(призренско-тимочки дијалект)
Дигла се заједно сас слунце, рано, изјутро. Неје могла да знаје кад се мајка дигла, али шпорет већ беше накладен. Од низу је скинула једну суву паприку, очистила од дршку, у њу сипала воду и турила малко сол. Такој спремену паприку, турила је на врућу плотну да се малкко запече и да проври вода у њу. Док је ватра загревала онуј воду у паприку, она оцече комат царевачан леб. Из чабрицу извади велишку сиренце, узне онуј паприку од шпорет и сас пуне руке искочи из кућу. Успут, узне и своје везло, спрему за одадбу. Онакој у одење, цапне лебац, цапне сиренце и пивне онуј врућу водицу из паприку, Такој одејећи, таман изеде доручак док дође до шталу. Пред шталу гу је чекаја деда Јевремов штап, куј је наследила од старију сестру, а која је чувала стоку пре њу. Штап неје служија да се с њега бије стока, више је бија ко потреба да на чобана даде храрбос и вољу. Кад улегнеше унутра, нос вуј разгали крављи мирис а топлина од шталу вуј се разлије по целу снагу. Краве се само обрну накуд њу ел су навикле на њојно доодење свако јутро. Помазеше краве по грбину, почеша ги по врат па им рекне:- Добројтро, моје кравице! Ја сам већ јела, ви још несте. Аjде, спремите се, данаске ћу ви водим у Широку парасину.
После орату сас краве, приђе при њи па ги цуне између очи и одврже ги од диреци. А оне, у почетак, несу никако реагувале ал се навикоше, па кад изостане целивка, оне се буне - Муууу!
Кад изведе краве из шталу, узне онај штап, загледа се у њега и сети се од аманет куј се преносија од чобана до чобана. Тај деда Јевремов штап се неје џабе такој викаја. Сви у кућу знају за деда Јевремов аманет а он беше такав да се штап чува и увек да се носи кад се искарује стока, ал да се ниједан брав не сме удари сас штап нити да те утепа неко живинче, поготово не змија! И, што је најважно, не сме да се искрши сас човечју руку! Све вуј тој брзински прође кроз главу а после тој, отвори лесу на замет тe испушти овце и козе. Оне стрпљиво искачају једна по другу и пооде по њу. Смиља напред, по њу краве а по њи Бецко сас клопотаро око гушу, па по њега овце, јагањци и козе и јарићи. Скроз на крај, весело врти с реп кутре, на које дадоше име Лутко. Не, неје било убаво ко лутка него, беше залутало. Једно јутро, сабајле, кад Смиља искочи на врата, затече га одма испред. Беше се офуцало и изгладнело. Она му даде комаче од лебац и такој га Смиља, а и остали укућани, приватише и усвојише. Викаше Смиљин татко: "Само дошло на кућу, нека си га. Кућа без кутре неје домаћинска".
Краве не застајкују, грабе напред ко да знају да ги у парасину чека сочна трава, а овце и козе побрсте све што им се нађе на пут. Козе брсте чак и глогово трње. Кад га обрсте, потрчу и сустигну поворку. За фртаљ сата, ете ги у Широкуу парасину, која је била голема да вуј се крај не види. У горњи дел растеше голема оскоруша сас убаву и широку крошњу. Овеј године је понела млого род, нешто ће опадне а нешто од плодови ће остане да се осуши за зиму. Смиљина мајка је тој користила кад неко дете добијеше пролив. А, имала је врчкоњ децу - дванајес! За десето вуј је кум бија Тито, лично. Даде му има Јова. То је уједно бија Смиљин најмлађи брат. Овај два детета преко десет, беоше рачепуље - такој се викало за женску децу.
Јова млого волеше да трчи по овце и често идеше сас старију сестру, Смиљу, по пашњаци. А неје бија штетан, баш беше од корис. Заједно сас Лутка врћаше овце, ако замину према Вељкову њиву сас царевицу. Кад малко порасте, Смиља се одаде а он преузе штап за чување стоку. Јед'н д'н, овце се беоше запландовале под онуј оскорушу ел беше голема врућина а оне напасене. И краве легнуле у ладовинку и само преживају траву. Јова се беше заузеја нешто, започеја да си прави траскало. Тој си је била млого важна алатка за чување овце. Правила се од неку стару конзерву у коју се туреше пешес каменчићи а после вуј се отворена страна сачука док се ивице не саставе. Без туј алатку, чобану је било потешко да одржи стадо у куп ел се овце и козе оће потикав. Али, чим чобанин примети да стока иде у погрешан смер, он баци траскало испред овце, оно се затркаља, протраска, и овце се од стра врну назад.
Т'ј д'н, кад направи ново траскало, Јова онакој случајно, погледа у штап. Никад до т'г неје обраћаја пажњу на њега ал с'г му се штап, одјемпут учини чудно занимљив. Прво што је приметија на њега, биле су шаре одељане с нож, па је онакој ишаран личија на змију шарку. Били су и неки знакови међу шаре ал он још неје знаја да чита и да ги разуме. Тој га је млого занимало и, после пладне, чим докара стоку од пашу, одма отрча куде татка да си га пита за штап. Његов татко се прво нећкаше а после тој, пол'к, натенане, објасни на сина све по ред. Штап је још деда Јеврем направија од дреново дрво и тој кад је имаја шес године. Можда га и не би направија, ал му дошло у с'н да направи штап од дреновину куј ће штити стоку, чобана и на целу кућу ће држи домаћинство. Деда Јеврем је сас тај штап очуваја млого стоку. Ниједан брав му никад неје ливсаја. После је штап наследија млађи брат, па њини синови, тек после Смиља, па Јова. И стварно, кућа је увек била домаћинска, никад несу ошкуђевали сас рану и пијење. И сва деца беоше жива и здрава, и добри домаћини а девојке се убаво поудаваше.
Све је тој трaјало док не дође време да Јова пође у школу а после је стоку преузеја селски чобанин Лекица, кога је домаћин уредно плаћаја на месец дана. Додуше, несу му давали паре, али плаћало се сас сирење, млеко, кајмак и сас пређу од вуну или неке џопке. Уз стоку, предадоше му и деда Јевремов штап и казаше за аманет. Беше тој вредно момче из сиротињску кућу. Имаја је само мајку, татка му беоше Бугари заробили и откарали у Бугарску, такој да ништа несу знали за њега. Лекица неје умеја друго да работи, па се изучи да буде селски чобан. Већ беше зашеја у тријес и неку ал се неје женија - ниједна девојка неје тела да иде за њега. А он... беше некако ћутљив и увек имаше тужно лице. Неки шпицлови га зебаваше да од тужно може да направи озбиљно лице једино ако се насмеје. Не му је било право али ћутеше си. Имаја си је своју сиротињску муку, неје теја да гу казује другоме. И док чуваше овце, увек на дудуче свираше неке тужне песме, само њему познате. Брго му и мајка умре и он остаде сам. Зарађуваја је од чување стоку. Имаја је малу кућу и једно плевњиче у које чуваше две овце. За њега једнога, имало је све што је потребно за живот, само му је фалила женска рука у кућу.
Једно јутро, Лекица неје збраја селску стоку за чување. Чекали га домаћини скоро до пладне ал овај никако да се појави однекуд. Тој им беше малко сумњиво ел су навикли да им буде тачан. Затој се њи неколицмина збраше и упутише према његову кућу. Кад дођоше там, наиђоше на запрта врата. У двор затекоше две овце како брсте једно сливче. На плевњу врата беоше отпрта и малко одшкрнута, таман да овце искочив напоље. Дођоше и други сељани и комшије, викаше га по име али џабе. Одлучише да га траже. Цело село су сељаци обиграли, претражили све долине, гарине, шибаци, њиве и бунари и... нигде га несу нашли. Већ се направи време за ручак и таман решише да се разиђу, кад неки предложи да погледају и у плевњу, не ли са там успаја на сламу. Како отворише врата, видоше га како у руке држи онај деда Јевремов штап, прекршен на пола а главу му држи конопац, заврзан за греду.
