Звонко Шпишић - Барбара (1975)

Звонко Шпишић - Барбара

Барбара бјеше бијела бока
Барбара бјеше чврста, широка
Барбара бјеше наша дика
Барбара, Барбара, лијепа ко слика.
Кад сам је видио, госпе драга,
како је стасита сприједа и страга.

То је прова старога кова,
то је крма што ситно се дрма
кад вјешто промиче између молова
ко млада крчмарица између столова
(Ах, барба, барба, гдје нам је Барбара
Модро, и бијело и црно фарбана!)

Је л' данас у бродова такав стас,
има л' још људи попут нас,
има л' још мора, има л' земаља,
има л' још вина, које ваља?
Бијела једра и бијела бедра,
својеглава Барбара, Барбара добра,
спора ко корњача, брза ко кобра,
ниједан брод јој није род!

У каквим олујама имадох срећу!
На каквим сам муњама палио свијећу!
Колико пута рекох на сики:
"Купит ћу свићу светом Ники
ако се спасимо Барбара и ја,
e tutti quanti in compagnia."

Какво све море виђех далеко!
Било је једно бијело ко млијеко,
морске смо краве музли јутром,
увечер - бијели крух са путром.
А жуто море жуто ко лимун!
Одонда сам на скорбут имун.

Је л' данас у бродова такав стас,
има л' још људи попут нас,
има л' још мора, има л' земаља,
има л' још вина, које ваља?
Бијела једра и бијела бедра,
својеглава Барбара, Барбара добра,
спора ко корњача, брза ко кобра,
ниједан брод јој није род!

Море је тамноцрвене боје,
стари морнари на палуби стоје.
"Пароне, добар одабрасте правац,
море је густи стари плавац."
"Још један каблић нек прође кроз строј
провјере ради" - налог је мој.
"Барбаро броди, море нам годи,
ниједна ствар није ти пар."
И тако Барбара све даља и даља,
црвеним морем се поспано ваља
e il naufragar xe dolce in questo mar.

Је л' данас у бродова такав стас,
има л' још људи попут нас,
има л' још мора, има л' земаља,
има л' још вина, које ваља?
Бијела једра и бијела бедра,
својеглава Барбара, Барбара добра,
спора ко корњача, брза ко кобра,
ниједан брод јој није род!

Ја ћу чекати

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

Плитко дишем, не трепћем.
Не размишљам, само да не реметим тишину
Ослушкујем стомаком, раменима, очима.

Јер, очекујем!

Треперим, губим тло под ногама.

Тежим да задржим разум при руци.
Бацам поглед на телефон: ништа!

Зидни сат ми је прегласан, ремети ми ослух.

Ватра у пећи му се придружила,
уротили се против мене. 

Ево, и ветар се напољу појачао.
Фијуче, хукти, цијуче, ломи ми наду.

А ја, очекујем!

Буди стрпљив! - храбрим себе.
А ватра пуцкета, сат тиктаче, ветар цмиздри.

Напољу је планина минуса а ја горим!
Горим до тачке топљења.

"Позваћу те", биле су речи
које се претворише у разлог вере.

Допустих себи да будем наиван
иако ме живот калио на опрез, на обазривост.

Очекујем још увек.

Све мање наде има.
Апарат никако да засветли, да задрхти уместо мене.

Куражим своју свест да не пада у очај.
Убеђујем је: - позваће! 

Сат ми дошаптава: " Земља ће окренути цео круг, а ти чекаш"

Нека. Чекаћу.
Много тога ми зависи од чекања, од позива. 

Остаћу да очекујем. 

Јер, рекла је: "Позваћу те".

Ти, сате, и ти, ветре, и ти пећи... идите на починак.
Ја ћу очекивати.

Ја ћу чекати.

Мој први дим

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

    Већ сам дубоко зашао у осамнаесту, а још сам био невин, како кажу. Не, нисам се огрешио о закон по било ком основу, али нисам ни о супротни пол. Мислим, још нисам пробао... нисам имао контакт са женском особом. Имао сам ја контакте, али су ти контакти били онако... додир, пољубац, и ништа више. Оправдање за таквим стањем бих могао наћи у обавези према школи, у средини у којој сам одрастао, а и у мојој стидљивости. Но, стидљивост је природно стање ума, а природа понекад зна да потисне такво стање и да испуни своје обавезе према телу, које је део ње саме.
    Јасна је била из унутрашњости, што целој причи даје некакав смисао, а дошла је код рођака, мојих комшија, да ту проведе распуст. Једне вечери, хтела је да "изађе" и питала ме, да ли негде постоји каква дискотека. У оно време, диско је био појам, који је подразумевао игранку, плес. Наравно, најјача дискотека на југу Србије, надалеко чувена по посећености и квалитету музике, била је у Ораовици. Јасна је потом инсистирала да јој правим друштво, јер још никог није била упознала у месту осим мене. Радо сам прихватио позив, јер бити у дискотеци са једном лепом, згодном, веселом, насмејаном девојком, чинило је посебно задовољство и понос у мени, иако је две године била старија од мене.
    Диск-џокеј се трудио да одржи жесток ритам. После Аманде Лир, следиле су Диди Џексон, Дона Самер, групе Бел Епок, Бони М, Абба... све сами светски мегахитови. И док је ишла песма Тројански коњ, групе Лув, баш када је атмосфера прокључала, а Јасна била примећена са свих аспеката, и када су дугокосе мушке главе почеле да је салећу са свих страна као овце на крмилу, она се издвојила из ђускајуће гомиле и пришла ми.
- Нестале су ми цигарете, има ли у близини продавнице да одемо купити?
- Наравно, има, само је мало подалеко.
- Колико?
- Па... двадесетак минута пешице.
- Хај'мо!
    У повратку смо ухватили пречицу кроз некакав шљивик, где смо, онако у мраку, сели на суву и топлу траву да одморимо, и да она запали. Повукла је пар дима и пружила ми цигарету. Иако сам непушач, нисам је одбио. Мало је недостајало, да на први дим своја плућа избацим кроз уста. Она се почела смејати док сам се ја трудио да ухватим мало ваздуха. Онда ми се приближила и рекла:
- Е, нема дисања, сада ћу те угушити.
    И заиста, својим устима је затварала моја уста, тако да сам опет вапио за ваздухом. А потом... Узела је моју руку и одвела негде где је владала тропска клима. Јасно, дошао је тренутак када је требало продрети у унутрашњост, проширити своје видике, изаћи из чамотиње и упознати чари света који ме окружује. Исте вечери искусио сам први дим и тропску климу!

Каџија

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

   Његова титула, заједно са именом, нема никакве везе с науком. Не, није он одувек имао титулу доктора. То му је од скора. Видео је и чуо како се сви кинђуре некаквим дипломама и разним звањима, та што не би и он? А имао је предиспозиције за то. Испуњавао све услове, чак и оне непотребне. Примера ради, није морао да познаје основ Питагорине теореме, да израчуна квадратуру правоуглог троугла, да користи све падеже при изговору, да разуме шта је рекао или хтео да каже. Хммм... О медицини да и не говорим!
    Његова титула, заједно са именом, нема никакве везе с оштроумношћу. А умео је да запетља ствар до небеса, до васељене... и шире! Криву Дрину да исправи, могао је очас и олако, и то дебело редукованом енергијом. Нема тога питања на које он не би имао одговор. Имао је одговор и на непостављена питања, нарочито на њих. Могао је да води разговор са самим собом. Да, и врло често би себи упадао у реч, али знао је и да се извини. Себи, наравно. А и да прихвати извињење. Дакле, био је увиђаван.
    Његова титула, заједно са именом, нема никакве везе с уметношћу. Но, умео је да критикује све, било да се ради о умо или рукотворини. А ипак, имао је у себи уметничку нијансу, каквом се не може поносити свако. Она, стара српска, о посвађаности два камена на путу, чинила га је неком врстом уметника. Од осталих уметничких праваца могу се издвојити гордизам, безобразија, надменизам, осионија, охолизам...
    Његова титула, заједно са именом, нема никакве везе с ласцивношћу. Од како је негде прочитао графит: "Секс је моја храна, зато сам увек гладна!", најпре је одлучио да "постане" аутор графита. Потом је графит користио у сваком разговору, када би приличио теми, а нарочито онда када би тема потпуно одударала. И по неколико пута би изговарио поменуте речи на свадбама, славама, сахранама, не марећи какав ће ефекат оне произвести код присутних.
    Његова титула, заједно са именом, нема никакве везе с његовом вољом. Јер да се разумемо: није он себи припојио титулу тек тако! Као, одлучио да постане доктор, купио диплому (како је сада ред и закон, а и мода) и упустио се у чин ликовања титулом. Штавише, њему нарочито и није пријало да га неко ословљава по вокацији. Јер, титулу је себи "окачио" захваљујући свом опхођењу, према средини у којој је живео. Заиста не знам ко га је први ословио доктором, али знам да сада, нема тога ко га не ословљава поменутом титулом.
    Његова титула, заједно са именом, нема никакве везе с његовим крштеним именом! Али, име је овде небитно јер, он је др Каџија!

Песмозборење 4

Песма која ми је донела друго место на Песмозборењу 4, 

28. октобра, у организацији УСУД "Поезија 016" Лесковац.

Зашто завесе не навлачиш

Сваке вечери када сат на тргу
откуца двадесет један звук
Немир се јави у мојој души,
у глави затишје, настане мук!

Који тренутак потом чујем
твојих штикли познати тон.
Срце убрза на стотину и више
у ушима завлада нечујан звон.

Зашто завесе никад не навлачиш?
Зашто палиш светло док се свлачиш?
Не затварам очи пред таквом сценом.
За тај призор плаћам сваком ценом.

Очи клизе за твојом силуетом
све до угла иза кога живиш.
Само те пратим, не смем ти прићи.
Можда ме због мога страха кривиш!?

Зашто завесе никад не навлачиш?
Зашто палиш светло док се свлачиш?
Не, не затварам очи пред таквом сценом.
За тај призор плаћам сваком ценом.

На слици десно: Горица Додеровић, реномирана лесковачка песникиња, и моја маленкост.

 *   *   *

У ревијалном, музичком делу представе,
наступ са својим другарoм и пријатељем:
Драган Величковић, сликар, песник,
текстописац, музичар, композитор...







На слици десно:
Драган Величковић и моја маленкост.

Оброк

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

    Почетком седамдесетих, до села није постојало превозно средство. У летњим условима, пешаци би каткад ,,ухватили" задружни трактор, који је месну продавницу снабдевао кућним потрепштинама. У зимским условима, за савлађивање седам километара раздаљине, неопходне су биле само добре, гумене чизме. А пешачило се до школе, до фабрике или до Дома здравља. Срећни су били они којима пешачење није било предуслов за неку неодложну работу.
    Боце је пешачио свакодневно, шест дана у недељи. То је од њега захтевао посао. А посла је било толико, да се радило у три смене, јер је извоз производа онда нагло скочио. Фабрика штофова је у то време радила пуном паром. Боце је био марљив радник у одељењу ткачнице, а опслуживање разбоја није давало ни дашка одмора опслужитељима. Долазио је с посла уморан, а на посао одлазио још уморнији.
    Једне децембарске вечери, када је после седам сати шетања око разбоја, и сат и по табановања до куће, најзад дошао кући, није ни сам знао да ли је више жедан, гладан или уморан. Соба је одавала мирис неке пријатне ђаконије и још увек била топла, иако се шпорет већ беше загасио. Деца и супруга већ давно беху у сну и он, не желећи да им нарушава сан, узе шерпу с краја шпорета, чији је садржај, њему гладноме, личио на какву топлу чорбицу. ,,Баш лагана вечера" - помислио је. Када је довршио свој оброк, казаљке се на сату сјединише тачно између јединице и двојке. Била је поноћ, а он се убрзо увуче у топлу постељу и још брже заспа.
    Увек док је радио у другој смени, његова Јела га никада није рано будила, већ би га пустила да спава колико је хтео. За то време, она би децу спремила за школу, а потом би се усмерила на спремање доручка и на остале радове, који су били пука свакодневница за вредну домаћицу.
    Боце се трудио да повеже прекинуту нит на разбоју, али му је то слабо полазило за руком. Баш када је мислио да је на домаку везивања чвора, чуо је како га дозива његов шеф и нит оста невезана. ,, Боце! Боце!!"
- Молим, шефе.
- Боце, што бре, неси вечераја?
Тада се Боце пробуди и схвати да му се обраћа Јела, коју је малочас назвао шефом.
- Како бре, несам?
- Па, видим, у рерну сам ти оставила ђувеч, а он неначет!
- Ја, бре, вечера неку чорбицу, беше на крај шпорет.
- Леле, бре, Боце, ти си изеја помије за свињу!
- А, такој ли је?
- Пал сам ти бре, направила ђувеч, знам да га волиш а ти ни да пробаш...
Боце више није слушао Јелу. Устао је, обукао се и узео тепсију нетакнутог ђувеча. Однео је право код свиње и изручио у корито. Када се вратио, жена га је прекорно питала:
- Па, што тој работиш, бре, Боце, што даде ђувеч на свињу?
- Ако сам ја изеја њојан оброк, она ли да остане гладна!

  

Јесењи берићет

- Ови бистри су најмутнији!

- Опран новац једноставно испари!
- Живимо широм града, а као да смо у строгом центру.
- Нешто размишљам... политичар, мора да је продукт грдне грешке научника, при укрштању гугутке, кукавице и грлице.
- Није тачно да нам лоше иде зато што немамо добре политичаре! Људи, који се код нас баве политиком, пљунути су политичари!
- Само одабрани волови постају волине.
- Политички оркестар нам делује монотоно. Све саме трубе.
- Неког из редова политике сам желео у лепи стих опевати, али ми ниједан прикладан не пада на памет.
- Прдеж је продукт (по)грешних мисли, који се из тела избацује на праву страну.
- Седну у фотељу, запале цигару, запале народ, а затим запале!
- Тајна његовог поштења је у брзом искрадању!
- Свет се окренуо наопачке. Не можемо га исправити, таман дубили на глави!
- Евнух је изгубио судски спор. Није имао сведоке.
- Јутрос ми је телефонирано с врло високог места. Порука је била недвосмислена: "Малтер, дете!"
- Наш је вођа врло активан. Не прође дан да негде нешто не излаже!
- Узрок пораста водостаја треба тражити у паду нивоа земљостаја.
- Хоће ли власт и опозиција смети на отворени дуел? Хоће, смеће и једни и други.
- Непријатељ је пристао да нам исплати ратну одштету у неколико рата.
- Не питај ме како сам завршио на ортопедији, тако ми се заломило.
- Захваљујући напретку науке, данас видимо како је еволуција почела. Дакле, најпре су завладали једноћелијски организми.

Идем Дунав шетам кеј

    Шетам се по Земунски кеј, гледам си работу, ал гледам и београдску господу. Госпође извеле керови да ги прошетав, а и неки керови извели своје госпође. Рашетало се тој на све стране. Једна госпођа, друнтава ко њојно куче, с једну руку држи сиџимку на куче, а здругу придржује шешир да вуј га ветар не акне у Дунав. У један ма, оној кучиште заврну гузицу у траву па искара неки параманцаћи. Таман оно заврши сас олакшување, те ти гу друга џукела, дотрча па поче да души. Ја седо на оближњу клупу, па реко малко це дзверим. Ете ти гу и онај дринтава и она заврну гузицу па седе до мене. Ја, ај да будем културан па ће гу питујем:
- Госпђо, чи је ав, ав?
Она малко љутито одговори:
- Није то Чивава, ви сте прости, не разумете се у пасмине. Ово је Патуљаста пудла и то са педигреом, а немате појма колико је плаћена.
- Ма, видим ја да је патуљасто, ал не да искарује сукарци, него нумем ти кажем. Баш тој се и ја дзверим колки кучјак исара из гузицу, куде ли му стаде? – дођо и ја малко до реч, ал боље да несам. Јао, кад си она нададе берију:
- Ма, какав вучјак? Ви не схватате у каквој сте заблуди! Ја не знам какав сте то човек. Зар не знате да су животиње врло племенита створења? Човек који мрзи животиње...
    Помисли се, помисли... реко, ова ил не чује добро ил ме не разбира кво вуј зборим. Море, беж да бегам док ме неје замочало или уапало оној живинче, ел већ поче да се мота око моје ноге. Остаде она да се чепати на клупу, ја си отидо, боље него да сам у заблуди! Отад намрзo и кучишта, и земунске госпође, и шетање, и кеј, и Дунав...

Ствар слободне процене суда

    Ратко је био човек пријатне спољашности и туробно-конфликтне унутрашњости. Када га човек посматра за време његовог ћутања, рекао би да пред њим стоји сва доброта овога света, сажета у једном телу. Он и јесте био мало дебељушкаст, те си заправо, имао утисак да га управо доброта чинила таквим, а не прекомерно уношење хране, у спрези са ленчарењем. Тај никада у животу ништа теже од кашике није подигао. Многи су изразили сумњу у његово очинство над својом децом, јер се и за то морала подићи извесна ствар. Уз то, био је и апсолутни аналфабета. Али није марио за то.
    Знао је да посматра док се оре њива, коси трава или прска виноград. Наравно, увек би раднике-надничаре корио због нечега, а ни њему није било јасно због чега. Да је бар умео да саопшти грешку, људи би исправили, овако... Због такве његове природе, људи су почели да га се клоне и избегавају сарадњу са њим. А када је почео да их јавно вређа, како су неразумни нерадници, како би он све то стрпао у рудник, већина му је потпуно окренула леђа, Још су почели и да му се подсмевају, најпре "у четири ока" а потом и нашироко. Сада си на сваком углу могао чути:
- Хајде да се склонимо с улице, ево га иде аналфабета.
Ако си хтео да некога жестоко повредиш, довољно је било рећи: "Није штета да те јебе аналфабета", док би други додао: "Никако! Намножиће се"! Када га је једном приликом на путу срела кратковида баба-Роска, не препознавши га, назвала му бога и признала како не би волела да се сретне "са оног налабету", он јој је узвратио питањем:
- А ти, шта чекаш, што не мреш?
Чак и деца су га зачикавала. У та времена, играрија деце је била оријентисана тамо где је било прашине (у сувим данима), или блата, ако је било кише. Мали Микица је вечито имао подерана колена, слину између ушију, и руке блатњаве до лаката. Тога дана, када се Ратко зауставио покрај Микице, малиша је од фино умешеног блата покушавао да усправи људску фигуру и на њој наметне округлину, која је требала да представља главу. Ратко упита Микицу:
- Шта то радиш, дерле?
- Ниста, игам се.
- Како ништа, видим мешаш по блату. Једеш ли га, бар?
- Па, павим си цовека.
- А, има ли име тај твој цовек?
- Има. Вика се Афадета!
    Ратко није више могао да подноси таква понижења од својих суграђана те је неколицину њих тужио суду јер су га називали аналфабетом, што њему није нимало пријало. Његов адвокат је, поред вређања, навео стотину разлога да се туженима пресуди. Судија је озбиљно приступио овом судском поступку и донео пресуду да се виновници морају казнити по закону, јер су без сумње, нанели моралну штету оштећеноме и окрњили му углед у друштву. Онда је судија позвао све странке у спору да потпишу пресуду. Када је дошао ред да и Ратко потпише, он је затражио јастуче. Судија га је нетремице посматрао само пар секунди, потом се окренуо записничарки и рекао:
- Увуците, молим вас, у машину нови папир.
Онај, који је до скора држао у руци, већ је био згужван и адактиран у корпи за отпатке.

Синусоида

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

    Свет од свог постанка живи по обрасцу осцилације. Разне пандемије и ратови су смањивали број људи на Земљи, али би се губитак, брзо и многоструко надокнадио. Критичном бројком проглашен је девет милијардити новорођени становник. Нешто се хитно морало учинити на суспензији повећања популације, а потом и на смањењу броја људи. Природни ресурси за опстанак врсте су били на ивици ишчезнућа. Човечанство је било у агонији и пред колапсом!
    Данас су у граду Чистачи ухватили шесто осамдесет шесторицу презрелих. Поред њих, уловљен је велики број скитница, четири просјака, десетак бескућника и неколико неудомљених малолетника. Све њих, угурали су у контејнер, у коме је већ било на стотине људи. Дакле, поред презрелих, било је подоста зрелих и неколико зелених. Ови зелени су правили највише проблема у контејнеру. Чак и ту се нису одрицали примене својих, лоповских вештина, иако им украдена ствар није могла служити ничему. Највећа посластица и ужитак Чистача, био је лов на пензионере. Њих су са посебним сладострашћем пецали. Тиме су Друштву чинили двоструку корист: смањивали би оптерећеност Буџета и затварали би једна уста са сваким, новим, упецаним пензионером. Презрелима су називани сви они који су имали више од седамдесет година, дакле они, који више нису могли ништа дати Друштву. Лов се дешавао само по градовима, јер села давно запустеше и предадоше се природи.
    Огромна летелица попут хеликоптера је полако почела да диже препуњени контејнер, а он се полако нагну на једну страну, где је превагнула тежина. У њему је било преко две хиљаде душа, иако су конструктори предвидели да у њему једва може стати до хиљаду шесто. Летелица је отишла у правцу океана, тамо где се налазило Уточиште. Иако стотинак километара удаљено, Уточиште се могло уочити са обале. Само острво није било уочљиво, можда због црног дима који је прекривао целу област копна и добар део водене површине.
    Спровести идеју чишћења по налогу светских моћника био је сложен задатак. Осмислити један тако велики пројекат, за творца Уточишта је био изазов. С друге стране гледано, размишљање му је блокирала савест. У сукобу та два супротстављена фактора, победио је новац, као општи интерес. По његовим плановима су на одабраном острву, далеко од очију јавности, први радови око ископавања почели врло брзо након завршетка пројекта. Како је острво било вулканског порекла, то се и није много копало по њему. Дакле, огромна и дубока јама је већ постојала, само је мало преуређена. Уследила је бетонажа, а када су костури пећи изграђени, њихови врхови од сто двадесет метара, још увек су били под земљом. Све је то у наредним месецима затрпано земљом, осим отвора на врховима осамнаест будућих пећи. У наредним месецима уређивана је унутрашњост тих вертикалних хангара, уградњом грејача чија се снага мерила у гигаватима.
    Најпре је атомски рат истребио скоро трећину човечанства. Тровање људи путем хране, воде, лекова и вакцина није дало брзе и очекиване резултате, Друштво се одлучило на радикалнији потез. Осмишљен је програм Уточишта! Ројеви мегахеликоптера су са свих праваца доносили контејнере и одлагали их на покретној траци, која је имала само један задатак: допремити гвоздену амбалажу са садржајем до руба отвора. Хангар је гутао овакав пакет за трен ока. Растопљени метал некадашњих контејнера је из пећи излазио на посебном месту, где је уједно био спреман за ливење нових контејнера. Садржај контејнера је излазио увис у облаку дима, а пепео је посебно складиштен.
    Иако је оваквом праксом, са лица Земље збрисана половина човечанства, то је још увек било далеко од зацртане бројке. Људи су живели у невиђеном страху, какав није забележен од настанка света, завладао је општи трепет. Никада ниси могао знати по ком основу можеш бити контејнеризован. Што је најгоре, ни из далека се није назирала доња тачка синусоиде зла и терора, по којој је свет у осцилацији живео.
  У некој поодавној прошлости, у двадесетом веку прошлога миленијума, или још тачније, крајем седамдесетих и у раним почецима осамдесетих, цивилизација је на земаљској синусоиди битисања, достигла своју највишу тачку. Свој морални, културолошки, ментални и хумани врх, свет је доживео онда. После тога почео је суноврат свих вредности и тај се процес није зауставио. Напротив, убрзао се! Једино што је човека онда могло охрабрити, била је нада у чињеници да синусоида пропасти има и доњу границу. Нада је била узалудна! 

Покорна гордост

    Некада, не тако давно, када је свет тек почео мирисати на цепање атома, живеше негде у далекој земљи на истоку, човек по имену Динг-Понг. Не, није био он нити филозоф, ни ујединитељ, ни реформатор... бејаше поштар, тек. Са својом скромном платом није могао да закрпи све рупе у свом домаћинству. Живео је бедно али весело. Увесељавале су га две кћери, Ћиу-Ћи и Ћиу-Ћа, од јутра до мрака. У кући је поред њих било весело и када је било оскудно у јелу и пићу. И када би дошао с посла уморан и изнемогао, оне би му дале снаге да се поигра са њима, и зачудо, снага би се враћала у његово изморено тело, а његов дух би био испуњен милином, какву не може описати ниједна писаљка на свету.
    Једнога дана, када су девојчице стасале и формирале људе у себи, нису више могле поднети да гледају оца како изгара, трудећи се да их усрећи,  те одлучише да напусте гнездо своје и да своју човечност опробају негде у белом свету. Тиме ће се скинути с врата своме оцу, а можда некако и саме допринесу свеопштем породичном бољитку. Нису ни саме знале где и куда треба отићи, ипак су се одважиле на далеки пут у непознато, у неко ново искушење, у трагању за срећом.  Неизмерно жао би оцу што његове птичице одлећу, али то пред њима није исказивао ниједним гестом. Успешно је то прикривао а у души се ломио, рушио...
    И пре но што његове иконе кренуше на пут, позва их отац да их благослови и посаветује како да се опходе према свету, који је препун изазова и разних зала. И рече им:
- Кћери моје, децо моја, казаћу ћу вам један догађај из мог детињства. Нека вам он увек буде на уму, нека вам он буде амајлија, невидљива али делотворна! Када сам имао три и по године, упао сам у онај, сада затрпани бунар, који је још онда био пресушио. Нашавши се доле на дну, сам са собом, најпре сам дозивао помоћ али узалуд. А онда сам схватио да се морам прилагодити новонасталој ситуацији, да се понизим пред бунаром и да кроз ту понизност, покушам да нађем излаз. И покорио сам му се, а он ми је омогућио да га што боље упознам. Тек тада сам уочио да бунар није само рупа у земљи, већ више од тога. Изнутра је озидан каменом у круг и ја сам брзо схватио да се ногама и рукама могу ослонити на то камење. Решио сам да онда покорим камен за каменом. Са сваким мојим новим ослањањем, ја бих начинио корак више. Што сам више каменова покоравао, био сам ближи врху. Врло брзо сам не нашао изван бунара, без ичије помоћи. Сами бунар ми је помогао. Бунар је био покорен, али чак и тада нисам осећао гордост према њему већ поштовање, дубоко поштовање! Идите у свет, који ништа друго није до обичан, али непресушни бунар. Верујем да ћете с њега пити воде.
    И загрлише кћери оца свога, и пољубише га у знак поштовања и захвалности на мудрим речима.

Ником ништа

Разговор трију персона, од којих је прва бринета. (Остале две мора да су плавуше, да би виц имао смисла)
- Увек када одем у Дом здравња, имам страх од дентисте.
- Ја се бојим стоматолога.
- А ја од зубара!
Ако се неко насмејао, насмејао се је, ако није, ником ништа. Мени је била обавеза да текст објавим, а највеће задовољство ће ми бити сазнање, да сам неку особу подсетио, да у усној дупљи има кваран зуб.

*   *   *

Био сам код лекара. Прописао ми је неке огромне капсуле против некакве упале и рекао да их користим анално. Мало сам се изнервирао због очекиваног појашњења око детаља у вези терапије. Отишао сам у апотеку. Апотекарка ми је уредно спаковала лек и рекла да га користим ректално, и тиме долила количину нервозе и мој нервни систем. Скроз изнервиран, отишао сам кући и капсулу набио себи у дупе. Замислите, сутрадан већ ми је било боље!

Једнакост

    Жене се поприлично изборише за родну равноправност и једнакост. Настадоше професорке, судинице, полицајке, војникиње... Сходно овоме, што се тиче хороскопа, није ми јасно како превести и применити родну једнакост за жене рођене у знаку Овна, Бика, Рака, Лава, Стрелца, Јарца. А где су у овом случају мушкарци? Ваљда и они имају права на родну једнакост. Замислите: мушкарац а Девица, Шкорпија, Рибе?! Мушкарци рођени у знаку Рибе су двоструко срозани: ем у женском роду, ем у множини! Па докле више?
 И сад, како уградити родну равноправност у свим овим случајевима, а да не дође до повреде достојанства, како код жена тако и код мушкараца?
Можда би речи Овница, Бичица, Рачица, Лавкиња, Стрелкиња, Јарчица или Јаркиња, биле идеално решење за женски род. Што се тиче мушког рода, Девац, Шкорпион и Рибац су називи који би могли савршено пристајати мушкарцима.
Да не буде забуне, за жене никако у ову сврху не користити речи: Овца, Крава, Коза, или за мушкарце Сом, Гргеч... Али, ко зна, можда све ово и прође кроз Парламент... тамо у тој Јевропи, а потом и шире.
    Има ли смисла? Има, ако нема начина! И обрнуто.

Само поглед

     Немам обичај да нудим помоћ, рачунам да, ако некоме треба помоћ, замолиће. Али, наш човек није научио да моли! Наш човек захтева! Наређује! Тражи и у тој тражњи сматра да си обавезан да пружиш помоћ, без обзира да ли си у могућности или не. Да ли желиш помоћи? Да ли хоћеш помоћи? 
     Да ли такав човек заслужује твоју пажњу, а камо ли помоћ? Можеш му ти помоћи, данас, сутра, у среду, септембра...и тако небројено пута, али чик не пружи му помоћ 1001. пут. Најеб'о си к'о жут! Има за твој лош карактер да зна пола нације и добар део дијаспоре. Све дотадашње помоћи су небитне, падају у воду, губе на значају, топе се!
     Е, ја сам имао случај! Мој случај је наш, нашински. Пролазим сеоском улицом, а људи изнели свој берићет и чекају утовар. Гомила џакова са разним пољопривредним производима чекају своја леђа. Један сељак напиње паковање кромпира, не би ли га упртио на своја леђа. Видим мучи се сељак, џак тежак, а човек упоран. Нисам чекао да троши речи и губи снагу на тражење помоћи. Пришао сам и својски му помогао да га смести на његова истрошена, али још увек жилава леђа.
     Помогао сам јер ми је "затражио" помоћ. "Замолио" је, лепо, културно. Сама његова намера да се натовари џаком, била је индикативна, а тежина џака је то и потврђивала. Тај тренуткић његовог погледа у мом смеру био је ништа друго до дубоко скривена молба за помоћ. Био је то један од оних погледа који говоре. Такви погледи могу изговорити једну реч, а могу у трену изручити и товар информација, тежи од његовог најтежег џака. Не бих описивао сељака јер сељак је свуда исти, као да постоји образац или калуп по, коме се постаје сељак. Углавном, то су мучене душе, вечито ниподаштавани од ала и врана, коме је непознаница свака врста лагоде. А поглед им је увек питом, кротак, молећив, пун разумевања за све оне који немају разумевања за њега самог.
    Таквом човеку бих помогао небројено пута, јер он се не би наљутио да сам само прошао. Могао сам мирно проћи поред њега, али не и поред његовог погледа! Топлину тог погледа и товар захвалности, осетио сам на својим леђима док сам одлазио.

Јагода

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

    Нашо село се наоди између два брденца. Куће су распоређене ко млад месец или, још боље, ко срп. Кад је Млађан биров имаја да саопшти нешто, он отиде на једно брдо па повика с онај, његов, дебел глас:
- О, сељани... ани... ани... ни...и! Вечерас у седам сати... ати... ати... и...и! Збор куде селски дом... дом... ом... ом!
И такој, од брдо одјекује док он вика. После се пребаци на друго брдо и све тој понови, да га сви чују. И увече се зберу људи из цело село, а кмет им саопшти кво и куде це работи на кулук. А кулучило се, попраљали се путеви накуд браништа, лојза, њиве... Ил је па била организована нека моба, што је стари српски обичај да се некоме помогне, ако гради кућу ел плевњу.
    Јагода беше најубаво девојче у село. Кум ич неје погрешија што вуј дате такво име. Образи си вуј беоше црвени ко зрела јагода. Ал не би погрешија да вуј је даја име Вишња, ел Малина. Имаше малињасте очи и вишњасте уснице. Кад обучеше оној ткано сукњиче, па кад завртеше здупенце и онеј вретенасе ноге, завртеше памет на сви. Е, она идеше по кулук и млого певаше. А младиња момци, не да су имали вољу за работу кад она запева, него нумем ти рекнем.
У тој време је из Земун, у нашо село, доодија онај другар на Ивана, Драган. Заједно су студирали там. Тај Драган беше убаво, кротко момче, и благоречив. На стари се увек јављаше сас "добардан", затој су га старији и волели. Младиња момчадија га несу млого мирисали. Ем играше лопту боље од сви, ем се беше загледаја у Јагоду. И после неколко године, одведе гу. Шћеш, судбина ти је тој. Ете, заволели се, па âко су се и узели.
Ал, неје туј крај. Туј ти је почетак, бато мој. Кад гу одведе у тај Земун, представи гу на мајку си:
- Ево, кево, ово ће ти бити снајка, јебо те! Она потиче доле са југа и знаш како је доле, тебра, јебено мрак!
А на Јагоду представи своју мајку:
- Ево, Јагода, то ти је кева, јебо те, готивите се и неће бити мрака.
Увече, кад легнуше да спију, Драган си рече на Јагоду:
- Е, Јагода, дошло је време за мало авантуре и оно... знаш? Сада ћемо имати секс, јебо те.
- Кво ће имамо?
- Секс, драга моја. Имаћемо секс, пошто до сада о томе ниси чула.
И... беше си му работа, а после туј работу...
- Ето, Јагода, то ти је секс!
- Тој секс?
- Да, то је секс, јебо те.
- Е, мој Драгане... секс куде нашога бирова, Млађана...
- Онај што има дебео глас?
- Тај, дабоме, али не му је само глас дебел...

Последице летњих врућина

- Истински сам филмофил. Месечно, обавезно погледам понеку акцију, а седмично авантуру. Хорор и комедију гледам сваки дан.

- За леп изглед народа побринула се власт. Свакодневно га гланца.

- Надао сам да припада некој научној грани. Својим деловањем нас уверио да је остао на нивоу балвана.

- Да нису људи мало претерали са родним опредељењем? Ето, човек који је до јуче словио за вепра, ових дана је постао свиња.

- Или се смири, да разговарамо као људи, или сачекај да се и ја изнервирам!

- Нема сумње! Точак је измислио онај на коме су се кола сломила.

- У циљу повећања продуктивности, јуче сам у предузећу седео један сат дуже.

- Многи су лето провели тамо где је плаво и слано. Ми, слабостојећи, проводимо се где је депилирано и слано.

- Радила је с њим шта је хтела. Имала га је у шаци!

- Власт и народ се баш заузели једни за друге: први, да други презиме, а други, да за прве нема зиме.

- Баш када су помислили да сам одсвирао, ја сам им засвирао.

- Када у аутобус уђе нека згодна дама, део мене је увек спреман да устане!

- Наш је вођа висок, крупан, дебео... Три човека је покварио.

- Стигли смо до дна. Сада идемо на горе.

Поправка

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Имам 58 година. Као електричар сам радио 36 година. Поред тога, све врсте инсталатерских радова сам обављао увек када је слободно време то дозвољавало. Такође, поправљао ТА пећи, бојлере, шпорете, усисиваче, решое, пегле, фенове... Увек би ме неко звао да нешто одрадим, дорадим, поправим.
     Јутрос устанем мало касније него обично, што је необично. Током јутарњих активности,
зазвони телефон и стрефи ме још једна необичност. Јутарњи женски глас вели:
- Добро јутро, је ли то Јован електричар?
- Да, изволите.
- Да ли бисте, мајсторе, могли доћи код мене у стан на једну интервенцију?
- Наравно, али о чему се ради... мислим, хтео бих знати какав проблем имате?
- Па, видите, ја бих хтела да ми нешто покварите.
- Како?! Како то мислите, да вам покварим, ваљда да вам поправим? Да нисте можда...
- Не, није грешка. Ја бих хтела да ми нешто покварите, наравно, платићу као да сте поправили.
- У реду, слушам вас.
- Видите, овако: имам усисивач са којим се служим већ двадесет и више година, тачније, добила сам га као свадбени поклон. Тај усисивач не бих мењала за све ове нове турбо, водене, роботске или антиалергијске усисиваче, разне парочистаче, и тако даље. Он ради савршено и ја сам презадовољна његовим радом.
- Хм! Па, у чему је онда проблем?
- Проблем је у томе што сам његов кабл, једном... скоро, повукла мало јаче и нешто је у њему кврцнуло.
- Значи, треба да поправим тај механички део усисивача и...
- Не, не треба ми поправка. Дакле, када се десио тај кврц у њему, се кабл неконтролисано, сам увлачи у усисивач и отежава ми рад. Мени сада треба да се поквари тај механизам који увлачи кабл.
- Али, кабл ће вам свеједно бити увек ван усисивача, сметаће вам и мораћете га...
- Мени тако одговара. Да ли прихватате посао?
- Реците ми адресу, долазим за двадесетак минута.
     Након тога, узео сам неопходан алат, сео у ауто и кренуо пут адресе, где бих требао нешто поправити... или покварити да би било поправљено.. ни сам не знам. И у мени се десио неки кврц!

Изам

 *Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

    Тога дана телефон у њеном стану није зазвонио. Ниједном. То је приметила тек у вечерњим сатима када је зазвонио телефон у некој индијској серији, коју је пратила тек да би имала о чему да чаврља са својим пријатељицама. На спавање је отишла са извесном дозом неспокоја у себи. Сутрадан, из књиге је узела последњу педесетицу, коју је заменила у оближњој мењачници, свратила је до продавнице да себи купи свакодневне потрепштине и, у повратку, приметила да живи на петом спрату. Знала је она где живи, али то до сада није било приметно. Овога пута, сто двадесетак степеника су изазвала неке промене на њеном срчаном ритму, који је премашио број степеника. Осећала је умор, ноге су јој пулсирале, а прорадиле су јој и знојне жлезде, баш су прорадиле. Њених сто четрдесет осам годишњих доба су одавала број година, којим је била оптерећена. Када је закорачила у своју гарсоњеру, са радија су управо текли стихови групе Балкан:

"... он је тридесет пета-шеста

не разуме сваки изам.

Он је тридесет пета-шеста

подмеће леђа за реализам..."

- Каква случајност? - помислила је, повезавши стихове са својим психофизичким стањем.
     Радила је као певачица, конобарица, колгерла, пословна пратња, пријатељица, другарица, љубавница, супруга... глумица. Глумила је све шта је било потребно, а за сваку ролу је награђивана, у зависности од воље клијента. Солидне приходе је имала за њене прохтеве, мада, увек је недостајало нешто мало више. "Да је бар још толико, па да могу штогод приштедети" - рекла би у себи, понекад. А тражена је била и то најчешће телефонским позивом. Без шминке је лепша била него са њом. Арчила је своје године, не марећи много за последице. Њен минули рад се могао дефинисати у једној реченици: многи су је имали, а она није имала никог. Но, све у свему, задовољство је преплавило њен дух и тело, и била је уверена да ће такво стање трајати вечито.

    Имала је потребу да мало обогати свој речник и решила је да прочита једну књигу, али коју? На наговор својих пријатељица је прочитала "Алхемичара" Паула Коеља и потпуно се разочарала. Очекивала је од романа много тога, али не и то да ће главни јунак морати тако далеко да путује, са јединим циљем да би сазнао нешто битно. Та битност је у њој изазвала буру нервозе јер је подразумевала повратак јунака на полазну тачку, као императив сазнања првобитне битности. Но, касније, књигу је почела да користи у друге сврхе. Управо у то време, упознала је Властимира, дугогодишњег "Швајцарца". Власта јој је, у знак пажње, купио поменуту гарсоњеру, а све због њеног умећа и марљивости у кревету. Та акција и креација њеног фелациа, за њега је била луда комбинација. Оваква врста задовољства је оставила траг. У књизи се у то време увек налазило по неколико швајцарских "паука". Овога јутра паукова је било на све стране стана, у сваком ћошку, сем у књизи.
   У том моменту, зазвонио је телефон! Тркајући се са самом собом, прихватила је слушалицу и весело рекла: "Молим"!
- Добар дан, зовем из поште. Због неизмирених дуговања биће вам...
Даље није слушала, а слушалица се сама спустила на свом месту. Ноге су је полако спустиле до пода, даље нису могле. Тада се први пут "чукнула у главу", што би рекли старији из лесковачког краја. И још нечег се сетила: "Ће те пита старос куде ти је била младос", говорила је њена баба Коса, која је управо из тих крајева потицала.

Где си био?

Нигде!

Шта си радио?

Ништа!
За шта подмећеш себе?
За неки изам! Ваљда.

Роксанда

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
  
   Увек када приповедам о Роксанди, прожме ме језа по леђима и обузме талас хладноће читавим телом. Никада још нисам осетио равнодушност док се о њој говорило. С тога, баш сам се трудио да и не мислим о њој. Многи су хтели да штогод сазнају, ја сам тежио да све заборавим. Они су питали, ја се правио глув. И пре Наталије, разни представници разних медија су желели да забележе нешто, да направе сензацију од приче, али узалуд! Све би остало ту где је и испричано.
     Наталија је на Универзитету у Београду, одељење за новинарство и комуникологију, завршавала студије. Пре стицања звања дипломираног новинара, хтела је да своју професију "докторира" интервјуом са каквом врстом култивисаног сељака, који је нешто знао о Роксанди. Одабрала је мене, а ја је нисам могао одбити јер, била је ћерка моје добре пријатељице. Пристао сам на неки вид "медијације", мада сам знао да од посла неће бити ништа. Њен интервју је унапред био осуђен на неуспех јер је хтела да пише баш о њој! А то још никоме није пошло за руком. Упозорио сам је, а она је била више него упорна. 
     Стигла је тачно на време у договорену недељу 20. јуна. Дан је био сунчан и сувише топао за свој календар. Са собом је понела и више од неопходне опреме: батеријски магнетофон, мобилни телефон, диктафон, свеске, блокчиће, оловке, фломастере... После испијања кафе, кренуо сам са причом и скренуо јој пажњу да ми не поставља потпитања и да ме не прекида. Она је укључила свој уређај за снимање звука и латила се оловке и свеске. 
     Роксанду сам јој представио још из раног детињства, као врло чудну девојчицу, које су се сви клонили. Моја покојна баба Стеавана је о Роксанди причала увек у неком грчу, никада опуштено. По њеном приповедању, Роксанда је, још као сасвим мала, ножем заклала кокош. На то и није придаван неки посебан значај, али после кокошке заклала је једну од оваца које је чувала. Годину дана затим, такође ножем, заклала је своју бабу на спавању. Мештани су се узнемирили, а њени родитељи су смештени у лудницу, одакле су касније извежени у сандуцима. Роксанда је остала сама. Ликом је подсећала на Пипи Дугу Чарапу, али без кикица. Дакле, ликом је била симпатична али испод коже тињало је зло! Када је мало одрасла и задевојчила се, нико је није желео просити, сви су је се плашили. У међувремену је, тако се бар говорило, почела да врача, да баца чини и црну магију. Причало се да је многе мушкарце избезумила, а неке чак отерала у самоубиство. Свако ко је бар на тренутак остајао сам са њом, осетио би тиху језу уз кичмени стуб и жмарце како га подилазе, па све до "дизања" косе на глави. Сви су је избегавали, осим оних који су у њој видели прилику да некоме доскоче. Тихо се и кроз зубе говорило да је вештица, да је склопила савез са Ђаволом. 
     Како се и под којим условима она удала за Страхињу, то нико не зна. Он је потицао из сиромашне породице и таман се био зачовечио. У наредних седам година, родила је двоје деце, а Страхињу потпуно рашчовечила. С тридесет и неколико га је подземљила. Наставила је да ради свој посао. Неке непознате и "мрачне" жене су је посећивале. Ни са ким из села није била блиска. Године и године су протутњале нашим селом, њена деца се одомила далеко од колевке, негде у белом свету. Врло често је Роксанду рано изјутра одвозио и касно увече довозио црни џип. Живела је повучено, сама, зашла у шестој деценији живота, а контакти са комшијама су били сведени на штуро "добар дан".
     Тог поподнева, врео ваздух загрејан августовским сунцем, натерао је људе да не излазе из својих кућа. Тек у вечерњим сатима када је ваздух постао ређи и подношљивији, робови врућине су измилели из својих домова. Нико није обраћао пажњу на Роксандину башту, која је претходне и те вечери остала незаливена. Сутрадан, њен изостанак је већ био приметан, а тек око поднева, неки су се почели распитивати зашто се не појављује напољу. Поподне се већ скупило пола села те су се сложили како је неопходно да провале улазна врата. Они одважнији, који су први видели сцену у спаваћој соби, данас или нису више међу живима или су са каквим психичким последицама. Наиме, Роксанда је затечена мртва у свом кревету, лежала је полеђушке гола, без иједне огреботине. Једино је њена глава била прекривена јорганом, тачније остацима јоргана. Читава трећина јоргана је недостајала. На столу поред кревета затечена је заклана и очерупана кокош. У њеним устима је пронађен садржај којим се пуне јоргани, памук, вуна и перје, а на њеним дојкама и по стомаку су уочене црвене мрље, вероватно од кокошје крви. У соби је било хладно као у фрижидеру, тако да је тело остало читаво, а термин и начин Роксандине смрти је остао мистерија. Њена сахрана је била прича за себе, али не бих о томе.
     Тиме сам завршио причу о Роксанди вештици, а Наталија је све време пажљиво слушала и хватала белешке, док је диктафон то чинио на свој начин. Није ме прекидала у излагању. Тек када је схватила да је причи дошао крај, нагласила је да јој је необично хладно, захвалила се на причи, на брзину се поздравила и отишла. Сутрадан, око шест сати изјутра, робудила ме звоњава мог телефона. С друге стране је била Наталија. Осетио сам да нешто није како треба. Била је скоро уплашена, али оно што ми је казала није ме изненадило:
- Ништа!
- Шта, ништа, Наталија?
- У свесци само неке шврљотине... више личе на неразговетне знакове, а на диктафону само шуштање и по неки језиви цијук! Ни речи од онога што сте говорили!
- Жао ми је ако си очекивала нешто другачије. Роксанда је то.
      У свему овоме, ја сам био само неми посматрач, случајни пролазник. Јер, ако бих потпуно појаснио моју улогу у целој овој причи и открио још неке детаље, прича не би ни овог пута била забележена.

Нисам таки

Рекла ми извесна особа са ФБ-ка да ми не жели бити пријетељица, уз образложење:
- Најпре пријатељи, а затим почну удварања, па моје одбијање, па њихова упорност, а када не успеју, на крају се наљуте и оду!
Рекао сам јој:
- Нисам ја таки. И када све могућности буду исцрпљене, ја ћу и даље остати упоран!

О курсу

     Курс је једна од нјаважнијих именица у свакодневном говору. Поред личне заменице Ја, курс се држи на високом другом месту, по важности и употреби. На океанском пространству, брод не би имао сврху пловидбе да нема курса, кога се чврсто држи. Значај курса је и те како важан у паритету монетарних валута и њиховом међусобном односу.
- Колико се данас, по курсу, плаћа за један долар?
- Извините, само да погледам курсну листу!
Курс илити течај, можемо срести на сваком кораку. Примера ради, данас сваки политичар, судија, лекар... мора да има завршени некакав курс. Не може без курса да ради на неком важном и одговорном радном месту. И лет авиона има свој курс. Он спада у дуже курсеве. Насупрот њему, постоје кратки курсеви па чак и скраћени, али сви имају исто дејство. У политичком жаргону, они неопредељени се држе средњег курса. Углавном, не ваља бити изван курса. Као што видимо, све се врти око курса и преко курса. Дакле, све је до курса.
- Ко је тај што је на врху курса?
- То је онај што се прихватио да држи курс.
- И шта с тим курсoм млати?
- Ма, свира курсу!

Из наши сокаци

Добар комшија

Викају људи да с'с комшију човек треба увек да будне у пријатељски односи, ел никад се не знаје куј ће на куга да затреба. Ја се не жалим на мој комшилук, већина је арна. Једино имам једнога што више воли капку него леб да једе. Еве б'ш јучер, не да се нашљискаја него нумем ти кажем... Не ми је друго, него промашија њигову кућу, па те ти га на моју капију. А кво можеш с пијаницу да оратиш? Ја, да га избегнем, искочи из кућу и реко му:
- Комшијо. ако си куде мене пошеја, да знаш да нес'м дом.
Он вика:
- Е, б'ш добро што неси дом, ја сам си пошеја куде комшику!
И како мож да будеш добар комшија!?

Ушинуја се

Ономад ми вика мој другар да га коџа боли грбина, не мож се истрпи! Ја му реко да се сигурно ушинуја и да треба да висне на неко дрвце, да се окембеси! И он, туј њекња виснуја, јучер му беше сарана.

Томин нос

- Абре Томо, што за тебе викају да имаш голем нос?
- Куј тој вика, у дупе му га набутам!?

Змијска работа

- И... које викаш, куде те уапа змија?
- Пал, куде онеј тарабе што се сретомо ономад...
- Ма, не тој! Мислим, куде... на које место?
- Ааа , пал у моје село, с'г кад бео, туј њекња?
- Ама, за које те уапа!? Питујем те, за које?! За које те уапала!!!???
- А, тој? Де, што викаш, бре!? Пал, из чиста мира! Ич гу несам дираја, ич!

Спира и баба

Врнуја се пре неки д'н из бању мој комшија Спира Тупаџија. Сви га запиткују па, ете и ја га пита како се там провеја? Он, како је малко наглупичав, вика да се бањаја, да је пија лековиту воду, да је ишеја на теј терапије и такој тој.

Ма, реку му ја да га не питујем тој, него како се "провеја" сас онеј работе, "имаја" ли је друштво?!

Вика ми он да је "имаја" друштво и да је разонодија неку бабу!
- Кво си вуј работија - питујем га?
- Неје имала друштво па сам гу разонодија!
Ја заћута па се нешто мислим, па Спира и неје такој глуп, ако је раз-онодија бабу!

Кикирики 

- Кажи кикирики.
- Кикирики!
- Ал сам те зајебо! Набијем ти оволики!
- Добро, ал више неч.
- Ај, кажи четвртак.
- Нећу, ће ме зајебеш.
- Будало, како ћу те зајебем? Кажи четвртак.
- Добро, ај ћу рекнем, четвртак!
- Па сам те зајебаја. Бем те у суботу кад неам работу!

Призеткови

У кол'ко понижење су гурнути призеткови... па тој ти је да се човек крсти и слеву и здесну!
Случај из наш крај: призетко је Божа, а жена му Лика.
- А, куј је овај?
- Божа.
- Куј Божа?
- Божа Ликин, бре.
- Ааа... Божа Ликин, знам га. А која је тој Лика?
- На Божу Ликинога жена!

Скончање Максима дискутанта

     Максим Максимовић, најчувенији дискутант у Блејову и без премца говорник на сахранама, умре како нико не умире: у пољском клозету. Састави га кап док је, да опростите, чучао над рупом. Није се, сиромах, стигао ни обрисати. Просто да се човек грешан насмеје: говњав оде Максим из живота. Срце га, мајку му подмуклу, напречац издаде. Да га је бар пресекло час раније, док је дискутовао... Овако... Већ два дана не могу Максима да сахране. Није ред таквог дискутанта спустити у земљу без речи. Није ред. Заслужио је, вала, сунце га не грејало, бар један говор. И ето, ни тај један нико не успева да састави. Две ноћи и два дана ређају се и покушавају сви који су писмени у Блејову. Али залуд. Не иде па не иде. Лежи јадни Максим на столу. Лежи дуго, предуго. Као да није покојник већ материјал за седнице. Хвата паника шефа Месне канцеларије и директора школе. Максимова сахрана је једна општа, тако рећи, друштвена ствар. А њих двојица најопштијих, тако рећи, најдруштвенијих у селу, запетљали се у кучине. Не могу говор за сахрану да обезбеде. Максим се, да опростите, почео већ да осећа. Ни најближи укућани, жена му Иванка и брат Урош, не седе поред ковчега. Плачу и наричу у суседној кући.
А говора нема, па нема.
Дошао већ ред и на најписменије. Ни они не успевају. Ех, где си сад Максиме?! Ти си таква сочињенија лиферовао као од збиље! Али, лако је било теби. Људи су умирали пристојно: у кревету, на њиви, у кафани... И могао си онда да у говору будеш дирљив. Да, као што је ред, расплачеш и најрођеније. А шта сад урадити, црни Максиме!
Умре у клозету.
Чиме испунити говор о теби? Сеоски ће лезилебовићи и лезипогачићи за све привезати ову грешно смешну смрт па ће и од најплачљивијег посмртног слова испасти виц. А ко би пристао да му се смеју док говори на сахрани. И да га село после на спрдњу узме. Ето, у томе је невоља.
С друге стране, на сахранама се годинама исто говори:
Прво се тужно констатује да је покојник прекинут у пуном радном замаху.
Па онда: истакне се да је преминули био и остао доследан до краја.
Онда се жалосно утврди да нас је покојник напустио у тренутку кад се од њега највише очекивало.
Овако би се провео и даљи ток говора:
- Оставио нас је онда кад нам је био најпотребнији!
- Сагорео је на радном месту!
- Умро је као што је и живео!
- Иза њега остало је његово дело...

Вуко Безеревић (1940-1987)

Твор

К'д се јутрос проборави из с'н
прво погледа к'к'в ће је д'н!
Ама, с'м што искочи у двор
видо поза лесу чучи твор
Па се питујем: шће твор у мој двор!?
Кво да му работим, како да га онодим
у оној мислење поче га заодим
И даље се дзверим: шће твор у мој двор!?
Отвори му лесу, реко ће си иде
Он се још више шћућори кад ме виде.
Реко: де, не се плаши, бегај си у рупу
иди, да ми не улазиш у шупу.
Ама, бре, шће ли твор у мој двор!?
На крај га намоли та малко мрдну
и видо да си има обавезу грдну.
Две творчићи милу испод њега
и сисав ли сисав, затој твор не бега.
Ете, зашто је твор у мој двор!

Мајски преврат

- Највише сам научио од људи, који су мало говорили а много тога рекли!

- Гледам слику наших политичара... баш су добро испали!

- Транспарентност негативно утиче на наталитет. Минулих времена, деца су нам се рађала више него данас, јер се много више радило на црно.

-  Овај наш вођа, није сав наш, а није ни сав свој!

- Представници Владе морају решити проблем комараца. Упротивном, народу ће исисати крв!

- Док траје представа власти, народ седи у партеру, никад горе!

- Више нас не јаше Курта и Мурта, већ Курта и Муртана!

- Гињотина је измишљена да би некима скинула бригу с врата!

Од Београда до Београда

    Боро Кнез никада није имао потребу да путује на југ. Радне обавезе су га или вукле по Европи, или га везивале за Београд. Трећа опције пословања просто није постојала. Радио је на врло одговорном месту у једној мешовитој фирми, а услед прекомерних дневних активности, често је кући долазио уморан к'о рудар. Онда би се стропоштао у фотељу и често би задремао гладан. А и та храна, више му је личила на обавезу него на дневну потребу. Јео је реда ради, али не и из физиолошких потреба и задовољства. Просто су му досадили ти ланч пакети, разни сендвичи са овим или оним, те кашасти квази-сокови, минерална вода... Зато му је сан био слађи од оброка и осталих гастрономских задовољстава.
    Када је сазнао како треба пословно да путује у Лесковац, обрадовао се из више разлога. По први пут је напуштао Београд на јужној страни, имао прилику да упозна јужњачки темперанент као и њихов смисао за хумор, а највише га је радовало сазнање да ће окусити чувени лесковачки роштиљ, о коме је много пута слушао.
    Иако је као пословни фактор себи могао приуштити возило фирме и возача, одлучио је да путује возом, што је чинило још једно искуство у његовом животу. И није се покајао. У возу је било некаквог другачијег света него на какав је он навикао. У купеу поред њега седела је жена са двоје врло немирне деце, чије су ногице тога дана биле запосленије од Роналдових и Месијевих заједно. Врата купеа су издржала сва мандаљења. Стакло на плафонској сијалици није одолело и прсло је под чарима дечије игре. Преко пута Боре, седео је младић видно нервозан због немирне напасти и све време се трудио да одгоди експлозију, мада му је фитиљ догорео, баш догорео. Мајка се није трудила да обузда децу, не зато што није хтела већ што то није могла. По први пут у свом животу, Кнез је чуо неке, за њега стране речи, изговорене из уста мајке, чије значење није растумачио, али је веровао да мајка жели децу да укори:
- Мирните бре, све ћу ве потепам! Аман, имате ли срам и акал? Кво ће ов'ј господин да рекне за вас? С'мо прајте пакос, це ицрца од вашо рипање!
     И тако све време. Једино су била мирнија док су јела. А била су мирнија четири пута. Деца су успела да одиграју и једну утакмицу са некаквом гумењачом, која се у једном моменту одбила од младићеве главе, а завршила на Бориним наочарима. Том приликом су исте испале на под купеа, довољан контакт да се сломи још једно стакло.
    Када је Боро стигао у Лесковац, мала казаљка станичног сата се већ двоумила између поподневне четворке и петице. При силаску из воза га је сачекао човек с возилом. Уљудно је Боро одбио вожњу и замолио сарадника да препешаче од станице до хотела. Домаћин је руком дао знак свом возачу, чиме му је саопштио намеру госта. Заједно су кренули према Широкој чаршији, без много коментара. Боро Кнез се сав предао разгледању града. У хотелу су стигли за неких тридесетак минута, где су Бору дочекали пословни партнери. Вече је протекло у пријатној атмосфери уз лесковачке специјалитете са роштиља где је доминирао Лесковачки воз, једини воз који се једе. Пре починка, Боро је осетио потребу да својим домаћинима каже нешто, са чиме не би могао заспати:
     - Ех, како човек може пуно тога схватити на свој начин!? У доласку, онолике умрлице по бандерама и разним стубовима, произвеле су у мени закључак да је Лесковац мртав град. Ја сам баш стрепио хоће ли бити неког живог да са њим поразговарам, На тренутак сам помислио да је некаква епидемија захватила град, а да се због евентуалне панике у држави то не саопштава. А онда сам се питао, ако је тако, а што ме ови моји послаше овде? Ако су ме се желели отарасити, могли су ме убити у Београду, зашто да се овде мучим? Још видим умрлице у плавим и црним бојама и размишљам: мора да у Лесковцу поред Срба живи и нека друга нација, друга вера. Или се опет, из неког разлога, и то крије од јавности. Једино што ми је вратило веру и тргло ме, то је мирис, чаробни мирис роштиља. Е онда рекох себи: Боро, стигао си у Лесковац! Онда стижем пред зградом хотела и ту је шок! Хотел Београд! Одмах кориговах себе: Боро, ниси ти ни напуштао Београд. А онда се сетим наочара и проверим: сломљено стакло. Да сам заиста у Лесковцу, уверио сам се тек када сам дошао у прилику да пробам димљену вешалицу. А тек уштипци... уштипци... ммммм!

Песмозборење

Како ли да песму зборим
Кад нумем уста да отворим?
Како да гу зборим на глас
Кад у глас ја ич не'ам бас?

Увек кад нешто оћу да рекнем
Прозборим, ал се брго секнем.
Сетим се што ми гласак т'нак
Истанеја к'о излизан оп'нак.

Што би волеја да га здебелим
Од све на свет највише желим.
Да слободно искочим у људи
На дебел глас сваки да се чуди.

Овакој т'нак, ко на црешњу петељка
И оштар, брате, оштар ко совељка.
Још и гребав, ко з гребенци правен
Недовршен, започет па забравен.

И... како с'г да песму зборим?
Море, ци седнем да одморим.

Земан је

- Бог, друг!.

- Бог ти помого. Откуд ти, Иване?

- Та, ево из касабе, био по неке намирнице. А ти, Мирко?

- Ја из луга! Неко ми посек'о пар благуна.

- Да сједнемо мало у хлад, ово сунце пржи до сржи.

- Сад би нам добродошла по једна љута... да стресемо горчину из уста.

- Е, вала, баш би легла к'о пијаном шамар.

- На домаку смо села, него... У мене нестало ракије још с прољећа, тако да...

- А и у мене је пресахло, него, да свратимо до нашега комшије, Јусуфа. Он је извадио баш добар препек. 

- Ух, добро си се сјетио, он данас слави онај... онај њихов празник...

- Пармезан!

- Није пармезан него... него... тако некако. Премазан, или беше промазан?

- Пролазан, зарозан!

- Не, ако није зарезан? Нарезан, а мож бити и подмазан.

- ...или прорезан, пререзан?

- Биће да је подрезан. Не, сјетио сам се: размрдан!

- Е, баш си се сјетио, јебо те размрдан!

- Онда шта је?

- А ко ће га знати? Ајмо ми отић честитати, ма како се празник звао, и попићемо по ракију.

- Шта ћеш честитати ако не знаш име празника, не будали!

- Тако, рећи ћемо: срећан празник, комшија Јусо.

- Но, хајде, мада ми жао напустити овај хлад.

* * *

- А, ево нас пред капијом нашега Јусе.

- Јусо! О, Јусо!

- Ево га. Код куће је, огрејало нас сунце.

- О, комшије... Откуд ви у овај вакат у мојој авлији? Ево муштулука мојој Разији.

- Ми вам дошли честитати празник.

- А, мислите на Курбан-Бајрам? Прошао је прекјуче, али нека сте ви дошли, аферим! Има разних ђаконија, сад ће Разија по асталу мећати мезетлуке. Него, мере ли пре тога по једна ракијица?

- Та не знам... не бива! Не бива да одбијемо.

- А, оно, не пијемо ал, ајд, да ти не враћамо руку, а и земан му је!

Није све зелено

     Често шетам. Не баш сваког дана, али шетам. Волим да шетам и то сам. Има то својих предности. Нико ме не прекида у размишљању. Нико ми не диктира темпо. Никоме се не требам извињавати ако имам потребу за великом или малом потребом, а да при том шетам шумом, погодном за одлагање отпадног материјала. Шетам поред реке, табанам пругом или поред пруге. Увек својим ногама нађем згодну подлогу. Ноге знају свој посао, чим ступим на шетајућу површину, оне се активирају. Захвалан сам им, а и оне су захвалне мени што их водим на тај, за њих, опуштајући пут. Шетње се догоде и забораве, неке се дуго памте, а неке никада не заборављају. Све зависи од тога да ли је шетњу обележио какав сусрет или догађај.
     Шетао сам, као и обично, с тим да су ноге своје кораке усмериле ка стази поред пруге. Мисли су ми биле заокупљене недавном Титовом смрти и церемонији око сахране, на којој је присуствовао скоро сав свет. Паралелно, пруга и стаза, пружале су се у дужини око три километара међу њивама и ливадама. Каснопоподневно летње сунце се полако приближавало врху неког брда у даљини. Као и много пута до тада, када шетам поред пруге, у шинама чујем надолазак воза. Тачно се може одредити и податак с које стране он долази и на којој је даљини. Овог пута долазио је мени у сусрет и био је близу. Никада не обраћам пажњу на воз, никада не гледам вагоне, нисам оптерећен њиховим бројем. "Радим" свој посао, не занима ме да ли је воз путнички или терени.
     Сада, у моју ствар се умешао догађај. При сусрету са композицијом, у једном моменту, крајичком ока сам приметио како према мојој глави лети неки предмет. Махинално сам се тргао, али било је доцкан! Предмет је свом силином ударио у моју главу, али нисам осетио било какав бол, с обзиром на то да је тај крајичак ока регистровао величину предмета, који би, по својим габаритима, могао нанети повреду. Након тог шока, следио је други када сам осетио да ми нешто цури негде између десног ока и увета. Заставши, видео сам путнички воз у одласку, а десна рука је додирнула место где сам осетио да нешто клизи ка врату. Када сам погледао руку следио сам се! Прсти су били умрљани крвљу! По глави и коси, осетио сам лепљиву течност. Нисам размишљао ни трен. Одмах сам руком притиснуо на месту удара и кренуо назад и то право ка дому здравља. Успут су ми радознала уста поставила прегршт питања, на која нисам дао ниједан одговор. У дому здравља су ме прегледали, охрабрили, испрали повређено место и констатовали: нема повреде на глави нити на кожи! Нема расекотине, подеротине, напрснућа... На питање о опису предмета који ме је повредио, нисам имао одговор. Како није било повреде, није било ни потребе да се саставља ма какав извештај или попуњава образац повредне листе. Ипак су ми саветовали да одем до места "несреће" и покушам да нађем предмет. И отишао сам, суочио се с предметом, и вратио се, и рекао им да нисам пронашао ништа.
     А поред пруге, баш на месту сусрета моје главе и непознатог предмета, свуд около била је подрасла зелена трава. Једино црвено у том зеленилу био је овећи хигијенски уложак од вате, добро натопљен крвљу.

Ај' дођи на чај

- Комшинице, ај дођи на чај!
- Од чега имаш чај?
- Од биљке "Хоћу-нећу"
- Никад чула! Од чега лечи?
- Од неодлучности.

Служи се

Седим са својим комшијом у кафанче, испијамо пелинковац и расплићемо заплетено. У један трен комшија ме упита:
- Је ли комшо, ти знаш енглески?
- Ма, јок - рекох му ја.
- Како, па чуо сам те како причаш пре неки дан са оним Грком, зар не?
- Не, не знам енглески да говорим. Тачно је да се служим енглеским језиком, али то не значи да га знам.
- Па, то му дође на исто - упоран је он и наставља.
- А види ти нашега другара Рајка, био на раду у Русији пар година, и прича руски к'о да се тамо родио. После пар година оде за Швајцарску. Тамо је провео неких седам до осам година, и научи да говори и немачки.
- Знам, чуо сам га како говори и један и други, није лоше.
- Ма, има лоше!
- Шта има лоше у томе - упитах га?
- Па, лоше је то као што ти кажеш за себе. Он говори руски и немачки, а служи се српским!

Трчање је закон

Књижевна варијанта 

     Ових дана се у Народној скупштини очекује усвајање најновијег пакета закона, који је предложен од најумнијих глава садашњице, а и јучерашњице. Из сета предлога посебно се издваја Закон о контролисаном трошењу кисеоника. Закон подразумева економично трошење овог, најраспрострањенијег елемента на Земљи. У последње време активни или течни кисеоник се користи у медицинске сврхе, на шта Влада и може да зажмури. Међутим, гас се доста злоупотребљава у козметичке сврхе, што Влада такође може да толерише. Оно што се не може прећутати и оправдати је потрошња кисеоника у респираторне сврхе, код појединаца који се баве трчањем или џогингом! Наиме, оваквих преступника је подоста и томе се мора стати на пут. Навала љубитеља трчања је довела до повећане потрошње овог гаса управо због потребе за бржим и дубљим удисањем. Тим стручњака је прорачунао да је за потребе трчања само једне особе, потребно четвороструко више кисеоника него при лаганој шетњи. Да зло буде веће, иста особа, која има потребу за уносом веће литраже кисеоника, она сразмерно томе емитује повећану количину угљендиоксида при издисају. Тиме опасно, два пута двоструко угрожава екосистем као и животну средину. Да би се ова појава спречила, или барем смањила, Влада је одлучила да усвоји Закон о трчању, који садржи низ мера. Такође, биће уведена накнада за додатно коришћење кисеоника, не само на трчање него и на брзо ходање. У пакету је предвиђен и порез на повећану количину издувних гасова. Поводом ове најаве, посланици су се растрчали широм институција, не би ли прикупили што више података потребних за креирање једног оваквог Закона.
    Свако ко буде ухваћен у трчању, а да при том не пружи доказ о плаћеним обавезама, биће му изречена прекршајна мера на лицу места. С обзиром на то да сви људи немају исту потребу за трошењем кисеоника приликом трчања, из ЕУ је у ту сврху увезен први контигент, свеже баждареног Оксигенометра, који ће врло прецизно мерити количину утрошка овог, драгоценог елемента. Додатни намет ће представљати отежавну околност и ударац по џеп онима који прекораче дозвољену количину гаса. Апарат ће морати о свом трошку да набави сваки тркофил и исти мора бити истакнут на лако уочљивом месту, на глави, како би лиценцирани контролори могли очитати вредности при самом сустрету са тркољупцем. Од прве туре новаца који се убере од такси и пореза, Влада има намеру уложити у куповину патика и тренерица сваком грађанину земље, како би сви могли трчати.

Тимочко-призренски дијалект

    Овија д'ни се у Народну скупштину очекује усвајање најнов пакет од закон, куј је предложен од најумне главе из садашњос, а и од јучерашњос. Из цел тај пакет предлози, избашкаја се Закон од трошење кисеоник. Овдек, закон предвиђа економично трошење овај елемент на Земљу. У з'дњо време активни или течни кисеоник, млого се арчи у медицину и козметику на које Влада може да зажмије. Ал Влада не мож да зажмије на арчење кисеоника у дисачке сврхе, куде овија појединци, што се багим баве с трчање или џогинг. Овакви преступници има баш коџа и мора им се јенпут стане на пут, јер они имају повећану потребу да удисују кисеоник и по брго и по дибоко. Затој је Влада сачинила тим од стручњаци, који су утврдили да је за једно трчање потребно четри пут више кисеоник него кад полак одите. Али једно зло не оде без друго, ел је примећено да исте теј особе издувају и четри пут више угљендиоксид и такој нарушавају екосистем и загађују животну средину.
Да би се овој спречило или смањило, Влада је предузела мере и увела Закон од трчање. По тај закон ће буду уведене накнаде за додатно арчење кисеоника због трчање, а и брго одење. Ће буде уврстен и Закон од повећану количину издувни гасови, на које ће се плаћа такса. На трошење кисеоник неће се плаћа такса, само це плаћа порез на луксуз. Сваки куј буде уваћен у трчање, а не пружи доказ да је платија обавезе, ће му буде изречена прекршајна мера на лице и на место. Сваки куј трчи, мора да има тазе избаждарен Оксигенометар, који је држава ономад увезла из ЕУ и који ће мора да си купи сваки куј ће се бави с трчање. Апарат ће млого прецизно да мери издувни гасови, а куј прекорачи дозвољену количину, одма ће га лиценцирани контролори репну по џеп. Од прву туру паре, које се уберу од таксе и порези, Влада ће уложи на патике и тренерке за свакога грађанина, како би сви могли да трчив!

Трула песма

Да л' то неком
недостају очи да би ноћи
видео тамне
опет другом
требају уши да нањуши
речи срамне.

Неко од рапаве,
тврде коже, не може
додир нежни чути.
Можда и њему
треба нешто да се вешто
на осет упути.

Безочни плове
у мору живота, ах, дивота
за све неосетне.
Песму су трулу
очас спевали, само су зевали
стих се наметне.

Светом пролазе
само такви су дотакли
што ја нећу.
Јефтине паре
пролазна слава, али глава
ишће здравље и срећу.

Априли-ли

- Нови модни тренд: Свесно падање у несвест!

- Ко глупошћу влада, интелигенција му дође главе!

- Међусобно, власт и народ се прелазе. За сада, власт има прелазну оцену.

- У међусобном препуцавању обојица су пукли!

- Такве заслуге имају да им из респекта треба скинути капу заједно са главом.

- Ове године нам цвеће слабо цвета, а ђубра на све стране!

- Цели дан се сећам и једино што памтим је да сам нешто заборавио.

- Некоме у мед упадне кашика, а неком кашикара.

- Грмљавина речи је наше затишје пред буру!

- Војничка чизма вођи главу чува.

- Гађао бих га, али немам јаја!

- Обешен је за пример јер није проговорио. Постао је пример који говори.

- Ухватио сам себе у лажи говорећи човеку да му верујем!

- Бездушник а смртник!?

- Нису блогерке и стриптизете толико необразоване. Да би оствариле контакт са саговорником, многе се морају спустити.

- Нисам толико глуп да разумем баш сваку мудрост.

- Ако позадину смешташ на две столице, мораш рачунати да ће ти глава бити на ветрометини, а муда у процепу!

-Нисам јаје, не фарбајте ме!

- Аустрији је сасвим довољан један Курц. Нама треба триста Курца!

Беретка

    Рабаџијом се назива човек који сточном запрегом врши услуге превоза терета. Било да као погонску снагу користи коња, волове или краве, (мада је и магарац добар када нема коња) у сваком случају, рабаџија је пожељан, ако вам је неопходан транспорт каквих ствари или материјала. Бити рабаџија, некада је било врло уносно, а и поносно. Имућнији рабаџије су имали по неколико запрега, тако да су могли одрадити више послова у истоме дану. На свадби, поред кума и старог свата, веома важну улогу имао је управо рабаџија, који би за ту прилику своја кола окитио најбоље што је умео и могао, како би превезао младин дар у новоме дому.
    У нашем месту рабаџисао је Славче Пикасо. Надимак је добио по својој тежњи или стремљењу ка културном уздизању, управо из потребе да себе промовише као високо културног рабаџију, који ће презати стоку само по свадбама. Човек осредњих година, осредњег раста, осредње развијен, осредње школован, од својих волова се одвајао само кад није било посла. Од своје беретке, која је некада била црна, се никада није одвајао. Причало се да је веровао како му доноси срећу у послу.
    Вредно и тачно је радио па је због својих врлина и био тражен. Но имао је и ману, тачније, две мане. Нема где није волео да забоде свој нос, свуда и у свакој чорби је био мирођија и за све се интересовао. Није било неинтересантне информације за њега. Зато се и распитивао за детаље, како би снимио сваки делић мозаика информације. Као друга мана би му се могла приписати његова неодољива навика да задрема чим седне. У кафани је због те навике, често испијао хладну кафу. У биоскопу је успевао филм да одгледа до краја уводне шпице, и да кроз трепавице види имена глумаца, као и име компаније која је снимила филм.
    Када је у оближњем граду организована аукција у добротворне сврхе, радо се непозван одазвао да присуствује скупу. Очекивао је да ће само присуство на аукцији утицати на ниво његове културе, а о утиску на мештане да не говоримо. Мотив више за одлазак је била слика голе жене на лежају, копија Рембрантове Данаје, у природној величини. Том приликом се културно уздигао сазнањем да се оригинал слике налази у Санкт Петерсбургу. Тај податак је морао да запише у блокче, у коме је уписивао рабаџијске дужнике.
    Некако се изборио да седне поближе изложеном предмету. Јасно је могао да види Данају када су скинули платно с платна. Његов поглед се завршавао тамо негде између Данајиних ногу. Убрзо, црнина његових трепавица се стопила са црнином оног места на слици. Роморење говорника га је мало дубље гурнуло у сан.
    Аукција је текла својим током. Организатор ју је успешно водио, дижући износ у зависности од понуде. И већ је почео да подиже цену на крупније износе, што су присутни прихватали, али је заитересованих бивало све мање. Када је говорник мало вишим тоном изрекао баш високу цифру, у том тренутку Славче Пикасо је по инерцији климнуо главом и пробудио се.
- Први пут, други пут, трећи пут... продато господину са беретком у другом реду! - рекао је говорник, чиме је аукција била завршена, чиме је Славче био културно уздигнутији и богатији него икада до тада.

Мартовски

- Наши политичари... нису сви исти. Неки су истији!

- Не гази земљу по којој ходаш!

- Много прљавих послова је урадио и остао чист! Мало су га рибали, мало се опрао!

- Смрзнем се од помисли да сам на текућем рачуну у минусу.

Лесковачка работа

Свађа се муж сас жену:
- Ти си ми задња рупа на свираљку.
- А ти си задња свираљка на моју рупу.

Звони неки на врата, дете дзвирну кроз шпијунку, па питује мајку:
- Мамо, дошја газда за кирију, имаш ли паре да му дадеш, јел' да искочим напоље да се поиграм?

Улази човек у кафану и вика на конобара:
- Донеси пијење на сви!
- За које частиш?
- Имам близанци.
- Какви су, једнојајчани јел двојајчани?
- Једно је двојајчано, а друго је девојче.

Иде автобус из Лесковац за Власотинце, и један човек викну:
-Кој је изгубија 500 евра врзани сас црвену трачку.
Јавише се неколицина њи:
- Ја, ја, ја...
- Еве гу само трачка, паре ги нема.

Причају деда и унуче:
- Немој да жениш удовицу ни случајно, ако је саранила мужа и тебе ће сарани. Немој да жениш распуштеницу, неје одговарала на њега, неће ни на тебе. И немој да жениш девојку, да је арна до сад би се одала.
- Па добро бе дедо, коју да женим?
Жени удату, ако одговара на мужа, и на тебе ће.

Вика доктур на жену:
- Седи госпођо, отвори јако уста и исплази језик.
- Доктуре, али, ја сам потпуно здрава, дошла сам за отпусни лис'.
- Знам, госпођо, само оћу да не збориш док ја пишем.

Дошја Заре куде доктура и показује сас руку преко ребра:
- Доктуре, млого ме овдека боли.
- Пијеш ли Заре?
- Пијем.
- Млого ли?
- Млого доктуре.
- Тој ти је од шанк.

Испраћа муж жену у бању сас автобус, поздравља се сас њум, па ву вика:
- Обећај ми, да ће буднеш верна.
- Па, ја несам видовита.

У фирму, шеф вика на секретарицу:
- Ти си најбоља за секс у овуј фирму, моја жена ти не мож' воду донесе.
- Шефе, па тој ми викав сви мушки из овуј фирму.

Отидев два Лесковчанина, Рајко и Сава у војску. Старешина питује Рајка:
- Рајко, које је тој домовина?
- Не знам.
- Ти си глуп! Саво, које је тој домовина?
- Домовина је моја мајка!
- Тачно, ајде Рајко понови, које је тој домовина.
- Домовина је Савина мајка.
- Идијоте, домовина је и твоја мајка! Разумеш ли?
- Разумем!
- Које разумеш?
- Ја и Сава смо браћа.

Мајка у кујну спрема мезелуци за гости, у тај ма улази синче и вика на мајку:
- Мамо, јучер кад ти беше на работу, дооди комшика Вања и татко виј тура у уста оној...
- Чекај сине, стани! Ај саг тој да кажеш тамо у собу пред гости и пред татка.
И одведе дете у собу па га малко окуражи:
- Ајде сине, слободно си рекни које оћеш.
- Јучер кад мама била на работу, дододила комшика Вања и татко вуј тураја у уста оној... оној бре мамо, што ти поштар тураја тебе у уста.