Веома поучна бајковита прича за време божићних празника
У малој, сиротињској кући, живели су мајка и син. Иако је кућица била сиромашна, у њој је владала велика љубав. Жена је већ годинама била удовица и сама се бринула о дечаку, који је имао дванаест година. Чистила је код богатих породица и прихватала најтеже послове, не би ли им зарадила за парче хлеба. Сви ти тешки и мукотрпни послови, нарушили су њено здравље. И даље се мучећи, не желећи да њен син примети њену исцрпљеност, одлазила је код богатијих људи и молила да јој дају неки посао, не би ли прехранила породицу. Али, њене молбе све ређе су биле услишене. Уочивши њену слабост, са великом дозом дрскости, одбијали су да јој повере било који посао.
Иако је покушавала да сакрије од сина, он је то примећивао. Често је ноћу слушао њене јецаје, које је покушавала да задржи у себи, да га њен плач не пробуди. Најзад, и сам је кренуо да тражи неки посао. Наилазио би на добре људе који би, видевши убогог дечака, нудили такав посао који би његово, још нејако тело, могло да одради. Сав срећан, са нешто добијених намирница и хлеба, одлазио је кући да обрадује мајку. Уз пут би свратио до шуме да покупи мало дрва за зиму и набере неке шумске, јестиве плодове. Мајци се срце цепало када би видела своје дете, како долази кући, повијено од силног терета, који је на својим леђима носио.
- Мили мој сине, немој толико да се мучиш. Твоји вршњаци се играју, а ти радиш и све то носиш. Могу ја, сине. Радићу, а ти оди мало да се играш.
- Драга мајчице, није то мени мучење. Ево, види шта сам све донео. Имаћемо за један леп ручак. А има времена и за игру. Само ти одмарај, не брини за мене.
Тако је дечак тешио мајку, а она се окретала од њега и кришом брисала сузе.
Освануло је лепо, сунчано јутро. Дечак је оран устао из кревета. Данас иде нешто да помогне драгој, старој госпођи, која га увек испрати са пуно воћа и поврћа. А неретко је знала да му да и колач, који је он брижљиво спремао, да му се не дај Боже не поломи и носио кући да га подели са мајком.
- Мајчице идем код оне драге госпође. Можда се данас будемо почастили и неким њеним колачем. Ух, вода ми крене на уста када год се сетим њених укусних посластица.
- Уздравље, сине, - невољно је одговорила мајка.
Пољубио је мајку и похитао да стигне што пре, како би у повратку стигао да оде и до шуме. Доћи ће зима и тада неће имати шта да нађе у њој. Зато је користио сваки дан, да би направио неке залихе, како би спремно дочекали дуге зимске дане. Недалеко од њихове куће видео је просјака на улици. Није то била реткост да их виђа, али увек му је било жао тих људи који су морали да просе. Размишљао је о томе како никада неће дозволити да његова мајка једнога дана проси.
- Добар дан, добри човече.
Јавио се просјаку који је просио испружене руке, а спустеног погледа, стидећи се што мора да моли за милостињу. Просјак је подигао главу и погледао дечака.
- Добар дан, драги дечаче.
Дечак је продужио до старичине куће. По завршетку посла, госпођа му је заиста упаковала пуно тога, а на велику дечакову радост и велики колач.
„Обрадоваћу мајку, имаћемо колач... биће за обоје“ – радосно је помислио. Сав срећан, отишао је до оближње шуме и нашао мало печурака, а уз то, сакупио већи нарамак дрва. Са тим великим теретом упутио се кући. На истом месту, где га је и оставио, затекао је просјака.
- Још сте ту? - питао га је дечак.
- Нажалост, јесам.
Дечак је гледао час у просјака час у његову празну капу. Није било ни једног новчића у њој, данас му нико није уделио милостињу..
- Јесте ли нешто појели? – упитао је дечак просјака.
- Нисам ништа али не мари, навикао сам без хлеба, - са тугом је рекао просјак.
Дечаку је било жао човека. Сетио се да има колач. Извадио је брижљиво запаковани колач и пружио просјаку.
- Изволи. Немам шта друго да ти дам, ово ће ти мало утолити глад.
Просјак је стидљиво гледао у колач који му је пружала дечија рука.
- Немој ми то нудити. То си ти добио, а знам како си га зарадио. Знам и то да дечаци твојих година воле колаче.
Дечак се насмејао.
- Тачно да га волим и увек га поделим са својом драгом мајчицом. Али сада га узми ти, теби је потребнији. Имам ја других намирница и печурака, од којих ће мама припремити укусан оброк.
Како просјак није пружао руку, дечак му је колач оставио на његовим рукама, које је просјак скрстио на својим коленима. Потом се, сав срећан што је учинио добро дело, упутио кући.
И у наредним данима је просјака виђао на истом месту. Увек би му донео бар парче хлеба, јабуку или нешто друго, што би тога дана добио као надокнаду за рад. Просјак и дечак постали су пријатељи. Дечак је просјаку причао о свом животу и о томе како је рано остао без оца. Говорио је како му се мајка мучи и како је оболела. Просјак је само слушао дечакове приче, не говорећи ништа.
Једнога дана дечак је видео дечаке из богатијих породица како камењем гађају просјака и називају га погрдним именима. Дотрчао је до њих.
- Како вас није стид да нешто тако радите сиротом човеку?
- Види ко нам каже, ха, ха, ха! Обични слуга, који по шуми сакупља дрва и нешто да има да једе, - дечаци су му се ругали.
Дечак је онда пришао просјаку и питао га:
- Јесу ли те повредили?
- Нису. Не брини. Мене не могу повредити. Више ме повредило што су те због мене вређали и исмејавали.
- Јој, навикао сам ја на њихове увреде. Само да порастем па ћу им показати да ћу и ја постати неко у животу.
Стигла је зима. Дечак је и даље одлазио и помагао богатим породицама. Није могао више да иде у шуму, али на сву срећу био је вредан током летњих дана и обезбедио дрва за зиму. Ближио се Божић, наступили су хладнији дани а просјак је и даље просио, иако је већ снег увелико нападао.
- Мајчице драга, стиже Божић, а мој пријатељ и даље проси на улици. Знам да немамо пуно тога, али...
- Кажи, сине, не бој се, виде мајка да син нешто жели.
- Могу ли просјака позвати код нас на ручак. Поделићемо са њим то што имамо и нека бар на Божић осети топлину дома.
- Драги мој сине, твој пријатељ је и мој пријатељ, макар он био и просјак. Позови убогог човека. Поносна сам на тебе што и у нашој беди мислиш на друге.
Дечак је истог трена напустио кућу и срећан отрчао до просјака.
- Ево, данас је Божић. Мајчица и ја желимо да дођеш код нас на ручак, Немамо богзна шта, али оно што имамо, од срца ћемо са тобом данас поделити.
Просјак се снебивао, одбијао дечака, али дечак је био упоран и ускоро су се упутили дечаковој кући. На прагу их је дочекала дечакова мајка.
- Добро дошли у нас скромни дом. Уђите брзо да се угрејете. Сад ћу ја поставити сто да ручамо, - срдачно је рекла.
Просјак је ушао у кућу и успут се дубоко захваљивао. Видео је да у кући влада сиромаштво, али и то да се осећа велика љубав и топлина.
Сви су, потом, сели за скромну трпезу. Просјак је стидљиво узео врло мало хране, јер је видео да са њим деле нешто што ни њима није довољно. Онда је жена изнела на стол колач и поделила га на три дела.
- Ево, имамо се и мало засладити. Добра старица ми је дала колач да имамо посластицу за Божић, - дечак је весело причао, а просјаку је од накупљених суза сваки залогај тешко пролазио кроз грло.
- Хвала вам, добри људи. Нико никада није био овако добар према мени.
Жена је све време ручка била тиха и нешто размишљала. Просјаку се учинило да јој смета што су га довели у дом. Но, на крају ручка она је одлучно рекла:
- Зима је веома јака. Знам да вам је напољу хладно и не могу дозволити да се смрзавате. Немамо друго сем ове собице, али биће довољно места да на поду направимо лежај од сламе. Биће вам топло, а оно што једемо ми, јешћете и ви са нама.
Човек ништа није рекао. Са сузама у очима, без речи је изашао из куће. Дечак и његова мајка, зачуђено су гледали његов одлазак.
Након неког времена, пред њиховом кућом се зачула некаква галама. Убрзо, неко је ушао на врата, а за њим пар људи који су носили велике пакете. Колико је соба била мала, једва су сви стали у њу.
- Ваша висости, одкуд ви у наш скромни дом? – изненађено и клањајући се, упита мајка, препознавши свог краља. Син се такође поклони краљу.
- Госпођо драга, устаните. Немојте се клањати. Ја сам онај просјак са ким сте поделили свој скромни ручак и понудили му свој топли дом.
Дечак и његова мајка трљали су очи не би ли се пробудили из сна.
- Дечаче драги, дођи да те загрлим. Ти имаш једно велико срце. Данима те гледам како се мучиш, али те свака ситница усрећи. Делио си са мном мало парче хлеба, дао ми свој колач, иако сам видео да би га сам у сласт појео. И ни у једном тренутку се ниси покајао због тога. Сада се ја вама желим одужити за сву вашу доброту.
Краљ је издао наредбу својим слугама, који за тили час отпаковаше пакете и убрзо се на столу нађоше разне ђаконије. Дечак није знао шта би пре пробао од свега, а краљ и мајка су то срећно посматрали са великим осмехом.
- Али, зашто сте се претварали да сте просјак? – најзад упита дечак, пошто је окусио од свега што се нашло на столу.
- Немам деце. Немам коме да оставим своје краљевство. Решио сам да га оставим чистој и неисквареној души. Зато сам се пресвукао у просјака и трпео разне непријатности. Али, наишао је један дечак великог срца, који ми је показао да су срце и доброта битнији од богатства. Желим да вас обоје одведем у свој двор. Желим да после мене ти, дечаче, будеш краљ, јер знам да ће краљевство водити једна честита, поштена особа. Желим да ме прихватиш као оца, јер ја у теби већ дуго видим сина, који ће ми улепшати ове старачке дане.
Тако је дечак, заједно са мајком, отишао код краља. После краљеве смрти, преузео је управљање краљевством. Оженио се девојком из села, која му је некада, док је био сиромашни дечак, знала упутити неку лепу реч.
