Како да те зовем

- Лепа ти диплома, где си је украо?
- Нисам је украо, купио сам.
- Где? Код оног...?
- Не, он није поуздан већ на бувљаку.
- Овако лепе дипломе има на бувљаку?
- Их! Има и лепше али ову сам узео, некако је посебна. Јевтина била.
- Шта пише на њој, шта си сада?
- Право да ти кажем, не разумем шта пише.
- Како то? Јеси ли сада доктор?
- Не знам. И сам видиш да је написана неким чудним словима. Тек понеко препознајем.
- Богами, слова јесу чудна... Ево, има слово А, има О, Т... али лепа је, баш је лепа.
- Да, а има и бројева, то разумем.
- Сад не знам да ли си доктор или ниси, а и сам не знаш. Како сад да те зовем?
- Питаћу неког, ваљда ће неко знати.
- Како ћеш питати и кога?
- Просто, питаћу спремачицу, она све зна. Пре неки дан ми је протумачила неки текст, неки потпис.
- Аха, одлично си се сетио.
- Милена!
- Молим, газда.
- Нисам ти ја газда, ја сам ти сада... ја сам сада то што овде пише. Хајде, погледај шта овде пише па да знаш шта сам за тебе.
- Овде пише Признаница, на ћирилици.
- Милена, слободна си. Ето, шта сам ти рекао, видиш да је посебна
- Посебна је, Признаниче.
- Тако је, Обрачуне.