Како да те зовем

- Лепа ти диплома, где си је украо?
- Нисам је украо, купио сам.
- Где? Код оног...?
- Не, он није поуздан већ на бувљаку.
- Овако лепе дипломе има на бувљаку?
- Их! Има и лепше али ову сам узео, некако је посебна. Јевтина била.
- Шта пише на њој, шта си сада?
- Право да ти кажем, не разумем шта пише.
- Како то? Јеси ли сада доктор?
- Не знам. И сам видиш да је написана неким чудним словима. Тек понеко препознајем.
- Богами, слова јесу чудна... Ево, има слово А, има О, Т... али лепа је, баш је лепа.
- Да, а има и бројева, то разумем.
- Сад не знам да ли си доктор или ниси, а и сам не знаш. Како сад да те зовем?
- Питаћу неког, ваљда ће неко знати.
- Како ћеш питати и кога?
- Просто, питаћу спремачицу, она све зна. Пре неки дан ми је протумачила неки текст, неки потпис.
- Аха, одлично си се сетио.
- Милена!
- Молим, газда.
- Нисам ти ја газда, ја сам ти сада... ја сам сада то што овде пише. Хајде, погледај шта овде пише па да знаш шта сам за тебе.
- Овде пише Признаница, на ћирилици.
- Милена, слободна си. Ето, шта сам ти рекао, видиш да је посебна
- Посебна је, Признаниче.
- Тако је, Обрачуне.

Благо нама

- Благо теби, ти си коњ.

- А што је благо мени?

- Па, тебе помињу кад нешто пореде са нечим лепим.

- А кад кажу: "Коњу један"?

- Није исто. Ајд, сам реци, исто ли је кад се каже то и: "Магарче један"! Осим тога упоређују ме кад је у питању мерка... она мерка, знаш?

- Па, ти, магарче, треба тиме да се дичиш, имаш највећи међу животињама.

- Да, али ми чешће служи за поређењe него у сврху за коју је намењен.

- Тише мало, ево га иде вепар, сав се зајапурио.

- Види како се шепури она свиња поред њега а о керовима да не причам.

- Море, то није тако битно. Гледај оне ћурке и овце што га прате.

- А знаш ли зашто иду за њим?

- Мислим да ни оне не знају.

- Знају. Овце га доживљавају као овна а ћурке ко ћурана.

- Да знаш да си у праву, подигао ону главурду ко ован трећак а шепури се ко накљукани ћуран.

- Мене више подсећа на вола.

- На вола? Зашто?

- Па... и сам видиш, кад запне да уради нешто, не уме да стане. 

- Аха, онда... онда је ко биво.

- Мало је један, треба га поредити са два бивола!

- То су већ мајмунска посла.

- Благо свима њима са њим и њему са њима.

- Задриго, задриго... скрнави људски род.

- И још се усуђује да човеком себе назива.

- Тешко људима са њим!

- Да нисам у њиховој кожи.

- Да иронија буде већа, сами су га изабрали за главног крмка.

- И још тврде да нема бољег брава!

- Е, дође ми да се од муке насмејем, њи-хи-хи-хииии!

- И мени,  и-хаа, и-хаа, и-хаа...

- Благо мени што сам коњ.

- И мени што сам магарац.

- Ех... благо нама.

- Благо.  

Зна дете

     Стева и Нада су наше најближе комшије. Између наших кућа постоји жичана ограда а посред те ограде је направљена капија која нам је пpедстављала краћу везу за међусобне посете. Дакле, нe морамо излазити на пут ако желимо у комшилук на кафу или они код нас. Са комшијама негујемо добар однос. Куће су изграђене по урбанистичком плану тако да су једнако удаљене од главне улице и обе куће имају приземље, спрат и поткровље. Испред куће су наше баште а у њиховом дну налази се пољски клозет, који је такође озидан по ондашњем плану, како би се мајстори на изградњи куће могли олакшати. Тај заход је заједнички те га нисмо хтели рушити. Врло ретко смо га користили и то онда када нам се због нужде није улазило у кућу. Како га нисмо одржавали, његов кров је почео да пропада а врата иструлела. 

     Комшија Стева је испред куће засадио дрво лешника а ми три саднице кивија. Комшиница Нада је у својој башти гајила разно цвеће, почевши од зумбула, тулипана, нарциса и многих других цветова чије име не могу да упамтим. Моја супруга не воли цвеће, зато сам ја засејао лепезу змијиних главица. Неколико пута сам са Надом улазиo у вербални конфликт око назива цвећа које гајимо. Она ми је скретала пажњу да се дотично цвеће зове Лепи човек, Цинија, чак и Лепи Глиша али ја сам терао по своме - змијине главице

     Осим неслагања око назива цвећа, нисмо са комшијама били сложни ни у избору музике. Наиме, они су више неговали изворни мелос док се у мојој кући одувек слушала забавна музика. Још од ране младости почео сам да слушам баладе, шансоне, поп музику, све врсте рок музике, а ту своју љубав сам пренео на моју кћеркицу, Машу. Она је од своје треће године заволела и слушала Чолића, Балашевића, Индексе, Смак, и многе друге квалитетне извођаче који су били препознатљиви по свом стилу свирања или певања.Често бих седео на тераси и уживао у погледу на своје "змијолике" цвећке, на свој и комшијин целокупни плац. Лепоту тог погледа би једино кварио наш пољски клозет јер је био део видокруга, те смо са Стевом имали у плану да га срушимо.

     Пуно пута сам на спрату своје куће отварао прозор а затим бих знао да откачим Рибљу Чорбу, Парни Ваљак, Тешку Индустрију... Моја кћеркица, која би се играла по дворишту, већ је у четвртој години непогрешиво знала да препозна ко је извођач, назив песме или ком жанру припада музичка нумера, док би та иста песма комшијама представљала буку. Да, баш тако, јер за њих је све осим изворне музике била бука.

     Једног дана сам кћеркици на спрату пустио "Боље да носим кратку косу" групе Пекиншка Патка у жељи да видим шта ће рећи. Мало је шетала по соби, пришла прозору и рекла:

- Тата, серенада!

- Не, ћеро, ово је панк композиција.

- Ма, серенада. Дођи, - рекла је и показала прстом кроз прозор.

Пришао сам и погледао према клозету. Зна, душа татина, није панк!

200 дм

     На нишкој пијаци аутомобила се тог недељног преподнева створила нека гужва. Више људи је кренуло у једном смеру, не само потенцијални купци већ и сами продавци, власници аутомобила. Како је знатижеља постала велика, отишао сам и ја да видим разлог који је свима толико пажње привукао. Наишао сам на стајаћу гомилу људи а они спољашни, новопридошли су се гурали ка центру догађаја. Ја се нисам могао пробити да видим о чему се ради. И боље. Боље јер је дошло до свађе а потом и до туче. Нисам могао видети али сам могао чути. У жижи догађања одвијао се овакав разговор, боље рећи дрека:
- Дај га овамо! Цепај!
- Не може то на овој пијаци.
- Ово је збрка и превара!

- Какве марке, кави бакрачи?!
- Ама, људи, баталите свађу, ствар је окончана.
- Шта окончано, хоћеш да ти заврнем шију?
И још много увредних речи су се могле чути, и ко зна докле би то ишло да није наишла ондашња милиција. На њихов долазак, атмосфера се мало утишала мада, било је крупних речи и повика. И даље нисам могао видети ништа од онога што се дешавало јер, сви окупљени су чекали расплет неке збрке. У гомили сам препознао мог друга Шурјака из околине Власотинца. Звао се Мирослав али је са оном дужом косом и носем, неодољиво подсећао на Ивицу Шурјака, фудбалера сплитског Хајдука.

- Где си, бре, Шурјак? Шта се ово дешава?

- Ево, мало мајем по пијаци. А ово... не знам, покушавам да видим. Откуд ти?

- И ја мајем. Хајде ти покушавај а ја одо да купим по једну пљескавицу за нас.

Стигавши до места где се продају пљескавице, затекао сам још већу гужву. Дакле, било је и оних који су се бавили својим стомацима. Очигледно, глад је надвладала знатижељу.
     Те 1984. сам имао двадесет три године и нисам имао намеру да купујем било какво возило. Ето, ишао сам само да осмотрим пијацу, да видим који се четвороточкаши продају и за какве новце. Уз то задовољство упоредо, ишло је и оно друго, пуњена пљескавица код Крле, чија је покретна роштиљница била мало удаљена од центра пијаце. Након дужег чекања, некако и ја дођох на ред да купим две пуњене.

- Нема више пуњене, има само обичне. Могу да ти турим црни лук и алеву. Може?

- Може, - рекох ја а у себи опсовах. - Дај ми два комада.

- Две пљескавице?

- Да, два комада пљескавице.

- Еј, дечко, бата Крле неје овде дошеја за зебанцију, на комад не продавамо. Иде цела пљескавица, оћеш?

- Оћу, бата Крле, - покушао сам да изгладим ствар.

Када сам, најзад, добио тражени залогај кренуо сам назад али, авај! Више није било ни гужве ни Шурјака. Све се смирило као да ничег није било. Оближњи Брка је био леђима наслоњен на своју Ладу и погнуте главе у дубоким мислима. Како се сва ова таланта одигравала у његовој близини, упитао сам:

- Брко, шта ово би? Где се деде она гужва?

- Ма, пусти ме у три материне... - невољно одговори он. 

Још неко време сам тумарао по пијаци у нади да ћу се видети са Шурјаком али... и он је нестао као и она гомила и галама. Није било ни милиционера. Пљескавице сам појео сам, једну целу, другу такође целу. Убрзо сам отишао у правцу аутобуске станице. 

     Конопница, село поред Власине, на пола пута између Власотинца и Лесковца, 15. август је исте године. Конопничка црква Успења Пресвете Богородице тога дана слави Велику Госпојину. Традиционално, у том селу се на тај дан одржавао вашар који је био врло посећен и познат по својој масовности. 

     У то време. имао сам девојку из Буниброда те смо се код цркве требали наћи. Што би наш човек рекао, очи су ми испале гледајући с које стране ће наићи али ње нема па нема. Ротацијом главе, обухватао сам полукруг од 180 степени, цео вашар сам држао под контролом. Нада да ће доћи, у мени је већ почела да малакше. Одједном, нечија рука се спустила на моје раме, неко ме с леђа контактирао. Када сам се окренуо, најпре сам угледао дугу косу а затим нос. Шурјак!

- Где си бре, човече, нигде те нема? - рече он.

- Ево мене, него тебе нема.

- А, оправљам неке папире, идем ван.

- Где, ако није тајна?

- Бегам за Немачку. Хајде, причаћу ти. Идемо да ицепимо по једно студено пивце.

- Хајде, баш сам жедан, сунце упекло...а могли бисмо и по једну пљескавицу... Чекај! Пљескавица. Сад сам се сетио. Јеси ли сазнао шта се ономад догодило на нишкој пијаци?

- Хајде, причаћу ти, сазнао сам. Идемо по пивце и пљескавицу, ја плаћам.

- Причај успут, могу да те слушам у ходу.

- Па, овако. Ауто је био са љубљанским таблицама...

- Љубљанске таблице!?

- Не прекидај ме. Жена је имала намеру да прода свој мерцедес...

- А зашто га није продала у Љубљани?

- Ракох ти да ме не прекидаш, ту у Нишу је била удата за нашег човека.

- И?

- Жена написала на папиру "Mercedes Benz, 1980. 200 дм"  и залепила на ветробранском стаклу.

- 200 дм, двеста марака?

- Да, двеста марака.

- Па то је нека зајебанција била.

- Тако су и други мислили све док храброст није скупио неки Милан Зека из Гегље.

- Гегља, где је то?

- Не знам, неко село код Медвеђе.

- И даље?

- Па, видиш, он се одважио да приђе жени и да је пита, да није нека зајебанција. А жена... само да си је видео! Словенка, Габријела. Лепотица, брале.

- Зато јој нико није смео прићи. А она гужва?

- Е, овако. Када су и други схватили да се не ради о зајебанцији, почели су да се буне и нудили више, нарочито прекупци. Али она није хтела ни да чује за више. Гужва, свађа и туча десила се када су обе стране потписале уговор о купопродаји, па су прекупци хтели да га поцепају.

- Не разумем. Зашто није хтела више новаца, то не разумем. Па, свако се труди да прода што скупље.

- Е видиш, распитао сам се и за то. Савим је логично.

- Дедер да чујем ту логику, леба ти и пљескавице ти!

- Тај мерцедес јој је муж купио када су се узели. Додуше, купио га на своје име али је њој дао папире да са аутом располаже. У међувремену, он је почео да лута, да излази, да шврља и...

- И?

- И нашао млађу. Е сад, тај њен муж је хтео да поврати ауто и да га поклони овој, новој. Пошто жена није хтела да чује за то, он се досетио па јој је преко адвоката наложио да прода ауто а да новац од продаје уплати на конто његове љубавнице.

- Аух, каква прича! 200 дм! Ала га је оправила! Стварно логично.

- Вала, баш! Ни Сократ га не би боље осмислио.

У том моменту, спустила се рука на моје раме. Када сам се окренуо, угледео сам дугу косу, прћаст носић, лепе црне очи и усне које преко кармина говоре:

- А, ту ли си? Ја те чекам код цркве а ти једеш пљескавицу, - рече Весна.

Прилика као неприлика

     Размислимо о прилици која нам се нуди. Ако је на време не уочимо, отићи ће од нас и никада нам се више неће вратити јер је нисмо препознали. Прихватимо сваку прилику и будимо јој захвални што је она нас препознала. Нови сусрети нису случајни, сваки од њих има своју мисију - неки су награда а неки казна. На основу тога ми бирамо себи пут којим ћемо корачати. 

     И знајте, нема погрешног већ другачијег пута (све зависи јесмо ли реално прихватили животне критике). Свако ко игнорише казне и лати се само награда, тај неће знати да вреднује било шта од животних благодети. Не каже се узалуд: "Указала се прилика...". Будимо увек у прилици да спознамо прилику и она ће нас радо прихватити у свој загрљај. Нудимо да би добили, узимајмо да бисмо могли пружити. Не латимо ли се прилике бићемо у неприлици.

Мудровања

- Што дубље у ћорсокак залазиш, све јасније ти се излаз приказује.

- Када се код нас Балканаца појави проблем, ми га не решавамо! Ми тражимо кривца!

- Мало искварености у човеку није на одмет. Од дозиране покварености млека добијамо најквалитетније сиреве!

- Само изузетно паметним људима, неми могу дати савет, а слепи проширити видике!

- Боље је имати прегршт добрих непријатеља него иједног лошег пријатеља!

- Многе ствари се боље виде кроз кључаоницу! Када би их посматрали кроз отворена врата, било би као да гледамо целу ливаду због једног цвета!

- Тешко је наћи заједнички језик са човеком који не зна како изгледа јарам а носи га око врата.

- Ловачком срећом се може звати када је за заслужени плен заслужан сами плен!

- Данас је тешко разумети се са људима ако говорите истим језиком.

- Када људи примете да правите будалу од себе, радо вам прискачу у помоћ!

- И за глупост треба имати талента!

Палиндроми

И ЛОВАЦ ОЦА ВОЛИ

САВО, ДОЛАЗИ ДИЗАЛО ДО ВАС

ТИХОМИРЕ, МИ ЛАЛИ МЕРИМО ХИТ

УТЕЧЕ МАРА МЕЧЕТУ