Мартовски

- Наши политичари... нису сви исти. Неки су истији!

- Не гази земљу по којој ходаш!

- Много прљавих послова је урадио и остао чист! Мало су га рибали, мало се опрао!

- Смрзнем се од помисли да сам на текућем рачуну у минусу.

Лесковачка работа

Свађа се муж сас жену:
- Ти си ми задња рупа на свираљку.
- А ти си задња свираљка на моју рупу.

Звони неки на врата, дете дзвирну кроз шпијунку, па питује мајку:
- Мамо, дошја газда за кирију, имаш ли паре да му дадеш, јел' да искочим напоље да се поиграм?

Улази човек у кафану и вика на конобара:
- Донеси пијење на сви!
- За које частиш?
- Имам близанци.
- Какви су, једнојајчани јел двојајчани?
- Једно је двојајчано, а друго је девојче.

Иде автобус из Лесковац за Власотинце, и један човек викну:
-Кој је изгубија 500 евра врзани сас црвену трачку.
Јавише се неколицина њи:
- Ја, ја, ја...
- Еве гу само трачка, паре ги нема.

Причају деда и унуче:
- Немој да жениш удовицу ни случајно, ако је саранила мужа и тебе ће сарани. Немој да жениш распуштеницу, неје одговарала на њега, неће ни на тебе. И немој да жениш девојку, да је арна до сад би се одала.
- Па добро бе дедо, коју да женим?
Жени удату, ако одговара на мужа, и на тебе ће.

Вика доктур на жену:
- Седи госпођо, отвори јако уста и исплази језик.
- Доктуре, али, ја сам потпуно здрава, дошла сам за отпусни лис'.
- Знам, госпођо, само оћу да не збориш док ја пишем.

Дошја Заре куде доктура и показује сас руку преко ребра:
- Доктуре, млого ме овдека боли.
- Пијеш ли Заре?
- Пијем.
- Млого ли?
- Млого доктуре.
- Тој ти је од шанк.

Испраћа муж жену у бању сас автобус, поздравља се сас њум, па ву вика:
- Обећај ми, да ће буднеш верна.
- Па, ја несам видовита.

У фирму, шеф вика на секретарицу:
- Ти си најбоља за секс у овуј фирму, моја жена ти не мож' воду донесе.
- Шефе, па тој ми викав сви мушки из овуј фирму.

Отидев два Лесковчанина, Рајко и Сава у војску. Старешина питује Рајка:
- Рајко, које је тој домовина?
- Не знам.
- Ти си глуп! Саво, које је тој домовина?
- Домовина је моја мајка!
- Тачно, ајде Рајко понови, које је тој домовина.
- Домовина је Савина мајка.
- Идијоте, домовина је и твоја мајка! Разумеш ли?
- Разумем!
- Које разумеш?
- Ја и Сава смо браћа.

Мајка у кујну спрема мезелуци за гости, у тај ма улази синче и вика на мајку:
- Мамо, јучер кад ти беше на работу, дооди комшика Вања и татко виј тура у уста оној...
- Чекај сине, стани! Ај саг тој да кажеш тамо у собу пред гости и пред татка.
И одведе дете у собу па га малко окуражи:
- Ајде сине, слободно си рекни које оћеш.
- Јучер кад мама била на работу, дододила комшика Вања и татко вуј тураја у уста оној... оној бре мамо, што ти поштар тураја тебе у уста.

Мој другар Дидап

Признај си!

Овај мој другар, Дидап, почеја млого да се... понаша и заорује у з'дњо време. Вика ми туј њекња: 
- Јовчо, ти си ми шарен!
Знам ја за куга се вика да је шарен, ал нес'м ја од тија, еве и Тржоман ће тој потврди. Ал Дидап настави да врши притискање на мене.
- Приметија сам да млого писујеш по овеј групе и по фезбуци!
- Па, писујем. Кво да работим? Залимам се.
- И... колко те плаћав? 
- Куј да ме плаћа?
- Ајде, не заоди него збори. Колко те плаћав да залуђујеш овај, и без тебе залуђен народ? Овој ти џабе не работиш. Па и овија у овеј фарме и парови не работу ништа џабе. Праве се луди за паре. Добро де, већина се не прави. Ал, ти! Тебе знам од малечко. Признај си да си шарен. Мени си кажи, чисто да ти л'кне на душу. Ти си страни плаћеник.
Леле! Пресеко се.
- Добро, де, шарен сам, како па да несам. Одувек сам бија шарен. Тој ћу признам, ал да сам плаћеник... па видиш ли да нема куче за које да ме фаћа.
- Е, тија су најсумњиви, тија што ги куче не фаћа.
- Па, ја ли с'г да силом натерам неко куче да ме ваћа... и куј знаје колко ће оно да заграби!?
- Ма не секирај се! Куче, куче не дави! 
Е, од овој на крај ми л'кну.

Утакмица

Вика ми мој другар, Дидап:
- А бе, Јовчо, размишљаја ли си које би било кад би се одиграла утакмица између најбољ кошаркашки и најбољ фузбалски тим?
- Несам сигуран да сам те добро разумеја.
Реко му ја и дадо се у размишљање. Он ме прекину у тој.
- Де, де, не се мисли, ко па да имаш с које да мислиш. Замисли пет најбоља кошаркаша, испод обруч на једну стрну, и јединајес фузбалера пред гол, на другу стрну. Куј мож да победи?
Размишљам ја, овија јединајес ће изеду онија пет ко комат леб намазан с'с маз и тој без туцану парику озгор! Па ме он прекину, ел види да се мучим с'с мислење.
- Овија, кошаркаши ће ги ицепе!
- Како?
- Па такој. Њи петина ће убаце бар једну лопту у гол, а овија јединајес, тешко да потреве онај обруч и тој сас ноге!

Еве, има два дана како му се не јављам на телефон!

ТИГ опет ради

    ТИГ, скраћеница од "Текстилна индустрија Грделица", иначе како у земљи, тако и надалеко у свету позната је фабрика штофова, ћебади, таписерија... Фабрика се налази у самом центру Грделице, са својих 8663 м², у чијем саставу је функционисала, предионица, влачара, фарбара, ткачница, одељење дораде, као и многа друга одељења, неопходна да избаце финални производ. Наравно, није све под једним кровом. Сва ова одељења су засебни објекти, између којих се простире простор за циркулацију људи и робе. Иако није кружног облика, тај простор се назива фабрички круг, на чијем су уређењу радили врсни познаваоци зеленила. Како високо тако и ниско зелено растиње, неговано и удешавано, радницима је задржавало погледе, а у време паузе, у парку се могла попушити цигарета, или мало прошетати уз мало трачарења, пре настављања с радним активностима.
Основана је 1893. имала своје успоне и падове као и свој суноврат, изазван глобалним политичким дешавањима.
    Ћебад ТИГ-а  је покривала војнике ЈНА широм бивше земље. Одела израђена од штофова ТИГ-а носили су многи министри, председници разних земаља, политичари и уличари, певачи, циркузанти, као и припадници обичног народа, обичних смртника. О извозу робе на сва три Истока (Блиски, Средњи и Далеки), по земљама целе Африке, по Латинској Америци, по Русији, Скандинавији, непотребно је трошити речи. Ирачки војник је био војно обучен за одбрану земље на неком војном полигону, али је униформом обучеун у штофу који је произвео ТИГ. Таписерије ове фабрике, красиле су одаје кућа многих оријенталних земаља. 
    Запошљавала је преко 1400 радника из своје непосредне околине и пружала материјалну подршку сваком ко је желео да ради. Радило се у три смене, имала је своју кухињу, имала је своје виле по бањама и на мору, где се лечила и рекреирала радничка класа.
    Време које је уследило, било је време када је ТИГ захватила еуфорија демократије, под чијим чарима је стављен катанац на капију. У улози џелата се појавио извесни лиценцирани стечајни управник и успео да разбуца комплетну имовину ТИГ-а, тако да су остали само зидови, ти неми сведоци процеса модерне демократизације.
Ових дана, просторије ТИГ-а, тачније оно што је од објеката остало, опет су попримиле смисао, на помало необичан начин. Туробна и сабласна унутрашњост овог некадашњег гиганта, онако декласирана, руинирана, нагрижена зубом времена а и још некаквим, другачијим зубима, опет је актуелна и то више него икад. Посећеност унутрашњости се граничи с невероватношћу и скоро је свакодневна и то само у првој смени. Туристи? Јок, море, какви туристи! Не знам како бих посетиоце назвао, нисам довољно писмен да проникнем у њихов позив, вокацију. 
      У последње време, рушевине фабрике се користе као позадине слика на којима доминира шминка каквог "чувеног" салона за улепшавање, а испод којих се налазе лица некаквих поткусурених сподоба, чије потпетице прете да надмаше висину колена. Кратко сам размишљао шта те креатуре налазе у овим рушевинама и рестловима једног, готово култног појма. Да, кратко размишљање је довело до једноставног закључка: када нешто ружно ставиш испред нечега што има јачи интензитет ружноће, онда доминирајући субјекат полако добија на лепоти, ма колико ружан био.
      Ето, и наш ТИГ је опет добио на значају, а сврха његовог постојања је опет оживела, додуше не у изворном облику. На крају, ако сами ТИГ не може бити леп, може својом ружноћом улепшати нечију унакажену лепоту. Ех, кад би могао да им улепша и ону другу, неопходнију лепоту, лепоту морала...

    ТИГ је васкрснуо! Без дима!

Решио да види

Решио вођа да обиђе свој народ и види расположење људи.
- Како се живи, јесте ли задовољни?
- Нисмо!
- Зашто, зар вам мало тога дајем?
- Превише!
- Превише? Зашто сте онда незадовољни?
- Превише је мало тога!

Фабрика

     Фабрика! Шта је фабрика? Како дефинисати реч ако не знамо довољно о њој? У каквој су спрези Први мај (као празник) и фабрике, као појма који репрезентује првенствено радничку класу и средњи сталеж у друштву, а све у спрези са "трулим" социјалистичим самоуправљањем.
     С данашње тачке гледишта, фабрика нема исто значење као у не тако давној прошлости. Појам је чак нестао из фонда речи савремених људи. Фабрика је некада представљала фактор економске сигурности у друштву. Било је и друго време онда. Саговорника ниси морао питати да ли ради, већ где ради, у којој фабрици! Поред плате, фабрика је често делила вишкове, те стимулације, па К-15 илити регрес, па топли оброк... Постојале су и многе друге повољности у виду дугорочних стамбених кредита или касе узајамне помоћи. Такође, запослења деце радника, који би отишли у мировину, уливала су извесну будућност деци, а спокојство и задовољство умировљним родитељима. Многи ови, предходни појмови су поприлична непознаница у савременом вокабулару, а где су се загубили, враг ће га знати!
     У тој и таквој фабрици, највиши орган власти био је Збор радних људи! Крећући се наниже по хијерархији, на следећој лествици налазио се Раднички савет, те генерални, техички и финансијски директор. Да, било је то време самоуправљања! И ова се реч негде погубила! Право на самоуправљање, било је предвиђено ондашњим Уставом ондашње државе. Ово право пак, отварало је нову форму различитих права радника: да бирају или буду бирани, да врше надзор рада директора, да контролишу рад других предузећа па чак и рад разних државних органа.
     Што се пак тиче организационих јединица, Сложена организација удруженог рада (СОУР) се делила на ОУР-е (Организација удруженог рада), а ови даље на Основне организације удруженог рада (ООУР-е). Даље поделе на погоне, одељења, ресоре, смене... нису од битног значаја за ову причу. Фабрика се као мајка према свом детету односила према радницима. Делила је станове својим запосленима, а сами радници су одлучивали којем ће се раднику дати стан. Углавном, станове су добијали економски најугроженији, а онда су се такви називали сиротињом.
     И сада се јавља парадокс: фабрике, у којима је Раднички савет (читај - радници) именовао директора, радиле су тако да су увек биле економски стабилне, са крајњим балансом вишка (или суфицита) у години. Данашње фабрике, у којима се директори именују по "немам појма" каквом критеријуму, унапред зацртају да ће у надолазећој години радити, у најмању руку са "позитивном нулом", а са дефицитом као једином, сигурном алтернативом! Дакле, нешто је труло у држави Страдији.
     Цела ова прича, данас звучи као једна сцена из СФ филма. Тешко да би данашњи човек могао разумети овакав концепт рада, ако није био савременик онога доба.