Допусти...

Допусти ми да гледам твоје очи
уживам док љубим их погледом
да блистам и ја у њиховом сјају.
Волим твоје очи оковане медом.

Допусти ми да пратим твоје усне
како нежно мичу се док говоре
да милујем их својим гледањем.
Волим твоје усне када роморе.

Допусти да миришем твоје увојке

са ушију твојих само их макнем

тихо, најтише, шапнем ти речи.

Твоје косе пољупцем дотакнем.                                                                                                                                                                                                                                                                      

Допусти ми да дирам твоје руке

да осетим њихов титрај и мекоћу
пробудим дамар да бесно туче.
Волим твоје руке јер тако хоћу.

Допусти ми да уђем у твоје срце
тамо заузмем месташце своје
у њему својој љубави робијам.
Волим твоје срце као да је моје.

Допусти да дотакнем твоју душу
немо клекнем пред том величином
и топим од среће што ње сам део.
Љубим твоју душу опијен милином.

Допусти да волим те такву и целу
јер љубав је врло протрошна роба
испари или потоне и нема је више.
Дај ми шансу да волим те до гроба

Ово није корона

Академик професор др Зоран Војић:

ОВО НИЈЕ КОРОНА ВЕЋ ТРОВАНЈЕ БОЈНИМ ОТРОВИМА.

НАЧИН ЛЕЧЕЊА ОД ТРОВАЊА БОЈНИМ ОТРОВИМА И ТЕШКИМ МЕТАЛИМА:

     Бојни отрови сарин и рицин делују на нервни систем. Удишу се. Њима нас засејавају. Када их удахнемо, пролазе кроз нос и уста. У њима пострадају рецептори јер их благо спрже бојни отрови. Зато губимо осећај за мирис и укус. Затим кроз дисајне путеве долазе до крвотока.
У најчешћем броју случајева, сарин реагује на кичму (јер реагује на централни нервни систем), следеће на шта се спушта то су црева. Ту изазива дијареју (пролив), јер су црева та која реагују на нервне иритације.

 
     Други симптом, најчешћи који се исто приписује корони, јесте упала плућа. Шта је то у ствари?

     Из авиона нам испуштају танке паучинасте силиконске нити. Оне се топе. Када нам уђу у дисајне путеве, спусте се на алвеоле у плућима. Ту се залепе као лепак. На првом снимку плућа, док још имамо само кашљуцање, ништа се не може снимити. На другом, после можда три дана, сниме се ти силикони као беле флеке. Тек шести, седми дан се на снимцима појављују и црне флеке на тим местима. Зашто? Тек тада се могу приметити налепљене бактерије на силикон на алвеолама, или на другом делу плућа, зависи где се спустило.
Зато често имамо упалу плућа од наводне короне, а немамо температуру, све до шестог, седмог дана, док се не залепе бактерије.
     Када се скупе, а најчешће се скупе утицаји и силиконских влати, и бојних отрова, онда се дешава згрушавање крви. Зашто? Зато што крв остаје без кисеоника, не оксигенује се хемоглобин, и крв се згушњава и згрудњава. Такође се згрушњава и због бактерија које се накупе. Онда се јавља осећај отежаног дисања и "цигла" на грудима. Овде сама плућа не могу због силиконских влати да апсорбују кисеоник, с тога не снабдевају крв, и остајемо без кисеоника.
Крвни судови остају без кисеоника, значи и органи, међу њима и плућа која се муче, као и срце које се мучи због згрушане крви. Зато имамо лоше снабдевање у екстремитетима, осећај тежине и замарање и слабу покретљивост.
     Уколико не кренете са лечењем које ћу навести на време, завршићете у болници на кисеонику и са убадањем игле у стомак за разређивање крви. Значи, као прво, треба схватити да је реч о измишљеној корони, и да смо у биолошком као и психолошком рату. 

Начин лечења је следећи и врло успешан:

     Да бисмо одлепили онај лепак од силикона у плућима, потребно је од првог дана, када почне кашљуцање да се инхалирамо топлим инхалацијама (провримо воду у коју ћемо ставити камилицу (јер се понаша опуштајуће на алвеоле као пумпица), босиљак, жалфију. Дакле, топле инхалације минимум ујутру и увече по 20 мин. Пити ујутру и преко дана (увече не) сирупе које нађете за искашљавање, да потпомогну избацивање силикона. Значи, само топле инхалације могу одлепити силикон.
     Друго - обавазан аспирин бајеров од 500 мг барем увече, зависно од температуре. Он има ацетилсалицилну киселину и разграђује згрушану крв. Тако омогућује да крв може да веже кисеоник, и да снабде тако све виталне органе кисеоником. Значи, ниједан други антипиретик осим аспирина.
     Треће - уколико имате температуру, хемомицин или неки други антибиотик који је за дисајне путеве. Ако је од 500 мг.пити један дневно. Јер је присуство температуре у овом случају због бактерија (што ће показати CRP). Затим, наравно, лек за желудац, јер је све ово јако и пробиотик два сата после антибиотика. Уколико се појави јако надражајно кашљање, облоге на груди од угрејаног кантарионовог уља (крпицу у угрејано уље, па на груди. Преко кесу, пешкир, јорган). Минимум пола сата. Пити чајеве, барем три пута дневно и бар две лимунаде. Јер пуно течности омогућава испирање отрова и лакше искашљавање.
     Уколико сте у тешком стању, да толико тешко дишете, и да имате осећај терета на грудима, онда и ујутру и увече аспирин од 500 мг. Значи, не парацетамол, бруфен у др. Само аспирин! Онда кад крене да делује аспирин, после сат времена у кревет, покријте се добро и презнојавање и пресвлачење. Чајеви ће помоћи презнојавању. Уколико сте имали пролив можете додати оросал да се надокнаде електролити и смањи малаксалост и ојача рад виталних органа.

Значи, кључ:
- аспирин бајер од 500
- топле инхалације,
- антибиотик уколико има температуре,
- презнојавања
Уносити пуно течности. Наравно: витамин Ц, витамин Б, цинк, чајеви од трава које дижу имунитет, ђумбир, шта год, додатно је од помоћи.

Додатак и мала напомена: ко носи маску, има веће шансе да му се развију бактерије у плућима јер што избацујемо капљичним путем на маску, то после удишемо када се осуши. Ове бактерије које су природна појава у усној дупљи улазе директно у плућа где не смеју бити.

Круна

- С тим папирима, мораћеш код Круне! Нека ти је бог у помоћи! - рекао ми је Бане, мој пријатељ. Признајем, нисам га разумео. 

     Петнаестак дана ми је требало да сакупим сву неопходну папирологију. Ни сам не знам на колико врата сам ушао, са колико људи контактирао. Канистери тинте и мастила су утрошени на потписе, печате, факсимиле и штамбиље. Маса прикупљених папира се сада могла изразити у хектограмима. Све то, уредно спаковано у картонски омот, понео сам у зграду институције. Успутно сам сусрео Марка Црног, кренуо у пошту да преузме неки пакет. Купио човек некакав препарат за бељење.

- Кад је могао Мајкл Џексон да пробели, моћи ћу и ја. А, ти... куда?

- Ја до ове наше установе да заведем неки предмет. Па, знаш, причао сам ти већ.

- Ау! То ћеш морати код Круне!

- Не знам ко је Круна.

- Круна? Она ти је круна свих зала у тој згради!

- Па, и нека је тако... нити ја знам коме одлазим, нити она зна ко јој долази! - одговорих ја самоуверено.

- Нек' ти је бог у помоћи! - рече Марко и зацрни ми дан.

     На самом улазу ме сачекао шалтер, који ми је рекао да се с тим папирима јавим у канцеларију број 32. Кренуо сам уз степенице, па лево још једном уз степенице док се нисам нашао у дугачком ходнику. Тамо, у самом дну ходника, била је нека гужва пред једним вратима. Бацио сам поглед на прва врата лево: "Канцеларија број 27". Испод тога је на прикаченом папиру писало: "Овера уговора од 9 до 12 сати. Доручак од 9 до пола 10. Пауза од 11 до пола 12". Погледао сам на сат и видео да ће ускоро пауза. Кренуо сам даље док нисам стигао до оне гужве. Сви чланови гужве, чекали су пред канцеларијом број 32. 

- Добар дан.

- Добар дан - једва изустише два гласа. Остали су ћутке и "смрзнуто" стискали своје папире.

- Је л' и ви... за овде? - упитах.

Неки потврдно климнуше главом, други прећуташе као да су на сахрани, само једна госпођа тихо проговори:

- Да, и ми.

Сачекао сам неколико тренутака и када сам уочио да се ништа не дешава и нико се не миче, поново испољих своју знатижељу:

- А... зашто нико не улази, зар не раде... мени на шалтеру казаше...

- Нико не сме да уђе - поново се одважи госпођа.

- Ви изгледа не знате где сте дошли!? - умеша се у причу човек мојих година али не и мојих бркова.

- Знам, дошао сам да заведем неке папире...

- Тише, тише, молим вас. Немојте бити гласни, ако вас чује, сви можемо својим кућама необављена посла. - опет се јави госпођа.

- Ко? Ко да ме чује?

- Службеница Круна - једва процеди кроз зубе, човек моје висине али не и мојих манира. - То је једна нељубазна и опасна жена - рече шапатом.

- Виче на вас, баца папире, галами... - допуни претходну изјаву претходна госпођа.

- Хоће ли неко од вас ући или да ја улазим, ако немате ништа против? - упитах.

- Само изволите, господине, уђите - рече човек мога стаса али не и мојих година.

Приближих се вратима а помисао да ће ме с оне стране дочекати "Баш-Челик" лично, ме насмеја. 

Након куцања и оног "Да", нашао сам се у одаји која је више личила на оставу него на канцеларију. Право напред, поред прозора, седеле су две службенице удубљене у посао до ушију. За радним столом десно, столица се борила са тежином госпође у поодмаклим годинама.

- Добар дан.

- Добар дан - одговорише две крајпрозорашице.
- Добар дан - кроз зубе је одговорила и особа са цвикерима, чија је диоптрија највероватније била у ближем сродству са стакленим пикслама, чиме је очима даривала окатост. На глави је имала гнездо грлице, које је издалека изгледало као круна неке краљице. Седела је за радним столом, претрпаним актима и несређеним предметима. Онако накинђуреној минђушама већим од ушију, са малтерисаним лицем и невешто нанесеним кармином, рекао бих да јој фали још пар сати до пензије.
- Молим вас, требам ове папире предати извесној службеници, госпођи Круни.
- Ја сам! - одсечно се јави напудерисана, погледа закованог у неки папир испред себе.

- Ви!?
- Да, ја! Зар вам то чини какву сметњу? - не подижући поглед, упита прилично гордо.

- Напротив, госпођо! Па, ви уопште не изгледате...
- Молим? Како то не изгледам, баш ме занима? - нагло и врло заинтересовано ме је погледала а услед трзаја главе, наочаре јој спадоше поврх носа, док очи и даље остадоше исте величине.
- Па, не изгледате онако како су вас описали...

- Ко ме то описивао? - повиси тон, префињена.

- Неки који су већ били код вас - смирено одговорих -  ... а и ови у ходнику.
- А, како су ме описали ти неки, и ти у ходнику? - упита, природно разрогачених очију!
- Па... није све за казивање али, речено ми је као да идем "мечки на рупу" а ви, ако смем бити слободан, сасвим пријатно и пристојно изгледате, па и привлачно, ако допуштате. (Ово "привлачно" нагласих).
- Ох, хвала вам на комплименту. Ви сте врло пажљиви... - са нагло промењеном интонацијом упита: - Шта вама треба да се уради са документацијом?

- Потребно је да се заведе и да се, ако може...

- Ако може?

- Да се са предметом мало крене... ако је могуће, да се погура, знате? 

- Господине, ваш предмет ће истог момента ући у процедуру, биће све по протоколу. За потврду дођите сутра, чекаће вас на шалтеру. Само реците да је Круна обрађивала ваш предмет. Ето, то би било све.

- То је све? Тако брзо?

- Па, ми овде радимо, наравно, са разумним људима.

- Велико хвала, госпођо, вама треба ставити круну на главу. Довиђења и хвала вам још једном.

- Довиђења и пријатно.

Полако дотакох кваку на вратима и истог момента навукох мрзовољни плашт преко блаженог осмеха а затим отворих врата. Када сам се нашао у ходнику, очи свих присутних биле су уперене у једну тачку - мене. Кренула је бујица питања:

- Избацила вас је?

- Брзо сте изашли, није вас примила?

- Шта вам је рекла, шта вам недостаје?

- Ето, шта сам вам рекла, је л' вам разбацала папире по поду?

- Да ли је викала на вас, пиштала, цијукала, драла се?

Када су испуцали шаржер с питањима, одговорио сам им кратко:

- Завршио сам.

- Али, како? Како ћемо ми?

- Ви... нека вам је бог у помоћи!

Хидро

Како се припрема  Хидроксихлорохин

4 лимуна
3 Грејпфрута

 

Оставити пола сата у води са содом бикарбоном. 

Након тога добро испрати. 

Ољуштити кору и ставити у два и по до 3 л литара воде да прокува поклопљено. 

Не сидати поклопац! 

Након тога смањити температуру, и кувати још 3 сата на тихој ватри. 

Склонити и оставити да се охлади само по себи.

Пити две до три супене кашике у 2дл воде, два пута дневно. Чувати у фрижидеру.

Курс

К У Р С - ПОЗОРИШНА ПРЕДСТАВА

ЛИЦА:

Јован, Горичин супруг, електричар, добар, поштен али мало неук, припрост

Горица, Јованова супруга, образована, и увек стреми напретку, аплицирала за посао у струци

Зоран, Горичин брат, Јованов шурак, друштвен човек веселе нарави, поета

Славица, кума, управница поште, воли друштво, веселе нарави, пише песме

Костимографија:

Јован - у радној униформу ЕПС-а на којој су накачене разне алатке (шрафцигери, клешта, испитна лампа), на ногама цокуле, беретка на глави, из једног џепа вире заштитне рукавице, 

Горица - кућна хаљина на њој, у рукама свеска

Славица (кума) – пристојно обучена

Зоран (брат) – пристојно обучен

Сцена: неколико столица, телевизор, гитара

* * * 

Жена седи сама у соби, стиче се утисак да је замишљена, у рукама држи свеску и пискара по њој. Мало затим, оставља свеску, узима телефон и типка бројеве.
Г - Еј, здраво --- ма, ништа, ево седим, чекам... муж треба да дође с посла --- па, пискарам понешто --- ма, какви... то онако, за своју душу --- да, него, хтела сам да те питам, имаш ли јаја --- да, домаћа --- е, па узела бих један корнет сутра, већ су ми при крају --- па, трошимо их... у ствари, муж их доста користи --- па воли их, за доручак увек понесе кувана --- важи, сутра --- око 10 --- важи, здраво.
Одлаже телефон и поново узима свеску с намером да пише... док седи онако замишљена, зазвони јој телефон.

Г - Ало... добар дан --- да, ја сам --- да --- 

Муж, који се враћа с посла, улази у собу. Гладан је и уморан.

Ј - Добар дан, жено.

Жена одмахује руком, наставља разговор а муж узима гитару, свира неразговетне акорде да прекрати време:

Г --- аха, дакле у понедељак у седам сати --- имам лекарско уверење ---  имам и то --- ма, где ћу заборавити, хвала вам на обавештењу --- хвала лепо --- такође, пријатно и вама.

Ј - Реко, добар дан, неси ме чула! 
Г - Чула сам те него разговарам телефоном.

Ј - Само телефонираш. По цел дан ти телефон не испада из руке. Кам, које да ручам? Има ли ручак? Како ти не испадне да направиш једну баницу? (помало љутито)

Г - Хоћеш да ти испржим јајца? (скоро незаинтересовано)

Ј - Да испржиш јајца!? (буни се) Пал, јутрос једо варена за доручак, сад ли па да једем јајца? Ујутро варена, за ручак пржена... кво ће буде за вечеру, кајгана? Не могу бре, више да једем јајца, кокошке ме почеше попреко гледају кад проодим поред њи. 

Г - Ако нећеш јајца, имаш у фрижидер грашак од јуче!

Ј - Грашак!? (изненађено) Па, ни њега не могу више, ће ми никне у мешину. Једо га јучер и туј њекња... Почеја сам да добивам ону СМБ боју. Сад кад би се заратило, на мене ич не би требала униформа. Гол би могаја на фронт да искочим. 

Г - Ух... да ли би имао чиме да уплашиш непријатеља! (помало иронично)

Ј - Ти се не жалиш.

Г - Али се и не хвалим!

Ј - Што неси направила неку супу, неки ђувеч, кво си работила цело преподне? (наставља да инсистира)
Г - Била сам на курс.
Ј - Била си куде!? (шокиран удара акорд на гитари и оставља је да звони) На кур... на какав курс, бре.
Г - Била сам код филолога. Већ неко време, обучава ме како да се правилно изражавам.
Ј - Била си на тај курс!? Несам знаја да су му променили име.
Г - Ма није то што мислиш...
Ј - Кво мислим да мислим, све је јасно ко д'н и неје добро. 
Г - Ма, мисли ти шта год хоћеш, то није то. Него си ти уског схватања.

Ј - Кво сам ја?

Г - Знаш да радиш то што радиш и ништа друго те никада није занимало. Хајде, зваћемо куму па нека ти она објасни.
Ј - Кво ће кума да ми објасни... (опет изненађено) Чекај, и она ли је уплетена у туј игру? (зачуђено)

Г - То није битно, зови куму па попричај са њом.

Ј - Добро, нека буде такој, можда је тој и најбоље, кума ми је паметна жена, све ће разуме... (узима телефон и бира број) -- Ало, кумо, ти ли си? --- (молећиво - кума као сламка спаса) Па, куде си бре, кумо, помагај ако си кума. -- А, дома си... --- Зоћа ли куде тебе? --- Пијете пивце!?

Г - Са ким је у кума?

Ј - Сас Зоћу.

Г - Сас којега Зоћу? (иронично)

Ј - Аман, жено, сас мојега шурака, твојега брата Зорана! Зајеби ме више сас питања. -- Не бре ти, кумо. На овуј моју казујем... ћу се разболим од њу, ћу љоснем! -- Ма, не, несам болан... овој по опасно од сваки болеж... -- Дома сам... -- и она је туј. (руком поклапа телефон - обраћа се жени) Поздравља те кума. 

Г - Поздрави и ти њу.
Ј - Јес, сад ћу преносим поздрави ко Марко Марковић утакмицу. (враћа се куми) Ало, кумо... --- Па због њу те и викам, кумо. -- Не! -- Ма, неје ни она болна... у ствари... куј ће га знаје, можда је тој и болес. -- Ма, какво легање, еве гу седи. -- Гледа овуј кутију. -- Како коју кутију, гледа телевизор и не трепка, очи ће вуј испадну. -- Дабоме да је здрава, мислим, овакој по снагу али... (одсечно) ма чек ти објасним бре, кумо. Мислим да вуј у главу нешто фали. -- Па, не знам, немам оној... онај микроскоп да видим. Једино сас фазлампу да гу пипнем... -- Ако неје до њу, онда је до мене, онда ја несам како ваља! -- Значи, такој!? Него, ај дођите заједно сас Зоћу па ћу ви објасним око чега се ради. (А онда се сети) И, ај, успут, донесите ми нешто за једење из овуј брзу храну. -- Па, питајте које има, неку пљескавичку... Ај, кумо и пожурите пол'к! (одлаже телефон) - Баш фино (трља руке) што је и шура сас њу, и он разуман човек. (Опет узима гитару и онако за себе) - Бошке... С које ја закаса? Ма нема, увек мене мора да закачи нека беда. Добро бре, жено, кво сам ти лошо учинија?
Г - Ниси ништа. А шта сам ја теби лоше учинила?
Ј - Кво си ми лошо учинила? Још и питујеш! Још питујеш, а?!
У том моменту звони му телефон – јавља се. (свира нервозно)
Ј - Ало... а, ти си, шуро? --- Па, у брзу храну, реко на куму. --- Ма, једну пљескавичку, бре. --- Које нема!? --- Нема пљес... Па, које има? --- (разочарано) Омлет!?... не треба ништа, узни само један празан сендвич. --- Дабоме, празан. --- Абре, кора озгор, кора оздол а унутра ништа! Ај... ај, шуро, пожурите. (титра по гитари).

Г- Шта каже кума?

Ј- Вика да је до мене... (љутито) Да је неки други тој рекја, све би му по списак... али кума је кума, не могу.

Г- Само беспотребно дижеш панику и нервираш се уместо да ручаш.

Ј - Јајца!? 

Г - Могу ти направим и качамак, ако хоћеш.

Ј - Јес, ја цел д'н зарипујем бандере, саг ћу се туј по тањир зарипујем с јајца и качамак. (занемарује жену, на глас размишља) Е, што ли ме Бог казни, кво ли сам згрешија? Ја ринтам по цел дан док ми жена иде на... курс! Њу само курс интересује... добро де, и телевизор. А ја! (обраћа се жени) Интересујем ли те ја? Ма, видим ја да је све отишло до курса.

Г - Де, прикочи мало. Ти радиш такав посао да си стално у контакту са људима. Да знаш да би и ти требало да посветиш пажњу себи и порадиш на обогаћивању свог речника. А то можеш једино преко курса.

Ј - Оч да кажеш да ми је речник сиромашан? (увредљиво) Да сам глуп, да сам тупаџија. А кад дође први у месец, тад сам млого паметан, а? Мореееееее... (опет, онако за себе) што укинуше онија закони? Знаш како би те сад ошамутија, не би знала како ти је име. И да знаш да ми је свега преко тог твог...

У том моменту у просторију ступају кума и Зоран.

С - Добар дан, здраво живо, куме, здраво кумо. (поздрављају се међусобно) Како сте, какав проблем имате?

З - Здраво сестро, здраво зете. Око чега је настала несугласност и свађа?

Ј - Кумо и ти шуро, да ви кажем...

С - Чекај куме, да чујемо прво куму. Дакле, у чему је проблем кумо.

З - Сестро бре, како сада одједном настаде проблем? Па, ви сте се увек добро слагали. Ја се свуда хвалим и причам како имам најбољег зета, како ми је сестра срећна...

С - Батали то него, кумо, причај.

Г - Кумо, брацо а и ти муже... (жели да се обрати свима)

Ј - На мене си све испричала, немој се понављаш, молим те.

Г - Нисам све.

Ј - Које? Зар има још нешто? Казуј одма! (сав и ишчекивању)

С - Полак куме, не рипај. Причај кумо.

Г - Ја сам пре месец дана аплицирала у једној агенцији за место Офис менаџера и то уз сагласност мога мужа. Је ли тако, муже?

Ј - Такој је! Сложија сам се, нека ради, нека иде малко у људи а не само да буљи у туј кутију.

Г - Најпре, тај посао је у мојој струци. Као друго, познајем рад на рачунару и...

С - И примили неку млађу профукњачу? (поразно реагује кума)

Г - Не, кумо. Ово је озбиљна агенција, треба им озбиљан кадар, примили су мене. 

З - Опа, сестро, па да попијемо у то име! (радосно)

Г - Малопре су ме звали из агенције да у понедељак идем и потпишем уговор о раду.

Ј - Примили те, тој у реду, ал који ћеш ти ђавол на тај курс, бре, тој ти кажи на кума и на брата!?

Г - Ја до сада нисам нигде радила, (обраћа се брату и куми) скоро да сам изгубила контакт са људима. 

Ј - Битно је да си га остварила сас тога филозофа.

З - Ког филозофа, сестро, шта прича зет? (зачуђено)

Г - Није филозоф него филолог, дипломирани филолог српског језика и књижевности, професор Ивковић. Ишла сам на курс усавршавања комуникације, пошто ћу бити у директној вези са клијентима.

Ј - Па, усаврши ли га? Ко те неје срам да тој признаш пред брата и пред куму? (скоро изненађено)

З - Добро, зете, пусти је нека исприча све.

Г - Па, нема ту пуно да се прича, похађала сам тај курс...

Ј - Леле, не га помињи више, ћу полудим!

Г - Прошла сам први и други степен тог (поносно и гледајући у мужа) КУРСА, а од сутра би требала да ме, у завршној фази, преузме његова колегиница.

Ј - Које бре!? И сас жену ћеш тој да работиш... мислим, жена ће те преузме, и? (опет негодује више за себе) Ау, Боже, шта ја дочека! Да ми се жена курса, па вуј малко што тој работи сас некога филозолофа него... саг је нова мода искочила. Мора да обиђе и женски курс. (долази себи и изненађено) Чекај бре, како тој...  женско, а има тај... 

С - Куме није то то што ти мислиш, то је нешто друго. Сеаћаш ли се када су ме у пошти преместили на место уравнице?

Ј - Знам, па?

С - Па, и ја сам била на курс...
Ј - Које, и ти си била? (као уплашен)

С - Дабоме да сам била. Од како сам га посећивала... 

Ј - Беж! (згрожен је) Беж долеко од мене, беж там, да те не видим. Како те неје срам, кумо, Ма, више несмо кумови чим си таква.

С - Чекај, полако... од како сам обогатила свој речник, почела сам културније да се изражавам. И не само то, почела сам да пишем песме! 

Г - Ау, кумо, то нисам знала. Да ли би хтела да изрецитујеш неку, ти знаш колико ја волим поезију. 

Ј - Ма ајде, молим те! (покушава да имитира жену) "...знаш колико ја волим поезију", откад гу заволе? Од како си срела тога Иваковића, а?

Г - Ивковића! Хајде кумо, да те чујемо.

С - Добро, кад сте навалили, ево једне:

С - ПИТАЈУ ЉУДИ

Ј - Питују људи? Које? Већ се рачуло. Па дабоме, муж најз'дњи сазнаји.
С - Не, бре куме, тако се песма зове.

Славица – ПИТАЈУ ЉУДИ

Питају људи зашто сам сама.

Не знају они да те љубавни ветрови

доносе мени годинама.

Да данима шириш крила

и у наше гнездо слећеш.

Траг твој још мирише на багрем и мед.

Док ветар расцветане гране

кмрисног багрема савија

ко пустњски пас,

лутам мрачним улицама.

Са зрном наде и искром чуда,

загрлим давно прошли мај

и очекујем случајан догађај.

Моје цвеће под сивилом ноћи цвета.

Неки сетни звуци виолине

што долазе из неке даљине,

моју чежњу и тугу лече.

У свету бола страх ме да живим.

Но, моје срце с тобом куца.

Теби се нада, теби песме пише.

Кад у мени вулкан прокључа,

желим те у мраку срести.

На небу само звезде трепере

и глас Месеца се чује,

како ме тихо себи довикује.

А доле, сјајна вода што реком тече

стубове моста таласима буди.

На гранама врба

уснуле птице мирују и ћуте.

Све док их рујна зора не пробуди.

Г - Браво, кумо.

З - Свака част, Славице!

Ј - Овој изгледа на мој рачун. А ти шуро, ти пишеш ли и ти поезију?

З - Од кратких ногу.

Ј - Ма немој!? Откад па тој?

З - Па, кажем ти, од малена.

Г - Брацо, ајд и тебе да чујемо, хајде ону... знаш коју ја волим.

Зоран - НИСАМ ЈА

Нисам ја од оних што верују слeпо

Кад их убеђују кол'ко им је лепо!

Кад под носем смрди рекну им мирише

кад им прстом кажу што говоре тише.

Нисам ја од оних што их за нос воде!

На славља што иду као на спроводе!

Што без ја су свога, мисле туђом главом,

нити живот живим, мој – ал с'туђим ставом.

Нисам ја од оних што руку подигну

само кад зевају или кад подригну

са туђим мишљењем што се увек слажу

и немају никад своје шта да кажу.

Нисам ја од оних што ћуте и трпе,

не спадам у оне што љубе у дупе,

што за личну корист и свој образ дају

не пита шта кошта, да трају док трају.

Ја сам луда глава, не дам да ме збуне

на неправду сваку још умем да пљунем

не припадам ником ни свој да л' сам не знам 

туђе не узимам ал ни своје не дам.

Г - Браво! Та ми је најдража! Их, како бих волела да пишем попут тебе.

З - Сестро, па ни твоје песме нису тако лоше каквим их ти представљаш.

Ј - Чије бре, песме? (скроз шокирано)

З- Па, сестрине. Чуди ме да ти није рекла да и она пише песме.

Г - Рекла сам му него није обраћао пажњу. Прече су му укрштене речи и гитара. По цело поподне седи на канабе, укршта речи и дрнда гитару. Да бар уме да свира па хајде него...

Ј - Укрштам речи и не крстим ноге пред телевизор ко ти. 

Г - Е, па, видиш... док ти мислиш да гледам телевизор, ја пискарам песме.

Ј - Ма, немој! Е, па, несам знаја за тој! (опет иронично)

Г - Па, то је твој проблем што "неси знаја"! (узвраћа му иронију)

Ј - Де, леба ти, да чујем и тебе, да видим какво тој пишеш... има да ти се осмеје цела овај публика!

С - Кумо, навали.

З - Хајде, сестро. По твом избору, развали!

 Гоца - А ТЕБЕ НЕМА

Ј - Море, нигде ме немало...

Расуле се звезде у тихој ноћи. 

На плавом ћилиму месец дрема. 

Још једна ће ноћ предуга проћи, 

а тебе нема,а тебе нема!

Уснуо град светла се гасе 

и никад можда неће да сване. 

Бројим тренутке ко вечне часе 

и твоје пољупце ко тешке ране.

Понеки пролазник улицом мине, 

док месец српом на стаклу виси, 

па ми у оку варница сине 

и мисао чежњива да, можда, ти си.

Предуга ноћ ко моја туга. 

Звездано око у оку гасне. 

Ако је љубав далека пруга, 

твоји возови увек касне! 

Чекаћу ново јутро да сване 

са озвезданог плавог трема. 

Понекад лик твој из таме плане, 

а тебе нема, а тебе нема!

 

С - Браво, кумо!

З - Браво секо, ма, крв није вода.

Ј - Ха, ха, ха... изем ти песму. Шуро, да те питам... и ти ли си бија на овај бељај?

З - Нисам и немам потребе... Мени од бога дато...

Ј - Та, и тој што викаш. Некоме бог да, некоме узме, (гледа у жену). Него, кад смо куде песме, имам и ја једну песму.
З, Г, С - Ма, немој!? (углас)

З – Ај, баш да чујемо

Ј - Иде овакој:

Качила се жаба на бандеру,

не знаје у којем ће смеру

игра се са струјну жицу

и чешка си...

З, Г, С - Стани! (шуро, муже, куме)
Ј - Шта ви је? Које бре, да станем?
З - Немој да римујеш са жицу, молим те, шуро! Пази мало на изражавање. Хајде шапни ми...
Ј - Шшшшш...
З - Аха, а ја мислио (шапуће зету – шшшш...)
Ј - Ау, шуро, што си безобразан! (наглашава) Даклем, 

Игра се са струјну жицу

И чешка си грбиницу!

С - Знаш шта, куме. Нешто размишљам, не би било лоше, да и ти идеш на тај курс, да се мало....
Ј - (сада потпуно шокиран) Нормална ли си ти, бре? (скоро плачно) Куде да идем, у кво ме терате, бре, људи? (почиње да кука) Леле си га мене!

З - Зете, сви кажу да си један од бољих електричара. Ти си одувек био посебан, тачан, искрен, добар си мајстор и поштен.

Ј - Ма, шуро, бре, како да идем на тај курс а да останем поштен, куде га тој има, јаооооо? (у тешкој дилеми је)

З - Зете, тебе је бог обдарио са много тога, сад ти је прилика да и ти мало оплемениш свој речник, и ти радиш са људима, свакодневно.

С - Тако је, куме, лепо ти твој шура предлаже а мислим да и кума нема ништа против.

Г - Ма, какви против!? После курса биће као нов!
Ј - Видим по тебе ти блисташ, шљаштиш ко Новогодишња јелка. Добро де, чим сте толко навалили, ћу идем на тај... ма, не могу име да му кажем. Жено, куде ти је оној кутиче сас вазелин
Г - Шта ће ти вазелин кад идеш код филолога.
Ј - Одкуд знам кво ће ми там работи. (сумњичаво) Ако већ мора учим да се љуцки изражавам, нећу да ме боли! (више за публику)

З А В Е С А

Сезонска

     Нађомо се пре подне сас Драгана на пијац и отидомо у кафанче да си малко пооратимо од новогодишњи дочеци, од божићни празници, од имање и немање... Али, ората не бива без пијење, а пијење без мезење, ел пијење без мезење је ко да си на свадбу без... ко да си на Божић без прасе.
     Поручимо по једно пијење и питујемо конобара какву салату има, а он вика да има сезонску. Нема га малочас, донесе мастику, пелинковац и, на тањирче, три киселе паприке из туршију. Гледамо у онеј три паприке па се и међусобно погледамо. Немога издржим, реко ћу викам конобара ел, видим да ни баш закецује. Али, умеша се Драган и вика:

- Ма, не се нервирај џабе.

Климну з главу ко коњ на празно јасле а кад замезимо по једну паприку и попимо пић'нце, тражимо још једну туру, али да промени салату. Однесе он оној тањирче с неизедену паприку и донесе пијење, нову туру и нову сезонску салату - три кисели краставчићи. Па се ми занесомо у причање и изедомо по једно краставче, а једно остаде на тањир. У следећу туру, Драган му рече да понови пиће ал да донесе мешану салату. И стварно, човек донесе чашке сас пијење и мешану салату: кисела паприка, краставче и шаргарепа, све тој декорисано сас цвећку од карфиол. Е, кад тој видо, капноса од нервозу! Реко, сад ћу викам конобара и ћу се посвађам с њега. Докле да од нас прави мајмуни. Ал, па се умеша Драган.

- Немој се нервозираш џабе, буди срећан што неје сезона на зелену салату!

- А, што на зелену салату?

- Па, донеја би три листа, разумеш?! Кво ћеш, тој ти је сезонска, мешана салата, такви вуј састојци.

Примири се ја малко и олади од нервозу. Мезимо онуј сезонску, мешану салату и пијуцкамо. У један ма вика ми Драган:

- Јовчо, ми несмо никакви другари!
Леле! Укочи се, избуљи очи, занеме, удари ме шок! Пуко начисто! Зар ми, који смо одрасли заједно, који смо делили лебац, намазан сас маз и алеву парику озгор? Кво ли сам погрешија па несмо другари, баш се мислим, док он виде да сам се убездерија па рече:
- Чекај, бре. Које си толко уштрумеја? Не ти и ја. Ми смо си другари, него ми двојица, несмо другари према Зоћу.
- Што бре? Кво смо му лошо уработили?
- Требали смо га викамо да и он снас попије и замези, и да се изоратимо, разумеш?
- А, тој ли? Добро, де, ће га викамо следећи пут. - л'кну ми.
- Ће га викамо, обавезно, него...
- Него које?
- Па, знаш Зоћу... он воли... знаш, он уз мезе и пијење, воли и кафе да пије. Њима обожава, више тој воли него лебац да једе!
- Ма, знам да воли кафе него млого је пробирљив,  пије сезонске кафе.

- Како сезонске?

- Па такој, те дугачку, те кратку, без шићер, те турску... не мож му угодиш.
- Што се секираш, нек наручи какву оће! Што он не постигне, ми ће си ги попијемо, куде нас је сезона на све врсте!
     Ис'г, једва чекам да дође и Зоћа, па да отиднемо на пијење и мезалук у оној кафанче. За кафе се не штрецам, ласно ћемо с њи. Баш ме занима да видим конобара с колко елементи ће ни донесе салату, кад смо тројица. Једино ме мучи д'л да Зоћу викамо с'г или да чекамо да се промени сезона? Ил' да се промени конобар, ваљда је и он сезонац?!

На први поглед

     Ружу сам заволео на први поглед, Тиме сам сам себи потврдио тезу да љубав на први поглед постоји и остварива је. Некада, када сам био млађи и ветропираст, та тема ми није изазивала нарочиту потребу да размишљам о њој. Напротив, увек сам имао утисак да је то апсолутна глупост, да је таква љубав немогућа. Стога, врло површно сам посматрао на све те приче о љубави на први поглед, на први утисак, на први додир... који често зна да вара. У овом случају, варања није било.

     Ружа је била приметно лепа, чак раскошна у својој лепоти, просто је мамила погледе свег живућег света око ње. Њу ниси могао летимично погледати, морао би задржати поглед на њу извесно време и дивити јој се. Поглед се сам лепио за њу, глава је сама скретала у њеном правцу, мозак је сам стварао неке неоствариве слике и имагинарне доживљаје. Доминирала је машта.      

     Размишљао сам тада: ех, па нисам ја једини који је воли. Ружу су заволели многи, углавном одабрани. Међутим, нема тога који у пролазу није скретао поглед ка њеном дворишту. Али, ја сам је волео највише. Додуше, тако су и други мислили, да је управо њихова љубав најјача. Ружу нико није питао ништа. Сви који су је требали питати, нису имали храбрости или нису имали кад, били су заокупљени вољењем. А вољење када се активира, оно потискује сва остала осећања, чак и залуђује, оставља човека без памети и здравог разума. Оставља га и без моћи говора, без могућности реалног расуђивања.

     Пролазили су дани а са њима моја љубав је почела да јењава. Ружа више није била вољена као некада. Приметна је била незаинтересованост и осталих њених обожаваоца. Руже једног дана у дворишту више није било, На њеном месту стајала је гола стабљика са трулим латицама, некада вољене руже, и неколико трна! Трње сам замрзео на први поглед!