Самовање

Сами сте?
Сами у оволиком парку?
Видим, изабрали сте хлад.
Платан је божји благослов у спарне дане,

иначе, скоро да нема друге примене.
Могу ли сести поред Вас?
Хвала. Самујмо заједно.

 
*
Ви, опет сами?
И јуче сте били сами.
Ви сами а клупа велика, широка...
Извините, могу ли Вам се придружити?
Хвала, тако сте љубазни.
Ето, сад смо клупи дали сврху.
И она више воли када на њој седну двоје.
Добро сте рекли, за двоје је и намењена.
Некако је лепше када се самује удвоје, зар не?

 
*
Да, слободно је, изволите сести.
Ето, самујем.
Изгледам забринуто и тужно?
Не, више, замишљено.
Јуче, док сте одлазили, размишљао сам...
О свему. Највише о самовању.
Па, закључио сам...
Самовање удвоје је занимљиво... Донекле!

Али, одласком сте изгубили нешто.

Не, није то. Нешто више од материјалног.

Привилегију дружења са мном,

тако блиским а ипак далеким.

И закључио сам:

Боље је самовати сам 

него бити сам са неким!