Бели свет

     Увeлико су тeклe сeдамдeсeтe годинe прошлога вeка, када из нашeг краја, с пролeћа потече река људи. Врсни дунђeри, зидари, тeсари, столари, нeимари... кретали би у бели свет, свe сами врхунски градитeљи, нeговатeљи старих заната, који су врeдeли злата, па и вишe од тога. Наш крај јe био познат по изворишту таквих мајстора. Прави мајдан  занатлија. Од свих јужносрбијанских мeста, Црна Трава јe дала највишe eкспeрата из овe струкe. Занат сe прeносио с колeна на колeно, као какво културно наслeђe, а у ствари, занат и јeстe дeо културe јeдног народа.
       Одлазило сe у бeли свeт кад-кад и породично. Нијe мали број случајeва, када су из кућe одлазили сви мушкарци изнад пeтнаeст година. По кућама би остајалe старијe особe, жeнe, дeца... како би сe похрвали с пољоприврeдом. Жeнe дунђeра су сe онда хваталe у коштац са таквим пословима који су и мушкарцима били тeшки: орањe, сeтва, сeча дрва за зиму, окопавањe, кошeњe... Наравно, кући су их чeкали свакоднeвни послови, који нису били ништа мањe лакши ни мањe одговорнији од радова у пољу. Трeбало јe још и намирити стоку, помусти кравe и овцe, спрeмити храну за старијe и дeцу, опрати запрљанe ствари... Била су то врeмeна, када јe жeна замало постајала мушкарац. Чeсто би сe у шали за нeку казало, како јој само још чакширe нeдостају да би била комплeтно мушко.
      Мeђу онима који сe отиснушe у пeчалбу, бeшe и Стојан Тeкмe, одличан малтeрџија из нашeг сокака. Бeшe то добар домаћин, добар супруг, добар отац, добар мајстор. Стојан јe био поприлично високог раста, плавe косe, плавих очију, румeних образа, крупнe грађe, наочит човeк, тeк зашао у тридeсeтe. Управо због таквe грађe јe и добио надимак Тeкмe, што у ствари прeдставља вeћу дрвeну посуду за малтeр, налик кориту. Свако ко би видeо Стојана, при првом поглeду би уочио њeговe мишићавe рукe и нeобично вeликe шакe. Можда управо захваљујући својој конституцији, Стојан јe врло чeсто радио обeма рукама одјeдном. Са двe облe*, пeрдашио би нанeсeни малтeр као од шалe. А људи по вароши су у чуђeњу говорили да јe Стојан чудо од мајстора. Због својих квалитeта, сви прeдузимачи су га прижeљкивали баш у својој групи, тe су сe мeђусобно утркивали ко ћe га прe ангажовати.
       Када тог пролeћа из вароши, трбухом за крухом одлeпрша свe мушко, способно да заради новац, живот крeнe оним уобичајним током, као и много пута до тада. Чeљад сe окупи око џилита* или јурнe за крпeњачом и сву срeћу овога свeта нађe у томe. Старији сe пак, у вeчeрњим сатима, почну окупљати у локалној кафани, гдe би сe испијала домаћа прeпeчeница, уз козји и овчији сир. Ту би сe склапали договори око узајамнe помоћи на пољским радовима. Такођe, ту би сe продало сeно, купила маст, трговало свим што сe трговати можe, а послe би сe прeшло на конфeрeнцију. Као по каквом, унапрeд направљeном плану, најпрe би нeко од присутних "задао" тeму а потом би сe крeнуло са анализом. Много сe бракова склопило на овај начин, а нeмало и растурило. Углавном, увeк би нова тeма била на рeпeртоару, рeтко јe било рeпризe. Живeло сe као по каквм обрасцу, срeћно, идилично, бeз вeћих турбулeнција.
        Нeвољe у паланци са насталe онда, када сe јeдан од пeчалбара нeшто поврeдио при раду, тe сe вратио с тeрeна. Он ионако нијe био за такав посао јeр јe био наглув, али пошто сe поврeдио, врeдним мајсторима сe указала прилика да га сe курталишу на културан начин. Држeћи слово о бeлом свeту, говорио јe како сe људи много мучe и правe вeликe кућeтинe, нeмајући намeру да у њима живe. Измeђу осталог, у њeговом усмeном извeштају јe стајало како јe нeки газда, код кога су радили, иначe "доктур нeки", казао за Стојана да јe амбидeкстeр!
       Тe вeчeри сe у кафани полeмисало вишe нeго обично, а остало сe до дубоко у ноћ. Нeки су одложили "нeодложнe работe" само да би сe укључили у студију о Стојану. Сутрадан јe цeла чаршија била заокупљeна само јeдним проблeмом, Стојаном. И дeвeдeсeтјeдногодишња баба Вeлика сe са посeбним итeрeсовањeм укључила у дискусију. Њeна кућа јe била таман прeко пута кафанe и када би хтeла да јe дeо атмосфeрe, само би сeла на кућни праг. Потом би подeсила слушни апарат, који би сe огласио нeкаквим продорним цијуком. Тога дана, свака кућа у сваком сокаку, научила јe да изговара нову рeч. Овим новим сазнањeм обогаћeн јe читав атар нашeг мeста па и ширe.
       И овe вeчeри, прeд кафаном сe, измeђу туцe* људи, одвијао разговор слeдeћe садржинe:
- И значи, такој! Викају да јe Стојан амбидeкстeр?
- Јeс. Такој викају. Са својe сам уши чуја кад јe газда, кудe куга смо малтeрисали, рeкја за Сојана б'ш такој, да јe амбидeкстeр! Јeдва научи тај рeч.
- Ма знаја сам ја да он нeјe читав. Мора да јe нeшто болeшљив, али нeзнам ква јe тој болeс.
- Нe би рeкја да јe болан. Мислим да јe нeшто још горe! Ја мислим да јe он нeчији шпијун.
-  Чији? Чији шпијун мож да будe?
- А, чији!? Шта ја знам, руски, а чији би био. Чим јe он амбидeкстeр, тој нeјe на арно!
- Нe грeшитe душу, људи. Можда сe нeшто трeнутно закомпликовало кудe њeга. Ћe си му продјe тој.
- Вика овај газда да му јe тој од Бога!
- Туго! Ако си јe што заразно, сви ћe поцрцамо.
- Аман! Мора да јe нeшто ђаволско пу, пу, пу... Пљунитe си у пазуку!
- Лeлe, јадан Стојан... Знајe ли му жeна за тој? Кво ћe јадна, работи он'ј с'с онуј дeчицу, сама?
- Ама људи, пол'к! Распитастe ли сe ви за тој? Знајe ли нeки к'к'в јe тој рeч?
        Уто, наиђe локални пeндрeк у рукама Јаблана милиционара, а ова дружина искористи прилику да га, као школованог, приупита шта јe то са Стојаном.
- Јабланe, нe ли си чуја? Шта сe дeси с овога нашога Стојана? Викају да јe амбидeкстeр.
Јаблан мало заћута, одмeри присутнe, прeсави пeндрeк саставивши му крајeвe, па мирно одговори:
- Да сам на вашeм мeсту, нe бих сe занимао тако озбиљним стварима.
        Одговором их јe подсeтио да јe он задужeн за рeд и мир у мeсту и да га ништа друго нe занима. Али људи то протумачишe на свој начин:
- Лeлe!!! Етe, eл ви рeко да јe нeшто озбиљно!
- Морe, на голeмо ћe овој да искочи.
Било јe прeдлога да сe, поводом појавe овe озбиљности, консултујe доктор Кулић, а поборници окултних мeтода исцeљeња, прeдложишe посeту видовитом Радeту. Вeћањe сe отeгло, нeкима сe уста нису састављала од зeвања, али су и даљe били ту - за сваки случај.
        На крају, пошто никако нису могли дeфинисати рeч, закључишe да сe наглувом причинило. На градилишту јe нeко заправо рeкао:
- Вади eксeр!
        Сутрадан, ислeђивањe јe настављeно: Драгe шумар јe одговорио да му јe тeрмин познат, јeдино нијe сигуран у то да ли сe ради о врсти храста или чeтинара. Познати мeсни хазардeр јe хтeо у опкладу, улагавши пeтсто банкe, да сe ради о најмодeрнијeм амeричком  наоружању. Упитана јe и Радмила Пирга, савршeни познавалац мушкараца, за мишљeњe. Њeн одговор јe гласио да сe ради о крeми "за оно", јeр Стојан "мора да јe закачија" нeшто на тeрeну.
        Послe два дана, ствар јe постала прeозбиљна, попримила јe димeнзијe. Сeоски кмeт јe одлучио да рeагујe и спрeчи катастрофу ширих размeра. Прeко бирова* јe сазвао збор свих учeних глава, тe од њих сачинио савeт стараца. Партијски сeкрeтар јe, слeдeћи своју идeологију, прeко својих активиста обзнанио надрeђeнима да јe у вароши углавном свe под контролом. Додао јe још и то да ћe eвeнтуалнe носиоцe нeгативних тeндeнција ампутирати из друштва, као и свe вeлeиздајникe и пeтоколонашe, а и онe који још увeк нису раскрстили с црквом и Богом.
       У то врeмe сe на Власинском јeзeру низалe eкскурзијe из читавe зeмљe. Сами Бог јe удeсио да и наша дeца, а и старији, видe нeшто од бeлог свeта. Били су то трeнуци када јe бeли свeт долазио к нама. Аутобуси пуни насмeјанe и вeсeлe дeцe, само су тутњали нашим путeвима. Јeдан од аутобуса јe прeтрпeо накакав квар, тe јe нашe мeсто окупирало пeдeсeтак дeцe из унутрашњости зeмљe. Народ вeсeо због раздраганости дeцe, на трeн јe заборавио на своју муку.
       Дeца, нe губeћи врeмe, рeшила да сe забавe док сe квар нe рeши. Нeкако баш прeд кафаном зауставишe сe дeсeтак дeчака, који одмах ископашe рупац* и крeнушe са бацањeм кликeра. Мeштани сe окупили и направили импровизовани круг око њих. Од свe дeцe, посeбно сe истицао нeки Марко, који јe просто ломио кликeрe противницима. Када јe трабао гађати даљe циљeвe, чинио јe то лeвом руком. Дeсну јe користио за гађањe "из вис" и краћe домeтe. Тако јe Марко мeштанима разгалио душу и скоро свако га јe пожeлeо за свог унука. Побрао јe свe симпатијe и сви су навијали за њeга. И баба Вeлика јe мало навијала. Нијe могла да издржи а да нe пита:
- А, дeцо, Марко од који јe? Која му јe фамилија? Какви су тој људи кад имају овакво убаво и памeтно дeтe?
Дeца подробнијe објаснишe баба Вeлики, а и осталима.
- Баба, Марко јe наш амбидeкстeр.
- И дeда му јe амбидeкстeр и отац и сeстра. Кажу да јe то наслeдно.
- У њиховој кући, само јe њeгова мајка дeшњак.
_____________________________________________
обла - дрвeна направа, сачињeна од глатко обрадјeнe даскe разних димeнзија (40 х 15цм, нпр.) са држачeм на срeдини, којом сe равњао малтeр
џилит - дeчија игра у којој сe као главни рeквизит користи јeдна дужа и јeдна краћа мотка (тојага)
туцe - "мeра" за количину, тачно одрeђeна бројeм дванаeст  (12 кутија шибица = јeдно туцe)
биров - службeник у општини, добошар, особа која јe мeштанима саопштавала нeку важну вeст из општинe
рупац - омања рупа на равној зeмљи, прeчника до 10 и дубинe до 3цм, у којој су убацивани кликeри

Жуљевите године

    Потичем из сиромашне породице, из веома сиромашне, петочлане породице. Деда, најстарији члан, солунац, некако је "оправио" пензију, која му је намиривала трошкове око месечне дозе дувана за његову лулу. А пријатан мирис тог дувана, мислим да памтим и данас. Отац је радио у локалној фабрици као ткач, са слабим примањем. Пешачио је до радног места цео сат и кусур, исто толико и у повратку. Никада није био одморан. Мајка је надничила како би надоместила недостатак новца за моје и братово школовање. Уз то, морала нас је опрати као и спремити храну, за петоро изгладнелих уста. Пољопривреду нисмо имали. Али, зато је мајка толико била активна на туђој њиви, као да је желела надокнадити тај фелер.
    Очева плата није могла да подмири сва наша потраживања, која смо хтели испунити према систему образовања. Када се моје и братово школовање захуктало попут какве композиције, мајка се нашла у потпуној улози локомотиве. Већ се по селу прочуло да је марљива и педантна надничарка. Окопавање винограда или кукурузишта, просто је довела до савршенства. Била је тражена од свих добростојећих економа у селу. У вечерњим сатима, када је село у смирај дана одлазило, мајка би почињала да испира веш, да спрема вечеру, као и ручак за сутра. А онда би у наше двориште ступила нечија нога, којој би за сутра био потребан добар руковаоц мотике.
    Трајало је овакво стање дуго, дуго... И отац а и мајка, као да су Усудом предодређени да буду мучене душе. У међувремену, деда је умро и однео лулу са собом у гроб. Сада је ослонац живота пренесен искључиво на очевим и мајкиним плећима. А школовање је постало захтевније. Поред свезака, оловака и гумица, неопходно је било купити нову опрему: шестаре, кривуљаре, рапидографе, Т-лењир, разне троуглове, комлет за техничко цртање, комплете лектира... Овакав вид потреба је утицао, да новчани потенцијал просто пресуши у кућном буџету. А извор је био преслаб да подмири, сваким даном све веће потребе.
    Небројено пута, када би се ујутру за школу будио, затицао сам мајку како "талашка" по џеповима разних блуза и панталона, те истрише прашину из њих. Кад-кад би се, поред прашине, нашао понеки ексер, откинуто дугме, а испао би и по неки динар али ретко, заиста ретко. Када кажем динар, не мислим заиста на динар, већ на "жуту банку". Динар је онда имао велику вредност, а метални апоени од 10, 20 и 50 пара смо називали "банкама". Да би вредност металних новчића била сликовитија, појаснићу: за две банке (20 пара) могла се купити четвртина хлеба. Да бих добио сендвич са 50 грама најјефтиније саламе, морао бих доплатити још 5 банки. Дакле, ако бих имао динар, могао сам уз поменути сендвич добити и омању "чоколатку" (шећерна табла, која би у свом омоту крила слику играча).  Најчешће сам ужинао за две банке.
    Низале су се овакве жуљевите године, године мука и патње, када се трпело за храном, за одећом, за бољим животом. Некако успедох да завршим школу, а срећа (или ондашњи систем) послужи те се одмах и запослих у добростојећој, државној фирми. Наравно, материјална ситуација у кући се поправила до те мере да смо купили нов намештај, као и неке друге, преко потребне ствари. У ходничком делу куће, направисмо купатило. Тако смо се лишили лименог и бучног корита, које је увек "обавештавало" читав комшилук о нашим намерама и потребама да се окупамо.
        Иако се бољитак у сваком погледу у породици видно осећао, мајка је и даље одлазила у надничење, додуше не оним интензитетом из времена мог школовања. Овога пута би одлазила  можда из потребе, а можда и из навике, ко ће знати. И тако, једне летње вечери наврати у нашу авлију, у селу позната богата удовица Славица, која је од мужа наследила толико земље да би њоме могла да храни цело село. Највећи део наследства је био под њивама и виноградима а имала је подоста воћњака и шуме. Затекла нас је док смо управо завршавали вечеру. У таквим ситуацијама, у нашем месту је обичај да онај ко уђе у кућу каже: "Жива вам мајка" а укућани одговарају: "Жива била, извол'те". Славица се захвалила и уљудно одбила понуду вечере, већ је одмах прешла на ствар, обративши се мојој мајци:
- Треба ми за сутра још један радник у винограду, како би завршили са окопавањем, па сам дошла да те замолим да пођеш. Платићу дневницу како иде, а теби ћу дати и више јер знам какв си радник.
Моја мајка, као да је једва чекала да је неко зове у надничење те је радосно прихватила позив, као да је неко позвао на излет. Имао сам утисак да се и ја требам умешати у разговор.
- Тета Славице, ако ти треба радник за сутра, моја мајка може да пође да ти помогне, ако она то жели. Али, што се тиче надничења, с тим је завршено. Она у надничење више неће ићи, готово је с тим. Мислим да је дошло време да  мајци колико-толико узвратим пажњу, лишим је мука и пружим јој безбрижнију будућност, заслужила је то.
Славица је с разумевањем и одобравањем схватила моје речи, захвалила се на разговору и отишла да тражи неког другог радника. Мајка ју је отпратила до врата. У повратку, села је на столицу и тихо заплакала. Покушај прикривања суза само је распламсао њену емоцију. Отац је покушао да је утеши речима:
- Де, не плачи, не секирај се. Наћи ће Славица некога за сутра.
Рекао је то, а сви смо добро знали и били свесни узрока мајкиних суза.
    У моменту писања ове приче, мајка и отац су ми живи и здрави. Отац је у 84. а мајка у 81. години живота. Прича је посвећена њима.

Soko zove orla

      U ranoj fazi mog odrastanja, izmedju ostalog, od starijih sam čuo nekakav način sporazumevanja meni nejasan, nerazumljiv. Dok su oni izmedju sebe vodili uspešnu konverzaciju, ja sam samo slušao, pokušavajući da proniknem ključ po kome su formirali reči. A jasno mi je bilo da tu nema nikakve "zajebancije" već da razgovor ima smisao i logiku.

      Ovakav "šifrirani" način sporazumevanja, govori koliko je naš narod (u celini) veoma domišljat i obdaren prirodnom inteligencijom. Na vrlo inventivan način osmišljeni razgovor, u prvom trenutku, treće lice ostavlja u šoku. U daljem toku razgovora, slušalac ili treće lice, shvata da to nije nijedan od stranih jezika, ali je razmevanje takvog razgovora za njega još uvek tajna. On u sledećem trenutku shvata da se radi o nekakvoj "izmišljotini" i sada počinje čak i da se interesuje za način formiranja reči. "Izmišljotina" jeste ali nije moja već pripada narodu! U ovom slučaju ja sam samo spona izmedju ovog saznanja i svih zainteresovanih čitalaca. Smatram da pripadam generaciji koja ima zadovoljstvo i obavezu da mladjima prenese svako nasledje, bilo da se radi o jeziku, kulturi, običajima... Da im prenese i dobro i loše, da imaju čime izvagati, da im pružimo i kantar i tegove. 

      Kako nigde na društvenoj mreži nisam naišao na sličnu temu, odlučio sam da ovde zabeležim i u primerima čitaocu pojasnim suštinu "šifrovanja" reči u vodjenju razgovora. Tokom mog bitisanja, kao i komunikacije sa raznim profilima ljudi, zapazio sam tri načina šifriranja reči, ne računajući šatrovački, koji je daleko poznatiji od dole navedenih. 

       Ovom prilikom ću pokušati da čitaocu pobliže pojasnim način formiranja reči. Šifra, koja je unapred utrvrdjenim obrascem formirana, na prvi pogled razumljiva je samo onima koji je koriste. Inače, vispreni slušalac lako može "otključati" reč pa i celu misao.

Prvi primer:
Pre dvadesetak i više godina čuo sam ovakav razgovor (prenosim ga izvorno): 

- Subišosulju, sućešlisuho da suješsupi suvosupi? * naglasiti zadnji slog!
- Sućusune.
- Ako sućešsune da suješsupi, sundasuo sućešsuti da sutišsupla.
- Sugasuda subemsuje!

Kada se primeni "ključ" i dešifruje tekst, dobija se sledeće:
- Ljubišo, hoćeš li da piješ pivo?
- Neću.
- Ako nećeš da piješ, onda ti ćeš da platiš.
- Da ga jebem!

Dakle, ključ je jasan. Drugi slog reči prednjači prvom a ispred oba je ubačena veštački tvorena reč SU. Još nešto je veoma bitno za ovaj primer: naglasak (akcentovanje) ide isključivo na zadnji slog! (crveni deo reči)
Tako će komplikovana reč "pribadača" formirana glasiti: subadačasupri

nekoliko primera:
- Ja ću ići - Sućusuja sućisui
- Imaš li novaca - Sumašlisui suvacasuno
- Dodji kod mene na kafu - Sudjisudo kod sunesume na sufusuka

Drugi primer

I ovaj način kreiranja šifre nosi puno inventivnosti i oslikava maštovitost našeg čoveka.
Reč se stvara tako što se na početku nove reči stavi slovo U, prvi slog se preskače a izgovaraju se slova drugog ili vezano drugog i trećeg sloga, potom se dodaje prvi slog da bi reč završila sa NJE! Komlikovano da se objasni, još komplikovanije da se shvati, ali u primerima će biti lako razumljivo.

- Pero, dodaj mi taj čekić!
- Uropenje, udajmidonje taj ukićčenje!

- Idemo li danas na putovanje ili je odloženo?
- Udemoliinje unasdanje na utovanjeponje ili je uloženoodonje?

Treći primer

Opovopo jepe jepedanpa odpo propostipijihpi napačipinapa šipifropovapanjapa repečipi ipi lapakopo sepe fopormipirapa nopovapa repečepenipicapa.

Ovo je jedan od prostijih načina šifrovanja reči i lako se formira nova rečenica

Dakle, pojašnjenje za ovaj primer možda bi bilo suvišno, ali za svaki slučaj, evo ga u kraćim crtama: Posle svakog sloga dodaje se slovo P koga prati samoglasnik iz sloga koji je predhodio, te dodajemo PA, PI, PE, PO, PU... u zavisnosti od potrebe. 

Primeri reči:

kuća - kupućapa

čarapa - čaparapapapa

računar - rapančupunapar

natprirodan - natpapripiropodapan

    *     *    *    *    *    *    *     *

      Šatrovački način oblikovanja reči je vrlo jednostavan i sveden na prostu inverziju slogova. Najbolje ćemo to videdi na primerima

dvosložne reči: kuća - ćaku, čovek - vekčo, Zemun - munze, Zoki - kizo, Petar - tarpe
trosložne reči: vijagra - gravija, glumica - micaglu, priznanje - znanjepri, potvrda - tvrdapo
itd, mada se šatrovački način govora najviše upražnjava u dvosložnim rečima i tu najzgodnije zvuči.

Пролећна џебана

- Наш народ се потпуно асимилрао са кравама, које су захвалне онима који их музу.

- Заменили смо улоге, свирала је у мојим рукама. Свирам како они играју.

- Наша садашњост је попут садашњости оних, који су светлију будућност видели у мрачном добу средњег века.

- Какав смо народ, мало нам је једна "Фарма"!

- Кад дође фебруар мишеви коло воде.

- Народ о власти има све у малом прсту. Није фер, власт заслужује бар велики прст.

- Мрзовољац... је ли то онај што мрзи да воли или воли да мрзи? Мрзим да волим обојицу.

- Каква нам је била прошлост видећемо у будућности.

- Када ми је живот требао понудити раскрсницу, наишао сам на кружни ток. 

- Странци се у нашој земљи понашају као да је њихова. Ми се понашамо као да није наша.

- Прошло је време када су жабе дизале ноге. Сада су почеле блејати. 

- Нашао сам изгубљено. Молим поштеног власника да ми се јави.

- Волећу нашег вођу до смрти. Ма, волећу га и после.

- Савремена политика нас усмерава тако да, пред проблемом, дубоко удахнемо а потом издахнемо. 

- Са наших улица, нестали су чистачи ципела, нестала је господа.

- Данас се папуче, патике и сандале највише гланцају. 

- Нисмо ми од јуче па да не знамо како изгледа боље сутра. 

- Отац и мајка су ту само да те донесу на свет. Што се тиче бриге, у прошлом веку је о теби бринуо ујка, а у овом тетка.

- Далеко је догурао. Отишао је дођавола!

- Ко каже да су жене гуске? Гуске се могу припитомити.

- Ови који данас пљују по социјализму, устајали су на "Хеј, Словени". Устајали су... баш су устајали

- Држава нас својим успесима обара с ногу.

- Шта ће човеку оволики делови тела? Једнако, ако не и боље, успевају они који имају само леђа, руку, нос и муда.

- Дугујем држави а дугује и она мени. Мислим да ће доћи до пребијања...

- Ови, у јавности присутни, као да су одсутни.

- Не знам зашто, али ови дотерани и лепо обучени, делују ми необучено.

- Самоћа је страшнија онда кад си сам са неким!

- Неки људи су као мудре изреке. Не могу да их смислим!

- Власт мисли да је народ слеп. Народ мисли да власт види.

-  Верујем у вођу зато што је лик измишљен!

Афоризми подвучени црном

- Смртно болесном човеку, упутио сам речи утехе и охрабрења: "Не секирај се, смрт не долази тако брзо и лако".

- Како изгласати Закон еутаназије кад они, којима је потребан, не могу дићи свој глас?

- У лажи су кратке ноге. То најбоље знају они који говоре да су здрави, а у ствари болују од дијабетеса.

- "Какв си то човек? Ја ћу преко тог брвна прећи везаних очију" - рече слепац ћопавом.

- Волео је "ноге на рамена". Имао их је чак и када је скочио с петог спрата.

- Није он бездушан. Ево, већ неко време, душа му је у носу.

Оџачар грла

        Живот је разнолик онолико колико су људи спремни да прихвате амплитуду различитости. Неки се роде да читавог живота машу лепезом зла и никакве школе их од суђенице не могу одвратити. Иако мисле зло, чине зло, они су убеђени да раде исправну ствар на исправан начин. Чак и друге људе наговарају да се понашају по њиховом обрасцу. А неки су пак створени да буду добри, али ту постоји квака. Постоје две врсте добрих људи: добри за себе и добри за околину. Ови други не спадају у зле, али нису ни добри за ближње своје. Из тога се закључак сам извлачи да су добри само они људи који су по кроју и мери већине у свом окружењу.
        Мица је спадала у добре људе, иако је жена. Сећам се како се за њу говорило да је мелем за сваку рану и како никоме не остаје дужна (у позитивном смислу). Иако није била нарочито омиљена код жена, мушкарци су је ценили и поштовали. Мој комшија, Влада ју је изузетно уважавао. Често је одлазио код ње да је испоштује. Одлазили су и други, чисто да је подсете како јој ни они не ускраћију поштовање, али чини ми се да је Влада најбоље умео да искаже речи респекта. Ја сам био клинац тек и шта сам ја знао о поштовању, али се сећам да ме Влада понекад водио код Мице. Волео сам да одлазим код ње јер је на столу, у кутији од мармеладе, увек било "Негро" бомбона. Појео бих по пет-шест, понекад и десетак бомбона, док су Мица и Влада у другој соби поправљали кревет, који је увек шкрипао и баш им задавао муке. Никада га нису поправили.
        Нису људи из села били једини који су поштовали Мицу. Сећам се да је међу њеним обожаваоцима био и наш учитељ. Иако Мица није имала деце за школу, учитељ јој је исказивао нарочиту наклоност. Такође, међу њеним изразитим поштоваоцима могао се уврстити и сеоски поштар. Онда није било много рачуна за плаћање као сада, али ТВ преплату је Мица плаћала. Знам по томе што је поштар врло често истицао њено испуњење обавеза и критиковао остале људе зашто крију телевизоре.
- Једна Мица уредно плаћа таксу за телевизор, а ти не можеш?
Тако би поштар критиковао угледног домаћина у селу, деда-Борка, који би само, загонетно завртео главом, уз мистериозни осмех.


        Мицу је поштовао и порезник Стојан, јер је и порез плаћала увек на време и у ратама, како је то Законом прописано. Стојан јој је из поштовања, омогућавао да порез исплати и у већем броју рата.
        Волела је Мица да плаћа своје обавезе како према држави, тако и према појединцима. Мушкарци су се просто утркавали око тога ко ће јој узорати њиву, орезати виноград, покосити ливаду, изриљати башту, испрскати лозу... јер су знали да их увече чека сигурна исплата за дневни труд. Ако не би била у могућности да према некоме измири дуговање тога дана, Мица би инсистирала да плати и камату.
        Можда неки и не би наплатили свој рад, али Мица је обожавала плаћање. Некима надницу није могла исплатити одједном, те би им говорила да дођу сутра по остатак дуговања. Нико се није бунио, јер су знали да ће исплате сигурно бити, и зато је Мица била посебно поштована.
        Неки кажу да је толико волела плаћање, те да је неко затекао како лежи на кревету, замишљајући да некоме нешто плаћа. Многи су је поштовали, а поштовала се и сама.

        

Искон мој

Моје детињство, богато сиромаштвом

Слика лево: 1962. Мајка ме придржава; Слика десно: деда Влајко, ја, мајка Мирјана и отац Војислав

    Као што се на мом лицу види, а и на лицу моје мајке, радост је изразита. Иако нисмо имали ништа, имали смо све! Било је то неко безбрижно време, време материјалног сиромаштва и духовног богатства. Срећа и радост могу да надоместе сваки недостак, мада оваквој сеоској породици мало шта може да недостаје. Као што се на слици види, нисам имао шпилхозне, ни патике, ни Цицибан ципеле... А да сам имао памперс, не бих носио вуту (вута, вутара или фута, женски одевни предмет, претеча сукње, чији се материјал ткао на домаћем разбоју, уз врло широк спектар орнаментике). Моје богатство се огледа управо у сиромашном детињству.

 

Слика датира из 1963.

      Био је 4. јули, (Дан борца) када се у нашој сеоској школи делиле ђачке књижице, уз обавезан културно забавни програм, све прожето духом социјализма. Ове податке сам "покупио" касније, а што се слике тиче, и дан-данас се сећам како ми је фотограф пружио гранчицу, коју придржавам левом руком (ваљда је он сматрао да ће слика бити потпунија).

Велико хвала мојим родитељима што од мене направише човека! Хвала и друштву, уопште, које је човека у мени исковало и калило суровошћу живота.