Смрадови (а и мириси) раздвајају људе

     Јули, двадесети дан, текуће године, рано поподне. Велика количина плусева у хладу, а ван њега скоро неиздрживо. Папрено! Од густине високих Целзијуса веома тешко се дише. Не зна се дал' је жешће одозго или одоздо са асфалта. Топлота попримила карактер пресе. Плексиглас на импровизованом аутобуском стајалишту само заварава групу људи, који су под њим као нашли делић утехе. Још неколико корака и убрзо сам постао део гомиле. Одмах сам се изборио за згодно место. Баш испред мене, отвор на градској канализацији је емитовао своје атрибуте, који су допирали до наших носева. Свака индивидуа, реаговала је на свој начин поводом рупе која нас је просто кадила. Неко је опсовао, неко се уздржао, једна сподоба је поменула градске власти. Човек са шеширом се мрштио а његова машна је висила далеко испод каиша.

Овакву идилу прекиде језива шкрипа кочница градског буса који је био препун. Из њега изађоше тек пар прилика а то је значило да улазећа гомила можда неће стати у утроби превозног средства. Мене је поменута гомила просто унела у задњи део превозећег апарата. Стиснут са свих страна, нашао сам се очи у очи са старијим брком. Ипак, срећан што сам се курталисао оног гадног мириса са улице а и уласка у аутобус, мислио сам, ништа ми више не може покварити дан. Мислио сам!
Брка, после сваког удисаја оно мало кисеоника, издисао је сардину и црни лук. При покушају да окренем главу (само главу), налетео сам на добро ознојено теме неке масне конституције. Возило је кренуло и тиме нас опоменуло да инерција може узети данак. Већина путника се хитро прихватила прве згоде у намери да задржи пређашње стање тела. Мени неко покуша да откине парче меса с рамена. С времена на време, неко је пуштао "ветар", који баш и није био од некакве помоћи презнојеним телима. "Шта ли је овај јео" питао сам се? Воњ је подсећао на мешавину карабита и непраних чарапа, што је једино могуће да му се нашло на јеловнику. Брка је упорно инсистирао на свом паковању. Шофер је прикочио због семафора и мало нас "преуредио". Сада се брки придружила рутава пазуха некакве грудве за коју бих типовао на М у избору пола. Ипак, ознојене и спуштене до паса груди, говориле су супротно. Из оних чекиња "вирио" је БУ! А можда је то била и Нивеа, сада је то немогуће утврдити. Но, кисео мирис из те мишке је далеко надмашивао претходни а само би у фотофинишу за нијансу изгубио пред винским сирћетом. И још један ветар! Дифозген би завидио оваквом коктелу гасова.
     Све плиће и плиће сам дисао трудећи се да што мање понуђених мириса унесем у свој организам. Не вреди! Као да сам упао у лавиринт фекалија целог света. "Пакао са сумпорним смрадовима мора да освежавајуће делује у односу на ово" - помислио сам. После те мисли ништа нисам мислио ни осећао извесно време. Следеће чега се сећам је да сам осетио неки предиван мирис праћен гласовима: "Ево га! Долази себи!" Лежећи, угледао сам пар лица у белом изнад мене. Полако ми се снага вратила у тело а упоредо и сећање узело маха. На трен помислих да сам у рају али ту помисао ми демантова лице, које је испод мог носа држало неку миришљаву бочицу.

Око 97 година раније...

     Колона се тешком муком пробијала кроз кањон. Промрзли, гладни, жедни, уморни, слабо су напредовали преко албанских планина. Када би група војника наишла на неку лешину, коју су вукови начели а мраз сачувао од даљег распадања, била би права гозба. На мирис тј. смрад, нико није обраћао пажњу. Глад је била јача! Јели су у пронађеном стању, нису ништа термички обрађивали. Уколико би неко покушао да то уради, мирис печења би се брзо раширио, па је постојала бојазан да остану без хране!
Било је то због тога што се народи међусобно нису баш мирисали.

Убиство као идеално решење

     Убио сам га! Само ја знам да то није био несрећан слуцај. Могла је полиција да истражује до миле воље. Ма каква форензика! Сва полицијска помагала овога света су немоћна пред овим случајем. Наравно да нису истраживали. Нису ни покретали истрагу која би унапред била осуђена на фијаско.

     Дуго сам планирао начин и тренутак егзекуције, а прилика се сама указала. И све се тако спонтано одиграло, па би се рекло да готово никаквог уплива у догађај немам. Био је то трен његове велике бестијалности и мале неопрезности који сам искористио и преточио у сопствену корист. Не, није то било убиство из користољубља. Може се рећи да нисмо једно друго подносили након толико времена. Упсталом, ја га нисам уопште подносио, а за обрнута осећања нисам сигуран. Но, да кренем од почетка.

    Пре пар година срели смо се случајно и успоставили контакт. Одмах се видело, или се бар чинило да ће то бити квалитетно познанство и пријатељство. Обзиром на околност да сам материјално био скоро исцрпљен, на неки начин, старао се о мени. Неко време није тражио никакве уступке. Чак се може рећи да сам живео к'о бубрег у лоју. Међутим, на основу сопственог искуства тврдим да је танка линија између квалитета живота бубрега у лоју и миша у гвожђари.

    Храна никада није била дефицитарна, имало ју је у изобиљу. Наравно, допуштио сам му да има господарски однос према мени, на крају, и мени је годио такав режим живота. А и смештај је био солидан. Али, како за све постоји први пут, постоји и наставак. Најпре ме је "кињио" у шали. Е, када је почео да пије, у таквом стању је приказивао његову праву нарав. Претворио ме је у слугу захтевајући да му донесем ово или оно, да отрчим часком до тог и тог места, да вучем, тегљим за њега. И уз то, понижења разних сорти. Једино али истинско упориште имао сам у његовој жени тј. мојој господарици, коју сам изнад свега поштовао.

      Почињу његови касни, поноћни доласци. При том се напија до бесвести, почиње да губи разум, везу са реалношћу. У почетку је подизао тон, а онда и руку, па и обе руке, како на њу тако и на мене. Називао ме животињом, а њој говорио да је у интимној вези са мном. Бивао је све скептичнији и све чешће се његова рука спустала на тело нежне жене. Било ми је жао што јој не могу помоћи. Трајало је то доста дуго.

Нисам сигуран да би неко оволико издржао под таквом тортуром. Што се мене тиче, био сам доста јаких нерава, али када је она у питању... ту сам пуцао к'о стакло.

    Критичног дана, пошли смо на неку врсту забаве, где се он сусретао са себи равнима. Испијали су нека пића из чаша које им нису испадале из руку. Питао сам се, зашто после испијања садржаја чаше, исте не одложе. Ипак, гледао сам своја посла и држао се свог друштва. Атмосфера је загрејана до тачке кључања, а јединке супротног пола су уносиле своје бучне осмехе у лица гостију. Изгледа да су им та крештања импоновала, јер чинило се да су их подржавали тиме што су им суптилно узвраћали радњу. Баш ми је одговарало што мој господар на мене и не обраћа пазњу, а хтео сам да такво стање потраје до краја те њихове "забаве" у којој ја нисам видео ништа забавно. Јако је приметно било стање моје господарице, која се осећала запостављеном. Заиста би тако и било да јој нисам на диксретан начин правио друштво.

     У једном моменту, изненада и без најаве, мој је господар скочио на мене. То што ме је у више наврата баш насамарио, није за мене представљало разлог за узбуну. Сада, помало изненађен његовом реакцијом, у осврту сам приметио да је његов гест пропраћен смехом, звиждуцима, аплаузом и још неким конклудентним радњама (које не бих да описујем). Можда сам осетио трун понижења, али то ме заиста није повредило. Повредило ме то што је и мене нагонио да скачем заједно са њим! То је већ дубоко зашло у мој понос. Некако сам поскочио, али се нисам добро дочекао на ногама, изгубивши равнотежу, пао сам, а пао је и он.

 Том приликом је сломио врат и на месту остао мртав. Ја сам устао, повукао се пар корака, осетио да је код мене све на свом месту и полако се удаљио са места догађаја. Само ја знам да сам намерно "изгубио" равнотежу.

    Сада припадам својој господарици. Она се стара о мени. Тек сада се заиста може рећи да смо у некој врсти везе. Чини се да нимало не жали за изгубљеним. Тако, у тренуцима опуштања, каже да ми је потребно друштво.

Пре пар дана купила је и довела прелепу кобилу. Од среће сам поскочио скоро исто као кад сам збацио свог господара с леђа. Уз то сам ударао копитама да је севало на све стране! И фркћао! Њи-хи-хи-хиииииииии!