Голупче

     Старина од седамдесетак и нешто година, млади пар, недавно закорачио у свет брачних искушења, и мушко дете, овоземаљски ваздух удануло по први пут пре пар година, чинили су малу сеоску породицу. Отац, фабрички радник, доносио је једном месечно новац који би се врло брзо истопио по разним задужењима пре његовог уноса у кућу. Средина шездесетих, време тешких оскудација и немаштина, није заобишло ову породицу. Но, и поред тога, оваква кућа је увек била спремна да дочека изненадног госта или путника намерника. Грехота је била вратити човека са кућног прага, ма које вере или нације придошлица био. Било је то време када је дата реч била закон. Образ је, онда, имао своју цену која се није могла платити никаквим новцима
Влајко, глава куће, арчио је своје дане на свој начин, за свој рачун, мирно и старачки. Не кријући своју радост што је унука добио у својој осмој деценији живота, где год пошао, увек га је водио са собом. Поносно је говорио: „Моје голупче“!
     А унук... онако ситан, мален, заиста је изгледао као птић коме треба одрасла птица да му у кљун доноси храну. Осим што је био мршав и неухрањен, имао је проблем и са ноћним страхом. У сну се трзао, немирно спавао, често би постељу умокрио и то је почело озбиљно да брине родитеље а и деду. Снови су га толико плашили да је увече дуго остајао будан, бојећи се да заспи. Заспао би изнурен и исто тако би се будио. Трајале су те ноћне море код детета дуго... доста дуго. Лекари нису имали одговор на стање детета. Да би охрабрили родитеље, рекли су да ће несаница и страхови проћи изненада. Снаја је сумњала у то охрабрење и била у уверењу да је дете урочено.
     Једног јесењег предвечерја, при крају прохладног и магловитог дана, када су први обриси мрака засипали село, пред Влајковом кућом, однекуд, бануше две Циганке.
- Еј, домаћини! Еј, газде, има ли ви у кућу?
Чувши повике, Влајко изађе из куће и убрзо се врати до снаје и сина:
- Неке две Циганке моле да преконаче куде нас, ја им реко да нема место... А мож ни и покраду...
Уто се јави снаја па се обрати, како свом мужу тако и свекру:
- Тато, док сам била девојка, у нашу кућу су често доодили Цигани и туј коначили. Никад ни ништа неје фалило и никад несмо врћали човека од праг.
- Па, куде ће спију, немамо кревети више... – умеша се али не доврши реченицу њен муж.
- Ел имамо рогожу? Ће им објаснимо и туј ће спију, у собу сас нас, може ли, тато?
- Не знам, снајо, како га ви решите...
- Ете, решили смо, - убедљиво и самоуверено изрече снаја.
     Већ у следећим тренуцима те вечери, две Циганке, једна старија од друге, нашле су се у кругу породице као равноправни чланови исте. Радо су прихватиле скромну вечеру као и понуђени смештај на рогожи. О себи су рекле да су из околине Ниша, да су пошле с намером да просе јер су им мужеви болесни алкохоличари. Нису биле ни у каквој родбинској вези, чак ни из истог места али, ето, спојила их је иста мука или судбина, шта већ!
     Освануло је јутро са веома густом маглом. Домаћица је устала раније и направила качамак, који беше зачињен велијама овчијег сира. Након доручка, Циганке су домаћину даривале икону Богородице Тројеручице и питале колико да плате за гостопримство.
- Ништа не треба да платите, нама је мерак што сте биле безбедне куде нас а не да се сповирате по сокаци, - рече домаћин.
- Какво плаћање, море?! Нек ви је срећан пут, – рече старина.
- Оћете ли да ви вражукамо, казујте имате ли неку муку, - рече млађа.
- Е, муку има сваки али у тој вражукање не верујемо баш... – рече снаја.
- А што не пребаје на Голупче, снајо? – проговори старац.
- На какво голупче? – упита старија Циганка.
Након што је снаја испричала о проблему који је снашао дете, и изражене сумње да је дете урочено, старија Циганка погледа дете некаквим испитивачким погледом па рече:
- Дете неје урочено и туј не помага бајање. Дете је преплашено сас неке приче и пуно је сас стра! Из њега се мора искара стра. Ај, зберите се сви и седите у круг, а ти домаћице донеси један бел пешкир и једно тазе јајце.
     Тако и би. Готово послушно, цела породица се окупи и седе на под у импровизовани круг а са њима седоше и Циганке. Голупче беше у наручју свога деде, ништа не схватајући и радознало гледајући у дешавања. Снаја донесе чист бео пешкир и тазе јаје из кокошарника. Циганка рече домаћици да распростре пешкир посред круга и да на њега стави јаје. Потом нареди да се јаје покрије угловима пешкира и замоли за тишину. У насталој тишини, Циганка зажмури те деловаше као да седећи спава. Одједном, она се чудно трже и рече домаћину да шаком удари по оном пешкиру. Услед ударца, јаје се поломи те на белини пешкира приказа некакву жућкасту мрљу. Тада Циганка нареди да се руком домаћице углови мараме одстране. Указа се поломљено јаје, а у средини жуманца јасно се приказа некаква живуљка попут пуноглавца, која мрдаше својим репом. Циганка нареди да се пешкир, заједно са садржајем, баци у ватру, што жена и учини.
Од тога дана, Голупче је спавало без кошмара.