Ауторство

Већина текстова на блогу су ауторски и објављени, задржавам сва АУТОРСКА ПРАВА над њима, МОРАЛНА И ИМОВИНСКА!

недеља, 29. јануар 2023.

Без гаће

     Абре, кућа смо до кућу, први комшије. Њина стреја капље у нашо. Под кућу имамо плевњу сас заједнички кров. Они по млади ал' се убаво слажемо. Не могу се пожалим, фино си живујемо, баш комшијски и помагамо се око све. Оно, ја живим сама па сам навикла да се рано будим, па заложим шпорет, па си напрајм кафу, па попијем. После тој си спремим доручак, попржим нешто, сварим на брзину. Понекад и баницу напрајм или у грне турим да ми се вари гра, њега највиш волим. Ма, које има да се фалим, до седам сати ја све сработим и после уживам. Имам си пензијицу, стоку не чувам никакву, немам никакве обавезе. А доста сам ги и имала. Док радеше у фабрику, увек сам се дизала у пет сати. Тај ми навика остаде и до данас. А моји комшије, они нигде не раде, немају обавезе и спију понекад и до пладне. Ноћу алују, играју конпјутор до које време. 
     Туј њекња, напраји зељаник сас блитву, млого ми убав испаде па реко, дај да малко накршим и за комшије. Погледа на сат, видо да је десет и петнајес, реко, дигли су се. Замота у једно крпче од онај зељаник те ај на њину лесу. Пецко ме само погледа и заврте с реп. Не ме лаје, знаје да ћу и њему врљим нешто да изеде. Прођо поред њега па ај уз басамаци на врата кад, оно запрто. Још спију! А што це па дизају, немају никакву работу ни секирацију, мож си спију без гаће. Причука ја на врата па малко причека. Таман да још јемпут причукам кад, ете ти га Дејан, трља очи и вика:
- О, добро јутро, тета Нацке. 
- Добар дан, још од кад је, Дејане. Куде ти је Биљана? - питујем га ја.
- Биљана још спава, да л' ти треба нешто, - питује ме Дејан, истеза руке и прозева се.
- Не ми треба ништа него, еве ви малко од зељаник, врућ, с'г сам га напрајила.
- Е, па, фала ти тета Нацке, ми ноћас касно легомо па ево...
Даље га несам слушала него се спушти низ онија басамаци та, еј ме дом. Реко, благо си га њим кад оволко мож да спију.
     Јучер, у седам сати, изненади се кад видо Биљану на капију. У један ма помисли да ми се причињава ал она рече:
- Ајде, тета Нацке, хоћемо ли на пијац?
- Како па не, само да обујем попке. Алал ти вера, ти си домаћица, кам ти га Дејан?
- Остаде још да спава а ја морам на пијац да купим неке ситнице.
     И, такој оратејећи, отидомо на пијац та се туј раздвојимо, свака на своју страну. Ја несам имала неке преке потребе ал реко да прајм друштво на Биљану. Такој, мајем се кроз пијац и гледам да купим једне зимске гаће, онеј пумпарице. Одјемпут, поза мене чу како запева пет'л, уши ми растропа. Окрену се на там, видим човек продава кокошке. Приђо му и пита га:
- Какав ти је тај пет'л?
- Косовски певач а још и гаћан... од оних што много певају.
- Пошто?
- Петао и шест кокошака, све укупно је пeт и по хиљаде динара.
- А, пошто само пет'л?
- Петао иде заједно са кокошкама. Да ниси ти погрешила, можда желиш да купиш кокошку за чорбу?
- Нес'м погрешила и немој ти мене да ме испраљаш. Ја знам које оћу.
- И хоћеш баш петла?
- Баш њега оћу, дабоме. Само ми пет'л треба.
- Аха, сад схватам. Имаш си кокошке али петла немаш...
- Не'ам кокошке ал' ми треба пет'л, тој се тебе не тича.
- Добро, де, него... ништа ми није јасно!
- Оч ти да ми продадеш петла или не? Ако неч, одо ја куде другога.
- Чекај, ако хоћеш само петла он је хиљаду петсто динара и...
- Не те ја питујем за цену. И две иљаде нека је, на мене се тај пет'л свиђа.
- Добро, даћу ти га само да знаш, боља је чорба од кокошке.
- Ја волим од петла него, замотај га убаво да ми се негде успут не измазуљи па да га, овакој старачки, јурим по путишта. Тури га ти у неку кутију.
И, такој, испазари ја петла и још неке поситнице, тури кутију под мишку па пођо да си идем дом. На гаће сам скроз забрајила, јадна. У тај ма, виде ме Биљана па рече:
- Тета Нацке, ти ли заврши с трговином?
- Тол'ко, Биљано, еве ја си пођо дом.  
- Сачекај ме само још да купим тоалет папир па идемо.
Сачека гу ја па си онакој заједно, како смо си дошле, пођомо дома. Ја, бесна што ми гаће отишле од памет, па ми се не орати.
- Ти, Тета Нацке, шта си купила на пијац?
- Такво-онакво, - реко ву мазно а жишке ми летив пред очи.
- А у кутију шта има, мрда нешто.
- Живо па мрда, - реко ву ја.
Она батали да ме даље испитује него пређомо да си причамо онакој, људски и комшијски, такој све до наше куће. 
- Ај, тета Нацке, код нас да попијемо кафу, - рече ми кад се раздвајамо.
- Тури ти џезву, с'г ћу ја, само да уработим нешто, - реко ву. Кад улего у двор, прво испушти гаћана у кокошарник па пођо да пијем кафу. Док идо накуд њину кућу, помисли си: "Ја остадо без гаће ал купи гаћана, мој Дејане и моја Биљано, еве ви га што ће више спијете до дванајес"!



уторак, 17. јануар 2023.

Све за тебе

- Па, добро, жено, шта сад не ваља.
- Шта сад не ваља? Питаш ме, шта сад не ваља. Боље ме питај шта ваља. А ти, као не знаш шта не ваља? Ништа не ваља! Хајде, реци ти, има ли ичег што ваља. Ћутиш, а? Па, да, ћутиш онда када нема шта да кажеш. А и то што би рекао, било би без аргумената. Је л' се слажеш? Хајде, реци једном у животу нешто поштено. 
- Па, рекао бих...
- Да, то би рекао, ти би хтео, ти би могао, ти би урадио ово, оно... Ти би шта? Хајде, већ једном, реци, уради, могни, ако си кадар. Само си на речима јак, односно, само мислиш да си јак. И ту си танак ко... ко не знам шта. Ти ме никада ниси питао треба ли нешто мени, хоћу ли нешто, желим ли... 
- А шта ти желиш?
- Хоћу да ме толико волиш, да за мном умреш онако, од срца!
- Како то да изведем? 
- Како да то изведеш? Мене питаш како да то изведеш. Да си мушкарац прави, знао би. Да заиста желиш, нашао би начина. Али, треба желети, треба умети, треба знати. Оволики мушкарци помреше за својим љубавима а ти ни то не умеш.
- Али, како...
- Мене питаш, како? Ти живиш у свом свету и не видиш остале светове који су свуд око тебе. Зар ја да ти отварам очи? Зар ја да ти говорим како жена треба да се воли? Ех, што нисам мушко? Што ме Бог не даде у мушкарце да покажем, првенствено теби, како треба жена да се воли?! Ето, да сам који случајем мушко и да сам на твом месту, ја бих одмах умрла од љубави.
- Па, и ја бих, да сам на твом месту али нисам, и како, жено драга, кад ми се не умире?
- Ма, не филозофирај, не прави од себе будалу. Толике ствари знаш, односно, тврдиш да знаш. Е, па... ако је тако, онда мораш знати како се воли, како се због љубави...
- Добро, хоћу!!!
- Да ме толико волиш?
- Да, да те толико волим, да умрем за тобом. Е, сад, да ли ће то бити баш од срца или старости...





петак, 13. јануар 2023.

Бајка о просјаку и дечаку

Веома поучна бајковита прича за време божићних празника

     У малој, сиротињској кући, живели су мајка и син. Иако је кућица била сиромашна, у њој је владала велика љубав. Жена је већ годинама била удовица и сама се бринула о дечаку, који је имао дванаест година. Чистила је код богатих породица и прихватала најтеже послове, не би ли им зарадила за парче хлеба. Сви ти тешки и мукотрпни послови, нарушили су њено здравље. И даље се мучећи, не желећи да њен син примети њену исцрпљеност, одлазила је код богатијих људи и молила да јој дају неки посао, не би ли прехранила породицу. Али, њене молбе све ређе су биле услишене. Уочивши њену слабост, са великом дозом дрскости, одбијали су да јој повере било који посао.
     Иако је покушавала да сакрије од сина, он је то примећивао. Често је ноћу слушао њене јецаје, које је покушавала да задржи у себи, да га њен плач не пробуди. Најзад, и сам је кренуо да тражи неки посао. Наилазио би на добре људе који би, видевши убогог дечака, нудили такав посао који би његово, још нејако тело, могло да одради. Сав срећан, са нешто добијених намирница и хлеба, одлазио је кући да обрадује мајку. Уз пут би свратио до шуме да покупи мало дрва за зиму и набере неке шумске, јестиве плодове. Мајци се срце цепало када би видела своје дете, како долази кући, повијено од силног терета, који је на својим леђима носио.
- Мили мој сине, немој толико да се мучиш. Твоји вршњаци се играју, а ти радиш и све то носиш. Могу ја, сине. Радићу, а ти оди мало да се играш.
- Драга мајчице, није то мени мучење. Ево, види шта сам све донео. Имаћемо за један леп ручак. А има времена и за игру. Само ти одмарај, не брини за мене.
Тако је дечак тешио мајку, а она се окретала од њега и кришом брисала сузе.
     Освануло је лепо, сунчано јутро. Дечак је оран устао из кревета. Данас иде нешто да помогне драгој, старој госпођи, која га увек испрати са пуно воћа и поврћа. А неретко је знала да му да и колач, који је он брижљиво спремао, да му се не дај Боже не поломи и носио кући да га подели са мајком.
- Мајчице идем код оне драге госпође. Можда се данас будемо почастили и неким њеним колачем. Ух, вода ми крене на уста када год се сетим њених укусних посластица.
- Уздравље, сине, - невољно је одговорила мајка.
Пољубио је мајку и похитао да стигне што пре, како би у повратку стигао да оде и до шуме. Доћи ће зима и тада неће имати шта да нађе у њој. Зато је користио сваки дан, да би направио неке залихе, како би спремно дочекали дуге зимске дане. Недалеко од њихове куће видео је просјака на улици. Није то била реткост да их виђа, али увек му је било жао тих људи који су морали да просе. Размишљао је о томе како никада неће дозволити да његова мајка једнога дана проси.
- Добар дан, добри човече.
Јавио се просјаку који је просио испружене руке, а спустеног погледа, стидећи се што мора да моли за милостињу. Просјак је подигао главу и погледао дечака.
- Добар дан, драги дечаче.
Дечак је продужио до старичине куће. По завршетку посла, госпођа му је заиста упаковала пуно тога, а на велику дечакову радост и велики колач.
„Обрадоваћу мајку, имаћемо колач... биће за обоје“ – радосно је помислио. Сав срећан, отишао је до оближње шуме и нашао мало печурака, а уз то, сакупио већи нарамак дрва. Са тим великим теретом упутио се кући. На истом месту, где га је и оставио, затекао је просјака.
- Још сте ту? - питао га је дечак.
- Нажалост, јесам.
Дечак је гледао час у просјака час у његову празну капу. Није било ни једног новчића у њој, данас му нико није уделио милостињу..
- Јесте ли нешто појели? – упитао је дечак просјака.
- Нисам ништа али не мари, навикао сам без хлеба, - са тугом је рекао просјак.
Дечаку је било жао човека. Сетио се да има колач. Извадио је брижљиво запаковани колач и пружио просјаку.
- Изволи. Немам шта друго да ти дам, ово ће ти мало утолити глад.
Просјак је стидљиво гледао у колач који му је пружала дечија рука.
- Немој ми то нудити. То си ти добио, а знам како си га зарадио. Знам и то да дечаци твојих година воле колаче.
Дечак се насмејао.
- Тачно да га волим и увек га поделим са својом драгом мајчицом. Али сада га узми ти, теби је потребнији. Имам ја других намирница и печурака, од којих ће мама припремити укусан оброк.
Како просјак није пружао руку, дечак му је колач оставио на његовим рукама, које је просјак скрстио на својим коленима. Потом се, сав срећан што је учинио добро дело, упутио кући.
     И у наредним данима је просјака виђао на истом месту. Увек би му донео бар парче хлеба, јабуку или нешто друго, што би тога дана добио као надокнаду за рад. Просјак и дечак постали су пријатељи. Дечак је просјаку причао о свом животу и о томе како је рано остао без оца. Говорио је како му се мајка мучи и како је оболела. Просјак је само слушао дечакове приче, не говорећи ништа.
     Једнога дана дечак је видео дечаке из богатијих породица како камењем гађају просјака и називају га погрдним именима. Дотрчао је до њих.
- Како вас није стид да нешто тако радите сиротом човеку?
- Види ко нам каже, ха, ха, ха! Обични слуга, који по шуми сакупља дрва и нешто да има да једе, - дечаци су му се ругали.
Дечак је онда пришао просјаку и питао га:
- Јесу ли те повредили?
- Нису. Не брини. Мене не могу повредити. Више ме повредило што су те због мене вређали и исмејавали.
- Јој, навикао сам ја на њихове увреде. Само да порастем па ћу им показати да ћу и ја постати неко у животу.
     Стигла је зима. Дечак је и даље одлазио и помагао богатим породицама. Није могао више да иде у шуму, али на сву срећу био је вредан током летњих дана и обезбедио дрва за зиму. Ближио се Божић, наступили су хладнији дани а просјак је и даље просио, иако је већ снег увелико нападао.
- Мајчице драга, стиже Божић, а мој пријатељ и даље проси на улици. Знам да немамо пуно тога, али...
- Кажи, сине, не бој се, виде мајка да син нешто жели.
- Могу ли просјака позвати код нас на ручак. Поделићемо са њим то што имамо и нека бар на Божић осети топлину дома.
- Драги мој сине, твој пријатељ је и мој пријатељ, макар он био и просјак. Позови убогог човека. Поносна сам на тебе што и у нашој беди мислиш на друге.
Дечак је истог трена напустио кућу и срећан отрчао до просјака.
- Ево, данас је Божић. Мајчица и ја желимо да дођеш код нас на ручак, Немамо богзна шта, али оно што имамо, од срца ћемо са тобом данас поделити.
Просјак се снебивао, одбијао дечака, али дечак је био упоран и ускоро су се упутили дечаковој кући. На прагу их је дочекала дечакова мајка.
- Добро дошли у нас скромни дом. Уђите брзо да се угрејете. Сад ћу ја поставити сто да ручамо, - срдачно је рекла.
Просјак је ушао у кућу и успут се дубоко захваљивао. Видео је да у кући влада сиромаштво, али и то да се осећа велика љубав и топлина.
Сви су, потом, сели за скромну трпезу. Просјак је стидљиво узео врло мало хране, јер је видео да са њим деле нешто што ни њима није довољно. Онда је жена изнела на стол колач и поделила га на три дела.
- Ево, имамо се и мало засладити. Добра старица ми је дала колач да имамо посластицу за Божић, - дечак је весело причао, а просјаку је од накупљених суза сваки залогај тешко пролазио кроз грло.
- Хвала вам, добри људи. Нико никада није био овако добар према мени.
Жена је све време ручка била тиха и нешто размишљала. Просјаку се учинило да јој смета што су га довели у дом. Но, на крају ручка она је одлучно рекла:
- Зима је веома јака. Знам да вам је напољу хладно и не могу дозволити да се смрзавате. Немамо друго сем ове собице, али биће довољно места да на поду направимо лежај од сламе. Биће вам топло, а оно што једемо ми, јешћете и ви са нама.
Човек ништа није рекао. Са сузама у очима, без речи је изашао из куће. Дечак и његова мајка, зачуђено су гледали његов одлазак.
     Након неког времена, пред њиховом кућом се зачула некаква галама. Убрзо, неко је ушао на врата, а за њим пар људи који су носили велике пакете. Колико је соба била мала, једва су сви стали у њу.
- Ваша висости, одкуд ви у наш скромни дом? – изненађено и клањајући се, упита мајка, препознавши свог краља. Син се такође поклони краљу.
- Госпођо драга, устаните. Немојте се клањати. Ја сам онај просјак са ким сте поделили свој скромни ручак и понудили му свој топли дом.
Дечак и његова мајка трљали су очи не би ли се пробудили из сна.
- Дечаче драги, дођи да те загрлим. Ти имаш једно велико срце. Данима те гледам како се мучиш, али те свака ситница усрећи. Делио си са мном мало парче хлеба, дао ми свој колач, иако сам видео да би га сам у сласт појео. И ни у једном тренутку се ниси покајао због тога. Сада се ја вама желим одужити за сву вашу доброту.
Краљ је издао наредбу својим слугама, који за тили час отпаковаше пакете и убрзо се на столу нађоше разне ђаконије. Дечак није знао шта би пре пробао од свега, а краљ и мајка су то срећно посматрали са великим осмехом.
- Али, зашто сте се претварали да сте просјак? – најзад упита дечак, пошто је окусио од свега што се нашло на столу.
- Немам деце. Немам коме да оставим своје краљевство. Решио сам да га оставим чистој и неисквареној души. Зато сам се пресвукао у просјака и трпео разне непријатности. Али, наишао је један дечак великог срца, који ми је показао да су срце и доброта битнији од богатства. Желим да вас обоје одведем у свој двор. Желим да после мене ти, дечаче, будеш краљ, јер знам да ће краљевство водити једна честита, поштена особа. Желим да ме прихватиш као оца, јер ја у теби већ дуго видим сина, који ће ми улепшати ове старачке дане.
     Тако је дечак, заједно са мајком, отишао код краља. После краљеве смрти, преузео је управљање краљевством. Оженио се девојком из села, која му је некада, док је био сиромашни дечак, знала упутити неку лепу реч.
                                                                                            Аутор приче: Јасмина Димитријевић

среда, 11. јануар 2023.

Докле смо догурали


     Драга браћо и госпођо, пре свега, Христо се роди. Знате да сам око Нове године био у одилазак наших градова, тамо где смо уложили на културу и остало, па је ред да о томе поднесем извешћај, а поднео сам свашта. 
     Сад, кад сам био у Крошумлији, прошао сам кроз Крстеник, и могу вам рећи, видео сам свет и свашта. На први поглед, никоме ништа не хвали. Све је под колац. Али, ако мало боље загледате, видеће те да ништа није сређено. Прво што сам приметио, ђубре и отпад је на све стране, има га крс и плева. Ма, то вам је крава и ужас, јер ме разумете? А у јавним предузећима, ту вам је Содома и комора. У овим фабрикама, које смо отворили за наш народ, влада прах и трепет. Оно што они производе, то су птице и кучина. Па, ја бих боље радио од њих, ја од рада незнем гди ми је глава. Даклем, када сам их мало критикивао, бацили су на мене грмље и камере, једва сам извукао живу главу. 
     Радници се жале на однос америчке фирме према њима а незнају да ми са Америком успешно сарађујемо још од пре Христа, кога сам у уводној речи опоменуо. Ја ћу овсежан извешћај о свему да предам свом шефу па нек он види штаће. Током мог одиласка, једино добро што сам искусао, биле су пљесканице и ћебапи. Па се сад питам, браћо и госпођо, дали смо се дотле догурали? И да завршим, тамо треба да се постави лице које ће бити глог и батина. Јел, овако више нема живота, и ако се нешто не промени, ја ћу продати оставку на место манистра! 



четвртак, 5. јануар 2023.

Наравно, уз музику

     Због посла устајем врло рано. Буди ме музика са радија на телефону. Свакодневно, већ у пет сати сам у аутобусу, који вози према граду. Станица на којој се укрцавам је полазна. У мало забаченој Падешкој улици, имам преседање на Малишановој станици и то ми врло тешко пада. Наиме, аутобус, с којим требам наставити пут до посла, врло често касни па се деси да и ја закасним. Због кашњења, немам проблема са надређенима али зна да засмета мени. Навикла сам да будем педантна, да поштујем радно време, да поштено зарадим своју плату. Увек када закасним, цео дан ме прати осећај кривице, који, понекад, траје данима. Ех... тог осећаја, овог пута врло брзо сам се ослободила, а све због следа нових дешавања.
     Био је октобарски петак, јутро магловито, прохладно и тмурно. Или је мој сат непредовао за један минут или је возач у старту каснио, све у свему, аутобус је кренуо у пет сати и један минут. Спикер је на радију рекао: "Добро јутро драги ранораниоци, пријатан дан жели вам наша дежурна екипа, наравно, уз музику". Уз неколико заустављања на успутним станицама, ради пријема нових путника, након двадесетак минута вожње, стигла сам на Малишанову. Из аутобуса сам изашла само ја а на станици нисам затекла ниједног путника. Очекивала сам следећи аутобус за десетак минута, све гледајући у правцу из ког би требао да дође. Ту и тамо, прошао би понеки аутомобил, који би на трен разгрнуо ону маглуштину или смог, ко ће га знати, да би се већ у следећем тренутку улично стање вратило у малопређашње. Под светлошћу уличне светиљке, имала сам утисак да видим сваки атом магле, како се враћа на своје место. Погледала сам на сат, већ је било пола шест. Спикер је то и потврдио и додао: "Драги наши слушаоци, за ваше добро јутро, из нашег студија иде песма Рибље Чорбе, Добро јутро". "Заборавио да каже, наравно уз музику" - помислила сам. Кренули су нежни звуци ове песме и завршили се... Прошло је још десетак минута а од аутобуса или неког путника, још увек ни трага. И даље сам стајала сама и пребацивала тежину свог тела с ноге на ногу.
     Све нервозније сам ишчекивала аутобус а очи су ми биле заковане у правцу одакле је требао стићи. Но, из тог правца, наишао је ауто црне боје, прошао поред мене и зауставио се на самом коловозу, на неких двадесетак метара удаљености од мене. И баш када сам вратила поглед у супротни смер, зачула сам звук који сам регистровала као кретњу аутомобила уназад. Ауто се зауставио на пар метара од мене. По спуштању десног стакла, угледала сам за воланом млађу жену са косом везаном у коњски реп.
- Желите ли да вас повезем?
- Молим?
- Да вас повезем на посао?
На тренутак сам помислила да је то једна од мојих колегеница али, када сам боље загледала, знала сам да особу не познајем.
- Како да ме повезете, да ли се знамо?
- Да вас повезем, и ја идем у том смеру.
- Не... ја... ја чекам колегу, само што није наишао, хвала лепо.
     Стакло на вратима се подигло, ауто је још који тренутак стајао а онда уз шкрипу точкова, нагло отишао негде, нисам видела где. Баш у том моменту су се отворила врата аутобуса уз оно: Пшшш! Уз благи препад, тај звук ме вратио из стања замишљености и збуњености. Срећом, тога дана посао није захтевао нарочито напрезање те сам дан успешно прегурала. Ипак, кући сам се дотетурала са жељом да што пре, након туширања, осетим мекоћу постељине.
     Суботом обично одлазим у природу но, овог пута, одлучила сам да мало дуже лешкарим, наравно, уз музику. У једном моменту музика је стала а спикер се огласио речима:
"Касно синоћ, у Падешкој улици, у близини Малишанове станице, нестала је девојка..."