Отргнуће

На раскршћу с краја пута
Жртву чека зла сујета
Опака и уврнута
И проклета и уклета

Свако ко је крен’о туда
Неће моћи да замине
Сен таштине чами свуда
Зграбиће га из тамнине

Ако ли се пак чељаде
И опире и копрца
Од немани зле искраде
Да остане чиста срца

Тад ће зло обући мантил
У добро се прерушити
Згаснут’ ватру која пламти
Непорочност угушити

Честит човек неће моћи
Зло од добра да пробере
И по дану и по ноћи
Погубиће део вере

Из чељусти зле сујете
Ако светло само бане
Човек нека буде дете
И пакост ће да нестане

Дедовину не дирај

Аутори песме:

Горица Додеровић

Jovan Dimitrijević

Не задири у мој луг, 

тамо где ми лежи плуг
шупља крушка, гнездо, кос

трава, коса и откос.

Не руши ми зелен гај 

зелен гај, мој је рај.
Не гази ми стрејокап 

башту, њиву, мој долап.

Не крчи у моју шуму

ту, ниже према друму.

И не дирај у мој слог,

дуњу, трешњу, црни глог.

Не сеци ми орах, храст 

удараш у моје бивство 

на образ и људску част 

дедовину и детињство.

Ћеремиду ми не ломи

и не пали старе књиге

не сатири черпић, чатму

ланце, куке и вериге

Испод коша стари ћуп 

не дирај га, иди даље

старина ће бити љут 

стечено да нестаје.

Танур, софру и саџак

у руке не узимај

огњиште, гарав оџак,

клетве не призивај.

Ако ли само пружиш

прст у дедин аманет

отпашће рука твоја

такав је дедин завет.

Када неко такне вир

нарушиће сопствен мир.

Ниси знао сада знај

дедовину не дирај.

Док свиће

Ево свиће!
Овог пута на западу.
На истоку пада мрак

Човек кликће:

Хаос је у распаду!
Ушли смо у раскорак.

Живо биће

у суровом нападу
ставља главу у џак.

Уз покриће

уз веселу параду
искорача у корак.

Тек добиће
и казну за награду
у замрачен ћорсокак.

Уз покриће
крвник кликће:
Ево свиће!
Живо биће
крв пролиће
сад, док свиће!

Ветрови

Аутори песме:

Горица Додеровић

Jovan Dimitrijević

Поветарац мили током
где он оком Лахор скоком.
Развигорац зна да љуби
пробуди те и оживи.
Тек провири па се смири.

Када крену јаке Буре
од Севера преко мора
с дебла што га талас носи
огуљена буде кора.

Баш је леден тај Северац

до костију он досеже

ледом кује извор зденац

студен-иглом плете мреже.

Облаке прикупља Југо.

У чизме ће, шта би друго

Преко горског ледног ланца
ломе брод и горско било

колико се кише слило  
ветар држи окосницу
да направи посолицу.

Урагани дижу море

грми, тутњи све до зоре.
Зид ока у прстен ставе
вичу људи, плачу траве.

У левак Торнадо жање.
Окреће се, и преврће
Можда хоће или неће?
Премишља се, ево креће.
У капљице претвара се
Каже: "Хоп!" - и онда пад.

Тад разори цео град.
Искривљује небодере
ломи, чупа све бандере.

Са Карпата језа права
Хладан ветар зван Кошава.
Из планина као гуја
Залет хвата зла Олуја.

Монсуни су после суше
Младе биљке квасе гуше
Не питају да ли смеју
заледе те и завеју,
па донесу кишну радост
тек понекад буду благост.

Најбољи су ти Пасати
Њима нису битни сати
Плове тихо мирне барке
звоне ланци, сидра, шарке.
Једрилице једра шире
у облак би да завире.
Талас прави игралишта
чекају их пристаништа. 

Док ветроказ смерно прати
кад ће ветар да наврати.

песмици на самом крају

да направи ту промају.

Свака част!

     Деда Милоје, у својој младости, беше у селу познат по томе што беше вешт на гуслама, уз то имаше пријатан, питак глас, знао је мудро беседити и словеше за женскара. Наоружан тим атрибутима, није могао бити незапажен, напротив. Како то обично бива, док су га једни симпатисали, другима је био одбојан и непожељан у друштву. Међутим, женама је био симпатичан и занимљив. Волеле су да слушају његово певање и његове приче по разним седењкама, прелима, љупенкама и осталим сеоским збирштинама. Беше Милоје наочит човек и умеше да „припитоми женско чељаде“, како је и сам говорио.
     Трајало је то годинама, деценијама... Деда Милоје, уз гусле, растрошио већ и седму банку а још увек активан и актуелан. Како је мушкарцима у селу досадио са својим враголијама, решише да му некако доскоче. Најпре су се распитивали о томе са којом женом се Милоје виђа, која му у постељу долази. Како се из неких неслужбених извора сазнало, Савка Ристина је била једна од „припитомљених“. У даљем плану имали су задатак да Савку наговоре да каже како је деда Милоје учинио силеџијски акт према њој.
- Куј, деда Милоје да ме силуваја? Шта је бре, људи, неам ја ништа сас деда Милоја, - одлучна беше Савка.
     Но, након разних притисака, уцена, молби и обећања, Савка пристаде да тужи деда Милоја за силовање. Уз све то, нађоше и Цветка Шишенце, који би за флашицу ракије сведочио против мајке и оца, та што не би против деда Милоја. „Видео“ је Цветко Савку, како у вечерњим сатима улази у кућу деда Милоја, као и то како излази из куће сва рашчупана и у сузама.
     На суду се, на заказаном почишту, једнога дана нађоше окривљени деда Милоје, Савка као оштећена и Цветко Шише у својству сведока. Након припремних радњи, судија издеклемова а записничар унесе у записник протокол и податке о учесницима у спору. Потом судија пређе на испитивање о немилом догађају, те након пола сата рада, увиде да се Савкина оптужба темељи на штурим доказима, да је Цветко у судницу ступио видно „опремљен“, да је деда Милоје дао потпуно искрен и реалан исказ:
- Оштећена Савка, - рече судија. Дедер, опишите догађај, реците како се све то одиграло.
- Па, судијо, не ми је пријатно, - рече Савка.
- Знам да вам је непријатно али такав је закон.
- Ете, судијо, он навали на мене...
- Кад и како је навалио?
- Чим улего у кућу...
- Како одмах, па зар није требао најпре да се припреми некако, мислим...
- Е, кад мора све да причам, - окуражи се Савка, - било је овакој. Чим улего у кућу, он навали...
- Немогуће, Савка! – прекину је судија.
- Море, судијо, могуће је. Њему не треба никаква припрема, Он је увек припремен.
- Море, свака му част ако је тако... Наставите, Савка.
- И ја викам, свака час, судијо. Он лежеше на кревет кад ја улего. Да извините, беше гол а ја кад видим голога човека, ја одма... на мене се одма... Како да ви рекнем?
- Добро, Савка, шта је даље било?
- Па, судијо, шћу јадна, подиго вутарку и седо... – рече Савка и обори поглед.
- Испада да све ви навалили на њега. Даље?
- То је, судијо, - срамно рече Савка.
- Само то?
- Море, судијо, неје само тој, - умеша се деда Милоје.
После тој седење, из моје панталоне је сама извадила мој буђелар и сама је узимала колко је оћала.
- Новац?
- Дабоме, судијо, паре! Паре је узимала, а по моју рачуницу, дугује ми још три седења.
Судницом се проломи смех а судија присутнима стави до знања да се уздрже од емоција. Потом се обрати записничару и издиктира пресуду која беше ослобађајућа за деда Милоја. Након тога, рече Савки и Цветку да напусте судницу. Деда Милоју каза да остане те га запита:
- А ви, деда Милоје, гуслате, а?
- А, гуслам, господине.
- Па зар и у овим годинама?
- А шта ћу.
- Је ли, деда Милоје, када сте први пут почели да гуслате?
- У, синко... Још са шес године...
- Ау, - рече судија збуњено. - Свака част. А, колико често можете да гуслате?
- Па, могу синко... могу и често и дуго. Да ви кажем право, могу све док не досадим на другу страну.
- Ма, свака част! Деда Милоје, како можете тако дуго, мислим, који је рецепт за то? – беше заитересован судија.
- Какав рецепис, господине?
- Па, то, да можете гуслати често и дуго.
- А, судијо, па тој се вежба, учи се кроз године... А још нешто је важно...
- Тишина тамо, - подиже глас судија на пороту и записничара, који почеше коментарисати деда Милојине речи. – Шта је још важно?
- Па, судијо, важно је да имате мерак. А кад имате мерак, мора да имате и алат.
- Тишина, бре тамо! Даље, деда Милоје?
- Е, кад све тој имате, прво попијете једну љуту за загревање, и једну за главну ствар.
- Свака част! А после?
- Ех, после... после мож да гуслате цел дан.
- Цео дан!? Е, свака част.
- Него, синко... У задње време, јебава ме гудало.
- Не слуша, а?
- Па, не слуша. Остарело и оно, тражи подмаз.
- Подмаз? Идите, деда Милоје, слободни сте... Е, свака му част! – рече судија, онако за себе, збуњено климајући главом.

Доста!

Доста, бре, простаклука и мизераја
пробисвета, кретена, ауторитета
доста политиканата и лажи без краја
јебиветра, дупелизаца, медиокритета.

Доста пророка, кулова и прдоња
анусара, квазиинтелектуалаца
превараната, забушаната, смрдоња
зафрканата и врлих свезналаца.

Доста нам је смећа, поганих ала и врана,
мутних плићака, дођоша и сила мрака
накиселих, крезубих, акрепа и аламана
и оних што им погодује власт свака.

Доста нам урамљених, алкоса и аматера
И амза и амзова, мрсимуда и пикера.
Галамџије, вртогузи, прогресивци и тутори
од давежа, аванзера, не зна се ко је гори.

Џабалебоши, џабалебоједоши, џабалебароши,
ђилкоши, ђон-образи, ђувечари и џепароши

џангризала, џамбаси, џукци, џуџе и џукеле
Блудници, билмези и булче, све је то куку-леле.

Докле више баксуза, бађавџија и бараба

битанги и балаваца, пуна их тараба
бицмана, бедника, будала и буздована
дркоша, згазених, злотвора и згубидана?

Не леже ми дебилчине, дерикоже, дијаболе
презирем жутокљунце, жгољавке и жгоље
Забушанти, зафрканти, зацепотине разне
јајаре, језичари, гори су од сваке казне.

Врдаламе, вртирепи, верујем и вуцибатине

лајавци, лапрдала, ладолежи и ленштине
увоштени, изабени, изанђали, изношени.
хохштаплери, хомићи, хуље, сви истрошени.

Клипан, клошар, кењац, кретен и квареж
љига, љигавац и љигош, не знају падеж.
гуланфер, готован, габор, колико их има?
дроњак, дилеја, дрипац, дрматор и дртина.

Идиота, имбецила, испичитура, испрдака,
њушки и њушкала, то не рађа мајка свака
ево, на ћ, ћопа, ћора, ћоса, ћускија, ћутук
џангризалу, џиберу и џоњи, не чине утук.

Колико ладолежа, лезилебовића, ленчуга, мој Боже
Дегена, дрндоша, дупеувлакача, дерикоже
још је више надувенка, ниткова, ништарија
сељачина, сецикеса, сировина, свиња и свињарија.

Шалабајзера, шарлатана, шушумига и шљокара,
бандзова, болида, буљаша и свесних падавичара

закерала, зврндлова, замлатотина, замајотина   
зеленаша, зевзека, злопамтила па и загуљотина.

Најезда нарциса, небулоза, неотесаних, никоговића
Кикиреза, килавих, коњина, копилади, крелаца, крмака,

Лицемера, локаџија, лопова, лупетала, лупежа и лопужа,

п и с издашна су слова, ова листа мора бити дужа.

Пацер, протува, прцољак, покварењак, пропалитет,

прелетач, пришипетља, пробисвет и пацијент,

пицајзла, пизда, пијандура, пљачкаш, пиздолизац,

подлац, подрепаш, простак, полтрон, празноглавац.

Имајте душу, сомине, сировине, скапље, сивоње

смутљивци, спадала, стипсе, суртуци и сероње

склепанци, слепче, слине, сморови, смрадови, 

кудгод се окренеш, "око тебе све сами гадови".

Доста бре, олоша, опајдара, опасника, оштрогуза

отпада, отпадака, окрајака и лојалних угурсуза.

улизица, упишанка, усерка, уштогљених увлакача

дебелокожаца, дијабола, дилетаната, пуна их грбача.

Не могу више... Гад, гилиптер, главоња, главотоп, 

глупан, глуперда, гњида, гологузан, гоља, гребарош, 

губитник, гуликожа, гунђало... Цврцко, цврцавац, 

цепанка, цепидлака, циција, цопина, цинкарош.

Доста је... Доста мамлаза, мангупа, мандала, мазгова, 

ментола, млакоња, морона, муфљуза, мулаца, мрцина

тастера, тиквана, тртомудоња, тулча, тумрука, трунтова, 

тунгуза, тупсона, тутубана, тужибаба, тврдица и трутова.

Сад је стварно доста... тролова, фрикова и бескичмића,

фолираната, фукара, фушераја, фурунџија, фићфирића, 

расипника, разбојника, ретарда, распикућа и рогоња

шљокара, шљокаџија, шмокљана, штрокља и шоња.

А, женскари, женскароши, жицароши и жмипатке

па звркови, дзивуљани и чкембоње, е, мој батке.

Дакле, неподношљиво постаје,

Зато, доста. Доста је!!!

Црв сумњивац

У поткопу мојих хтења
подли црв сумњивац лежи
кретња му је кротка, лења,
кад пригусти онда бежи.
Преко весла мојих жеља
Увук'о се у мој чамац
А у сиву, нервну масу
ушетао ко незнанац.

Овољи ме, љагу сасу
Оголели празноглавац.
Разбија ми размишљање
почињем да губим правац.

Сатри га док не узмогне,
ускрснули пуноглавац.
У флеку га зготви ногом
Припомогни својим палцем
Да не крене да нараста
Ко змија ће својим жалцем.
Испраши га док је ситан
Направи од њега ништа
Иначе ће бити битан
Када стигну појилишта.

Оснажиће свој положај
Тај сумњивац подли црв
Ако ли га не згромимо
Попиће нам свима крв.

Нека се суди

Елем,
Нема одустајања од устајања
нек се народ пробуди
и нека суди!

Стога,
Нема договора око одговора
нека народ ускликне
и нека цикне!

Затим,
Нема милости према "Висости"
нека народ поскочи
да их уочи.

Њима,
Нема радости од силних гадости
за њихове кривице,
право у жице.

Дакле,
Нема одустајања од устајања
нек се народ пробуди
и нека суди!

Јатионмивиони

Ја бауљам данас, сутра,

ја ко Исус измрцварен
ја отужна живим јутра,
ја тлачен, сав искрварен.

Ти слеп код очију својих,
ти пакосник "мекa" срца
ти следбеник тих, некојих,
ти будући који грца.

Он зарозан гази, ждере,
он осоран, непогажен
он незајажљив, без мере,
он са жезлом, непоражен.

Ми смо с криве стране реке,
ми немамо право гласа
ми не знамо стазе преке,
ми гибамо док таласа.

Ви посрнуле савести,
ви рушите своје квоте
ви дајете се завести,
ви свирате туђе ноте.

Они се ждеру, бахате,
они себе убеђују
они штампају плакате,
они увек побеђују.

Ја, ти... Никада на трону.
Он тријумфалан, вечити.
Ми, ви... У сенци, сутону.
Они, без речи речити!

Кидишем, себе жртвујем,
чељаде без душе, бића.
у миру мирно мртвујем,
маг без чаробног штапића.

Хоће л' они нас ил' њих ми,
тебе л' ћу ја ил' мене ти?
Сад арчимо нове зоре
у начелу да не мож' горе!

Нећу нигде, ту и овде,
изнебуха крочим онде
тамо где су милиони,
ја, ти, он и ми, ви, они...

Мозак на отаву

- Стављањем прста на чело, променио је живот. Прст му је био окидач промене!

- Вођо, превише размишљаш. Народ једва чека да пустиш мозак на отаву!

- Попут политичара сам. Узимам само оне послове, у које се могу дебело уградити. Темељ следећег пројекта је толико велики да се у њега, осим мене, могу уградити сви наши политичари!

- Потребни молери, керамичари, водовоџије, тапетари, паркетари и дунђери осталих занимања ради реконструкције Народне скупштине.

- Лак мушкарац обично бива тежак човек.

- Ампутирали су га из својих редова а био им је десна рука!

- Онима, који мисле да су ме ујели за срце, молим те, Боже, опрости им јер, нису знали да то није срце.

- Наша власт веома брине о свом народу. У ту сврху, спровела је акцију: "Нико вас не може опљачкати"!

- Највећи еколошки проблем на Земљи су политичари и сиротиња: једни много серу, а други прде у чабар!

- Не може се више живети од поштеног рада. Идем у политичаре.

- Тек када су ме слудели, почели смо да се разумемо!

- Заложили су земљу, очекује нас пакао!

- На фронт су отишли загрејани. Тамо су се охладили.

- Ја их гласам да уђу у фотељу а они би моју столицу!

- Власт народу окреће леђа а народ мирује, не диже му се!

- Какво време долази, појешћемо се између себе!

- Све мање је оних који звоне на вратима а све више оних који лупају!

- Многи су ухватили кривину дакле, на правом су путу.

- Онај крупан, висок, мишићав и згодан је исти као ја... што сам волео да будем!

- Мајко, земљо, нико ти није ближи од мртвих!

- Дефинитивно, ово је земља верника... Све више је оних који се крсте!

- Дефиниција кремираног наркомана - прах и пепео!

- Издржљивост нашег народа је неизмерна. Ниједан други народ не би, од своје власти, издржао оволика збивања.

- Не будимо наивни, народе. Власт само жели да нас навуче на паризер!

- Нису ми све овце на броју, - рече велики вођа на митингу.

- Власт је, својим чињењем, народу ушла под кожу.

- Да ми је ова памет била пре тридесетак година, стекао бих много више непријатеља.

- Онда када сам се сложио са њима, оптужили су ме за различито мишљање!

- Позиција и опозиција - зло и наопако.

- Народ одговара овој власти. Једном ће, ваљда, и власт одговарати народу.

- Земљу су продали сада обрађују народ.

- Поводом Дана борбе против сиромаштва, власт је објавила борбу против сиромаштва.

- Никада није имао нарочиту склоност ка музици а пре неки дан је пропевао!

- Када нам до ноката догори, свеједно је да ли смо у паклу или на ломачи!

- Ако већ не могу како хоћу, нећу ни како могу!

- Од како је видео гиљотину не зна где му је глава.

- Све имамо црно на бело. Црно нам се пише бело гледамо!

- Мушкарац без жене је пола човека. Да би надоместио недостатак, он мора пронаћи жену и по!

- Сагорео сам на задатку. Остали су запалили.

- Често сам га виђао док је био жив а после, као да је у земљу пропао.

- Двоумио сам се! Онда се у мени преломило и ево ме на трауматологији.

- За болест пишања уз ветар није надлежна урологија ваћ полиција.

- Преживео сам њихов напад. Касно пале.

- Пао сам ниско и ту су ме ухватили.

- Гледао сам вођу на ТВ... Ја се у кориту купам а он једе.

- Као Шехерезада, само прича, прича... Не сме да стане.

- Ништа ми од руке не иде, - рече попрсје!

- Народу је власт толико тога пружила... само пружила.

- Преко ноћи је постала водолија а била је девица!

- Многима сам изашао у сусрет. Заправо, свима који су се кретали према мени.

Басструбација

Јован Димитријевић - 2023 - Басструбација

Музика и аранжман: Ј. Димитријевић

Музичка нумера урађена на Cubase v.5 Air

Света Анастасија

Детаљ са синоћне промоције моје треће збирке прича, наступ dr. Danijela Nikolic Djordjevic и Слађан Теодул Јанковић са песмом Света Анастасија.

Публика, која је надмашила сва моја очекивања у смислу посете, уживала је у текстовима мојих песама и прича (које су казивали гости вечери) и са великом пажњом пратила целокупни програм. Велико хвала дивној публици!

Данијела, Слађане... Хвала вам велико на одзиву, на прелепом одабиру песама, на дружењу...

(Да послушате песму, кликните на доњу везу)

 https://youtu.be/2z00bML9DLE

КОЧЕБАРСКИ - Промоција у Дому културе у Грделици

Петак, 28.04.2023. Дом културе Грделица у 19 часова
Промоција моје треће збирке кратких прича "КОЧЕБАРСКИ", за коју је рецензију написала и лектуру урадила проф. Маја Милић.

Корице за збирку је урадила Stefana Stanivuk Veselinović.

Око уређења текстова побринула се моја пријатељица Karolina Mijucic.

У програму су учествовали чланови "Поезија 016", и гости мултиуметничког удружења "ЛЕМУС" 016, Лесковац.
Програм су својим учешћем оплеменили посебни учесници.
У музичком делу програма представила се млада уметница на класичној гитари, Исидора Вучковић.
Посебна захвала специјалним гостима вечери, оснивачима Светосавске Витешке Академије dr. Danijela Nikolic Djordjevic и Слађан Теодул Јанковић - Витез Светлости.

Текстове из збирке читали су Bosanka Zdravković, Mira Djermanovic, Ivana Marjanović, и млађани колега по перу, Никола из Грабовнице.

Користим прилику да се захвалим организаторима, особљу Дома културе у Грделици, проф. Маји Милић, свим гостима и учесницима а посебно се захваљујем предивној публици, чијом сам посетом пријатно изненађен, која је с великом пажњом пратила програм, кроз који нас је водила Ивана Нешић.
Збирку је штампао "Галаксијанис", Ниш.
Спонзор збирке - СтеМик, Грделица.
Финансијска подршка штампања - Бојан Коцић, Ковачева Бара.

   

 

      

Лек за душу

     Љубинка Прокина, мало застарела девојка, често је виђана на улици како се несигурно креће. Многи људи у месту говорили су за њу да није баш чиста, да има проблема са главом. Док је била млађа, тај проблем није имала. Али, с доласком година, дошла је и та несигурност приликом хода. Нико од момака није желео ни да помисли о прошењу и женидби са "болесном" девојком. А потицала је из добре куће, економски јаке, где су сточарство и пољопривреда биле јако развијене гране привреде. Но, она је своје девојачке дане арчила за свој ћеф, баш тако, тетурајући се путем. И није нешто нарочито марила због избегавања од стране момака. Због тога је у сопственој кући, од укућана, третирана као бела врана.

     Још једна кућа у селу је била добростојећа, кућа деда Велинкових. И они су обрађивали пољопривреду, гајили стоку и живину и живели од свог мукотрпног али исплативог рада. Бела врана у Велинковој кући био је Столе, његов старији унук, иначе страствени љубитељ ракије. "Шљивка је мелем за душу!" - рекао би Столе, и с великом дозом љубави би празнио флаше с ракијом. Деда Велинко је умео да ракији, приликом печења, заиста дарива душу. И увек би, након сезоне печења ракије, говорио: "Овај балон ће отворимо кад ни у кућу закмечи"! То ишчекивање кмечања је потрајало... баш је потрајало. А велики стаклени, и прућем оплетени балон је чекао то "кмечање". Но, неко би рекао, и он је почео да губи наду да ће бити отворен баш у ту сврху.

     А Столе... Миловао је полоче ракије таквом нежношћу, каквом се ни женско чељаде не милује. Левом руком би обухватио плочајку а десном прелазио преко ње од грлића до дна, док би течност унутар боце титрала. На његовом лицу, онај блажени осмех задовољства и поглед испуњен љубављу, говорили су све. Међутим, његови укућани нису имали нимало разумевања за његову љубав према ракији, те су му флашу често скривали. А нису имали потребе, био је врло миран и скоро неприметан јер, када би попио мало више, једино би кревету досађивао.

     Међутим, колико су укућани радили на сакривању флаша, Столе би увек и изнова био опскрбљен својом страшћу. Онда је дошло до тога да су чланови породице почели сумњати једни у друге, и да је степен поверења међу њима бивао толико нарушен, те је почео да их гуши. Кренуло се са оптужбама да неки нелојални чланови породице "раде" за Столета. Најпре су се посвађали отац Трајко и мајка Душанка. То се обичном свађом није могло назвати, то је био кркљанац али без крви. У даљем току свађе, сумња је устремљена на млађег сина, који се врло ретко задржавао у кући. Управо таква његова кретња је довела укућане до закључка да је управо он Столетов јатак. Додуше, имали су сумњу али не и доказ. Душанка и Трајко, нису се могли помирити с тим да у кући имају сина за женидбу, коме је ракија била дража од жене. Међутим...

     Једнога дана Столе, изненада, у кућу доведе Љубинку Прокину и рече својима да ће му то бити жена а њима снаја. Сви у кући занемеше од чуда. Сви су се питали, од деда Велинка и бабе Крстане, до Столетовог млађег брата, како је једна домаћинска девојка пристала да се уда за пијаницу. Но, еуфорија чуђења је трајала колико и полоче шљивке у Столетовим рукама, уз добро мезе. Елем, након краћег времена, породица се примири и крену у нормалан живот који је наметала сеоска свакодневница. 

     Деда Велинко, као најстарији члан породице, мало је времена проводио на било каквим пословима. Углавном, пошто је навикао да врло рано устаје његова је обавеза била да узјутра нахрани стоку. За њим би устајала и баба Крстана а њена обавеза се сводила на јутарњу мужу крава. После муже "наодила се на работу". Трајка је често мучила жгаравица те, при обављању пољопривредних послова је често био ометен, а за дотично стање, кривио је своју жену, Душанку, тврдећи да јела пржи јаком запршком. Столе је био посвећен пословима око куће, Љубинки у мањој мери, и плочајки, у већој мери. Љубинка је доста помагала својој свекрви у кућним пословима али је и даље имала ту тетурајућу ману. Када су укућани приметили да јој стомак нараста, нису се могли определити између радости и бриге. Но, она није марила нимало, наставила је да се тетура и да се успешно носи са све већим стомаком. Како је љубав према детету надјачала сва остала осећања, сви укућани су се трудили да јој омогуће што више одмора и што мање обавеза. На неколико дана пре него што ће се ослободити терета, Љубинка престаде да се тетура. Као да је нагло "оздравила", што је породицу видно и додатно узнемирило. Али, скори долазак бебе на свет, одагнао је све бриге, све предумишљаје и лоше претпоставке. Столетов брат није са породицом делио бриге јер, скоро никада није био кући.

     Једнога дана деси се оно! Љубинка донесе на свет здраво, мушко дете. И баш тога дана, када је у кући закмечало, деда Велинко сиђе у подрум да отвори амбалажу с ракијом. Убрзо се врати из подрума, носећи у рукама балон, који спусти насред собе. Сви укућани беху згранути овим чином, а на уснама им је титрало питање како је деда тако ојачао да сам, без ичије помоћи, донесе тридесетак кила у рукама.

- Куде је ракија? Столе! Казуј куде је ракија!

- Што мене питујеш, ја не пијем туј ракију. Ја купујем од комшију Живка, питај га ако на мене не верујеш.

- Па, куде је ондак, ракија? Ја, јес да свако јутро "уџипим" по пар чашице ради циркулацију али несам попија цел балон.

Уто се јави баба Крстана:

- Ете, и ја свако јутро испијем по једну чашку да смирим руке, па после музем краве. Кад ги помузем, попијем још једну да малко залечим душу.

- Оно, ако ћемо право, и ја сваки дан утркољим по две чокањчићи, знате да ме мучи жгаравица, - јави се Трајко.

Дође ред да се и Душанка укључи у исповед:

- Сећате ли се кад ме пре два-три месеца боле глава и шија? А кад ме ономад мучи реума, сећате ли се тој? А зуб кад ме заболе?!

- Не л'жи Душанке, ти само један зуб имаш у главу, - прозбори Трајко.

- Пал, за њега ти и причам! Ал ете, саг ме ништа не боли. А, како мислите да сам се излечила? Турала сам облоге на болна места! Малко споља, малко изнутра...

- Пал, такој... тој ти је лек за сваку бољку... И душу лечи! - рече баба Крстана.

- Мани ме бре, Крстано сас туј душу, ти тој немаш. Него, аман, људи, ја не могу да испечем колко ви мож да пождерете - рече деда Велинко. - Али, не сваћам да у балон нема ич, сув ко барут. 

- Ма... Од како сам дошла у кућу... Пивкала сам си. А пред порођај... Од стра.  Ете, само да сврнем душу, - стидљиво рече Љубинка!

Сви занемеше. Деда Велинко се први прибра:

- Нек ни је живо и здраво овој мушко што се родило, сутра ће начнемо други балон и... И сви ће се тетурамо, и по кућу и по двор! Ма, по цело село ће се клатимо!

- Реко ли ја да лечи душу? - прозбори неко...

Рад на црно

     Пре неколко године, дође један дан куде мене побратим Стојко. Седнумо онакој побратимски да попијемо по једну домаћу, да замезимо које је бог даја и да си домаћински пооратимо. Побратим работи у Холандију већ десетину године. Там с њега је и Оливера, његова жена. Убава ми побратимка, ја гу заглеђујеше пре него што сам ги венчаја а после венчање сам си гу поштоваја ко сестру. Кад се с побратима испитамо дал' смо сви здраво и убаво, рече он у један тренутак:
- Ама, побратиме, кво ти работиш овдек?
- Како тој мислиш?

- Па, мислим, неси ти за овдек. Још си млад, здрав, бегај си преко, да видиш свет па бог да те види. А мож ће си нађеш и неку прилику, неко чељаде да се прожениш, там има млоге које су закасале.

- Па, које ми ти, побратиме, предлагаш?

- Ја би ти препоручија да ти кренеш малко на Запад, да си л'сно зарадиш паричку сас рад на црно. А и овој друго ти неће побегне.

- А, куде тој има да се паричка заради такој л'сно и куде је тој црно?

- Па, еве... Ја се знам с неки наши људи тамо куде радим. Могаја би да радиш ко порно глумац. Промућуран си, лепушкаст, неси глуп, брзо би се снашеја.

- Ко пор...? Ко какав глумац, које ти је тој?

- А бре, порно глумац да будеш, тој се млого плаћа.

- Добро бре, него ми кажи какав је тој посао, какво се глуми. Не ли треба да запнем? 

- Тој ти је бре оној... Сети ли се? Знаш, ти и неко женско работите а један ви снима сас апарат. А, мора се малко и запне, јеби га.

- А, тој ли? Побратиме, како тој да работиим а неки да ме гледа? Ја тој не могу.

- Море, можеш кад видиш колке се паре зарађујев него не знаш да можеш.

- Не могу и тачка. Како да глумим кад не знам њин језик.

- Ма, за туј глуму ти не треба језик... Мислим, треба ти али у неке друге намене, неће с њега збориш.

- Па, које ћу друго работим ако не зборим, кво се још работи с њега.

- А бре, ће видиш, там ће ти све објаснив.

- Не могу бре, побратиме, несам ти ја рођен за глумца.

- Ха, ха, ха... Такој викају млоги али... Кад ти дође нека плавушанка па кад видиш колко је убава, ће глумиш па ће викаш има ли још.

- А ти, побратиме, радеја ли си ти тој?

- Работија би ја ал не могу од Оливеру. Стално ме шпијунира. Ал', ти си слободан, мож да работиш, никој нема да ти смића.

     Беше како беше, ја извади пасош и пођо сас Стојка на тај Запад. Брзо ме побратим одведе куде некога скота и рече ми да је он режисер. Ја таман помисли да је скот затој што је оброчиште од човека, кад ми побратим рече да му је тој име.

- Како бре, побратиме, да човека викам "Скоте"?

- Слободно викај, они не знају које тој значи куде нас.

После тој, одведе ме куде једнога нашога човека, викају га Ошљак. Ја погледа накуд побратима ал му ништа не реко. Ошљак ми се сам такој престави па се ја охрабри да га такој и викам. Још ми рече да ће ми уметничко име буде Каскадер, што ми се одма засвиђа. Одма си помисли у себе, леле, кад се врнем дом сас брдо паре, још и сас промењено име, сви ће ми завидив. Ја, Каскадер! И такој, оправи се ја, викам си онија људи по име а они се ич не љутив, Још се и смешкав.

     Е, дође време да се снима први филм. Одведоше ме у један шумарак у бараку, споља барака а унутра све сређено цакум-пакум, има и кујна и купатило и соба, кревет... све има. Ја се радујем, трљам руке, чекам да видим какву ће плавушанку да доведу, кад... Доведоше једнога плећатога плавушана! По њега дође једна ситначка сас црвену косу, убава да вуј се не нагледаш. На мене мило за њу ал, не знам шће туј и онај плавушан. Док њим рекоше да иду на туширање, мене ми објаснише која је моја улога. Рече ми Ошљак да ћу глумим мужа куј ич неје љубоморан на жену, на онуј црвену. Наредише ми да легнем у кревет, да се окренем накуд зид а леђа на оној што ће се дешава поза мене. Уз тој, треба глумим да спијем. Такој и беше, лего ја и кобајаги спијем. Тек, дођоше овија из купатило и легоше поза моју грбину. Па кад се доватише, брале, па тресоше, па викаше, па се трућаше по онај кревет. Од оној љуљање, заврте ми се и кревет и соба, смучи ми се, тео се избљујем туј на њи. Ал не смем, Ошљак ми рече ако се случајно "пробудим", од паре нема ни мојега. Истрпе некако све тој, кад Скот рече да је финиш, ја се тад диго из кревет ал да ступнем на патос, никако. Ја ступам а он бега од мене. Некако отрча до клозет та се там истресо.

     И други филм кад снимамо, ја сам па имаја исту улогу али сад несам теја да "спијем" на кревет. Они донесоше неку фотељу, посадише ме у њу а на главу му турише неки сламни шешир и рекоше да туј, бајагим, спијем. Ал да видиш чудо! На онај шешир баш пред очи имаше рупка па сам могаја све да гледам које се дешава. Нема мало ч'с, дође онај црвена у једно кратацко сукњиче и леже на кревет. Ја једва чекам да дође и онај плавушан па да почнем да глумим. Кад, уместо плавушана, у собу улеже један црнац, брале, голем ко двокрилни шифоњер. Кад се поче собукује... Леле! Кад је Бог делија алат, за црњу је сигурно мислија да је магарац! Ја погледа у онуј црвену па ми беше жал за њу. Гледам у њу ситну, погледам у онога бицмана па спуштим поглед, а он... свуда црн и свуда голем. Значи, ће буде голема работа на црно. Ал кад почеше да работе... она јадна само ск'мћа и буљи очи а он, мрцина једна, ич нема мерку него, глуми ли глуми. Она с времена на време рекне "јес, јес"! Сигурно вуј досадија па му на фин начин казује да је доста. А он, билмез, нуме да стане, бије ко свети Илија. Малко по тој, Скот промени сценарио па црња поче да вика "сик, сик", а она ћути. А и да оће нешто да каже, не може. Т'г сам видеја значај од онија речи, да се не прича с пуна уста. 

     Колко је тркаљање било по кревет, тој ти нумем објасним. Ја несам знаја да се онеј работе мож работе на толко начина. Ма, беше и овакој, и онакој, и једно врз друго, и.чучећи и.. ма, како ти не! Беше и оној, што се заврну па... знаш оној, ко шестица и деветка, знаш на које мислим? У један ма, толко ми дожале за њу реко, ма бем ти паре, дође ми да се "пробудим", да рипнем у кревет на онога црнца па да одменим овуј црвену. Ал одма се пишмани кад се сети кол'ки је... кол'ки је хонорар. Помисли си у себе: "Овој неје рад на црно, овој се вика, црно па чучи!" 

     Ех, кад је требаја да се снима трећи филм, рекоше ми да ће режисер нешто да мења, тамина да ће и мене убаци дирекно у филм. Рече ми Ошљак да Скот спрема нешто специјално, баш такој рече. "Па и редно је било, доста сам глумија да спијем. Сад други нека спију ја да глумим малко. А тој специјално мож буде да сад дође нека плавушанка" - мислија сам си у себе. Убрзо, те ти га у собу улеже онај црнац, погледа ме и климну зглаву на Скота. Скот нешто рече на Ошљака а Ошљак пренесе на мене:

- Иди у купатило да се опереш.

Пресече ме кад ми тој рече! Из студио искочи сас дупе уза зид. Ни сам не знам како сам се провукја кроз оној купатилско прозорче. Сас побратима смо се распобратимили. Колко сам чуја, и с Оливеру се распобратимија.

     Јучер ми зазвони телефон, вика ме побратимка Оливера. 

- Ало, побратиме, кво работиш?

- Ништа, побратимке, еве, шиљим притке за петлижани.

- Знаш које има ново? Отворила сам агенцију за разне услуге па сам мислила, ако те занима, могаја би да дођеш на овам да работиш.

- Ма, побратимке, несам заинтересован, нећу радим на црно и нећу да будем Каскадер. И'ам си работу и...

- Чекај бре, какво црно те спопело? Овај работа је лака а пара тешка.

- Не ли треба нешто да глумим?

- Ма, каква глума? Работија би ко жиголо.

- Ко куј? Каква је тој работа, још за тој несам чуја?

- Не могу ти објашњавам преко телефон, ако те занима, дооди овам.

Распитаја сам се, знам које се треба работи. А Оливера је ко оној чељаде што је закасало па еве, цел дан се мислим, куде ли сам денуја пасош!?

Најбоља кратка прича Пирота 2023

ПИРОТ – Дом културе из Пирота, у тиражу од 500 примерака, објавио је збирку најбољих кратких прича које су избране међу 400 пристиглих радова на анонимни конкурс ове установе културе. Међу 18 изабраних прича, нашле су се и две чији су аутори из лесковачког краја.

Књижевни конкурс и нова књига: Јован Димитријевић (Грделица) и Данило Коцић (Лесковац) међу 16 најбољих аутора од 400 послатих прича

Аутори су:

- Јован Димитријевић („Орање Дичково“); (Ковачева Бара, Грделица – Лесковац);

- Данило Коцић („Године долазе у поцепаним ципелама“); (село Дадинце – Власотинце, Лесковац);

Кочебарски

     Ових дана из штампе је стигла трећа збирка прича, под карактеристичним називом "Кочебарски". Књига је пребогата причама које сам углавном сместио у нашем крају, у нашем месту, међу нашим људима. Приче су писане на књижевном и на дијалекту.

Део рецензије проф. Маје Милић:

Траговима оштрог пера

     "Ако сте у потрази за неком необичном књигом, па вам у руке дође најновија збирка Јована Димитријевића „Кочебарски“, на путу сте да доживите праву књижевну аван-туру. Аутор је стекао самопоуздање, једна добра ствар утицала је на појаву друге. Уз мало охрабрења са стране, аутор је почео слободније да пише стварајући неку другу збирку важнију од оне прве. И тако, ево нас пред трећом.
     Каже се да о књигама не требамо судити по корицама. Поставља се питање да ли им требамо судити на основу наслова? Наравно, да! Нарочито ако је у питању неки необи-чан наслов попут придева који стоји у називу ове збирке. Тиме је аутор, да се тако изра-зим, одрадио пола посла. Већ самим насловом заинтригирао је читаоце, како оне из свог окружења, тако и оне друге, којима сам наслов може бити непознаница. Можда би читаоци требало да пођу, управо, од ове тужне, истините приче, по којој је читава збирка добила назив..."

Део рецензије Каролине Пистолић:

Слово о књизи

     "Ако сте заинтересовани да прођете кроз разне авантуре, попут „Алисе у земљи чуда“, онда слободно уђите у Јованов свет прича и препустите се узбуђењима, која вас очекују на том путу, ка новим видицима и сазнањима.
     Његове приче обилују, како апстрактним темама, појава и дешавања у свемиру, тако и свакодневницом обичних људи и животних тема. Кроз своје писање, он налази сим-болику и мистику у речима и знаковима, и то несебично дели са читаоцима.
     Приче започиње као магијски ритуал, који отвара душу читаоцу и тера га да се пре-пусти емоцији. Он широм отвара врата ликовима којима непогрешивом нотом, као у музици, боји речима призвук од хероја до губитника. На посебан начин у читаоцу буди успавану душу, која има потребе да лута и дотиче разна искушења. Поставља питање линије између човека и монструма у њему, као и тренутак када долази до пресецања исте, са трагичним завршетком. На занимљив начин нас суочава са чињеницом да у сваком од нас, у неком кутку душе, стоји сакривено зло које само чека погодан тренутак да искочи и уплаши нас или, по најгорем сценарију, заузме већу територију наше душе..."

Све три моје збирке:

- 2020. - Ја... само нешто да питам
- 2021. - Записано
- 2023. - Кочебарски