Где је врх?

- Јуначе дедин, дођи да ти деда исприча једну причу.
- Дедо, а хоће ли бити занимљива као она прича о вампирима?

- Биће занимљивија, само ти дођи, седи на камен и слушај.

- Ево, дедо, идем одмах. А, хоћемо ли после на врх?

- Ићи ћемо, обећава ти деда.

- Ух, што се радујем, дедо. 'Ајде, слушам те, причај.

- Видиш, ову причу је мени испричао мој деда. А њему је испричао његов деда. Први који је причу испричао, био је дединог деде дедин деда. Јеси ли разумео?

- Јесам. Значи, прича је много стара?

- Тако је. Видиш, некада давно, није било као сад.

- То дедо, значи да ни сад није као некад?

- Тачно тако. А да ли ти верујеш да је твој деда некада био млад?

- Верујем, дедо, ти ме никада ниси лагао. Али ниси ми рекао, где је тај врх.

- Полако, дедино куре. Е, сад да те питам, да ли ти верујеш да сам и ја био дете као ти, чак сам био и мањи.

- Па, верујем дедо, само то мора да је било много пре него некад.

- Е, видиш, то је било баш некад.

- Баш некад?

- Баш тад.

- Добро, дедо, кажи ми шта је тај врх.

- Па, овако, дедина мушкарчино. Када сам ја био мали, деда ми је говорио о врху.

- Је ли ти он показао тај врх?

- Да. Он ми је показао где је тај врх и ја сам га видео.

- Видео си? Хоћу и ја, дедо, води ме на врх.

- Нећу те ја водити, сам ћеш му прићи. И видећеш га.

- А ја, дедо, шта ја...

- И ти ћеш полако, без журбе, кад-тад ћеш доћи до врха. 

- Али ја хоћу одмах...

- Не може одмах, чедо дедино. Ка том врху се пењеш годинама. Идеш корак по корак. Слушаш људе шта говоре. Гледаш природу како помаже човеку. Учиш од ње да би знао како треба живети и помагати родитељима, ближњима и другим људима. Учиш да волиш људе око себе. И запамти: рука која даје, увек је одозго!

- Не смем да мрзим?

- Никако! Треба да се бориш против мржње, треба да се бориш за године. А, када постанеш овако стар као ја, и када се приближиш врху, треба да знаш како му прићи. 

- Добро, дедо, јеси ли ти дошао до врха?

- Јесам, пре десетак година.

- Па, дедо, што ме мучиш, покажи ми где је врх?

- Дедино злато, врх се данас не види. Некада је био нормална ствар а данас је чудо. Многи су људи одустали на пола пута.

- Одустали? Чудо?

- Да, чудо. И ти ћеш се борити да дођеш до чуда.

- Како, дедо?

- Чувај себе да што дуже живиш, чувај родитеље да и они што дуже поживе. Ето, ја сам доживео да ми седамдесети рођендан честитају моји родитељи. То је врх! 

- То је врх?!

- Да. 

- Али како да дођем до њега?

- Само се придржавај једне мисли - три слова Х!

- Деда, шта су та три слова Х?

- То су храна, хигијена и ходање. Јеси ли разумео све и знаш ли шта треба да радиш?

- Разумео сам и знам шта треба да урадим, дедо! Треба некада ову причу да испричам свом унуку.

- Ето, дедино јаре, управо си креуно ка врху!

Да ми је знати

- Знаш, постоје две врсте људи на планети, - рече ми Паја.
- Само две? Мислио сам да има више, најмање три.
- Не, само две. Они који знају све о теби и они други.
- Ко то зна све о мени? Па, ја не знам све о мени а камо ли други, - побунио сам се.
- Е, па, види овако... ти знаш то што знаш. Ови људи не знају то, али знају оно што ти не знаш о себи.
- Бога ти, хајде реци ми да ли и ти знаш то што људи знају, - исказао сам знатижељу.
- Нешто знам а нешто не.

- Добро, де, претворио сам се у ухо, слушам те.

- Знаш шта, добри смо пријатељи, не бих...

- Батали пријатељство, певај. Редно је да и ја сазнам нешто о себи. Незгодно је да неки људи знају о мени више од мене.

- Па јес, и то што кажеш... Штета би било да не знаш.

- Дакле, да чујемо.

- Можда ти се нешто и не буде свидело...

- Спреман сам на сваки вид ризика па и тај - да ми се нешто о мени не свиђа.

- Добро, сам си хтео да знаш.

И тако... поче мој пријатељ, Паја, да прича о мени све што је знао. Или је мислио да зна? Не знам, он је био тако убедљив да сам почео да верујем у све оно што је причао, иако сам пре тога мислио да ме то не може дотаћи. Ај, људи моји, толико тога сам сазнао о себи, просто не могу веровати да се то мени дешавало. У шта сам све био уплетен, то је било невероватно. Поједине активности просто нису биле спојиве са мојим интелектуалним нивоом али... то је био део мене.

- А шта је са оним другим? - питао сам.

- Са којим другим?

- Зар ниси на почетку разговора рекао да постоје две врсте људи?

- Ах. то! Да, казао сам. 

- Па?

- Па, ето, у "они други" си ти. 

Самовање

Сами сте?
Сами у оволиком парку?
Видим, изабрали сте хлад.
Платан је божји благослов у спарне дане,

иначе, скоро да нема друге примене.
Могу ли сести поред Вас?
Хвала. Самујмо заједно.

 
*
Ви, опет сами?
И јуче сте били сами.
Ви сами а клупа велика, широка...
Извините, могу ли Вам се придружити?
Хвала, тако сте љубазни.
Ето, сад смо клупи дали сврху.
И она више воли када на њој седну двоје.
Добро сте рекли, за двоје је и намењена.
Некако је лепше када се самује удвоје, зар не?

 
*
Да, слободно је, изволите сести.
Ето, самујем.
Изгледам забринуто и тужно?
Не, више, замишљено.
Јуче, док сте одлазили, размишљао сам...
О свему. Највише о самовању.
Па, закључио сам...
Самовање удвоје је занимљиво... Донекле!

Али, одласком сте изгубили нешто.

Не, није то. Нешто више од материјалног.

Привилегију дружења са мном,

тако блиским а ипак далеким.

И закључио сам:

Боље је самовати сам 

него бити сам са неким!

Голупче

     Старина од седамдесетак и нешто година, млади пар, недавно закорачио у свет брачних искушења, и мушко дете, овоземаљски ваздух удануло по први пут пре пар година, чинили су малу сеоску породицу. Отац, фабрички радник, доносио је једном месечно новац који би се врло брзо истопио по разним задужењима пре његовог уноса у кућу. Средина шездесетих, време тешких оскудација и немаштина, није заобишло ни ову породицу. Но, и поред тога, оваква кућа је увек била спремна да дочека изненадног госта или путника намерника. Грехота је била вратити човека са кућног прага, ма које вере или нације придошлица био. Било је то време када је дата реч била закон. Образ је, онда, имао своју цену која се није могла платити никаквим новцима. Знало се пред чим се треба застидети, чиме се може дичити, како избећи охолост, сујету или гордост.
     Старац, глава куће, арчио је своје дане на свој начин, за свој рачун, мирно и старачки. По његовом држању рекло би се да је још далеко од "петог фртаља". Не кријући своју радост што је унука добио у својој осмој деценији живота, где год пошао, увек га је водио са собом. Поносно је говорио: „Моје голупче“! А унук... онако ситан, мален, заиста је изгледао као птић, коме треба одрасла птица, да му у кљун доноси храну. Осим што је био мршав и неухрањен, имао је проблем и са ноћним страхом. У сну се трзао, немирно спавао, често би постељу умокрио и то је почело озбиљно да брине родитеље а и деду. Снови су га толико плашили да је увече дуго остајао будан, бојећи се да заспи. Заспао би изнурен и исто тако би се будио. Трајале су те ноћне море код детета дуго... доста дуго. Лекари нису имали одговор на стање детета. Да би охрабрили родитеље, рекли су да ће несаница и страхови проћи, али је њихово уверење, родитељима нудило слабу утеху. Мајка је подозриво слушала та охрабрења и била у убеђењу да је дете под уроцима.
     Једног јесењег предвечерја, при крају прохладног и магловитог дана, када су први обриси мрака засипали село, пред кућом, однекуд, бануше две Циганке.
- Еј, домаћини! Еј, газде, има ли ви у кућу?
Чувши повике, деда изађе из куће и убрзо се врати до снаје и сина:
- Неке две Циганке, моле да преконаче куде нас. Ја им реко да нема место... А мож ни и покраду...
Уто се јави снаја те се обрати свом свекру на начин, како би задобила и мужевљеву подршку.

- Тато, док сам била девојка, никад несмо врћали човека од праг. У нашу кућу су често доодили Цигани и туј коначили... никад нам ништа неје фалило.

- Па, куде ће спију, немамо кревети више... – умеша се али не доврши реченицу њен муж.
- Ел имамо рогожу? Ће им објаснимо и туј ће спију на под.

- У собу сас нас?

- У собу сас нас, може ли, тато?
- Не знам, снајо, како га ви решите...
- Ете, решили смо, - убедљиво и самоуверено изрече снаја.
     Већ у следећим тренуцима те вечери, две Циганке, једна старија од друге, нашле су се у кругу породице као равноправни чланови исте. Радо су прихватиле скромну вечеру као и понуђени смештај на рогожи. О себи су рекле да су из околине Ниша, да су пошле с намером да просе јер су им мужеви болесни алкохоличари, који су за своје породице били потпуно незаинтересовани. Нису биле ни у каквој родбинској вези, чак ни из истог места али, ето, спојила их је иста мука или судбина, шта већ! Већ за непун сат, укућани су се препустили чарима ноћи и сна.
     Освануло је јутро са веома густом маглом. Домаћица је устала раније и направила качамак, који беше зачињен велијама овчијег сира. Након доручка, Циганке су домаћину даривале икону Богородице Тројеручице и питале колико да плате за гостопримство и конак.
- Ништа не треба да платите, нама је мерак што сте биле безбедне куде нас, - рече домаћин.

- Па, дабоме...  а не да се сповирате по сокаци, - додаде домаћица.
- Какво плаћање, море?! Нек ви је срећан пут, - рече старина.
- Оћете ли да ви вражукамо, казујте имате ли неку муку, - рече млађа.
- Е, муку има сваки али у тој вражукање не верујемо баш... - рече снаја.
- А што не пребаје на Голупче, снајо? – проговори старац.
- На какво голупче? – упита старија Циганка.
Након што је снаја испричала о проблему који је снашао дете, и изражене сумње да је дете урочено, старија Циганка погледа дете некаквим испитивачким погледом па рече:
- Дете неје урочено и туј не помага бајање. Дете је преплашено и пуно је сас стра! Из њега се тај стра мора искара. Ај, зберите се сви и седите на патос у круг, а ти домаћице донеси један бел пешкир и једно тазе јајце.
     Тако и би. Готово послушно, цела породица се окупи и седе на под у импровизовани круг а са њима седоше и Циганке. Голупче беше у наручју свога деде, ништа не схватајући и радознало гледајући у оно што старији чине. Снаја донесе чист бео пешкир и тазе јаје из кокошарника. Циганка рече домаћици да распростре пешкир посред круга и да на њега стави јаје. Потом нареди да се јаје покрије угловима пешкира, (које именова називима страна света), и замоли за тишину. У насталој тишини, Циганка зажмури те деловаше као да седећи спава. У тој позицији беше неко време а присутни су могли приметити грашке зноја на њеном челу. Одједном, она се чудно трже, као да се пробуди из сна, и рече домаћину да шаком удари по оном пешкиру. Услед ударца, јаје се поломи а жуманце на белини пешкира ослика контуре разних облика, који би могли подсећати на необичне фигуре. Тада Циганка рече да се руком домаћице углови мараме лагано одстране. На очиглед присутних, указа се поломљено јаје, а у средини разливеног жуманца јасно се приказа некаква живуљка попут пуноглавца, која мрдаше својим репом. Циганка нареди да се пешкир, заједно са садржајем, баци у ватру, што жена и учини без поговора.

Од тога дана, Голупче је спавало без кошмара и престало да мокри у сну.

Мртав пијан

     Био једном један човек који се, приликом уласка у купатило, често обраћао свом огледалу речима: "Огледало, о огледало моје! Какав ћу бити за десет година"? И, гле чуда, огледало му је увек пружало одговор. На питање је одговарало тако што би, на тренутак, променило одраз његовог лица и он би угледао себе онаквог како ће изгледати за десет година.
     Једнога дана, након бријања свог лица, погледао се и, онако задовољан својим изгледом, упутио огледалу познато питање. Међутим, уместо очекиваног одговора, огледало се на тренутак замутило. Изненађен неочекиваном реакцијом огледала, поновио је питање. Како се огледало и по други пут замутило, логично је закључио како му оно шаље поруку да за дест година неће бити жив! Ужаснуо се при тој помисли и дуго није могао себи да дође. А онда, када се мало присабрао, упутио је огледалу ново питање:
- Огледало моје, какав ћу бити за седам година?
Огледало се и овог пута замаглило.
Настала је тишина! Након ње, човек је смогао снаге да пита какав ће бити за три, па за две године а одговор огледала се, у тој лицитацији, није мењао. Сада већ видно преплашен и узнемирен, након дужег размишљања, одлучио је да постави питање, с великом дозом страха од одговора. Решио је да блажим речима мало одобровољи огледало:
- Огледалце моје мило, најлепше од свих огледала, какав ћу бити сутра!?
Престравњен и скроз дотучен одговором, изашао је из купатила и кренуо да бесциљно шета по соби. 

     Дуго је тумарао међу четири зида а онда одлучио да оде до оближње кафане с циљем да се напије, верујући да ће на тај начин заборавити на поруку огледала. Цело поподне је седео за кафанским столом и до те мере се напио да кући није могао отићи сам. У вечерњим сатима су по њега дошли његова жена и његов брат, међутим, он није хтео да иде кући. Одједном је замрзео и кућу, и купатило, и огледало... И себе. Његова жена и брат, су га силом извели из кафане и некако, више однели него одвели, кући. Целим путем он је понављао исте речи:
- Пустите ме, ја сам мртав човек!
Кући су га сместили на лежај а он се није заустављао:
- Оставите ме... Ја сам мртав! Ух, то проклето огледало... Мртав сам.
- Мртав си пијан... а шта је с огледалом, какво огледало, шта то знаш?
- Пусти ме, жено, ја сам мртав, разумеш ли ме!!?
- Шта он то бунца, о каквом огледалу је реч?
- Ни мени није јасно, како он може да зна... Па, пре него што смо отишли у кафану по њега, ја сам рибала купатило и разбила огледало али како... он то зна!?

Трокикс

     Седео сам на плажи, ногама савијених у коленима и лактовима ослоњених на сама колена. Моју кожу, од врелог песка, делила је тканина која би се могла назвати део купаћих гаћа. Око мене персоне разнолике доби, од беба до баба. Свако је на свој начин проналазио свој кутак плаже, надајући се да је од онолике површине песка одабрао најбоље место. 

     Десно од мене један пар је преживао некакву пекарску домишљатост и подвалу, поред кога су два гола дечкића покушавала да направе купу у песку. После много покушаја, једном је то пошло за руком, боље рећи за дупетом. Мама и тата су га стали грдити што није пријавио градњу купе. Ту, у њиховој близини, на лежаљкама (под сунцобраном), лежало је двоје (који би могли сведочити о тајни дуговечног брака), док им је сунце захватало само ноге, које су биле прекривене нечим што је некада била кожа. Право предамном чамило је неколико соло љубитеља мора и летовања. Мало даље млади пар, свим присутним очима, јасно је указивао и стављао до знања да је заљубљеност сасвим природна ствар. Joш мало даље, један другачији пар, прикривен испод спустеног сунцобрана, покушавао је да докаже како љубав нема границе.

     Полулево од мене дама (не бих рекао да је превалила тридесету), смеђе косе везане у реп, седела је на свом великом пешкиру за плажу. Намазани слој неког заштитног фактора чинио је да јој раме блиста на сунцу. Кожа, која је већ добила бакарну боју, сведочила је о утиску пажљиво осунчане особе, и својим волуменом скретала пажњу околним чељадима. Преко лепо извајаних бутина и доњег дела стомака био је пребачен пешкир, који је посматрачу будио пажњу и распаљивао машту. Деловао је као кратка, врло кратка сукња те због пешкира нисам одмах приметио њене изражене листове на ногама, као ни тамне наочари, којим ме посматрала! Суочен са тим изненадним сазнањем, мало сам се скаменио но, када су ми се мисли откравиле, почео сам и ја њу да упорно посматрам и да размишљам. "Ако већ има тамне наочари, које скривају њене очи, и ако већ жели да ме посматра, могла би да то чини мало суптилније, дискретније, да тобож гледа право, ка мору, а према мени само погледом да скрене"! Ја бих тако урадио.

    Вратио сам поглед ка градитељима купе (коју су родитељи у међувремену прекрили песком), док је испред свих нас лежала немирна морска површина, више узбуркана активношћу купача но природним деловањем топлог ветрића. Нисам се више могао одупрети погледу који ме је звао (бар су у мојој глави одзвањале речи: "Дођи, стартуј ме"). Устао сам са свог места и ненаметљиво пришао дами с наочарима.

- Добар дан, - рекао сам а она се тргнула.

- Добар дан... да ли се познајемо? - упитала је.

- Можда, вероватно... Сами сте на плажи, односно на летовању?

- Не, нисам сама ни на плажи, нити на летовању.

- Крадомице Вас посматрам неко време, не видим да тренутно имате друштво, мужа на пример.

- Тренутно немам мужа а ако Вас баш занима мој муж, он је тренутно у болници!

- У болници!? Ох, извините... а шта му је?

- Није му ништа, тамо ради.

- Извините на љубопитљивости и знатижељи, ако није тајна, ко је са Вама на летовању?

- Ниједан понос не може бити тајна, са мном је моја љубав, - рекла је то с пуно поноса и достојанства. Затим је дохватила руб пешкира, мало га подигла откривајући при том једва приметну облину стомака.

- Ваша љубав?

- Као што видите, и као што рекох, нисам сама - трудна сам.

- Извињавам се. Сада ми је заиста непријатно... Пришао сам Вам јер сте ме упорно гледали.

- Вас? Ја гледала? Упорно?

- Такав сам утисак стекао...

- Ах, не Вас. Гледала сам две супротности испред нас.

- На шта мислите, конкретно?

- Конкретно на она два пара, један где је интима нормална и други где је накарадна.

- Али... Ваш поглед је био усмерен ка мени...

- Поглед? Не, наочари су биле усмерене ка Вама а поглед је ишао право, разумете?

- Да, да, схватам... Дозволите ми да се дубоко извиним и достојно удаљим, уживајте у погледима. 

- Ништа лоше нисте учинили, пријатно летовање.

Одступио сам с уверењем да сам себи дозволио такав луксуз да у једној прилици стекнем три погрешна утиска - трокикс!

Рачунџије

Јуче Исо награис'о

пис'о, брис'о и уздис'о:
"Један и три јесу пет"!
Тај задатак виде патак
па му вели:
"Ако неко чује ово што си сков'о
смејаће се цео свет.
него, чуј, не лудуј!
Све знам ја, један и три јесу два.
Мог ми кљуна, га, га, га"!
А врабуша, торокуша
све то слуша,
па са гране расцветане
одмах поче да тороче:
"Џив, џив, џив! Јао, баш ми жао
требам знати рачунати.
Већ не могу да вас гледам,
један и три јесу седам".

Песмица непознатог аутора, која се у основним школама учила половином прошлог века. 

Захваљујем се својој мајци Мирјани која је упамтила и саопштила ми речи песме.