Ne hulim na Boga, samo tako razmišljam

      Strah! U strahu su velike oči! Pijanac se u strahu očas otrezni. Pospan se probudi. Glup se opameti, a budala... budala ostaje to što je.

Strah od smrti, strah je od nepoznatog, strah sa kojim se čovek suočava od Iskona, i to je dominantan strah u ljudskom rodu. Dok je kometa prolazila blizu Zemljine kugle, dok je trajalo pomračenje Meseca ili Sunca, pojava zemljotresa, dok je zemljom harala kuga...  čovek, ne umevši da objasni ovakve dogadjaje, a plašeći se smrti, pripisivao je ova dela, takodje nepoznatom. Taj Nepoznati, on je "kriv" za nepojmljiva dela. On stoji iza njih! U neka prošla vremena, čovek je smatrao da Nepoznati kažnjava ljudski rod iz nekog razloga (još jedna nepoznata u ovoj matematici reči). Čovek nije želeo da Nepoznati ostane bezimeni. Želeo je da on ima ime. U stvari, čovek se upustio u pionirski poduhvat kumstva. I kumovao je.

Bog! Tako će se zvati! Tri slova, jaka, zvučna, laka za izgovor... to će biti ime Nepoznatom. I tako, čovek je onda kumovao samom Bogu, čak i nesvestan svog dela. 

Sada imamo niz od dva pojma: Strah - Bog! 

U srpstvu se kaže: "Bog pa kum" ili "Ne nebu Bog - na zemlji kum!". Bog bi po ovom šablonu mogao sebi da sroči krilaticu poput: "Ja, pa kum!" Ili, "Ja na nebu, kum na zemlji". 

Čovek je otišao još jedan korak dalje, izmislio je reč, kojom može objasniti neobjašnjivo. Da bi učinio takvo što i da bi celina imala smisla, izmišljena je reč: "vera".  Njome se kristališe zaključak da ko veruje biće mu jasno.

Ovi dogadjaji daju novi niz pojmova: Strah - Bog - vera!

Odmah je sa ovim povezano sve što se povezati može, ali korisno samo odabranom sloju društva. Vera u Boga, vera u nepoznato, vera u neverovatno, vera u ono što može korisatiti inspiratoru ovakvog poduhvata. 

Dalje: vera ne može stanovati na proplanku, u šumi, u potoku, na njivi... mora imati svoj dom. Crkva! Eto, tu će stanovati vera. 

 Nastaje novi niz: strah - Bog - vera - crkva!

Vera nije više beskućnik. Njoj će ljudi dolaziti u goste i to u crkvi, gde će im vera ponuditi svoje telo na celivanje, čime će ljudi okajati svoje grehe za svoja nedela! A to košta! Ništa nema džabe. Ako čovek prilikom rada pogreši, a to može biti od meraka, iz obesti, zbog koristi, iz neznanja... u svim slučajevima nadležni su crkva, vera, Bog i strah. Bojazan, da se zbog nečega može desiti nešto neželjeno, čovek sada, verovanje (u Boga), sprovodi u crkvi. Ali, čovek ima olakšavajuću okolnost: proces verovanja, i vere uopšte, ima mogućnost iskupljivanja. A sredstvo iskupljivanja ne ide niti strahu, niti Bogu, niti veri pa ni crkvi. Osmišljeni stroj funkcioniše po sistemu poluga, gde je strahu dodeljena uloga oslonca. 
Razmišljam samo o jednoj stvari: šta bi se dogodilo kada bi smrt iznenada prestala da deluje!? Kuda bi se dela vera, crkva, kler uopšte? Šta bi bilo s Bogom?
Dalje razmišljanje nas može odvesti u paradoks. Da se čovek prekrsti!!! Ja više neću razmišljati na ovu temu!

Razmišljanje je moja obaveza!

*   *  *  *

      Dugo sam posmatrao jednog čoveka, koji se oduvek nabusito ponašao, nipodaštavao sve ljude oko sebe, nikoga poštovao... i svojim ponašanjem me naterao da razmišljam o njemu.
Pre neki dan sam od moje svesti dobio nalog da ga upitam:
"Šta ti to imaš da se tako gordo, a i drsko odnosiš prema ljudima oko sebe"
Nije mi odgovorio ništa, ali upravo to je odgovor na moje pitanje!
On ima neznanje!

*   *  *  *

     Država saopštava (preko svojih predstavnika) svom narodu: "Vlast se mora poštovati ma kakva bila!"
Eto, ja razmišljam: O kakvoj se to državi radi, kada ovakve, opominjuće poruke šalje svom stadu.
Dobra, zdrava, jaka država, nema za potrebu da uopšte upozorava svoj narod na obavezu poštovanja. Respekt dolazi iz osećaja, izazvanog odnosom države prema svom stadu - kao plima na Zemlji, izazvana Mesecom, koga u svom zagrljaju drži Zemljina gravitacija!

*   *  *  * 

     Vrlo često sam slušao opis čoveka poput: "Taj je dobar k'o lebac...samo... "stani mu na žulj", pa ćeš videti njegovo pravo lice"

I baš ta (složena) metafora, pobudila me da razmišljam: Vlasnik ove rečenice, izgleda očekuje od "dobrog ko lebac", da i pored toga što mu "stane na muku" (namerno), "dobar ko lebac" ne sme prikazivati bol na licu. Dakle, besednik želi da se igra Kamenih faca, gde bi on bio u ulozi posmatrača - komentatora!?
Svako ko izvesnu osobu opisuje na ovakav način, ne zaslužuje ni trunku pažnje niti  ima šta čovečnog u sebi. Taj je pogodan za zaobilaženje (izbegavanje, eskiviranje), jer će uvek biti komentator i ništa drugo. 
 Od mojih starijih sam čuo izreku: "Bije te, a neda ti da plačeš", koja se savršeno uklapa u kontekst priče. Zar smemo biti gnevni na osu, ako nas ujede, koju smo predhodno razljutili?

*   *   *   * 

     Jedan od najvećih izuma dvadesetog veka, svakako je mobilni telefon. Pored čitave lepeze funkcija, mobilni telefon se od strane čoveka, "zloupotrebljava" za razgovor.  

Razmišljam o tome, kako se ovoj lepezi, može priključiti još jedna, nimalo naivna i veoma neophodna funkcija: šminkanje osećanja. 

Na ulici vam se približava poznanik sa kojim ne želite stupiti u kontakt (iz nekog razloga). Vi se tim pre latite mobilnog telefona i improvizujete razgovor, tako da prilikom susreta sa poznanikom, samo podignete ruku (ili klimnete glavom) u znak pozdrava. Tako našminkani, sigurno prolazite u dalji krug osećanja. 

Verujte mi, ja pratim poznanike, koje i kakve radnje prduzimaju pre našeg susreta. Ako (ili kada) iko od njih posegne za mobilnim pre direktnog susreta, preispitaću svoj odnos i svoje ponašanje prema njemu, a i prema ostalim poznanicima.

*   *   *   *