа". На вратима се појави униформисана ћела с некаквом књижицом у десној руци. Непрегледна одликовања и ленте красиле су његове груди, чини ми се срушио би се под оваквим теретом, с обзиром на ситноћу његовог тела. Заденуо је руке за леђа и загледао се у мене, посматрајући ме дубоко. Важно је правио извештачене тикове да би скренуо што више пажње на свој его. Своју ниску висину на тренутке би надоместио за два центиметара, колико му је омогућaвало пропињање на прстима ногу.
- Ошто перо, госн Полицај.
- Вазда ти оштро било, ко је ово?
- Антидржавни елемент, опозиционар, петоколонаш, велеиздајник... а можда и шпијун!
- Аха, дакле, Странац!
- Да, Странац, госн Полицај.
- Уведи га у канцеларију, имаћемо поштено суђење.
Након уласка у просторију, у којој се од инвентара могао распознати стол, на столу књига, картонски омот и телефон, поред стола једна столица и канта за смеће. "Замољен" сам да истресем садржај ранца на површину стола, а потом госн Полицај изговори оно што генији изговарају једном у десетак година:
- Вади све из џепова! - повишеним тоном ме удостоји госн Полицај. Извадио сам разне кључеве, џепни сат, платнену марамицу, ситнину у металним апоенима, и ... и пенкало. Успешно сам прикрио изненађење због присуства пенкала, добро знам где и како сам дошао до њега.
- Је ли то све? - упита госн Полицај.
- Да, то је све.
- Како сам чуо, ти не пишеш песме?
- Не - невољно одговорих.
- Да ли знаш да си неписањем повредио члан 123, тачка 45, став 678 а у вези са чланом 90?
- Знам, познато ми је... мислим, познато ми је да ми је потпуно непознато.
- У реду, твоје ствари ће остати овде а теби ево ово упутство, да читаш док си у притвору. Касније ћу ти дати да прочиташ мој најновији роман и моје мемоаре - рече униформа и пружи ми књижицу, "Кључ поетског успињућа - џепно издање."
- Госн Полицај, могу ли ићи? - упита мој пратилац.
- Смести га иза решетака па онда иди.
Убрзо сам се нашао у некаквом кавезу, имајући преглед на целу канцеларију госн Полицаја. Имам утисак да сам ту смештен циљано, како би "Важни" могао са мном комуницирати. Обојица су напустили одају а убрзо се вратио "Пропињач", сео на столицу и заузео важан положај, издуживши се на њој колико је кратак.
- Дакле, ти си тај? Не пишеш песме, а? А, знаш ли ти брајко мој, колико ја пишем? Убих се од писања. Немам ни трена слободног времена. Их, да је само писање било би добро, него... Задужен сам да контролишем писање свих људи у граду, па коректура, па рецензије, па лектура, па промоције, гостовања по земљи и иностранству... Знаш ли колико је то обавеза, а? Не, не знаш, знам да не знаш. И тако, док једни марљиво раде и пишу, други се зевзече! Море, на робију ћеш ти, Странчe! Него, не секирај се, робија ти неће тешко пасти. Даћу ти, као знак пажње и моралне подршке, све своје збирке песама да их прочиташ. Као што видиш, ја нисам лош Полицај, моја великодушност је безгранична. За твоју информације, тренутно сам у преговорима за турнеју по иностранству. Промовишем мој роман.
- Чекајте, госн Полицај, зар не пишете само песме?
- Ја, као Главни, могу да пише и роман, остали у земљи пишу само песме.
Потом узе онај картонски омот са стола, отвори га и рече:
- Знаш ли ти како сам ја заслужио оволико захвалница, диплома, похвала и осталих папира? А ову "Златну оловку" сам добио на поклон од нашег председника, лично. Она ми је посебно драга и чувам је као очи у глави.
Госн Полицај одједном застаде с беседом, као да није више имао шта касти. Учинило се да ће мук завладати просторијом. Но...
- Је ли, Странче, имаш ли ти своју филозофију?
- Какву филозофију? - одговорих му питањем.
- Своју животну филозофију, сваки човек треба да је има.
- Значи ли то да сви у Граду поезије имају своју филозофију?
- Баш тако. Сви песници овде, не могу писати ако немају своју филозофије. Ето, рецимо, моја је: "Не пишем да бих живео већ живим да бих писао". Да ли ти се допада?
- Врло! Некако је сажета а ипак много говори. Моја би била мало шира а мање говорила.
- Аха, дакле, имаш је и ти?
- Немам, могао бих је осмислити. Сада.
- Да чујем.
- "Хвала драгом богу што ми је дао мане, пријатеље и свест. Мане, да се разликујем од других људи; пријатеље, да ми укажу на мане; и свест, да распознам праве пријатеље и размислим о манама".
- То си сада осмислио?
- Па, да.
- Ако не лажеш, ти би био добар писац, додуше, не као ја. А, ево... у ћаскању, прође ми радно време. Ево ти једна кафа да се окрепиш. Одох ја кући да се мало одморим и напишем неколико песама, а ти... немој никуд да одеш! - И оде госн Полицај а ја остах да сркућем кафу, бес и смех, све заједно у једном срку. Ово последње што је изустио, "...немој никуда да одеш", натера ме на размишљање и закључак, да Полицај и није тако глуп, ако уме да буде ироничан. Сутрадан, када је Полицај дошао на посао, схватио сам суштину оне његове "ироније". Нити су врата просторије била закључана а ни врата моје инпровизоване, решеткасте ћелије.
- Оштро перо, Странче.
- Добро јутро.
- Ево ти нешто за доручак, изађи и доручкуј овде за столом, ја идем, имам нека посла, и...
- И, немој никуд да одем!
- Рекох ли ја да брзо учиш? Хм, штета што не пишеш песме, велика штета. Био би...
- Скоро као ви!
Окрену се и оде.
Били су касни преподневни сати када су се врата отворила и у просторију, поред госн Полицај, ступила још неколико лица. Сви су носили картонске омоте, вероватно испуњене разним дипломама. Наравно, на грудима одликовања. Сви су стајали и ћутали, проговори госн Полицај:
- Знаш шта, Градско веће је малопре имало Заседање, на коме је била само једна тачка дневног реда: Странац, тј. ти! Нама се не исплати да ти судимо и држимо овде.
- Та, шта сте одлучили?
- Напиши једну песму и слободан си.
- Али... како да напишем песму, ја не умем писати и слагати стихове.
- То није битно. Нама је важно да остане неки траг за тобом, да си боравио у Земљи песника.
- Не, људи, вратите ви мене у притвор јер, чак и да напишем нешто што ће само личити на песму, ту неће бити никаквог квалитета.
- Квалитет није битан! Напиши... ето, напиши неку кратку... пар стихова и готово. Напиши хаику, она је кратка. Може и афоризам!
- Не умем, људи. Дајте да се вратим у притвор, молим вас.
- Умеш ли да се потпишеш? - упита неко од чланова Заседања.
- Умем, то умем.
- Хајде, потпиши се и слободан си.
- Тако?
- Тако - повика Полицај. - Морамо имати траг, као што рекох.
- Где треба да потпишем?
- Ево овде - рече Полицај, потури ми неку расцветану књижурину и показа прстом место, на које требам ставити свој потпис.
- Ту!
И потписао сам се, оним пенкалом. Град поезије сам напустио на супротној страни, у односу на мој долазак у исти, у раним поподневним сатима.
"Оштро перо" - повикаше стражари док сам ћутке пролазио кроз другу капију. С ранцем на леђима, наставио сам да корачам кривудавим путем. Убрзо, сустиже ме један путнички комби, врата се отворише а возач ми добаци:
- Упадај!
- Хвала али, немам ни пребијеног цвоњка, немам чиме платити...
- Упадај бре, знаш ли колико има до следећег града? Не би стигао ни до сутра навечер, пешачећи.
Ушао сам у комби где сам уочио да су сва места попуњена, док су двојица седела на поду.
- Смести се на под, немамо упражњених места - добаци ми шофер. И још додаде да ћемо ускоро прећи границу. Захвалих се на пажњи и конфору бираним речима:
- Па, људи, хвала вам што сте стали, нисам знао да постоји линијски превоз...
- Не постоји - упаде ми у реч младић с косом до рамена и додаде - Напуштамо Земљу песника.
- Идемо у суседну земљу, Земљу сликара. У Земљи песника нико није имао очи за наше слике.
- А колико казни смо се наплаћали због неписања тек! - умеша се у разговор женски глас иза мојих леђа.
- Ама, људи, назовимо ствар правим именом: бежимо од литералне диктатуре! - добаци шеширџија с моје десне стране.
Литерална диктатура!? Први пут чујем за такву фразу и форму друштвеног уређења. Одједном, сва догађања минулих дана, била су ми фикција. Као да се све то догодило неком другом лицу. На трен сам посумњао у постојање комбија, постојање овог тренутка!
- Управо смо прешли границу - рече неко са задњег седишта и врати ме у реалност.
- Ви докле? - упита ме возач комбија.
- До првог града - одговорих.
- Па, овако: иза следеће кривине је надвожњак. Ту ћете изаћи и наставити с пешачењем. На једно два километара наићи ћете на град а ми продужавамо преко.
Био сам уморан, преуморан. Потражио сам најближи хотел и пријавио се на рецепцији. Службеник је био врло љубазан човек, свој посао је радио одважно, полетно и рутински. На радној површини његовог стола, уредно је био сложен сав "алат" за несметан дневни рад. Књига за упис гостију, телефон, пиксла, пакла цигарета и Zippo упаљач, као и хрпа штампаних, масних папира и књижица, које служе рекламирању хотелских услуга и атрибута. Иза њега налазила се табла на којој су по кључу висили кључеви соба. Након уписа, уљудно сам се захвалио рецепционару на љубазности и отишао у собу. Туширање ми је пружило право задовољство након свега и благовторно деловало на читав мој организам.
Не знам када сам се успавао али након буђења, затекао сам себе у купаћем мантилу, на француском лежају, у попречном положају. Управо у том тренутку сетио сам се да сам гладан али поглед на "Кључ поетског успињућа" ми одложи оброк. Сео сам на кревет и прочитао књижицу. А онда... онда сам себи припалио цигарету Zippo упаљачем а затим, написао песму "Златном оловком". Оштро перо, вазда ми оштро било, док је собом доминирао мирис липовог цвета у јуну.
