У цара Дотрајана

     Био једном један цар у једној земљи, који је мукотрпно радио за свој народ. Међутим, што је напорније радио то је народ био незадовољнији. Цар се од силног напрезања истрошио и беше доста дотрајао те народ пожеле да га смени са места цара и још му надену надимак, цар - Дотрајан. Сазнавши за намеру народа, цару паде на памет да смени свој народ за неки други, који ће ценити његова напрегнућа. Али, његови најближи сарадници му посаветоваше да ће боље бити ако најпре цара пошаљу у народ, прерушеног у просјака. Тако би се цар лично уверио у лојалност или неповерење, које му народ пружа и тако ће најбоље проверити тачност непријатних гласина. Ту настаде комешање и пометња око тога како је најбоље маскирати цара. Као проблем се наметнула царева висина. Наиме, цар је био врло високог раста, а то се никако није могло замаскирати.
     На крају сарадници одлучише да би најбоље било ако би цара скратили на нормалну висину, али... Појавио се нови проблем, наметнуло се питање, да ли је боље скратити га од ногу или главе!? У тој полемици их прекину један глас који предложи да посете Експерта за јавност и чују његово мишљење. Како је стручњак за јавност свима био Идол, пажљиво га саслушаше, а он своје излагање сведе на просто питање: "Када чистите рибу, да ли крећете од главе или репа"? Но, народ тога цара беше врло склон свакојаким поделама те га та накарада није заобишла ни овај пут:
- Главе! - повикаше једни.
- Репа! - повикаше други.
"Главе, репа, главе, репа..." орило се кроз народ и ко зна колико би трајало то мудријање, да неко из масе не повика:
- Људи, у цара Дотрајана рибља уста!

Тежак терет

Не, теби то неће бити јасно никада. Ето, не мрзим те. Не бих ни волео да те мрзим, чак и када бих желео. Знам, ти ме мрзиш. Много ме мрзиш. И још нешто, не мрзиш ти мене само зато што ме мрзиш, онако тек. Додатно ме мрзиш јер ја тебе не мрзим. Тебе то посебно изједа. Лакше би ти било и мање би ме мрзео када бих и ја тебе мрзео, зар не? Онда би ме мрзео онако, узгред. Ма, знам, није ни теби лако... и ти би волео да будеш људско биће, да не мрзиш. И ти би волео да волиш. И, немој се заваравати тиме да си и ти људски створ! Да си човек, не би мрзео. Мрзиш ружу што има трње, мрзиш мачку што преде, мрзиш човека што постоји. Па, како онда мислиш за себе да си човек, ако човека већ мрзиш. Дакле, самим тим, мрзиш и себе. Али, као што рекох, није теби то јасно. А, знаш ли зашто теби то није јасно и никада неће бити? Оптерећен си превише. Не видиш и не чујеш ништа око себе јер... тежак терет носиш у души: оптерећен си мржњом!

Афоризми за књижевни сусрет

- Од оружја имам кратак фитиљ и дугачак језик!
- Продавци дрва ме са ценом о'ладише.
- Висак више не користим. Увидео сам да није под либелом!
- Мислио сам да оставим алкохол али то не пије воду!
- Ради везе, тражим жену без везе!
- Трезвено размишљам само кад попијем.
- Заглавио је затвор. Тако му је суђено.
- Афористичари, који још увек нису ништа издали, ето им земља.
- У Србији се не живи у беди већ у незнању. Не знамо да нам је добро.
- По зидовима ФБ-а се види ко је ко. И ко је шта!
- Јутрошњу ведрину неба наружили су трагови авиона. Упрскаће нам дан.
- Искусни мушкарци, после педесете, све ређе могу упрскати ствар!
- Прочитао сам афоризам на тему здравља. Смешан до бола!
- Од како је видео гиљотину не зна где му је глава.
- Често сам га виђао док је био жив а после, као да је у земљу пропао.
- Мајко, земљо, нико ти није ближи од мртвих!
- Дефиниција кремираног наркомана - прах и пепео!
- Купио сам модерне гаће... До јаја су!

Мене, мајко, срећа прати

(текст за компоновање) - Ауторски - заштићен текст!

Јутрос рано прозборила
мајка стара свом јединцу
Жен се, рано, веселице
Окани се ракијице.

Мене, мајко, срећа прати
С ракијом ћу друговати.

Љута ће ми снаге дати

никад нећу туговати.

Не може те усрећити
Ни дечицу подарити
Старост ће те осамити
Нећеш радост осетити.

Не брини се, моја мајко
Што за жену ја не марим
Ракија ће бити верна
Неће дати да остарим.

Пахуљице лећу

Пахуљице лећу,
шири деда врећу,

Довикује Чеда:
- Пуни, пуни, деда,

када прође зима

нека снега има!

Снег и даље веје 

а деда се смеје.

Смеје се и куца

и мачкица Буца

и секица Ранка:

- Ал' ће летос, децо,

лепо да се санка!

*Дечија песма, певана по основним школама педесетих година прошлог века.

Речи песме записане по говору моје мајке, Мирјане Димитријевић, у деведесетој години живота. Хвала јој на песми којој је претило исчезнуће из сећања, с обзиром на то да је аутор непознат и да нигде на интернету нисам пронашао било какав траг од песме.. 

Где је врх?

- Јуначе дедин, дођи да ти деда исприча једну причу.
- Дедо, а хоће ли бити занимљива као она прича о вампирима?

- Биће занимљивија, само ти дођи, седи на камен и слушај.

- Ево, дедо, идем одмах. А, хоћемо ли после на врх?

- Ићи ћемо, обећава ти деда.

- Ух, што се радујем, дедо. 'Ајде, слушам те, причај.

- Видиш, ову причу је мени испричао мој деда. А њему је испричао његов деда. Први који је причу испричао, био је дединог деде дедин деда. Јеси ли разумео?

- Јесам. Значи, прича је много стара?

- Тако је. Видиш, некада давно, није било као сад.

- То дедо, значи да ни сад није као некад?

- Тачно тако. А да ли ти верујеш да је твој деда некада био млад?

- Верујем, дедо, ти ме никада ниси лагао. Али ниси ми рекао, где је тај врх.

- Полако, дедино куре. Е, сад да те питам, да ли ти верујеш да сам и ја био дете као ти, чак сам био и мањи.

- Па, верујем дедо, само то мора да је било много пре него некад.

- Е, видиш, то је било баш некад.

- Баш некад?

- Баш тад.

- Добро, дедо, кажи ми шта је тај врх.

- Па, овако, дедина мушкарчино. Када сам ја био мали, деда ми је говорио о врху.

- Је ли ти он показао тај врх?

- Да. Он ми је показао где је врх и ја сам га видео.

- Видео си? Хоћу и ја, дедо, води ме на врх.

- Нећу те ја водити, сам ћеш му прићи. И видећеш га. 

- Али ја хоћу одмах...

- Не може одмах, чедо дедино. Ка том врху се пењеш годинама. Идеш корак по корак. Слушаш људе шта говоре. Гледаш природу како помаже човеку. Учиш од ње да би знао како треба живети и помагати родитељима, ближњима и другим људима. Учиш да волиш људе око себе. И запамти: рука која даје, увек је одозго!

- Не смем да мрзим?

- Никако! Треба да се бориш против мржње, треба да се бориш за године. А, када постанеш овако стар као ја, и када се приближиш врху, треба да знаш како му прићи. 

- Добро, дедо, јеси ли ти дошао до врха?

- Јесам, пре десетак година.

- Па, дедо, што ме мучиш, покажи ми где је врх?

- Дедино злато, врх се данас не види. Некада је био нормална ствар а данас је чудо. Многи су људи одустали на пола пута.

- Одустали? Чудо?

- Да, чудо. И ти ћеш се борити да дођеш до чуда.

- Како, дедо?

- Чувај себе да што дуже живиш, чувај родитеље да и они што дуже поживе. Ето, ја сам доживео да ми седамдесети рођендан честитају моји родитељи. То је врх! 

- То је врх?!

- Да. 

- Али како да дођем до њега?

- Само се придржавај једне мисли - три слова Х!

- Деда, шта су та три слова Х?

- То су храна, хигијена и ходање. Јеси ли разумео све и знаш ли шта треба да чиниш?

- Разумео сам и знам шта треба да урадим, дедо! Треба некада ову причу да испричам свом унуку.

- Ето, дедино јаре, управо си креуно ка врху!

Да ми је знати

- Знаш, постоје две врсте људи на планети, - рече ми Паја.
- Само две? Мислио сам да има више, најмање три.
- Не, само две. Они који знају све о теби и они други.
- Ко то зна све о мени? Па, ја не знам све о мени а камо ли други, - побунио сам се.
- Е, па, види овако... ти знаш то што знаш. Ови људи не знају то, али знају оно што ти не знаш о себи.
- Бога ти, хајде реци ми да ли и ти знаш то што људи знају, - исказао сам знатижељу.
- Нешто знам а нешто не.

- Добро, де, претворио сам се у ухо, слушам те.

- Знаш шта, добри смо пријатељи, не бих...

- Батали пријатељство, певај. Редно је да и ја сазнам нешто о себи. Незгодно је да неки људи знају о мени више од мене.

- Па јес, и то што кажеш... Штета би било да не знаш.

- Дакле, да чујемо.

- Можда ти се нешто и не буде свидело...

- Спреман сам на сваки вид ризика па и тај - да ми се нешто о мени не свиђа.

- Добро, сам си хтео да знаш.

И тако... поче мој пријатељ, Паја, да прича о мени све што је знао. Или је мислио да зна? Не знам, он је био тако убедљив да сам почео да верујем у све оно што је причао, иако сам пре тога мислио да ме то не може дотаћи. Ај, људи моји, толико тога сам сазнао о себи, просто не могу веровати да се то мени дешавало. У шта сам све био уплетен, то је било невероватно. Поједине активности просто нису биле спојиве са мојим интелектуалним нивоом али... то је био део мене.

- А шта је са оним другим? - питао сам.

- Са којим другим?

- Зар ниси на почетку разговора рекао да постоје две врсте људи?

- Ах. то! Да, казао сам. 

- Па?

- Па, ето, у "они други" си ти.