Да ми је знати

- Знаш, постоје две врсте људи на планети, - рече ми Паја.
- Само две? Мислио сам да има више, најмање три.
- Не, само две. Они који знају све о теби и они други.
- Ко то зна све о мени? Па, ја не знам све о мени а камо ли други, - побунио сам се.
- Е, па, види овако... ти знаш то што знаш. Ови људи не знају то, али знају оно што ти не знаш о себи.
- Бога ти, хајде реци ми да ли и ти знаш то што људи знају, - исказао сам знатижељу.
- Нешто знам а нешто не.

- Добро, де, претворио сам се у ухо, слушам те.

- Знаш шта, добри смо пријатељи, не бих...

- Батали пријатељство, певај. Редно је да и ја сазнам нешто о себи. Незгодно је да неки људи знају о мени више од мене.

- Па јес, и то што кажеш... Штета би било да не знаш.

- Дакле, да чујемо.

- Можда ти се нешто и не буде свидело...

- Спреман сам на сваки вид ризика па и тај - да ми се нешто о мени не свиђа.

- Добро, сам си хтео да знаш.

И тако... поче мој пријатељ, Паја, да прича о мени све што је знао. Или је мислио да зна? Не знам, он је био тако убедљив да сам почео да верујем у све оно што је причао, иако сам пре тога мислио да ме то не може дотаћи. Ај, људи моји, толико тога сам сазнао о себи, просто не могу веровати да се то мени дешавало. У шта сам све био уплетен, то је било невероватно. Поједине активности просто нису биле спојиве са мојим интелектуалним нивоом али... то је био део мене.

- А шта је са оним другим? - питао сам.

- Са којим другим?

- Зар ниси на почетку разговора рекао да постоје две врсте људи?

- Ах. то! Да, казао сам. 

- Па?

- Па, ето, у "они други" си ти.