Голупче

     Старина од седамдесетак и нешто година, млади пар, недавно закорачио у свет брачних искушења, и мушко дете, овоземаљски ваздух удануло по први пут пре пар година, чинили су малу сеоску породицу. Отац, фабрички радник, доносио је једном месечно новац који би се врло брзо истопио по разним задужењима пре његовог уноса у кућу. Средина шездесетих, време тешких оскудација и немаштина, није заобишло ни ову породицу. Но, и поред тога, оваква кућа је увек била спремна да дочека изненадног госта или путника намерника. Грехота је била вратити човека са кућног прага, ма које вере или нације придошлица био. Било је то време када је дата реч била закон. Образ је, онда, имао своју цену која се није могла платити никаквим новцима
Старац, глава куће, арчио је своје дане на свој начин, за свој рачун, мирно и старачки. Не кријући своју радост што је унука добио у својој осмој деценији живота, где год пошао, увек га је водио са собом. Поносно је говорио: „Моје голупче“!
     А унук... онако ситан, мален, заиста је изгледао као птић коме треба одрасла птица да му у кљун доноси храну. Осим што је био мршав и неухрањен, имао је проблем и са ноћним страхом. У сну се трзао, немирно спавао, често би постељу умокрио и то је почело озбиљно да брине родитеље а и деду. Снови су га толико плашили да је увече дуго остајао будан, бојећи се да заспи. Заспао би изнурен и исто тако би се будио. Трајале су те ноћне море код детета дуго... доста дуго. Лекари нису имали одговор на стање детета. Да би охрабрили родитеље, рекли су да ће несаница и страхови проћи изненада. Снаја је сумњала у то охрабрење и била у уверењу да је дете урочено.
     Једног јесењег предвечерја, при крају прохладног и магловитог дана, када су први обриси мрака засипали село, пред кућом, однекуд, бануше две Циганке.
- Еј, домаћини! Еј, газде, има ли ви у кућу?
Чувши повике, деда изађе из куће и убрзо се врати до снаје и сина:
- Неке две Циганке, моле да преконаче куде нас. Ја им реко да нема место... А мож ни и покраду...
Уто се јави снаја те се обрати свом свекру на начин, како би задобила и мужевљеву подршку.

- Тато, док сам била девојка, у нашу кућу су често доодили Цигани и туј коначили. Никад ни ништа неје фалило и никад несмо врћали човека од праг.
- Па, куде ће спију, немамо кревети више... – умеша се али не доврши реченицу њен муж.
- Ел имамо рогожу? Ће им објаснимо и туј ће спију на под, у собу сас нас, може ли, тато?
- Не знам, снајо, како га ви решите...
- Ете, решили смо, - убедљиво и самоуверено изрече снаја.
     Већ у следећим тренуцима те вечери, две Циганке, једна старија од друге, нашле су се у кругу породице као равноправни чланови исте. Радо су прихватиле скромну вечеру као и понуђени смештај на рогожи. О себи су рекле да су из околине Ниша, да су пошле с намером да просе јер су им мужеви болесни алкохоличари. Нису биле ни у каквој родбинској вези, чак ни из истог места али, ето, спојила их је иста мука или судбина, шта већ!
     Освануло је јутро са веома густом маглом. Домаћица је устала раније и направила качамак, који беше зачињен велијама овчијег сира. Након доручка, Циганке су домаћину даривале икону Богородице Тројеручице и питале колико да плате за гостопримство и конак.
- Ништа не треба да платите, нама је мерак што сте биле безбедне куде нас, - рече домаћин.

- Па, дабоме...  а не да се сповирате по сокаци, - додаде домаћица.
- Какво плаћање, море?! Нек ви је срећан пут, - рече старина.
- Оћете ли да ви вражукамо, казујте имате ли неку муку, - рече млађа.
- Е, муку има сваки али у тој вражукање не верујемо баш... - рече снаја.
- А што не пребаје на Голупче, снајо? – проговори старац.
- На какво голупче? – упита старија Циганка.
Након што је снаја испричала о проблему који је снашао дете, и изражене сумње да је дете урочено, старија Циганка погледа дете некаквим испитивачким погледом па рече:
- Дете неје урочено и туј не помага бајање. Дете је преплашено сас неке приче и пуно је сас стра! Из њега се мора искара стра. Ај, зберите се сви и седите у круг, а ти домаћице донеси један бел пешкир и једно тазе јајце.
     Тако и би. Готово послушно, цела породица се окупи и седе на под у импровизовани круг а са њима седоше и Циганке. Голупче беше у наручју свога деде, ништа не схватајући и радознало гледајући у дешавања. Снаја донесе чист бео пешкир и тазе јаје из кокошарника. Циганка рече домаћици да распростре пешкир посред круга и да на њега стави јаје. Потом нареди да се јаје покрије угловима пешкира и замоли за тишину. У насталој тишини, Циганка зажмури те деловаше као да седећи спава. Одједном, она се чудно трже и рече домаћину да шаком удари по оном пешкиру. Услед ударца, јаје се поломи те на белини пешкира приказа некакву жућкасту мрљу. Тада Циганка нареди да се руком домаћице углови мараме одстране. Указа се поломљено јаје, а у средини жуманца јасно се приказа некаква живуљка попут пуноглавца, која мрдаше својим репом. Циганка нареди да се пешкир, заједно са садржајем, баци у ватру, што жена и учини.
Од тога дана, Голупче је спавало без кошмара и престало да мокри у сну.

Мртав пијан

     Био једном један човек који се, приликом уласка у купатило, често обраћао свом огледалу речима: "Огледало, о огледало моје! Какав ћу бити за десет година"? И, гле чуда, огледало му је увек пружало одговор. На питање је одговарало тако што би, на тренутак, променило одраз његовог лица и он би угледао себе онаквог како ће изгледати за десет година.
     Једнога дана, након бријања свог лица, погледао се и, онако задовољан својим изгледом, упутио огледалу познато питање. Међутим, уместо очекиваног одговора, огледало се на тренутак замутило. Изненађен неочекиваном реакцијом огледала, поновио је питање. Како се огледало и по други пут замутило, логично је закључио како му оно шаље поруку да за дест година неће бити жив! Ужаснуо се при тој помисли и дуго није могао себи да дође. А онда, када се мало присабрао, упутио је огледалу ново питање:
- Огледало моје, какав ћу бити за седам година?
Огледало се и овог пута замаглило.
Настала је тишина! Након ње, човек је смогао снаге да пита какав ће бити за три, па за две године а одговор огледала се, у тој лицитацији, није мењао. Сада већ видно преплашен и узнемирен, након дужег размишљања, одлучио је да постави питање, с великом дозом страха од одговора. Решио је да блажим речима мало одобровољи огледало:
- Огледалце моје мило, најлепше од свих огледала, какав ћу бити сутра!?
Престравњен и скроз дотучен одговором, изашао је из купатила и кренуо да бесциљно шета по соби. 

     Дуго је тумарао међу четири зида а онда одлучио да оде до оближње кафане с циљем да се напије, верујући да ће на тај начин заборавити на поруку огледала. Цело поподне је седео за кафанским столом и до те мере се напио да кући није могао отићи сам. У вечерњим сатима су по њега дошли његова жена и његов брат, међутим, он није хтео да иде кући. Одједном је замрзео и кућу, и купатило, и огледало... И себе. Његова жена и брат, су га силом извели из кафане и некако, више однели него одвели, кући. Целим путем он је понављао исте речи:
- Пустите ме, ја сам мртав човек!
Кући су га сместили на лежај а он се није заустављао:
- Оставите ме... Ја сам мртав! Ух, то проклето огледало... Мртав сам.
- Мртав си пијан... а шта је с огледалом, какво огледало, шта то знаш?
- Пусти ме, жено, ја сам мртав, разумеш ли ме!!?
- Шта он то бунца, о каквом огледалу је реч?
- Ни мени није јасно, како он може да зна... Па, пре него што смо отишли у кафану по њега, ја сам рибала купатило и разбила огледало али како... он то зна!?

Трокикс

     Седео сам на плажи, ногама савијених у коленима и лактовима ослоњених на сама колена. Моју кожу, од врелог песка, делила је тканина која би се могла назвати део купаћих гаћа. Око мене персоне разнолике доби, од беба до баба. Свако је на свој начин проналазио свој кутак плаже, надајући се да је од онолике површине песка одабрао најбоље место. 

     Десно од мене један пар је преживао некакву пекарску домишљатост и подвалу, поред кога су два гола дечкића покушавала да направе купу у песку. После много покушаја, једном је то пошло за руком, боље рећи за дупетом. Мама и тата су га стали грдити што није пријавио градњу купе. Ту, у њиховој близини, на лежаљкама (под сунцобраном), лежало је двоје (који би могли сведочити о тајни дуговечног брака), док им је сунце захватало само ноге, које су биле прекривене нечим што је некада била кожа. Право предамном чамило је неколико соло љубитеља мора и летовања. Мало даље млади пар, свим присутним очима, јасно је указивао и стављао до знања да је заљубљеност сасвим природна ствар. Joш мало даље, један другачији пар, прикривен испод спустеног сунцобрана, покушавао је да докаже како љубав нема границе.

     Полулево од мене дама (не бих рекао да је превалила тридесету), смеђе косе везане у реп, седела је на свом великом пешкиру за плажу. Намазани слој неког заштитног фактора чинио је да јој раме блиста на сунцу. Кожа, која је већ добила бакарну боју, сведочила је о утиску пажљиво осунчане особе, и својим волуменом скретала пажњу околним чељадима. Преко лепо извајаних бутина и доњег дела стомака био је пребачен пешкир, који је посматрачу будио пажњу и распаљивао машту. Деловао је као кратка, врло кратка сукња те због пешкира нисам одмах приметио њене изражене листове на ногама, као ни тамне наочари, којим ме посматрала! Суочен са тим изненадним сазнањем, мало сам се скаменио но, када су ми се мисли откравиле, почео сам и ја њу да упорно посматрам и да размишљам. "Ако већ има тамне наочари, које скривају њене очи, и ако већ жели да ме посматра, могла би да то чини мало суптилније, дискретније, да тобож гледа право, ка мору, а према мени само погледом да скрене"! Ја бих тако урадио.

    Вратио сам поглед ка градитељима купе (коју су родитељи у међувремену прекрили песком), док је испред свих нас лежала немирна морска површина, више узбуркана активношћу купача но природним деловањем топлог ветрића. Нисам се више могао одупрети погледу који ме је звао (бар су у мојој глави одзвањале речи: "Дођи, стартуј ме"). Устао сам са свог места и ненаметљиво пришао дами с наочарима.

- Добар дан, - рекао сам а она се тргнула.

- Добар дан... да ли се познајемо? - упитала је.

- Можда, вероватно... Сами сте на плажи, односно на летовању?

- Не, нисам сама ни на плажи, нити на летовању.

- Крадомице Вас посматрам неко време, не видим да тренутно имате друштво, мужа на пример.

- Тренутно немам мужа а ако Вас баш занима мој муж, он је тренутно у болници!

- У болници!? Ох, извините... а шта му је?

- Није му ништа, тамо ради.

- Извините на љубопитљивости и знатижељи, ако није тајна, ко је са Вама на летовању?

- Ниједан понос не може бити тајна, са мном је моја љубав, - рекла је то с пуно поноса и достојанства. Затим је дохватила руб пешкира, мало га подигла откривајући при том једва приметну облину стомака.

- Ваша љубав?

- Као што видите, и као што рекох, нисам сама - трудна сам.

- Извињавам се. Сада ми је заиста непријатно... Пришао сам Вам јер сте ме упорно гледали.

- Вас? Ја гледала? Упорно?

- Такав сам утисак стекао...

- Ах, не Вас. Гледала сам две супротности испред нас.

- На шта мислите, конкретно?

- Конкретно на она два пара, један где је интима нормална и други где је накарадна.

- Али... Ваш поглед је био усмерен ка мени...

- Поглед? Не, наочари су биле усмерене ка Вама а поглед је ишао право, разумете?

- Да, да, схватам... Дозволите ми да се дубоко извиним и достојно удаљим, уживајте у погледима. 

- Ништа лоше нисте учинили, пријатно летовање.

Одступио сам с уверењем да сам себи дозволио такав луксуз да у једној прилици стекнем три погрешна утиска - трокикс!

Рачунџије

Јуче Исо награис'о

пис'о, брис'о и уздис'о:
"Један и три јесу пет"!
Тај задатак виде патак
па му вели:
"Ако неко чује ово што си сков'о
смејаће се цео свет.
него, чуј, не лудуј!
Све знам ја, један и три јесу два.
Мог ми кљуна, га, га, га"!
А врабуша, торокуша
све то слуша,
па са гране расцветане
одмах поче да тороче:
"Џив, џив, џив! Јао, баш ми жао
требам знати рачунати.
Већ не могу да вас гледам,
један и три јесу седам".

Песмица непознатог аутора, која се у основним школама учила половином прошлог века. 

Захваљујем се својој мајци Мирјани која је упамтила и саопштила ми речи песме.

Шерпа

     Милевка и Гуте су имали осморо деце, пет синова и три кћери. Своју децу су још од малих ногу навикавали на муку и тежачки рад. Већ од раног јутра, често и пре изласка сунца, петоро одрасле деце би већ загосподарило њивом, у којој је трава реметила раст младе кукурузовине.
     Гуте би, по упрезању волова у јарам, одлазио у шуму ради сече дрва а Милевка се латила послова по кући, чији би се учинак топио пред надолазећим смирајем дана. Почишћена кућа се током дана опет испрља, опран веш се по сушењу сложи у какав куфер а храна коју Милевка спреми, поједе се! Као да током дана, домаћица ништа није радила!
     Због великог обима посла на њиви, Гуте и Милевка би често позивали раднике најамнике, како би својој деци олакшали мукотрп. За те прилике обавезно би звали комшиницу Мару, самохрану мајку, чију би децу причувао њен свекар док је Мара вредно радила на Милевкиној њиви, барабар са њеном децом.
     Када би звезда била у зениту, Милевка би се појавила с горње стране њиве, носећи сепетку на глави и крошњу у рукама. Био је то знак да је дошло време ручку. Како је негде на средини њиве расла липа са огромном крошњом, уморни копачи би се за тили час окупили под њеном хладовином. Након што би Милевка на простирци поређала разне ђаконије, свако чељаде би заузело своје место, спремно да ужива у благодетима које је домаћица зготовила. Једном приликом, након ручка, Мара је знатижељно упитала Милевку:
- Ама, Милевке, не могу никако да се начудим, нешто те мора питујем.
- Питуј, Маро, ако знам ћу ти кажем.
- Како тој да кад ТИ свариш гра, он најблаг? Увек ми се усладија кад сам јела куде тебе.
- Па, Маро... Гра је увек укуснији кад се вари у голему шерпу, разумеш!?
Мара саслуша Милевку па рече:
- Ама, и ја га варим у голему шерпу па неје тако благ. Мора да му нешто бајеш, признај, Милевке.
- Еј мори Маро... Ништа ја не знам да бајем, просто ћу ти одговорим. Повикни си дечицу да сви заједно једемо, све ће ти буде јасно! Неје најбитна голема шерпа, него колицмина кусају из њу!

Накализа...

- Добар дан.
- Добар дан.
- Ми смо из Јавног комуналног.
- Да, изволите.
- Дошли смо да вас прикључимо на канализацију.
- На какву накализа... канализацију?
- На ову што је урађена у вашем селу.
- Аха, то ли? Па, ја нисам поднео никакав захтев за то прикључење.
- Нема везе што нисте поднели захтев, прикључење је обавезно за свако домаћинство.
- Добро, ако је тако, ено вам га WC иза плевње па радите шта вам воља. Само немојте сав папир да ми утрошите...
- Не разумемо се. Ми треба да вам пружимо услугу на кућном објекту, пријатељу.
- Како, на кућном...?
- Па, тако, сада сви морају бити прикључени на тазе изграђену сеоску канализацију, свака кућа, разумете?
- Али ја те радње не вршим у кући, хоћу рећи, немам купатило...
- То је ваш проблем, то се нас не тиче. Ми имамо налог да вас прикључимо а ви можете купатило направити и касније.
- Али ја не могу правити купатило у кући, видите и сами да је кућа мала, има само две просторије, већу, мању собу и малецко ходниче између њих.
- Без обзира, прикључак иде за сваку кућу у селу. Прикључујемо вас данас а плаћате у ратама, на шалтеру у нашој установи.
- Шта да плаћам?
- Прикључак и нашу услугу.
- Људи, ја живим сам, мени то не треба. Ја то обавим у оном клозету...
- Канализација је, као што рекох, обавезна за сваку кућу а ви вршите нужду где вам воља.
- Ама људи, и без мене у овој земљи је превише нужде! И није по закону!

- Па, не мора бити по Закону.

- Како па то?
- Пријатељу, нужда закон мења! Јасно!?

Зашто, добри човече

Човече, стани! Не јури кроз живот.

Учини нешто за себе - уради да ти живот буде садржајан
Стани мало, преслишај се, размисли својом главом.
Прелистај фасцикле у сивој маси.
Размисли у име својих предака,
у име куће, огњишта и прага.
Размисли у име своје деце, у име жене,
у име својих живих или мртвих родитеља.

У име кума, који ти је децу крстио!

У име комшије, са којим не говориш десетак година.

А обећао је. Обећао да ће ти вратити новац "чим пукне пролет".

И... пукло је између вас.

Добри човече, помисли мало на своју авлију, на сокак и махалу.

Размисли о тами и светлости, о пролазности живота.

О прошлости и будућности... Размисли.

Јеси ли окусио зрнце љубави и мрву радости?

Сети се да си и прошле године желео на море!

Желео си али ниси могао. Ниси могао ни у реци да се расхладиш.

Ни кап опуштања и освежења!

На планину, у бању... Ниси могао... ниси. 

Када будеш о свему томе размислио, створићеш некакву слику!

Управо тада, запитај се колико се та слика слаже са оном 

коју свакодневно гледаш на свом телевизору,

верујући некаквоме ауторитету.

Потом се запитај, чиме је он то заслушио.

Зашто си себи дозволио да ти ауторитет креира живот?

Ко је он, добри човече? Или још боље, шта је он?

Размисли, треба ли веровати њему или својим чулима,

која те никада до сада нису изневерила.

Зар си заборавио да си и сам паметан?

Па, размисли, шта ће теби туђа памет?

Сети се, и драги Бог је рекао:

"Немој имати других Богова осим мене,

и немој себи стварати идоле"!

Добри човече, видиш, чујеш, осећаш... 

Ипак не верујеш? Зашто!?

Зато, јер си изгубио ВЕРУ у себе!