"Zvezdana Prašina" u tekstu

 Isečak (od 31:28 - 35:58) u tekstu, iz TV filma "Zvezdana prašina" iz 1976.

Lica:

- On (Marko)
- Ona (Kaća)
- Kum

Kum na ulaznim vratima, otvara mu on, na stolu pijani šaran, dok ona plače.
Kum: (vidno zagrejan alkoholom) - Šta je bilo? I... da nije neko umro?
On: - Da!
Kum: - Ž..., o... od njenih?
On: - Da!
Kum: - A ko?
On: - Ja!
Kum: - Ti?!
On: - Da.
Kum: - Ma, stvarno!?
On: (ljutito) - Najstvarnije!
Kum: (začudjeno) - Što ti je čovek, ljudi božji? Pa juče sam te... sreo... živog i zdravog! Bog da ti dušu prosti, (krsti se) bio si dobar čovek.
On: - ... dobro, ajde...
Kum: - E, niko ne zna šta nosi dan, a šta noć!
On: - Dobro, šta se može, sedi tu.
Kum: - Kumo, moje najiskrenije saučešće, kumo! (pruža ruku kumi koja sedi ridajući)
Kuma: - On je za mene mrtav! Mrtav!!!
Kum: (kao da se nečega setio) - Jel'... je li kume, a što ti ne legneš?
On: - Moram da se spremam.
Kum: - Pa, imaš pravo, naležaćeš se. Jel' ste javili rodbini?
On: - Nismo i to je naš problem, šta se tebe tiče? Zasad zna samo ona. Dva sata joj objašnjavam ovde da je to jače od mene, da je tako moralo biti i tako dalje...  da je to jače od ljudi... ma dobro, ti si pametan čovek, tebi ne treba objašnjavati.
Kum: - Iznenada je, kume. Nemoj tako, iznenada je. Da je ona ranije znala, mogla bi žena da se pripremi, a... (iako pijan, oseća da nije sve u redu) Moraš da legneš (zapovedno), kume, moraš da legneš! Nećeš valjda rodbinu da sačekaš na nogama?! Znaš... nije red! Valjda znaš kakav je red kad čovek umre? Pomisliće da si neozbiljno shvatio smrt! Slušaj, što se tiče mene, kume, ti možeš preda mnom i da pevaš. Meni to nije ništa, možeš ti preda mnom, neću da se naljutim. Al' oni će te ogovarati, znaš kak'i su naši ljudi? Kažem ti..., reći će da si neozbiljno sve to shvatio. (prilazi stolu i naliva rakiju) Evo, sad... prvi put ne mogu da ti kažem "Živeo!" Nekako je nezgodno. (podiže čašicu) A ja čim sam ušao na vrata video sam kako si bled... (ispija, a ona rida) I... ruku kad sam ti pipnuo, vidim... a sve mi je bilo jasno.
On: - Dobro kume, teši ti nju i brini se za nju, za mene ne brini ništa!
Kum: - Dobro, kume.
On: - Meni ionako svejedno. Odoh da se obrijem.
(njen plač se čuje u pozadini)
Kum: - E... a opet, (kao da glasno razmišlja) da nije smrti, kako bi se čovek radovao što je živ, jel tako? Medjutim, kad bolje pogledaš, a da nije života, šta bi silna administracija radila?! (obraća se kumi) Ništa... nemoj ti da plačeš, kumo nemoj ništa da plačeš ti. Još si mlada, kumo. Još si mlada, ti imaš stan... (rukom stavlja parče ribe u usta, žvaće) Lepa si..., i riba ti je dobra. Divljak!
Ona: - (kroz plač) Divljak! Samo da sam ja to ranije znala, ne bi on meni tako! Stvarno divljak!
Kum: - Pa nemoj tako, kumo! (vadi riblju kost iz usta) Ko da je on hteo da te zavije u crno, Moglo je to tebi da se desi, kumo. A... pa bi nas dvojica sedeli i pili, a tebe bi... uvijali i kupali... ja, ne razumem se ja mnogo u te ženske, ove... ženske smrti!
On: - Dobro, aj... idem onda
Kum: - Kume, jel odlaziš?
On: - Da.
Kum: - (krsti se i ljubi ga u čelo)
On: (otima se) - Dobro... aj...
Kum: - Je li bez povratka ideš?
On: - Bez.
Kum: - Pa znači, pa da, nisi se ni rodio s povratkom. Nego, znaš šta, kume...
Ona: (prilazi im plačući) - Marko, molim te...
On: - Kaća, molim te!
Ona: - Ako sam te nečim uvredila...
Kum: (njoj) - Smiri se, smiri se.
Ona: - ... ako sam te iznervirala! (kroz plač) Molim te...
Kum: (njemu) - slušaj, ako nemaš prevoz, ja mogu da te odbacim do groblja. Toliko mogu za tebe da učinim.
On: - Uzeću taksi
Kum: - Imaš pravo! Umri kao čovek, brate!
On: - Pa, dobro, (odlazi) nadam se da ćemo se videti.
Kum: - A... Meni se ne žuri još.

Z  A  V  E  S  A !

Petar

Kada se Petar rodio, ustanovljen je zaključak da je izgledao baš ovako: 

Njegova babica, koja nije izgledala nikako, izgledala je nekako ovako:

Tom prilikom, prorekla mu je sjajnu budućnost, koja je izgledala ovako:

Petar je išao u školu, studirao, ali je uvek pored sebe voleo da vidi hranu i zadovoljstvo, ovako:

Da se Petar o svom izgledu pitao (a imao je smisla za talenat), on bi odabrao da izgleda ovako:

Ili ovako:

Njegovi roditelji, po majčinskoj liniji, su izgledali ovako:

A tetka-Lepojka, ovako:

Imao je Petar jednom, pet puta svoju viziju: prvi put, zadnji put, jedini put i nikada više, ovakvu:

A njegov najbolji drug, izgledao je, ni manje ni više, nego ovako:

Kada je jednom, iz neopravdanih razloga, putovao brodom po Africi, sreo je stranog domoroca, koji je izgledao upravo ovako:

U povratku, negde kod Kaljavog Mora, susreo se sa starim prijateljem, koga u životu nije video nijednom, a ovaj je izgledao ovako:

Lutanja je Petar onda okačio o klin, namestio svoju frizuru, posekao nokte na nogama, počešao se po vratu (gde ga nije svrbelo), izvadio nešto iz nosa i dugo se njime igrao, a onda je seo u taksi domaće proizvodnje na parni pogon i okrenuo broj na telefonu, upravo ovakav:

Čim je uspostavio vezu, on je rekao: - Alo! Potom se zaposlio i dugo, dugo još, u društvenopolitičkoj firmi, radio u sreći i zdravlju, posao, koji je izgledao ovako:

Nešto, u svemu ovome je izgledalo ovako:

Dok sam pisao ovu priču, u suštini srži fabule, ja sam izgledao ovako:

Vi, dok čitate, izgledate ovako:

Ništa u ovoj priči nije izgledalo ovako:

Moj komšija Zvonislav, koji ima osećaj za Feeling, (a auto vozi k'o neki Lauda) kada je ošišan, on voli da izgleda ovako:

Evo, u ovakvoj kući žive junaci neke druge priče (kuća u podnožju onog brda) 

Uh!

Od ovih slika i reči, dodje mi da

~ P O V R A Ć A M ! ~

Uniformna briga

         To, što je živeo u strogom centru velegrada, i nije predstavljalo neku naročitu prednost u njegovom životu. Nigde nije radio, a alimentaciju je morao plaćati. Deca, dve kćeri, živele su sa njegovom bivšom ženom u iznajmljenom stanu, za koji je mesečno trebao izdvajati solidnu svotu. Računi su se gomilali, dugovi rasli, a njegove zalihe strpljenja i nade svakodnevno bivale su sve manje. Veru je odavno izgubio. O prodaji automobila nije hteo da razmišlja, jer auto nije mogao dobro da prodje, uz to, bio je i nekakva uspomena. Da proda stan i namiri dugovanja nije mogao, jer ga još ni otplatio nije. Sve ove pojave, postale su depresori njegovog nervnog sistema. U jednom momentu je pomislio da se njegov život nalazi u lavirintu iz kojeg nema izlaza. Počeo je da zaboravlja i na najosnovnije obaveze.  Gde god da je krenuo, nailazio je na prepreke. Sada samoubistvo nije predstavljalo dilemu, ali način ga je zaista mučio. Obesiti se bilo je morbidno. Upucati sebe... čime? Skočiti sa višespratnice je delovalo istrošeno. Da! Poginuti u saobraćajki je prava stvar! Ali... kako izvesti, a da ne strada neko drugi, neko nedužan, neko ko nije planirao takvo što? Kako odabrati vreme? I šta uspomena vredi mrtvom čoveku?  Ovo prvo je našao rešenje, jer se u neposrednoj blizini grada, nakon blage uzbrdice, nalazila opasna litica na samoj krivini autoputa, sa "crnom tačkom" kao upozoravajući znak. I da čovek preživi liticu, upad u brzu reku bi ga dokrajčio. Za uspešan ishod potrebno je bilo, pre krivine nagaziti gas do "daske". Ali kada?! Hmm... (nalakten na stolu sa šakama pod bradom)? 
        Probudila ga rafalna paljba! Pogledao je na sat, iako mu vreme ništa značilo nije! Više je to učinio iz navike. Navikao je, u trenucima nemira, da gleda sekundaru kako rotira i razmišljao kako joj je to jedini zadatak u celom sklopu satnog mehanizma. Često se pitao kako to, da njemu nije dodeljena jedna jedina uloga u sklopu društvenog mehanizma. Siguran je da bi se s njom uspešno nosio. Ono, za šta je mislio da je raflana paljba, ponovilo se, i sada je bio siguran da mu neko lupa na vratima. Nije čekao da se "rafal" desi i treći put, pohitao je ka vratima. Po otvaranju, ugledao je neobrijano lice, pod žutim, plastičnim šlemom, koje je saopštilo da mu je uskraćena dalja isporuka struje zbog neplaćenih računa. Prihvatio je neki papir unifomisane konture, a potom ugledao ledja sa znakom munje na njima.
- Vreme je odabralo mene! - rekao je.
Istuširao se, obrijao, a potom i pojeo nešto (ne seća se šta) i sišao do automobila. Ušavši unutar sredstva egzekucije, ugasio je cigaretu i potražio pojas...
- Ha, ha, ha! Ho, ho, hooo, ha, ha, he, he, ha, haaaa!

Da, da! Smeh je izazvala pomisao: "Ko to planira samoubistvo automobilom i pri tom vezuje sigurnosni pojas" Odbacio je kaiševe i startovao motor. Ma kakvi? Mašina je štruckala, da bi se pokrenula tek posle desetak startovanja, čime je dolila ulje na vatru. 
   Prepodnevna gradska gužva nije nimalo uticala na promenu njegovog raspoloženja: krenuo je u nepovrat, imao sve vreme ovoga (i onoga) sveta. Razdaljina do krivine sa liticom se svakim trenutkom smanjivala. Nije ni primetio da je već postigao planiranu brzinu još pre odabrane lokacije. Na samom izlazu iz grada zaustavila ga je policija. Nakon uniformnog razgovora, policajac mu je zatražio dokumenta, a potom mu saopštio da je načinio dva prekršaja: kretao se brzinom 38km/h većom od dozvoljene i zatečen je kako vozilom upravlja bez korišćenja sigurnosnog pojasa. Naravno, lice je sačinilo zapisnik, koji je oberučke potpisao, jer... imao je svoj cilj. Na pitanje čuvara reda da li ima primedbi na zapisnik, kazao je:
- Naravno!
- Kakvih primedbi?
- Zašto mi pišete prijavu za nevezan pojas?
- Zato, jer moramo voditi reda o našim gradjanima, o njihovoj sigurnosti, kao i računa o nihovim životima!
I opet se grohotom nasmejao po drugi put u istom danu. Jedva se zaustavio, dok ga je policajac nemo posmatrao, ne znajući o čemu se radi.
- Morate, he, he..., voditi računa o..., njiho, ho, ho..., ži..., hi, hi, hi, votima, ha, ha, ha! - Kroz suze i smeh, nekako je izrekao svoju ironičnu konkluziju.
- Da! I ne vidim ništa smešno u tome! - Sada več ozbiljno, sa visokom dozom strogosti, izgovori uniforma.
- E, ovoga ću se sećati dok sam živ! - Reče. - Dok sam živ!? Dok sam živ? - Mislio je u sebi.
Odbacio je kopiju zapisnika na suvozačevo sedište i napustio mesto kažnjavanja uz visoku turažu motora. Približavao se uzbrdici iza koje je bilo "ono". Odjednom, motor poče da "kašlje", "zamuckuje", dok načisto ne utihnu, a auto najzad stade na uzbrdici.
- Gorivo! Nema goriva! Zaboravio sam da sipam... Sada će me i pokušaj samoubistva koštati! - Čak ni to mu nije išlo kako treba! A auto... Predstavljaće sada neku drugačiju uspomenu, ko zna do kada!

Neće da prlja vodu

          U svom razmišljanju, jedna misao me prenu iz dubokoumnosti moje i to za vreme tuširanja. Udjem u kupatilo, istuširam se, izadjem i smatram da sam čist. Ljudi su se ranije kupali po koritima, gde je za okupanima ostajala prljava voda, kao dokaz njihove štroke. Danas, ispod tuša, takvog dokaza nismo svesni. Dok se tuširamo, čak i ne gledamo za prljavom vodom, koja nepovratno ponire kroz slivnik u kanalizaciju. Draga voda odnosi ono što nam je bilo tokom dana na teretu, a mi joj nismo čak ni zahvalni za proces koji je odradila širom našeg tela. Tako je to sa ljudskim rodom: čovek se ne zahvaljuje onome čemu bi najviše trebao biti zahvalan.

         Hajde, da vodu, kao pijući element izuzmemo na trenutak i stavimo u drugi plan tu njenu funkciju. Neka nam za tren (ili dva) žedj ne bude bitna. Potisnimo je! Nemojmo jesti ništa slano i manje ćemo osećati žedj. Nemojmo se izlagati suncu, manje ćemo dehidrirati. 
No, pogledajmo na ovu stvar sa aspekta homosapiensa. Savremeni čovek može da ne pije vodu, ali ne može bez tuširanja. Tušira se ujutru pre odlaska na posao, nakon dolaska s posla, pre spavanja i tako unedogled.  A štroka spada pod uticajem vode i sapuna s ljudske figure, čineći tu figuru prihvatljivom u društvu. Štroka nema nikakve šanse za opstanak pred najezdom vode. Ta famozna tekućina, nemilosrdno razara masnoću, prašinu, znoj i ostale naslage po čitavoj snazi čoveka. Snaga se trudila da pomenute faktore prikupi i ujedini u borbi protiv vode, ali avaj! I voda ima snagu svoju, naravno. Snaga vode u poredjenju sa snagom čoveka, nepresušna je. Neuporediva! 

       

Čovek je, kroz istoriju, naučio da vodenu snagu kontroliše i prilagodi sebi, da je koristi, da je zloupotrebi (što je samo čoveku svojstveno). Prljav i smdljiv čovek nikome nije mio. Svi ga se odriču, svi ga izbegavaju. (Nažalost) poznajem čoveka, za kojim se otvaraju prozori nakon njegovog izlaska iz prostorije. Ljudi prerano završavaju razgovore sa njim, neobavljenog posla, čak i na svoju štetu! Ovaj "Štroklja" (kako su ga saradnici nazvali), kao da je u svadji sa vodom, ili možda ima alergiju na vodu, ko će znati. Ipak, čini mi se da se bar jednom mesečno tušira, što je dovoljan pokazatelj da na vodu nije alergičan. "Lenj je",  kazaćete!  Kakva lenjost treba čoveka da obuzme, da bi podnosio svoj vonj? Čime je to naterao bliže svoje da ga podnose? I pitanja za ovaj slučaj mogu biti postavljana u beskraj, ali meni se čini da znam odgovor. Mislim da čovek poštuje vodu, a širenjem smrada sovstvenog tela, svima nam stavlja do znanja, da je to njegov vid respekta vode. Čovek neće da prlja vodu! Učini to jedino kad mora: kada postoji realna pretnja štroke prema njegovom zdravlju! I tada!!! Tada on vidi ono što drugi ne vide, ili ono što ne žele da vide! On tada vidi kako naslage masti, ulja, prašine, smoga, dima i drugih primesa, napuštaju njegovo telo! On to vidi, jer je količina štroke upravo srazmerna količini vremena, od kada njegovo telo nije kvašeno i bilo mokro, svejedno da li se sada tušira ili je zakisnut u kadi. Eto, takav čovek je svestan prljavštine, koje se kurtalisao. Taj čovek poznaje vrednost vode. Poznaje i vrednost štroke.