Зашто су Американци лажирали одлазак на Месец?
Морали су јер су од Руса добили једноставну поруку:
"Нисте добродошли"!
Морали су јер су од Руса добили једноставну поруку:
"Нисте добродошли"!
понедељак, 24. децембар 2018.
уторак, 18. децембар 2018.
Сељак или мало грађанин
У нашем се говору често ова реч уоптребљава као погрда, као отклон благонаклоности сваке врсте према особи којој је упућена. Не тако ретко, реч сељак се повезује и са кварношћу карактера неке особе, са злобом, са пакошћу, са необразованошћу или одсуству било каквог осредњег нивоа писмености...
Никако се не могу сложити са оваквим начином размишљања оних особа које гаје (слободно могу рећи) илузије, девијантне предиспозиције, предрасуде, гадости... А зашто њихова мишљења називам оваквим терминима?
Да би некоме прикачио какав епитет (добар, лош или зао), мораш га добро, темељно упознати. Такође, ако је неки епитет пришивен некоме, он важи само за њега, а нипошто за све припаднике његовог друштвеног слоја.
Неко је покушао да раздвоји значење речи сељак, па је у образложењу навео како постоји сељак по пореклу и сељак по понашању. У првом случају реч сељак била би именица, а у другом придев. Неко је покушао да то дочара на један финији начин тиме што је припадника друге врсте назвао сељачином!
Тако сада имамо сељака, који живи на селу, вредан, поштен (обрађује земљу и живи од свога рада), и имамо сељачину који се "понаша" у граду, а марљивост и поштење је код њега исписано хијероглифима. Ниво образовања и једног и другог, у овом случају, небитан је.
Али... Да ли је сељак у исто време и малограђанин?
Влада мишљење да је реч сељак, ипак погрдног карактера јер: сељак, због свог боравка на селу, због посвећености земљи, није довољно школован, интелектуално је асоцијалан (нема свакодневне контакте са образованим лицима), одсечен је од актуелних збиваља (у свету и у земљи), те сходно томе, реч сељак је погрдан назив за такве особе. У прилог овој тези иде податак да су овакви људи због изолованости и удаљености села од градова били мање изложени савременим достигнућима, те их је управо то и чинило конзервативним, необразованим, затуцаним представницима, који својим опхођењем крше сваки вид културног понашања.
До поделе на господу и сељаке је дошло не тако давно, а управо они који су се одрекли свог сељачког порекла, припадају оној врсти сељака, врсти коју су сами произвели у својој глави, тј. припадају сами себи. Све док су Турци боравили на овим просторима, наш народ је живео искључиво по селима, далеко од градова, скривајући се од турског зулума и харача. Али када је наш човек запосео градску средину, он је почео да се градски осећа и сви новодошли су за њега представљали сељаке односно, малограђане. И то му је било мало, него је сваког ко је иоле другачије размишљао или чинио од (сада) грађанина, био је сељак. То је исто као када би мајмун мајмуном назвао мајмуна само зато што се мајмунски понаша. И опет питање: да ли је сељак малограђанин или је мало грађанин, а мало сељак?
Професорка књижевности, велика српска песникиња и академик САНУ, Десанка Максимовић, једну своју велику песму започиње речима: "Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану..." То говори и више од онога што је написано!
Сада испада да је сваки грађанин мало сељак, а имамо и категорију грађанина - малосељака!
На крају, да су сељаци необразована лица, никако се не бих сложио. Образовани су онолико колико је потребно да би успешно извршавали своје задатке, па и више од тога. Насупрот томе, не каже се узалуд за лекаре да су, метафорично, професионални идиоти.
Оставите на пустом острву раздвојено сељака, лекара, инжењера, професора, магистра, научника, а да не спомињем ову новопечену гарнитуру занимања попут блогерки, стриптизета, пиарева, разноразних саветника итд. и свима дајте једнаке услове за живот и рад. Након извесног времена на остврву ће једино опстати сељак и научник, јер су једино они способни да се прилагоде нечему што се може назвати НИШТА, склони истраживању и природној борби за опстанак. Ето у ком се друштвеном рангу креће наш сељак, па ти, што припадника своје врсте називаш сељаком јер ти се чини необразованим, размисли мало о томе... ако имаш чим!?
Никако се не могу сложити са оваквим начином размишљања оних особа које гаје (слободно могу рећи) илузије, девијантне предиспозиције, предрасуде, гадости... А зашто њихова мишљења називам оваквим терминима?
Да би некоме прикачио какав епитет (добар, лош или зао), мораш га добро, темељно упознати. Такође, ако је неки епитет пришивен некоме, он важи само за њега, а нипошто за све припаднике његовог друштвеног слоја.
Неко је покушао да раздвоји значење речи сељак, па је у образложењу навео како постоји сељак по пореклу и сељак по понашању. У првом случају реч сељак била би именица, а у другом придев. Неко је покушао да то дочара на један финији начин тиме што је припадника друге врсте назвао сељачином!
Тако сада имамо сељака, који живи на селу, вредан, поштен (обрађује земљу и живи од свога рада), и имамо сељачину који се "понаша" у граду, а марљивост и поштење је код њега исписано хијероглифима. Ниво образовања и једног и другог, у овом случају, небитан је.
Али... Да ли је сељак у исто време и малограђанин?
Влада мишљење да је реч сељак, ипак погрдног карактера јер: сељак, због свог боравка на селу, због посвећености земљи, није довољно школован, интелектуално је асоцијалан (нема свакодневне контакте са образованим лицима), одсечен је од актуелних збиваља (у свету и у земљи), те сходно томе, реч сељак је погрдан назив за такве особе. У прилог овој тези иде податак да су овакви људи због изолованости и удаљености села од градова били мање изложени савременим достигнућима, те их је управо то и чинило конзервативним, необразованим, затуцаним представницима, који својим опхођењем крше сваки вид културног понашања.
До поделе на господу и сељаке је дошло не тако давно, а управо они који су се одрекли свог сељачког порекла, припадају оној врсти сељака, врсти коју су сами произвели у својој глави, тј. припадају сами себи. Све док су Турци боравили на овим просторима, наш народ је живео искључиво по селима, далеко од градова, скривајући се од турског зулума и харача. Али када је наш човек запосео градску средину, он је почео да се градски осећа и сви новодошли су за њега представљали сељаке односно, малограђане. И то му је било мало, него је сваког ко је иоле другачије размишљао или чинио од (сада) грађанина, био је сељак. То је исто као када би мајмун мајмуном назвао мајмуна само зато што се мајмунски понаша. И опет питање: да ли је сељак малограђанин или је мало грађанин, а мало сељак?
Професорка књижевности, велика српска песникиња и академик САНУ, Десанка Максимовић, једну своју велику песму започиње речима: "Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану..." То говори и више од онога што је написано!
Сада испада да је сваки грађанин мало сељак, а имамо и категорију грађанина - малосељака!
На крају, да су сељаци необразована лица, никако се не бих сложио. Образовани су онолико колико је потребно да би успешно извршавали своје задатке, па и више од тога. Насупрот томе, не каже се узалуд за лекаре да су, метафорично, професионални идиоти.
Оставите на пустом острву раздвојено сељака, лекара, инжењера, професора, магистра, научника, а да не спомињем ову новопечену гарнитуру занимања попут блогерки, стриптизета, пиарева, разноразних саветника итд. и свима дајте једнаке услове за живот и рад. Након извесног времена на остврву ће једино опстати сељак и научник, јер су једино они способни да се прилагоде нечему што се може назвати НИШТА, склони истраживању и природној борби за опстанак. Ето у ком се друштвеном рангу креће наш сељак, па ти, што припадника своје врсте називаш сељаком јер ти се чини необразованим, размисли мало о томе... ако имаш чим!?
недеља, 16. децембар 2018.
среда, 12. децембар 2018.
3-C
- Dva hleba i tri bureka, to vam je sve skupa 370.
- Izvolite i hvala lepo.
- Hvala vama i dodjite nam opet.
Izlaskom ove mušterije, buregdžijska radnja je ostala prazna. Vlasnik je svoju pažnju ustremio na sredjivanje pulta i upravo kada je krenuo ka pekarskom delu objekta, na vratima se pojavila nova mušterija, bar je tako mislio o pojavi. Već u sledećem trenutku bio je siguran da to nije mušterija, jer takve prilike u njegovu radnju nisu kročile u predhodnih par meseci, odkako je otvorio buregdžijsko - pekarsku radnju.
Odelo na prilici je bilo isuviše gospodsko, crna tašna teška više hiljada evra, cipele bar upala manje lakše, a tamni cvikeri su sakrivali prozore duše. Oko cvikera se moglo uočiti lice sa nekoliko nestručno ušivenih ožiljaka. Donji deo lica, bio je prekriven proštrklim, višednevnim čekinjama. Ružnoću lica kvarili su simpatični brkovi a la Denis Viver, koji su bili u potpunom nesaglasju sa ostakom malja na licu. Prvo što je buregdžija pomislio o posetiocu je da se radi o inspektoru kakvom. No, početak razgovora je demantovao vlasnika lokala u njegovim pomislima.
- Nemaš ugradjen video nadzor?
- Nemam i ne treba mi, ako ste zbog toga došli, džaba ste tabanali.
- Audio! Ne snimaš razgovore?
- Imam preča posla no da se bavim muzikom.
- Slušaj, ja sam došao zbog posla.
- Ali, ja...
- Od sada pa nadalje, govorim samo ja. I odgovaraj samo na ono što te budem pitao i to što kraće i preciznije. Znam da imaš porodicu, ženu, ćerku na studijama, sina u inostaranstvu. Stalo ti je da ti porodica bude sigurna.
Pekar je klimnuo glavom gore-dole što je predstavljalo znak slaganja i potvrdjivanja izrečenih reči, jer je u momentu shvatio ozbiljnost reči posetioca, ali ne i razlog posete.
- Pošto smo to rešili, da krenemo na posao. Vidim da prodaješ burek i hleb. To više ne može tako. Moraćeš da u vitrinama izbaciš još dvadesetak proizvoda, oko izbora ti se ne mešam.
Nakon ovih reči, posetilac položi na stol akt-tašnu, a po njenom otvaranju, ukaza se njen sadržaj. Bilo je desetak, lepo spakovanih kutijica, sa poklopcima raznih boja.
- Ovde imaš sve lepo upakovano, imaš kutije, imaš mericu, a imaš i uputstvo, mada uputstvo i nije potrebno pošto se lako pamti.
Okrenuo je tašnu prema pekaru i on je sada mogao da potpuno uoči njen sadržaj. Pored kutijica, u kojima kao da je bilo nekakvog praha, bila je jedna naprava nalik kašičici, ne veća od glave čiode. Na uputstvu je pisalo: "Jedna merica na 100 litara vode. Svaki sledeći dan, koristiti sadržaj iz naredne kutije". Vlasnik lokala je tek sada uočio da tašna sadrži tačno sedam kutija. Na svakoj je krupnim slovima pisalo"3-C" a ispod toga nešto što bi moglo sličiti bar-kodu. Možda je hteo nešto reći, ali posetiocu su pluća već bila puna vazduha.
- Od sutra krećeš punom parom, tvoje je da sam napraviš koncepciju posla, moje je da te obilazim i snabdevam robom, a za porodicu se ne brigaj. I gledaj da ti roba ide, neka bude dekorisana, što boljeg izgleda. Devojku udaje lepota a ne rabota!
- Ali, ja i sada ne uspevam da prodam...
- Sve što ne prodaš u toku dana, u večernjim satima prepolovi cenu, a obaveštenje o tome neka ti stoji istaknuto na jasno vidljivom mestu.
Onda posetilac izvadi iz torbe nekakav tabak papira i ode do izloga. Sada se taj tabak pretvorio u samolepljivi primerak nekakvog teksta, koji završi na staklu izloga. U tekstu je stajalo da je objekat uključen u program koga podržava Vlada. To dakle znači, da su mu isporučena sredstva, kao podsticaj za otvaranje firmi. Nije mogao da ne progovori:
- Ali, ništa meni Vlada nije dala, sve sam sam izgradio, sam uložio...
- Kako ništa? Pa zar je ovo ništa?
Gotovo se iznervira posetilac, gestom ruke pokaza na tašnu i malo povisi glas.
- I još ćeš dobiti. Što više radiš, više dobijaš, shvataš?
- Shvatam.
- Šta shvataš?
- Shvatam da ništa ne shvatam.
- Evo ovako: narod, ljudi, to su ribe. A gde žive ribe?
- Pa, u vodi.
- Bravo! U vodi. A kada dodje ribolovac i zabaci udicu, šta on radi, u stvari?
- Pa, peca ribu, valjda.
- Da, dobro si rekao ovo "valjda". To samo na prvi pogled izgleda kao pecanje. Ribolovac, u stvari, pomaže ribi da se ne udavi u vodi, razumeš ?
- Razumem.
- E, tako. Eto, ja sam ti doneo udice i mamce koliko ti volja, tvoje je da zabaciš i da pecaš. Do skorog vidjenja.
Ni tresak vrata nije mogao da poremeti ono što je u vazduhu titralo. Nijedan mrdaj se nije dogodio u narednih petnaestak minuta na pekarevom licu, a oči mu ostaše prikovane za sadržaj onih kutija.
Samo usne su tiho, veoma tiho, sa velikom količinom straha u sebi, ponavljale:
- 3-C, 3-C, 3-C...
- Izvolite i hvala lepo.
- Hvala vama i dodjite nam opet.
Izlaskom ove mušterije, buregdžijska radnja je ostala prazna. Vlasnik je svoju pažnju ustremio na sredjivanje pulta i upravo kada je krenuo ka pekarskom delu objekta, na vratima se pojavila nova mušterija, bar je tako mislio o pojavi. Već u sledećem trenutku bio je siguran da to nije mušterija, jer takve prilike u njegovu radnju nisu kročile u predhodnih par meseci, odkako je otvorio buregdžijsko - pekarsku radnju.
Odelo na prilici je bilo isuviše gospodsko, crna tašna teška više hiljada evra, cipele bar upala manje lakše, a tamni cvikeri su sakrivali prozore duše. Oko cvikera se moglo uočiti lice sa nekoliko nestručno ušivenih ožiljaka. Donji deo lica, bio je prekriven proštrklim, višednevnim čekinjama. Ružnoću lica kvarili su simpatični brkovi a la Denis Viver, koji su bili u potpunom nesaglasju sa ostakom malja na licu. Prvo što je buregdžija pomislio o posetiocu je da se radi o inspektoru kakvom. No, početak razgovora je demantovao vlasnika lokala u njegovim pomislima.
- Nemaš ugradjen video nadzor?
- Nemam i ne treba mi, ako ste zbog toga došli, džaba ste tabanali.
- Audio! Ne snimaš razgovore?
- Imam preča posla no da se bavim muzikom.
- Slušaj, ja sam došao zbog posla.
- Ali, ja...
- Od sada pa nadalje, govorim samo ja. I odgovaraj samo na ono što te budem pitao i to što kraće i preciznije. Znam da imaš porodicu, ženu, ćerku na studijama, sina u inostaranstvu. Stalo ti je da ti porodica bude sigurna.
Pekar je klimnuo glavom gore-dole što je predstavljalo znak slaganja i potvrdjivanja izrečenih reči, jer je u momentu shvatio ozbiljnost reči posetioca, ali ne i razlog posete.
- Pošto smo to rešili, da krenemo na posao. Vidim da prodaješ burek i hleb. To više ne može tako. Moraćeš da u vitrinama izbaciš još dvadesetak proizvoda, oko izbora ti se ne mešam.
Nakon ovih reči, posetilac položi na stol akt-tašnu, a po njenom otvaranju, ukaza se njen sadržaj. Bilo je desetak, lepo spakovanih kutijica, sa poklopcima raznih boja.
- Ovde imaš sve lepo upakovano, imaš kutije, imaš mericu, a imaš i uputstvo, mada uputstvo i nije potrebno pošto se lako pamti.
Okrenuo je tašnu prema pekaru i on je sada mogao da potpuno uoči njen sadržaj. Pored kutijica, u kojima kao da je bilo nekakvog praha, bila je jedna naprava nalik kašičici, ne veća od glave čiode. Na uputstvu je pisalo: "Jedna merica na 100 litara vode. Svaki sledeći dan, koristiti sadržaj iz naredne kutije". Vlasnik lokala je tek sada uočio da tašna sadrži tačno sedam kutija. Na svakoj je krupnim slovima pisalo"3-C" a ispod toga nešto što bi moglo sličiti bar-kodu. Možda je hteo nešto reći, ali posetiocu su pluća već bila puna vazduha.
- Od sutra krećeš punom parom, tvoje je da sam napraviš koncepciju posla, moje je da te obilazim i snabdevam robom, a za porodicu se ne brigaj. I gledaj da ti roba ide, neka bude dekorisana, što boljeg izgleda. Devojku udaje lepota a ne rabota!
- Ali, ja i sada ne uspevam da prodam...
- Sve što ne prodaš u toku dana, u večernjim satima prepolovi cenu, a obaveštenje o tome neka ti stoji istaknuto na jasno vidljivom mestu.
Onda posetilac izvadi iz torbe nekakav tabak papira i ode do izloga. Sada se taj tabak pretvorio u samolepljivi primerak nekakvog teksta, koji završi na staklu izloga. U tekstu je stajalo da je objekat uključen u program koga podržava Vlada. To dakle znači, da su mu isporučena sredstva, kao podsticaj za otvaranje firmi. Nije mogao da ne progovori:
- Ali, ništa meni Vlada nije dala, sve sam sam izgradio, sam uložio...
- Kako ništa? Pa zar je ovo ništa?
Gotovo se iznervira posetilac, gestom ruke pokaza na tašnu i malo povisi glas.
- I još ćeš dobiti. Što više radiš, više dobijaš, shvataš?
- Shvatam.
- Šta shvataš?
- Shvatam da ništa ne shvatam.
- Evo ovako: narod, ljudi, to su ribe. A gde žive ribe?
- Pa, u vodi.
- Bravo! U vodi. A kada dodje ribolovac i zabaci udicu, šta on radi, u stvari?
- Pa, peca ribu, valjda.
- Da, dobro si rekao ovo "valjda". To samo na prvi pogled izgleda kao pecanje. Ribolovac, u stvari, pomaže ribi da se ne udavi u vodi, razumeš ?
- Razumem.
- E, tako. Eto, ja sam ti doneo udice i mamce koliko ti volja, tvoje je da zabaciš i da pecaš. Do skorog vidjenja.
Ni tresak vrata nije mogao da poremeti ono što je u vazduhu titralo. Nijedan mrdaj se nije dogodio u narednih petnaestak minuta na pekarevom licu, a oči mu ostaše prikovane za sadržaj onih kutija.
Samo usne su tiho, veoma tiho, sa velikom količinom straha u sebi, ponavljale:
- 3-C, 3-C, 3-C...
среда, 5. децембар 2018.
Ana voli Milovana
Palindromi skupljani iz naroda i dopunjeno s NET-a
- A mene ni do godine nema!
- A mene tu ni minute nema.
- Aca bumerang na Remu baca.
- Aco, galami i mala Goca.
- Aj, aj! U redu deru jaja!
- Ama Milovana voli mama.
- Ana nabra par banana.
- Ana voda Radovana.
- Anja: "Pazi, Mirko, mokrim iza panja!"
- Anja samo muku moma sanja.
- Anja sebe sanja.
- Bobo, a jesi li sejao bob?
- Car ukoka Lili lako kurac.
- E, da! Nona kiti kanonade.
- E, Kiro, teret su puste retorike.
- E nikada deda da kine.
- E sine ženi se.
- Ero Gile se veseli gore.
- Evo love.
- Evo pola zeke za lopove.
- Evo sada sove.
- Gola Maja jede jaja malog.
- I divovo oko ovo vidi.
- I jogurt ujutru goji.
- I lavu kikiriki kuvali.
- I za Luku vuk ulazi.
- Idu ljudi.
- Idu leta pate ludi.
- Ika, budi Adama da idu baki.
- Imaju Arapi para u jami.
- Imaju hašiš i šah u jami.
- Imamo ono o mami.
- I nestade Sedat Seni!
- Iso kuvar travu kosi.
- Iva seje luk u leje Savi.
- Jova pijan seče snaji povoj.
- Jovi limaru gumu gura Milivoj.
- Ma, Denise, dete Desi nedam.
- Mače jede ječam.
- Maja sa Nedom ode na sajam.
- Miliću, uvi Ivu u ćilim.
- Milovana volim.
- Mirka nudi Adama da idu na Krim.
- Mirna, vidite li leti divan Rim?
- Mišu pita Dara: Da ti pušim?
- Na Krbavi živi Živa Brkan.
- Nema Kata kamen.
- Udovica baci vodu.
- O, Velja, vidi Šid i Valjevo.
- Oni vole belo vino.
- Orudja doda Djuro.
- Ovo je muka, kume Jovo!
- Radivoje jadan, a daje Jovi dar.
- Ružna Vida neće na divan žur.
- Sir ima miris.
- U Bejrutu u tur jebu.
- U Dečanima šiša Mina Čedu.
- U Rimu umiru.
- U tur jebu Arapi kipara u Bejrutu.
- Uguraj u jarugu.
- Ujak ima radar, a mi Kaju.
- Uteče Mara mečetu!
- Zar Milovane, žena voli mraz?
- A mene ni do godine nema!
- A mene tu ni minute nema.
- Aca bumerang na Remu baca.
- Aco, galami i mala Goca.
- Aj, aj! U redu deru jaja!
- Ama Milovana voli mama.
- Ana nabra par banana.
- Ana voda Radovana.
- Anja: "Pazi, Mirko, mokrim iza panja!"
- Anja samo muku moma sanja.
- Anja sebe sanja.
- Bobo, a jesi li sejao bob?
- Car ukoka Lili lako kurac.
- E, da! Nona kiti kanonade.
- E, Kiro, teret su puste retorike.
- E nikada deda da kine.
- E sine ženi se.
- Ero Gile se veseli gore.
- Evo love.
- Evo pola zeke za lopove.
- Evo sada sove.
- Gola Maja jede jaja malog.
- I divovo oko ovo vidi.
- I jogurt ujutru goji.
- I lavu kikiriki kuvali.
- I za Luku vuk ulazi.
- Idu ljudi.
- Idu leta pate ludi.
- Ika, budi Adama da idu baki.
- Imaju Arapi para u jami.
- Imaju hašiš i šah u jami.
- Imamo ono o mami.
- I nestade Sedat Seni!
- Iso kuvar travu kosi.
- Iva seje luk u leje Savi.
- Jova pijan seče snaji povoj.
- Jovi limaru gumu gura Milivoj.
- Ma, Denise, dete Desi nedam.
- Mače jede ječam.
- Maja sa Nedom ode na sajam.
- Miliću, uvi Ivu u ćilim.
- Milovana volim.
- Mirka nudi Adama da idu na Krim.
- Mirna, vidite li leti divan Rim?
- Mišu pita Dara: Da ti pušim?
- Na Krbavi živi Živa Brkan.
- Nema Kata kamen.
- Udovica baci vodu.
- O, Velja, vidi Šid i Valjevo.
- Oni vole belo vino.
- Orudja doda Djuro.
- Ovo je muka, kume Jovo!
- Radivoje jadan, a daje Jovi dar.
- Ružna Vida neće na divan žur.
- Sir ima miris.
- U Bejrutu u tur jebu.
- U Dečanima šiša Mina Čedu.
- U Rimu umiru.
- U tur jebu Arapi kipara u Bejrutu.
- Uguraj u jarugu.
- Ujak ima radar, a mi Kaju.
- Uteče Mara mečetu!
- Zar Milovane, žena voli mraz?
Ljubitelji i pobornici palindromskih kreacija, posetite OVU stranicu
недеља, 2. децембар 2018.
Ma, bruka!
Bruka jedna
Kad se zapodeneše orata od švaleraciju i prevare, on je uvek vikaja da si neće bruka ženu.
Tek s'g mi je jasno zašto je takoj vikaja, kad se tuj njeknja zapričamo dal je bitna veličina!
* * * * *
Čista filozofija
Kad si malko glup, svi ti se smeju.
Kad si mlogo glup, svi te sažaljuju.
Kad si malko pametan, svi ti vikaju da si filozof.
Kad si mlogo pametan, svi te izbegavaju.
Najbolje je da si mlogo pametan, a da se praviš malko glup!
Al kako toj da se izvede, nesam pametan.
Zatoj, ću budem mlogo glup i ce prajm pametan!
недеља, 25. новембар 2018.
Вођа и рођа
Прe нeки дан шeтам пољeм и налeтим на нашeг вођу, орe човeк. Оно, баш орe. Упрeгао два вола у јарам, за јарам прикачио двобразни плуг и орe ли орe.
- Добар дан, вођо, срeћан рад - рeкох.
- Добар дан, рођо, хвала и жив био - одговори он.
- Идe ли?
- Идe нeкако.
- Јe ли вођо, а зар тамо... тамо у Парламeнту нeматe нeког другог за овај посао? Мислим, ви иматe другe државничкe обавeзe и...
- Нeћe нико да ради, eто, морао сам сe латити плуга. Сви би 'лeба бeз мотикe.
- Мислитe на сeљакe?
- Нe, нeго на људe у Парламeнту.
- Па, запослитe их нeкако, ви стe крeативни, искориститe тај дар...
- Свe сe то подгосподило, вeрујтe ми.
- Мислитe на људe у Парламeнту.
- Јок, морe, на сeљакe!
- Па да, иматe право. Али, разочарани су рeформама.
- Шта разочарани, зар сам им мало омогућио?
- Сeљацима?
- Нe, одборницима.
- Да, да...
- Нeго, донeо сам новe мeрe. Смањићу им примања.
- Одборницима?
- Нe, сeљацима. Данас свако можe да упрeгнe два вола или коња и да узорe по жeљи.
- Сeљаци?
- Нe. Одборници.
- Иматe право. Хоћe ли прихватити, мислим, тај посао јe ипак...
- Прихватићe још како! Дам сваком по сeндвич и флашицу водe, па да видиш како ћe орати.
- Одборници?
- Нe, сeљаци.
- Нису сви сeљаци, сeљаци, вођо. Има ту и господe.
- Па, и у Парламeнту нису сви господа, има ту и сeљака.
- Да, види сe то на овим, јавним прeносима сeдница.
- Е то ћу укинути!
- Шта, јавни прeнос?
- Нe, сeдницe.
- Али, вођо, па то јe јeдина разонода сeљака...
- Знам, зато ћу и укинути. Нeма разонодe док трају мојe мeтодe. А мојe мeтодe су у овом трeнутку најповољнијe за зeмљу.
- Мислитe на државу?
- Мислим на ову зeмљу коју орeм.
- Аха, разумeм.
- И трeба захватити што дубљe.
- Мислитe нe орањe?
- Нe нeго на државу. Трeба тeрати, гонити, притискати...
- Мислитe на чиновникe?
- Нe нeго на воловe.
- Питатe ли сe, хоћe ли волови издражати такво напрeзањe?
- Како нe. Па, и до сада су издржали много тога.
- Волови?
- Нe, гласачи.
- А, ако сe побунe?
- Узeћу бич!
- Па по гласачима?
- По воливима.
- Вођо, мислим да много заорујeтe!
- По орању, рођо?
- По зeмљи, вођо!
- Морe рођо, нe гази ми орањe.
- Морe вођо, нe ори ми гажeњe.
- Добар дан, вођо, срeћан рад - рeкох.
- Добар дан, рођо, хвала и жив био - одговори он.
- Идe ли?
- Идe нeкако.
- Јe ли вођо, а зар тамо... тамо у Парламeнту нeматe нeког другог за овај посао? Мислим, ви иматe другe државничкe обавeзe и...
- Нeћe нико да ради, eто, морао сам сe латити плуга. Сви би 'лeба бeз мотикe.
- Мислитe на сeљакe?
- Нe, нeго на људe у Парламeнту.
- Па, запослитe их нeкако, ви стe крeативни, искориститe тај дар...
- Свe сe то подгосподило, вeрујтe ми.
- Мислитe на људe у Парламeнту.
- Јок, морe, на сeљакe!
- Па да, иматe право. Али, разочарани су рeформама.
- Шта разочарани, зар сам им мало омогућио?
- Сeљацима?
- Нe, одборницима.
- Да, да...
- Нeго, донeо сам новe мeрe. Смањићу им примања.
- Одборницима?
- Нe, сeљацима. Данас свако можe да упрeгнe два вола или коња и да узорe по жeљи.
- Сeљаци?
- Нe. Одборници.
- Иматe право. Хоћe ли прихватити, мислим, тај посао јe ипак...
- Прихватићe још како! Дам сваком по сeндвич и флашицу водe, па да видиш како ћe орати.
- Одборници?
- Нe, сeљаци.
- Нису сви сeљаци, сeљаци, вођо. Има ту и господe.
- Па, и у Парламeнту нису сви господа, има ту и сeљака.
- Да, види сe то на овим, јавним прeносима сeдница.
- Е то ћу укинути!
- Шта, јавни прeнос?
- Нe, сeдницe.
- Али, вођо, па то јe јeдина разонода сeљака...
- Знам, зато ћу и укинути. Нeма разонодe док трају мојe мeтодe. А мојe мeтодe су у овом трeнутку најповољнијe за зeмљу.
- Мислитe на државу?
- Мислим на ову зeмљу коју орeм.
- Аха, разумeм.
- И трeба захватити што дубљe.
- Мислитe нe орањe?
- Нe нeго на државу. Трeба тeрати, гонити, притискати...
- Мислитe на чиновникe?
- Нe нeго на воловe.
- Питатe ли сe, хоћe ли волови издражати такво напрeзањe?
- Како нe. Па, и до сада су издржали много тога.
- Волови?
- Нe, гласачи.
- А, ако сe побунe?
- Узeћу бич!
- Па по гласачима?
- По воливима.
- Вођо, мислим да много заорујeтe!
- По орању, рођо?
- По зeмљи, вођо!
- Морe рођо, нe гази ми орањe.
- Морe вођо, нe ори ми гажeњe.
петак, 23. новембар 2018.
Није мушко све што се брије
Пар дубокоумних, кратких мисли о мушкарцима:
- Мушкарац не значи и мушко.
- Мушкарчина... како то женски звучи!?
- За разлику од већине мушкараца, кокош поносно носи јаја.
- Нит се брије све што је мушко, нит је мушко све што се брије!
- Мушкарац не значи и мушко.
- Мушкарчина... како то женски звучи!?
- За разлику од већине мушкараца, кокош поносно носи јаја.
- Нит се брије све што је мушко, нит је мушко све што се брије!
понедељак, 19. новембар 2018.
Oglas
"Тражим озбиљну жену за брак"
Најпре да размотримо појам озбљности код жена. Жена никада не може да буде озбиљна јер је природа није тиме обдарила (или нагрдила). Може се рећи да су жене озбиљне само у једном случају, а то је онда када се смеју! Да, умеју и те како озбиљно да се смеју. Не раде то незбиљно. Мушкарци се могу смејати, али тај осмех не улива нимало озбиљности код саговорника.Они се смеју с резервом, или имају смех са одложеном дејством, боље речено. Да ли сте видели да се неки мушкарац упишао од смеха? Нисте, наравно. А жена кад се смеје, процури јој... знате где. Е, то је смејање и то озбиљно. Зато је код жена све друго неозбиљно. Неозбиљне су у кревету, у кухињи, на послу, на улици, (на њиви нећу да кажем, јер је тај појам изгубио сваки смисао), у трговини, на летовању... Неозбиљне су и када су озбиљне, па ти сада тражи озбиљност за брак и у браку.
Друго што би требало размотрити је појам брака. Брак, као институција, изгубио је сваки смисао и зашто бисте улазили у сферу где вам се обавезе дуплирају а права преполове, у један виши ниво игрице, у којој сте изгубили и пре но што сте почели играти. Дакле, бесмислено јеулазити у нешто у шта нема смисла ући. Отуда ћете изаћи и пре но што сте ушли.
Давно је Сократ рекао да ћете се увек кајати, склапањем или несклапањем брака, нешто као "Тамни Вилајет". Брак није ни рај н пакао, више му дође као чистилиште. Е, то је мисао неког другог умног човека, неа'м појма ко је то рекао, али свака му је на месту.
Па ти сад тражи брак. И озбиљност! Метафора "Брак-мрак" говори све.
Најпре да размотримо појам озбљности код жена. Жена никада не може да буде озбиљна јер је природа није тиме обдарила (или нагрдила). Може се рећи да су жене озбиљне само у једном случају, а то је онда када се смеју! Да, умеју и те како озбиљно да се смеју. Не раде то незбиљно. Мушкарци се могу смејати, али тај осмех не улива нимало озбиљности код саговорника.Они се смеју с резервом, или имају смех са одложеном дејством, боље речено. Да ли сте видели да се неки мушкарац упишао од смеха? Нисте, наравно. А жена кад се смеје, процури јој... знате где. Е, то је смејање и то озбиљно. Зато је код жена све друго неозбиљно. Неозбиљне су у кревету, у кухињи, на послу, на улици, (на њиви нећу да кажем, јер је тај појам изгубио сваки смисао), у трговини, на летовању... Неозбиљне су и када су озбиљне, па ти сада тражи озбиљност за брак и у браку.
Друго што би требало размотрити је појам брака. Брак, као институција, изгубио је сваки смисао и зашто бисте улазили у сферу где вам се обавезе дуплирају а права преполове, у један виши ниво игрице, у којој сте изгубили и пре но што сте почели играти. Дакле, бесмислено јеулазити у нешто у шта нема смисла ући. Отуда ћете изаћи и пре но што сте ушли.
Давно је Сократ рекао да ћете се увек кајати, склапањем или несклапањем брака, нешто као "Тамни Вилајет". Брак није ни рај н пакао, више му дође као чистилиште. Е, то је мисао неког другог умног човека, неа'м појма ко је то рекао, али свака му је на месту.
Па ти сад тражи брак. И озбиљност! Метафора "Брак-мрак" говори све.
уторак, 13. новембар 2018.
GP = X
Rečju i računicom:
Gram drevne pameti = kilogrami mudrosti.
Gram savremene pameti = tone gluposti!
Gram drevne pameti = kilogrami mudrosti.
Gram savremene pameti = tone gluposti!
недеља, 4. новембар 2018.
Наградно путовање
- Добар дан, господине.
- Добар дан, синко, ал' да знаш, несам ја никакав господин.
- У реду. Имамо анкету у вези наградних путовања, могу ли вас питати нешто, с тим у вези?
- Које имате?
- Анкету, знате оно, испитивање јавног...
- Не, не знам ја од тој ништа, ја несам одовде.
- Ма, то је само анкета.
- Не знам ја ни за њу ништа. А одокле је па она?
- Ма тако се зове овај наш разговор, због наградних путовања.
- Какве награде?
- У вези путовања.
- Куде бре да путујем?
- Па, то смо хтели ми вас да питамо.
- Шта да ме питате?
- Па то, ако бисте добили наградно путовање...
- Ма кад ћу ја добијем тој, не се замлаћуј.
- Добро, ово је хипотетичко питање. Рецимо...
- Какво питање? Апотек... Абе, не ме зебавај, несам ја баш тол'ко глуп.
- Није нам намера да вас... то, да вас зај... како ви кажете. Да ли бисте путовали у Дубаи, рецимо?
- Куде да путујем?
- У Дубаи.
- У Дубај.
- Да... мислим, не у Дубај већ у Дубаи.
- Пал тој и ја викам.
- Добро, да ли бисте путовали?
- Ама, реко ли ја да ме ти само замајаваш. Како да путујем кад, нити сам чуја за њега, нити знам куде је тој. А ни карту несам купија.
- Не морате знати...
- Како па тој, да путујем, а да не знам куде идем!? Па ја у мој живот до с'г, увек сам знаја куде путујем и зашто путујем.
- Овако, Дубаи је град...
- Слушај, ја сам чуја за Дубровник, за Загреб, за Београд. Па сам чуја за Софију, за Скопље, чуја са за Москву, има и хотел, такој се вика, за Минхен, за Чикаго... Чуја сам и за неки Беч, тој мора да је исто ко наш Бор или Ниш. Али тај, Дубај... Бошке сачувај!
- Овако, тај се град налази у Уједињеним Арапским Емиратима и ...
- Куде, бре?
- У Уједињеним...
- Ма тој ли за Бурџ Калифу ти причаш?
- Е, да! У Дубаиу се налази...
- Ма, знам кво се там налази. Туј ти је највећа зграда на свет и вика се Бурџ Калифа. Преко 800 метра је висока!
- Значи, знате где се налази Дубаи?
- Знам, како па да не знам.
- Како знате?
- Како не би знаја кад сам радеја на Бурџ Калифу ко армирач. Високо у пичку мајчину!
- Добро, да ли бисте путовали...
- А, јок. Там више не идем. Док сам радеја на зграду, ја сам горе осам месеци и јеа и спаја, и несам видеја колко је тој високо. Кад сам завршија работу 2008. и кад сам слегја озгор, и кад сам видеја да вуј се вр не види, тек т'г сам се уплашија и више не могу ни да гледам у њу. Ја и на слику кад гу видим, на мене се заврти у главу.
- Чекајте, а зашто се све време пренемажете и као не знате за Дубаи?
- Оћу бре, синко, да видим колко сте ви, млади новинари, опремљени са стрпљење и знање.
- Добар дан, синко, ал' да знаш, несам ја никакав господин.
- У реду. Имамо анкету у вези наградних путовања, могу ли вас питати нешто, с тим у вези?
- Које имате?
- Анкету, знате оно, испитивање јавног...
- Не, не знам ја од тој ништа, ја несам одовде.
- Ма, то је само анкета.
- Не знам ја ни за њу ништа. А одокле је па она?
- Ма тако се зове овај наш разговор, због наградних путовања.
- Какве награде?
- У вези путовања.
- Куде бре да путујем?
- Па, то смо хтели ми вас да питамо.
- Шта да ме питате?
- Па то, ако бисте добили наградно путовање...
- Ма кад ћу ја добијем тој, не се замлаћуј.
- Добро, ово је хипотетичко питање. Рецимо...
- Какво питање? Апотек... Абе, не ме зебавај, несам ја баш тол'ко глуп.
- Није нам намера да вас... то, да вас зај... како ви кажете. Да ли бисте путовали у Дубаи, рецимо?
- Куде да путујем?
- У Дубаи.
- У Дубај.
- Да... мислим, не у Дубај већ у Дубаи.
- Пал тој и ја викам.
- Добро, да ли бисте путовали?
- Ама, реко ли ја да ме ти само замајаваш. Како да путујем кад, нити сам чуја за њега, нити знам куде је тој. А ни карту несам купија.
- Не морате знати...
- Како па тој, да путујем, а да не знам куде идем!? Па ја у мој живот до с'г, увек сам знаја куде путујем и зашто путујем.
- Овако, Дубаи је град...
- Слушај, ја сам чуја за Дубровник, за Загреб, за Београд. Па сам чуја за Софију, за Скопље, чуја са за Москву, има и хотел, такој се вика, за Минхен, за Чикаго... Чуја сам и за неки Беч, тој мора да је исто ко наш Бор или Ниш. Али тај, Дубај... Бошке сачувај!
- Овако, тај се град налази у Уједињеним Арапским Емиратима и ...
- Куде, бре?
- У Уједињеним...
- Ма тој ли за Бурџ Калифу ти причаш?
- Е, да! У Дубаиу се налази...
- Ма, знам кво се там налази. Туј ти је највећа зграда на свет и вика се Бурџ Калифа. Преко 800 метра је висока!
- Значи, знате где се налази Дубаи?
- Знам, како па да не знам.
- Како знате?
- Како не би знаја кад сам радеја на Бурџ Калифу ко армирач. Високо у пичку мајчину!
- Добро, да ли бисте путовали...
- А, јок. Там више не идем. Док сам радеја на зграду, ја сам горе осам месеци и јеа и спаја, и несам видеја колко је тој високо. Кад сам завршија работу 2008. и кад сам слегја озгор, и кад сам видеја да вуј се вр не види, тек т'г сам се уплашија и више не могу ни да гледам у њу. Ја и на слику кад гу видим, на мене се заврти у главу.
- Чекајте, а зашто се све време пренемажете и као не знате за Дубаи?
- Оћу бре, синко, да видим колко сте ви, млади новинари, опремљени са стрпљење и знање.
понедељак, 8. октобар 2018.
Лични знак
Панта је имао доста непријатности због свог урођеног мигања левим оком. Небројено пута су му "скретали пажњу" љубоморни мужеви, јер су мислили да управо њиховој жени, Панта мигом саопштава неку своју намеру. Често му је то скретање пажње остављало каквих трагова на лицу у облику отеклина, модрила, па чак и крвавих мрља. Пратила га је та непријатност кроз живот, мада му је у једном случају та нагрда или дар, "помогла" око женидбе.
По народном веровању, када заигра лево око у човека, исти треба да очекује лоше вести. Овде се такав случај није десио, напротив. Наиме, Боро Пржин, као веома строги родитељ, ухватио је његов миг "упућен" својој јединици, Малини. Одмах је Боро узео Панту за зета, довео га у кућу и предао му домаћинство. Мора да је тога дана Панту засврбео леви длан, биће да је и Малину штогод засврбело! А Малину мушкарци нису хтели јер су патили од синдрома мушког удавања - призећивања.
Вазда је Панта оговаран на сва уста и на сваком кораку. Мислим да нема дана да Панти нису уши гореле. Најчешће је оговаран ту у кафани, где смо се скупљали да попијемо по коју, и да искибицујемо коју партију шаха. На средини кафане, стол је био намењен искључиво солидним познаваоцима те древне игре, али никада од гомиле кибицера ниси могао разабрати ко мрда дрвца. Један од бољих дрвцемрдача био је Гојко Петлин. Увек када би улазио у кафану, рекао би:
- Јутрос ме десна пета засврбела. Данас очекујем само успех и лепе ствари. Дедер, ко ће први да настрада?
На то би се јавио неко и сео би преко пута Гојка, а овога пута се окуражи Јошко и рече:
- Јутрос нисам устао на леву ногу, мислим да ћу те добити... од пет партија, добијам три! Смем у опкладу.
Свако је волео да истакне неки свој знак, с којим би био препознатљив у друштву, обашка то што је желео да остави утисак како познаје традицију и народна веровања. И, скоро сви гости у кафани, имали су понеки "лични знак". Цеца конобарица је често истицала како јој звони десно уво и да ће чути добру вест. Понекад би саопштила како јој усне играју и одмах би јој неко објаснио, како ће се љубити с неким. Она би на то одговорила:
- То сигурно неће бити са тобом.
Лаза је имао врло честе свађе у кући због своје претеране склоности ка пићу и коцки. Међутим, он је породичну неслогу и свађу приписивао сврабу носа.
- Боли ме раме!
- Промениће се време - рекоше неколико њих у један глас начинивши акорд од речи и то са терцом.
- Ма, пао сам бре, људи, с бицикла!
- Ха, без обзира - одговори троглас.
И тако смо кафански унутрашњи простор, не померајући столове, доживљавали као какав "округли сто", јер се ту већало, пијуцкало и опет већало. Мене је каткад, од дугог седења, засврбело дупе, али сам добро пазио да то и не саопштим јер, брзо би пронашли наговештај чега би тај сврабеж могао бити, а то свакако не би било баш пријатно по моју позадину.
Када је ономад Митру умрла жена, дошао је после неколико дана и саопштио како је знао да ће се то десити јер:
- Тачно сам осетио како ми је десни табан затитрао и засврбео ме у исто време.
- Па?! Шта ти је то значило?
- Жалост, Будо, жалост - објасни Митар.
- Какву ли ћу сада вест добити? - наглас се упита неко.
- Шта ти се десило? - јави се пискави глас из мрачнијег дела кафане.
- Грло ми затрепери и загреба ме!
- Лош глас, лоша вест, то ти значи када ти грло затрепери - објасни ова мрачна прилика и уз то се потруди да сви чују, пошто се за тренутак жамор утиша. Ипак, чуло се одступање нападнуте црне краљице са д8 на д4, где се дала белом коњу. Мора да су играчу белим фигурама заиграле груди, што значи да је завршио велики посао. Црном играчу је претходно вероватно заиграло лево колено, што је наговештај невоље.
Војкан је мирно седео не показујући намеру да крене у печалбу. Наравно, објаснио је да су му пре неки дан заиграли мишићи око пупка, знак који гарантује скору зараду великога новца. Но, када му је поштар уручио рачун за утрошак струје, сигуран сам да га је засврбео десни длан. Такође сам сигуран и у то да му је зазвонило лево уво, као назнака лоше вести, јер му је поштар саопштио да му је уз рачун стигла и опомена како ће бити искључења струје.
Тако се у кафани свакодневно дешава понешто, предвиђа се, тумаче се лични знакови и народна веровања, верује се у њих, мада постоје и неверници, који сваку изјаву провуку кроз шалу и поругу, у исто време.
Када сам једном приликом рекао присутнима да ми је заиграло теме и да то, по народном веровању, предсказује добитак, скептици се грохотом насмејаше и рекоше да ћу добити по темену, највероватније! Сви се насмејаше, а и ја немадох куд. Ових дана би требало да путујем, али чекам да ми заигра чело између очију. Како могу путовати ако није било личног знака? Не бива.
Мој комшија, Паја Трут, већ годинама ништа не ради и саопштава како му стално игра десно колено, те да се колену у игри придружује и стомак. Вели да то значи како ће му се повећати богатство, да ће добити нешто вредно од неког богаташа. Уз то га и леви длан почесто сврби, мада се он по њему чеше и када је свраб одсутан... из навике ваљда... или од очекивања... или од губљења наде? Једном приликом Ројко га је упитао:
- А Пајо, а леви табан, заигра ли ти каткад?
- Не, а што?
- Е, онда од богатства нема ништа.
- Како то?
- Па тако. Мора све коцкице да се сложе. Уз све личне знакове што си побројао, недостаје кључни, а то је да ти заигра леви табан. А ти то не осећаш. Добитак ти је гарантован само ако знакове имаш у пакету.
Помисли се Паја мало па рече:
- Ево, осећам... помало... као да ми подрхтава... леви табан. Има наговештај. Море, ако неће милом, играће силом. И певац неће на свадбу.
Устајала кафанска атмосфера са свим пратећим елементима попут мириса дима јефтиних цигарета, испареног алкохола, зноја, прдежа, загорелог зејтина, труле канализације, поганих речи... ништа то није сметало да се живот у кафани одвија на свој начин. Ја сам најчешће седео у близини клозета, јер би сва места пре мог доласка била попуњена. Није ми то сметало да попијем кафу са укусом гована, чији се немирис осећао до улазних врата, а неколико пута су комуналци опомињали газда-Живоју како се његов клозет осећа на другој страни улице у рибарници, те прети да надмаши и угрози мирис пржене рибе! Испаравање мокраће није нарушавало простор ван кафане, штипало је за очи само оне унутра.
- Лева пета кад ми задрхти, обавезно ме неко риба, критикује, или на послу или жена код куће. - пожали се Томица.
- Нос кад ми затрепери, неко ме или похвали или добијем какво признање. - додаде Марко Супермарио
- Ти би комотно могао да радиш као иследник. - покуша да буде духовит Ројко, чије речи насмејаше само мене.
- Чуо сам да десно око кад заигра, шта помислиш у том тренутку, то ће се остварити. - умеша се у разговор Панта призетко, који је све време ћутао, доносећи тај облик комуникације из куће у коју је ушао, куће Бора Пржина и Малине, кћери његове.
- Мени боље да не заигра! Ја никако не умем да мислим на лепе ствари, не иде ми. - јави се неко од кибицера. По гласу бих рекао да несигурно знам о коме је реч, али по песимизму и сумњичавости сигурно знам.
- Малиши из Горњег села затреперило срце!
- И!? Шта с тим, какав је то знак, јел' ме се десило нешто?
- Умро је, јеб'о те знак!
Панта искапи свој, кознакоји по реду вињак, настави да ћути и слуша наше коментаре. Неко од "округлог стола" га запита, након што истрошисмо цео шаржер тема за тај дан:
- А Панто, а шта ти мислиш о овој, данашњој политичкој структури?
- Заболе ме курац! - мирно одговори Панта, све онако мигајући на лево око.
Сви се погледасмо међусобно... нико не успе да протумачи, или се сети значења Пантиног личног знака.
По народном веровању, када заигра лево око у човека, исти треба да очекује лоше вести. Овде се такав случај није десио, напротив. Наиме, Боро Пржин, као веома строги родитељ, ухватио је његов миг "упућен" својој јединици, Малини. Одмах је Боро узео Панту за зета, довео га у кућу и предао му домаћинство. Мора да је тога дана Панту засврбео леви длан, биће да је и Малину штогод засврбело! А Малину мушкарци нису хтели јер су патили од синдрома мушког удавања - призећивања.
Вазда је Панта оговаран на сва уста и на сваком кораку. Мислим да нема дана да Панти нису уши гореле. Најчешће је оговаран ту у кафани, где смо се скупљали да попијемо по коју, и да искибицујемо коју партију шаха. На средини кафане, стол је био намењен искључиво солидним познаваоцима те древне игре, али никада од гомиле кибицера ниси могао разабрати ко мрда дрвца. Један од бољих дрвцемрдача био је Гојко Петлин. Увек када би улазио у кафану, рекао би:
- Јутрос ме десна пета засврбела. Данас очекујем само успех и лепе ствари. Дедер, ко ће први да настрада?
На то би се јавио неко и сео би преко пута Гојка, а овога пута се окуражи Јошко и рече:
- Јутрос нисам устао на леву ногу, мислим да ћу те добити... од пет партија, добијам три! Смем у опкладу.
Свако је волео да истакне неки свој знак, с којим би био препознатљив у друштву, обашка то што је желео да остави утисак како познаје традицију и народна веровања. И, скоро сви гости у кафани, имали су понеки "лични знак". Цеца конобарица је често истицала како јој звони десно уво и да ће чути добру вест. Понекад би саопштила како јој усне играју и одмах би јој неко објаснио, како ће се љубити с неким. Она би на то одговорила:
- То сигурно неће бити са тобом.
Лаза је имао врло честе свађе у кући због своје претеране склоности ка пићу и коцки. Међутим, он је породичну неслогу и свађу приписивао сврабу носа.
- Боли ме раме!
- Промениће се време - рекоше неколико њих у један глас начинивши акорд од речи и то са терцом.
- Ма, пао сам бре, људи, с бицикла!
- Ха, без обзира - одговори троглас.
И тако смо кафански унутрашњи простор, не померајући столове, доживљавали као какав "округли сто", јер се ту већало, пијуцкало и опет већало. Мене је каткад, од дугог седења, засврбело дупе, али сам добро пазио да то и не саопштим јер, брзо би пронашли наговештај чега би тај сврабеж могао бити, а то свакако не би било баш пријатно по моју позадину.
Када је ономад Митру умрла жена, дошао је после неколико дана и саопштио како је знао да ће се то десити јер:
- Тачно сам осетио како ми је десни табан затитрао и засврбео ме у исто време.
- Па?! Шта ти је то значило?
- Жалост, Будо, жалост - објасни Митар.
- Какву ли ћу сада вест добити? - наглас се упита неко.
- Шта ти се десило? - јави се пискави глас из мрачнијег дела кафане.
- Грло ми затрепери и загреба ме!
- Лош глас, лоша вест, то ти значи када ти грло затрепери - објасни ова мрачна прилика и уз то се потруди да сви чују, пошто се за тренутак жамор утиша. Ипак, чуло се одступање нападнуте црне краљице са д8 на д4, где се дала белом коњу. Мора да су играчу белим фигурама заиграле груди, што значи да је завршио велики посао. Црном играчу је претходно вероватно заиграло лево колено, што је наговештај невоље.
Војкан је мирно седео не показујући намеру да крене у печалбу. Наравно, објаснио је да су му пре неки дан заиграли мишићи око пупка, знак који гарантује скору зараду великога новца. Но, када му је поштар уручио рачун за утрошак струје, сигуран сам да га је засврбео десни длан. Такође сам сигуран и у то да му је зазвонило лево уво, као назнака лоше вести, јер му је поштар саопштио да му је уз рачун стигла и опомена како ће бити искључења струје.
Тако се у кафани свакодневно дешава понешто, предвиђа се, тумаче се лични знакови и народна веровања, верује се у њих, мада постоје и неверници, који сваку изјаву провуку кроз шалу и поругу, у исто време.
Када сам једном приликом рекао присутнима да ми је заиграло теме и да то, по народном веровању, предсказује добитак, скептици се грохотом насмејаше и рекоше да ћу добити по темену, највероватније! Сви се насмејаше, а и ја немадох куд. Ових дана би требало да путујем, али чекам да ми заигра чело између очију. Како могу путовати ако није било личног знака? Не бива.
Мој комшија, Паја Трут, већ годинама ништа не ради и саопштава како му стално игра десно колено, те да се колену у игри придружује и стомак. Вели да то значи како ће му се повећати богатство, да ће добити нешто вредно од неког богаташа. Уз то га и леви длан почесто сврби, мада се он по њему чеше и када је свраб одсутан... из навике ваљда... или од очекивања... или од губљења наде? Једном приликом Ројко га је упитао:
- А Пајо, а леви табан, заигра ли ти каткад?
- Не, а што?
- Е, онда од богатства нема ништа.
- Како то?
- Па тако. Мора све коцкице да се сложе. Уз све личне знакове што си побројао, недостаје кључни, а то је да ти заигра леви табан. А ти то не осећаш. Добитак ти је гарантован само ако знакове имаш у пакету.
Помисли се Паја мало па рече:
- Ево, осећам... помало... као да ми подрхтава... леви табан. Има наговештај. Море, ако неће милом, играће силом. И певац неће на свадбу.
Устајала кафанска атмосфера са свим пратећим елементима попут мириса дима јефтиних цигарета, испареног алкохола, зноја, прдежа, загорелог зејтина, труле канализације, поганих речи... ништа то није сметало да се живот у кафани одвија на свој начин. Ја сам најчешће седео у близини клозета, јер би сва места пре мог доласка била попуњена. Није ми то сметало да попијем кафу са укусом гована, чији се немирис осећао до улазних врата, а неколико пута су комуналци опомињали газда-Живоју како се његов клозет осећа на другој страни улице у рибарници, те прети да надмаши и угрози мирис пржене рибе! Испаравање мокраће није нарушавало простор ван кафане, штипало је за очи само оне унутра.
- Лева пета кад ми задрхти, обавезно ме неко риба, критикује, или на послу или жена код куће. - пожали се Томица.
- Нос кад ми затрепери, неко ме или похвали или добијем какво признање. - додаде Марко Супермарио
- Ти би комотно могао да радиш као иследник. - покуша да буде духовит Ројко, чије речи насмејаше само мене.
- Чуо сам да десно око кад заигра, шта помислиш у том тренутку, то ће се остварити. - умеша се у разговор Панта призетко, који је све време ћутао, доносећи тај облик комуникације из куће у коју је ушао, куће Бора Пржина и Малине, кћери његове.
- Мени боље да не заигра! Ја никако не умем да мислим на лепе ствари, не иде ми. - јави се неко од кибицера. По гласу бих рекао да несигурно знам о коме је реч, али по песимизму и сумњичавости сигурно знам.
- Малиши из Горњег села затреперило срце!
- И!? Шта с тим, какав је то знак, јел' ме се десило нешто?
- Умро је, јеб'о те знак!
Панта искапи свој, кознакоји по реду вињак, настави да ћути и слуша наше коментаре. Неко од "округлог стола" га запита, након што истрошисмо цео шаржер тема за тај дан:
- А Панто, а шта ти мислиш о овој, данашњој политичкој структури?
- Заболе ме курац! - мирно одговори Панта, све онако мигајући на лево око.
Сви се погледасмо међусобно... нико не успе да протумачи, или се сети значења Пантиног личног знака.
уторак, 25. септембар 2018.
Нисам знао
Сусрет са криминалцем представља, у неку руку, сусрет са законом. То што је он с друге стране закона, то га нимало не дискредитује као потенцијалног саговорника или, штавише, сарадника. Уистину, то да је он с друге стране закона, то се тек треба доказати, ако говоримо о лику који покушава да вам отме, украде нешто, или да вас нагрди, повреди. У сваком случају, неопходан је висок степен сарадње са дотичним, јер никада се не зна какав ће коначан исход бити у интеракцији вас и лика, који је за сада, криминалац у покушају. Када говорим о некаквом виду сарадње, мислим на апсолутну подршку у намерама криминалца у покушају.
Криминалац у покушају, покушао је да вам украде вредну ствар из куће, а ви сте га затекли при покушају реализације његове намере. Шта треба предузети? Најгоре решење је да га покушате спречити у његовим намерама или га физички нападати, недајбоже! За физички напад се пред Законом одговара недвосмислено и ту су коментари сувишни. Једино, уникатно, решење је да му помогнете да из куће изнесе одабрану ствар. Такође, требате му захвалити што није узео још нешто, а још једну захвалност сте му дужни, захвалност што је управо вас одабрао за жртву и тиме вас почаствовао. Закон је у овом случају јасан: ако сте му помогли у изношењу ствари из куће, ви сте саушесник у криминалној радњи те, с тога, требате одговарати пред судским органима, јер сте у моменту чињења дела били потпуно свесни радње коју чините, као и то да је чињена радња супротна Закону. Дакле, у оба случаја, ви сте и жртва и кривац!
Уколико говоримо о једној другој криминалној радњи, физичком нападу на вас, ту је ствар далеко компликованија. Када дође до физичког контакта између нападача и вас, оно што не смете чинити је да му узвратите мањом или истом мером, а камо ли већом. У оваквом случају имате две могућности: да се пасивно браните и истрпите ударце или да активно бежите у намери да се удаљите од нападача. Као и у прошлом случају, ниједна опција вас не доводи у пријатну и безбедну позицију.
Уколико се одлучите да истрпите ударце, никада не можете знати до које мере је нападач спреман да иде. Опет сте у позицији захваљивача: ако вам само лупи шамар или два, па и ако вас мало више повреди, посече, сломи неки од удова, сломи нос, истера око... будите искрени, све је добро што се смрћу не сврши. Уколико се одлучите да се браните активно и подметнете руку у одбрамбени положај, у том случају може доћи до лакших или, опет недајбоже, тежих повреда нападачевих екстремеитета. Е, за то се одговара, морално и материјално!
А шта није добро чинити у оваквим случајевима? Бежање - нипошто! Ваше бежање може осоколити нападача до те мере да он појури за вама. У таквим случајевима му се могу придружити још неки ликови, у намери да вас ухвате, мислећи да сте какав преступник. Такође, да ли размишљате о томе шта се може десити оном нападачу уколико се спотакне, падне и повреди. Он се повредио а ви побегли и не пружили му помоћ!? Шта, не знате да је то кажњиво? Незнање вас не ослобађа кривице! Шта, ни ово нисте знали!?
Криминалац у покушају, покушао је да вам украде вредну ствар из куће, а ви сте га затекли при покушају реализације његове намере. Шта треба предузети? Најгоре решење је да га покушате спречити у његовим намерама или га физички нападати, недајбоже! За физички напад се пред Законом одговара недвосмислено и ту су коментари сувишни. Једино, уникатно, решење је да му помогнете да из куће изнесе одабрану ствар. Такође, требате му захвалити што није узео још нешто, а још једну захвалност сте му дужни, захвалност што је управо вас одабрао за жртву и тиме вас почаствовао. Закон је у овом случају јасан: ако сте му помогли у изношењу ствари из куће, ви сте саушесник у криминалној радњи те, с тога, требате одговарати пред судским органима, јер сте у моменту чињења дела били потпуно свесни радње коју чините, као и то да је чињена радња супротна Закону. Дакле, у оба случаја, ви сте и жртва и кривац!
Уколико говоримо о једној другој криминалној радњи, физичком нападу на вас, ту је ствар далеко компликованија. Када дође до физичког контакта између нападача и вас, оно што не смете чинити је да му узвратите мањом или истом мером, а камо ли већом. У оваквом случају имате две могућности: да се пасивно браните и истрпите ударце или да активно бежите у намери да се удаљите од нападача. Као и у прошлом случају, ниједна опција вас не доводи у пријатну и безбедну позицију.
Уколико се одлучите да истрпите ударце, никада не можете знати до које мере је нападач спреман да иде. Опет сте у позицији захваљивача: ако вам само лупи шамар или два, па и ако вас мало више повреди, посече, сломи неки од удова, сломи нос, истера око... будите искрени, све је добро што се смрћу не сврши. Уколико се одлучите да се браните активно и подметнете руку у одбрамбени положај, у том случају може доћи до лакших или, опет недајбоже, тежих повреда нападачевих екстремеитета. Е, за то се одговара, морално и материјално!
А шта није добро чинити у оваквим случајевима? Бежање - нипошто! Ваше бежање може осоколити нападача до те мере да он појури за вама. У таквим случајевима му се могу придружити још неки ликови, у намери да вас ухвате, мислећи да сте какав преступник. Такође, да ли размишљате о томе шта се може десити оном нападачу уколико се спотакне, падне и повреди. Он се повредио а ви побегли и не пружили му помоћ!? Шта, не знате да је то кажњиво? Незнање вас не ослобађа кривице! Шта, ни ово нисте знали!?
четвртак, 13. септембар 2018.
Бррррррррр
- Бррррррррррррр! Што је хладно.
- Баш. И ја сам се смрз'о до костију.
- Еј, 'де вам је младост? Да ли ми верујете, иако је децембар, ми на спаваћој соби не затварамо прозоре. Навикли смо са женом да спавамо тако.
Овако се, од прилике на улици одвијао разговор између човека у седмој деценији живота и неких младића. И заиста, седмодеценијаш је изгледао крепко, свеже, очувајуће, црвен у лицу, рекло би се да би Сизифа изнео на брдо заједно с каменом. Знао сам туце таквих људи који су подносили хладноћу. Мицко Џемси је на минус петнаест ишао са раскопчаном кошуљом и са летњим џемпером преко ње. Њега нисам волео да сретнем. Ја, закопчан до грла, слојевито обучен, утопљен са дебелим јакнама и капутима, ако бих га случајно срео, моментално бих се уледенио и цео дан би ме држала дрхтавица. Избегавао сам његову улицу из тих разлога и осећао се топлије.
Славко Печин је увек носио видно краће панталоне. Знате оно, када смо били деца, кројач би нам сашио панталоне по мери. Након неког времена, те би се панталоне просто скратиле због нашег нарастања, и исте би завршавале више наших глежњева. Управо тако је и Славко одавао утисак одраслог човека, који је у непрекидном расту. А поента његових кратких панталона је та да је исте такве носио и зими тако да се јасно видео део ноге између чарапа и панталона. Увек при сусрету сам обарао поглед и гледао у тај део његове фигуре, очекујући да ће бар у зимском периоду обући дуже панталоне, и увек би се разочарао и протресао од хладноће, која би ме потпуно обузимала. Ни њега нисам волео да сретнем.
А случај је наместио и сложио коцкице да једном приликом, из некаквих разлога, одем до куће оног шездесетинештогодишњака. Зима је већ била на измаку, негде из далека је пролеће хватало залет, осећало се то у вазуху. Док смо домаћин и ја, шетајући по дворишту разговарали, он ми је показивао како је од целог приземља направио пространи дневни боравак, док је спаваће собе сместио на спрату, пажњу су ми привукли његови прозори, које "никада не затвара". Онда сам уочио и схватио зашто не затвара те прозоре на спаваћим собама. Нисам сигуран да би затварањем постигао неки ефекат, с обзиром на то, да на прозорским крилима ни једно стакло није било читаво.
- Баш. И ја сам се смрз'о до костију.
- Еј, 'де вам је младост? Да ли ми верујете, иако је децембар, ми на спаваћој соби не затварамо прозоре. Навикли смо са женом да спавамо тако.
Овако се, од прилике на улици одвијао разговор између човека у седмој деценији живота и неких младића. И заиста, седмодеценијаш је изгледао крепко, свеже, очувајуће, црвен у лицу, рекло би се да би Сизифа изнео на брдо заједно с каменом. Знао сам туце таквих људи који су подносили хладноћу. Мицко Џемси је на минус петнаест ишао са раскопчаном кошуљом и са летњим џемпером преко ње. Њега нисам волео да сретнем. Ја, закопчан до грла, слојевито обучен, утопљен са дебелим јакнама и капутима, ако бих га случајно срео, моментално бих се уледенио и цео дан би ме држала дрхтавица. Избегавао сам његову улицу из тих разлога и осећао се топлије.
Славко Печин је увек носио видно краће панталоне. Знате оно, када смо били деца, кројач би нам сашио панталоне по мери. Након неког времена, те би се панталоне просто скратиле због нашег нарастања, и исте би завршавале више наших глежњева. Управо тако је и Славко одавао утисак одраслог човека, који је у непрекидном расту. А поента његових кратких панталона је та да је исте такве носио и зими тако да се јасно видео део ноге између чарапа и панталона. Увек при сусрету сам обарао поглед и гледао у тај део његове фигуре, очекујући да ће бар у зимском периоду обући дуже панталоне, и увек би се разочарао и протресао од хладноће, која би ме потпуно обузимала. Ни њега нисам волео да сретнем.
А случај је наместио и сложио коцкице да једном приликом, из некаквих разлога, одем до куће оног шездесетинештогодишњака. Зима је већ била на измаку, негде из далека је пролеће хватало залет, осећало се то у вазуху. Док смо домаћин и ја, шетајући по дворишту разговарали, он ми је показивао како је од целог приземља направио пространи дневни боравак, док је спаваће собе сместио на спрату, пажњу су ми привукли његови прозори, које "никада не затвара". Онда сам уочио и схватио зашто не затвара те прозоре на спаваћим собама. Нисам сигуран да би затварањем постигао неки ефекат, с обзиром на то, да на прозорским крилима ни једно стакло није било читаво.
Сува истина
- Испред сваког добростојећег мушкарца чучи нека жена!
- Најсмешнији су испали онда када су покушали бити најозбиљнији.
- Не веруј жени која ћути!
- Све се изопачило. Ево, и калиф је постао Изногуд!
- Ако ти кажем истину, нећеш веровати. Ако те слажем, мислићеш да је истина!
- Ех, кад се само сетим... Ако се сетим!?
субота, 18. август 2018.
Hoće'l biti rata?
Забрињавајућа појава у друштву, уопште: људи отворено, интензивно и без имало страха, све више говоре о "надолазећем" трећем светском рату!!! Као да рат носи нешто лепо и пролазно, а врло добро се зна да би такав, евентуални рат, одвео у смрт више од пола човечанства (што је и примарни циљ светских моћника). Многа истраживања разних експерата говоре да би Европа претрпела највеће губитке (као и обично).
Сад се ја питам, зашто људи "наговештавају" рат? Да ли то значи да им је доста нечега, што не могу да промене, нечега што је постало девијантно, а "подржано" негде од "горе"? Доста им је, јер "подржано" квари здраву памет, интелигенцију, чисту свест и потискује савест, људскост, врлине, поштовање старијих, уважавање младих, гурање сељака, радника, пензионера... на маргини живота, на ивици егзистенције! Вероватно сваки "призивалац" рата размишља да ће се "после рата" искристалисати друштво, да ће се из друштва одстранити носиоци негативних импулса, да зрно неће баш њега стрефити..
У разговору са једним дедицом из села Кораћевац код Предејана, чуо сам овакву причу: Пожалио му се неки човек из села како га срце полако издаје, али је додао и то, да он и не очекује да преживи педесету јер му је и отац умро у тим годинама од исте бољке. Овај дедица му је казао: "Немој ТИ да Бога подсећаш на то, шта и када треба да ради!"
(Горњи текст је писан две године пре писања следећих редова. С ове временске дистанце гледано, нисам приметио да људи размишљају о бољим и веселијим темама. Зар је весеље у људима пресахло? А и оних рестлова весеља, који су ту и тамо присутни, привидни су, кратког даха и домета).
Овим текстом, само сам хтео направити паралелу између две сфере са заједничким "језгром", између два света (глобалног и индивидуалног), између размишљања и непромишљености итд...
Сад се ја питам, зашто људи "наговештавају" рат? Да ли то значи да им је доста нечега, што не могу да промене, нечега што је постало девијантно, а "подржано" негде од "горе"? Доста им је, јер "подржано" квари здраву памет, интелигенцију, чисту свест и потискује савест, људскост, врлине, поштовање старијих, уважавање младих, гурање сељака, радника, пензионера... на маргини живота, на ивици егзистенције! Вероватно сваки "призивалац" рата размишља да ће се "после рата" искристалисати друштво, да ће се из друштва одстранити носиоци негативних импулса, да зрно неће баш њега стрефити..
У разговору са једним дедицом из села Кораћевац код Предејана, чуо сам овакву причу: Пожалио му се неки човек из села како га срце полако издаје, али је додао и то, да он и не очекује да преживи педесету јер му је и отац умро у тим годинама од исте бољке. Овај дедица му је казао: "Немој ТИ да Бога подсећаш на то, шта и када треба да ради!"
(Горњи текст је писан две године пре писања следећих редова. С ове временске дистанце гледано, нисам приметио да људи размишљају о бољим и веселијим темама. Зар је весеље у људима пресахло? А и оних рестлова весеља, који су ту и тамо присутни, привидни су, кратког даха и домета).
Овим текстом, само сам хтео направити паралелу између две сфере са заједничким "језгром", између два света (глобалног и индивидуалног), између размишљања и непромишљености итд...
понедељак, 13. август 2018.
Моја манистра
Да се дзвериш!
Данске прође комшика Вања поред моју кућу и ја гу вика на кафу да сврне, а она рече:
- Еј, баш би сврнула, знаш како ми се пије кафа, ал нес'м се истуширала.
Па се еве, с'г дзверим, нес'м знаја да се за пијење кафу треба тушира!?
Касно пролеће
Пал, искочи напоље малко да се прошетам, па седо у парк на овој пријатно, пролећно слунце. Оно, врчкољ људи, дек недеља. А жене, девојке... све се тој разголиздрило и поткусурило. Милина! Седим си такој и гледам, кад наиде однекуд Бата Цуце па ће ме питује:
- Абре, Јовчо, кво па ти работиш овдек?
- Ништа, одмарам се - реко.
- Море, видим ја, напичаш се!
Пијачна...
Отидо д'н'с с'с бициклу на пијац... Де, б'е! Несу ми украли бициклу, ти па одма на тој мислиш! И такој, купи си једну метлу, тури под мишку (з другу руку си гурам бициклу кроз пијац) и т'м'н да си пођем, кад, виде ме један пријатељ, несмо се видели иха године, па ми вика:
- Бре, Јовчо, што си ти срећан човек!
- Што, б'е? - питујем га ја.
Вика он:
- Пал ете, с'г си комотно мож да бираш, с које ће дом да си идеш!"
- Бем ти такви пријатељи, боље да се несмо видели!
Рано пролеће
Дође ми туј њекња комшика... једна, нећу ви кажем која, и рече:
- Комшијо, ће вариш ли кафу па да те питујем нешто?
- У, комшике, како па не, с'мо изволи!
И улеже си она у кућу, а ја т'м'н свари по једно кафенце, па да гу саслушам.
Рече она:
- Знаш да ми је Нешко у Русију, па реко те питујем, ако си решија да нагрћаш компири, да ти помогнем, а кад па на мене треба нешто, ја ћу те викам.
Ја се нађо у бездер, па вуј викам:
- Пал к'ко да ги нагрћамо кад ги још нес'м посадија...
Ама, још реченицу нес'м завршија, диже се комшика, отиде ни кафу не попи, још нешто прогунђа... тамина, ако неје рекла да сам млого глуп!
Што с'м глуп, па компири се још не садив, ел такој?
Данске прође комшика Вања поред моју кућу и ја гу вика на кафу да сврне, а она рече:
- Еј, баш би сврнула, знаш како ми се пије кафа, ал нес'м се истуширала.
Па се еве, с'г дзверим, нес'м знаја да се за пијење кафу треба тушира!?
Касно пролеће
Пал, искочи напоље малко да се прошетам, па седо у парк на овој пријатно, пролећно слунце. Оно, врчкољ људи, дек недеља. А жене, девојке... све се тој разголиздрило и поткусурило. Милина! Седим си такој и гледам, кад наиде однекуд Бата Цуце па ће ме питује:
- Абре, Јовчо, кво па ти работиш овдек?
- Ништа, одмарам се - реко.
- Море, видим ја, напичаш се!
Пијачна...
Отидо д'н'с с'с бициклу на пијац... Де, б'е! Несу ми украли бициклу, ти па одма на тој мислиш! И такој, купи си једну метлу, тури под мишку (з другу руку си гурам бициклу кроз пијац) и т'м'н да си пођем, кад, виде ме један пријатељ, несмо се видели иха године, па ми вика:
- Бре, Јовчо, што си ти срећан човек!
- Што, б'е? - питујем га ја.
Вика он:
- Пал ете, с'г си комотно мож да бираш, с које ће дом да си идеш!"
- Бем ти такви пријатељи, боље да се несмо видели!
Рано пролеће
Дође ми туј њекња комшика... једна, нећу ви кажем која, и рече:
- Комшијо, ће вариш ли кафу па да те питујем нешто?
- У, комшике, како па не, с'мо изволи!
И улеже си она у кућу, а ја т'м'н свари по једно кафенце, па да гу саслушам.
Рече она:
- Знаш да ми је Нешко у Русију, па реко те питујем, ако си решија да нагрћаш компири, да ти помогнем, а кад па на мене треба нешто, ја ћу те викам.
Ја се нађо у бездер, па вуј викам:
- Пал к'ко да ги нагрћамо кад ги још нес'м посадија...
Ама, још реченицу нес'м завршија, диже се комшика, отиде ни кафу не попи, још нешто прогунђа... тамина, ако неје рекла да сам млого глуп!
Што с'м глуп, па компири се још не садив, ел такој?
субота, 28. јул 2018.
Kako pružiti prvu pomoć povredjenom od električne struje
Vrlo česte su povrede električnom strujom, kako radnika (električara) tako i slučajnih prolaznka-nesrećnika. Obzirom da su ovakve povrede vrlo teške i specifične, naročito zbog okolnosti u kojima su nastale, tako je i prva pomoć unesrećenom vrlo teška i specifična. Naime, povredjenom je poželjno prići samo ako imamo znanja i iskustva u spašavanju tako povredjenoj osobi. To opet ne mora da znači da ako nemamo nekog posebnog znanja, ne učinimo bar neke od presudnih radnji u spašavanju povredjenog.
Dakle, spašavnje povredjenog električnom strujom možemo podeliti u tri segmenta:
- Odvajanje povredjenog od delova pod naponom (od kontakta sa strujom)
- Utvrdjivanje stanja povredjenog
- Pružanje pomoći
Najpre moramo znati da budemo pribrani jer samo takvi smo od koristi i sebi i povredjenom. Ako se smatramo prisebnim, najpre otkrivamo izvor struje i vršimo isključenje (prekid) ako je to moguće (ovo se odnosi na utičnicu, kabl, žicu, provodnik, neispravan aparat i sl). Neodložno alarmirati ljude iz neposredne blizine da pozovu uporedo prvu pomoć i ljude koji održavaju električni vod na kome je povredjeni, da bi izvršili prekid na višim postrojenjima tj. u trafo-stanicama.
Za to vreme (ako je otklonjen kontakt povredjenog sa strujom i sigurni smo u to!) mi prilazimo povredjenom i utvrdjujemo da li je u svesnom stanju. Ako nije, utvrdjujemo da li diše, gledajući njegov grudni koš. Ako se grudni koš pomera (diše), povredjenog odmah postaviti na bok (u bočni položaj) da ne bi došlo do gušenja.
Ako nema disanja, opipati puls povredjenog pa ako je puls prisutan, posegnuti za veštačkim disanjem.
Ukoliko nema pulsa (a obično ga nema, jer je protok struje kroz telo žrtve paralisao rad svih mišića pa i srca) pristupamo veštačkoj masaži srca. Ovo takodje treba raditi stručno, nipošto polovično jer tako možemo žrtvi još više pogoršati ionako loše stanje. Naizmenično sa masažom srca, daje se povredjenom i veštačko disanje. Ovaj postupak reanimacije se ponavlja više puta odnosno, ne prekidati dok ne dodje hitna pomoć.
Masaža srca i veštačko disanje su posebne radnje koje može izvoditi samo uvežbano lice. Svaka radnja i svaka sekunda su od bitnog značaja za preživljenje povredjenog. Intenzitet pritiska na grudni koš, broj pritisaka, način zabacivanja glave unazad, čišćenje usta od zemlje ili sl. zaptivanje nosa i uduvavanje vazduha u pluća povredjenom su radnje koje treba da se izvode gotovo rutinski.
Ova i ovakva radnja je sasvim dovoljna da se pruži prva pomoć povredjenom od električne struje a nipošto jadnika ne ukopavati u zemlju (pre vremena), kako se u narodu veruje da će zemlja izvući struju iz povredjenog.
субота, 14. јул 2018.
Maler
Nakon rodjenja ne može nastati. Onda je već kasno. Baksuz se radja. Stvara se još u zametku, u spermiću... A kada napusti materinsko okruženje, to je već rodjeni baksuz. Ostaje da ga život izvaja, nadogradi, ofarba, okreči, izglača, da ga uključi u svakodnevnicu. Čuj, "da ga uključi"! Kako to gordo a ipak licemerno zvuči. Ako bi bio uključen u sva životna iskušenja, onda ne bi bio baksuz. Život ga, u najkritičnijim momentima, namerno isključuje iz dogadjaja, izopštava ga od društva, situacije... Konstantno ga drži na uzici, u iščekivanju, na tankom ledu, viseći o koncu, na ivici ambisa
Spadam u onu vrstu ljudi, kojoj se izjalovi svaki plan i pre no što ga zamisle. Uvek sam se nalazio u onom redu čekanja koji je najsporije napredovao. Katkad uspem da se ubacim u "najbrži" red i... znate već. Ako dodjem pre autobusa, on kasni više od pola sata, a kada stignem tačno na vreme, on već otišao. Bilo gde da postoji red čekanja, uvek ima strahovite gužve dok ne dodjem na red. Kada pri tom mašim okom levo-desno, odjednom vidim da sam ostao sam.
Kako sam onda uspevao da u životu postignem neki cilj? Stihijom! Da, stihijom, igrom slučaja, ironijom sudbine, života, spletom okolnosti, srećom itd.
Čitalac sada očekuje da pročita nekakvu priču na temu baksuza, što je i normalno. Ali, kako? Kako da napišem takvu priču kada mi reči prosto beže, odlaze od mene. Nisam kadar sastaviti ni dve reči a kamo li čitavu priču. Evo, i ova pisaća aparatura me nešt# $"$#%&/(&)'+5*
Spadam u onu vrstu ljudi, kojoj se izjalovi svaki plan i pre no što ga zamisle. Uvek sam se nalazio u onom redu čekanja koji je najsporije napredovao. Katkad uspem da se ubacim u "najbrži" red i... znate već. Ako dodjem pre autobusa, on kasni više od pola sata, a kada stignem tačno na vreme, on već otišao. Bilo gde da postoji red čekanja, uvek ima strahovite gužve dok ne dodjem na red. Kada pri tom mašim okom levo-desno, odjednom vidim da sam ostao sam.
Kako sam onda uspevao da u životu postignem neki cilj? Stihijom! Da, stihijom, igrom slučaja, ironijom sudbine, života, spletom okolnosti, srećom itd.
Čitalac sada očekuje da pročita nekakvu priču na temu baksuza, što je i normalno. Ali, kako? Kako da napišem takvu priču kada mi reči prosto beže, odlaze od mene. Nisam kadar sastaviti ni dve reči a kamo li čitavu priču. Evo, i ova pisaća aparatura me nešt# $"$#%&/(&)'+5*
Отворено писмо Ђаволу
"А... ти си тај који се често прозива у неуспелим покушајима? И ко је и преко мере у устима псувача, у мислима пропалих коцкара онда када их изда срећа? Ти си тај који је одговоран за несреће, за неуспехе, за невоље? Ти си, дакле, онај који човеку не да, а срећа га гледа? Па, ако си ти тај, онда иди дођавола, ма да си и сам Ђаво. Ма, не бојим те се. И да те сретнем, рекла бих ти да си ђаволски син.
Дали су твоје име некаквој "вароши", имаш и свој троугао и ко зна за колико још назива си кривац. Ма све је то Ђавоља работа. Да, знам да имаш свог адвоката, али нећу ја са тобом на суд, по коме бих била осуђена и пре но што би оптужница била прочитана. Велики си ђаво ти али и сам знаш да и над ђаволом постоји ђаво. Изђаволио си пола света па се много посла изђаволило под твојим утицајем.
Тренутно си се добро уђаволио, али ћу те ја разђаволити, сигурна сам. Чак и текстописци те узеше за лик у песмама, ни кривог ни дужног.
Е, па да знаш, ђаволом се ђаво избија. Од човека, који је спреман да изда свог најближег, купио си душу. Не каже се џаба да је у таквог човека ушао неки ђаво. Заиста не знам зашто су ти прикачили ону народну "Ко с ђаволом тикве сади..." кад ту нема нимало логике. Тикве је и немогуће садити већ њихово семење. Ако је то семе ђаволско, нећеш се ни ти најести тикава!
Ма, истераћу ја дјавола из тебе, не била ја Ђаволица!"
уторак, 3. јул 2018.
Кухињски елементи
Човек без љубавнице није нити фртаљ човека. Сваки прави мушкарац треба да има љубавницу да би био комплетан човек. Имати љубавницу подразумева поседовање много дугих ствари, које човек без љубавнице не може себи приуштити. Једна од предности је та што се можеш с разлогом похвалити да имаш љубавницу, што је одлика већине мушкараца. Љубавница позитвно утиче на ваш морал, мотивише вас и када сте демотивисани, наоружава вас када сте разоружани, чини вас када сте рашчињени, дарује вас усхићењем, истрајношћу... Ако је пуно млађа од вас, подиже вам углед јер се тајним каналима, како-тако и кад-тад сазна за вашу везу или се бар слути.
Могу себе уврстити у комплетне мушкарце. Да, дуги низ година, и ја сам имао љубавницу. Е сад, како је дошло до тога, дуга и друга је то прича. Наиме, дошло је потпуно спонтано.
Живимо у истом месту, сусретали смо се небројено пута, поздравиљали се и отпоздрављали увек са смешком на лицу. Тај смешак, није то онај, уобичајни смешак који се упути саговорнику, познанику, сусретаоцу, тек реда ради. А није ни онај лицемерни, цинички, ироничан. Било је нешто у том смешку, који је одисао енергијом, емоцијама, достојанством, критиком, па и љубављу. Све ми се то код ње допадало, обашка што је била лепа, паметна, раздрагана, згодна, причљива, педантна, духовита, одмерена, уљудна, модерна... и надасве поштена. Једном сам јој рекао:
- Ако би икада требало да преварим своју жену, учинио бих то са тобом.
Није ништа рекла, скоро загонетно се насмешила, а онда смо се растали.
Прошло је неко време, а онда се догодило. Просто и врло интелигентно, помало храбро а и духовито, дошла је на врата, која јој је отворила моја супуга. Ушла је на позив, села, прихватила понуђену кафу, а након краћег увода упитала моју жену:
- Да ли би могла да ми за поподне позајмиш мужа, треба ми некаква помоћ око кухињских елемената, а мој није ту.
Уз то је додала:
- Обећавам ти да му длака с главе неће недостајати... за друге длаке не гарантујем.
Моја супруга је свесрдно прихватила њен начин општења и само додала како није пожељно да ме истроши целог.
Све је то било пропраћено грохотним смехом свију нас, знајући је као особу која је волела да се умесно нашали, како на туђ тако и на свој рачун.
И ишао сам да јој помогнем око ових... кухињских елемената. Помагао сам јој тога дана у дневној соби на каучу. Наредних месеци смо те кухињске елементе преуређивали и у спаваћој соби па и у купатилу. Скоро увек када јој је муж био одсутан, звала би ме због тих кухињских елемената, који никако нису могли да заузму свој прави положај. Трајало је то између нас, а уз то постали смо кућни пријатељи и како то доликује, међусобно се посећивали. Нас двоје смо предузели све мере предострожности како не би угрозили односе у породици због честог преуређивања њених елемената по кући. Као додатна мера предострожности, уведена је нека врста "одзив-лозинка", чијим осмишљавањем ме је одушевила. Када бих је назвао телефоном, ако није била у позицији да разговара, она би рекла да је грешка.
Вукло се то наше дужење, као и преуређење њених кухињских елемената, све до једног дана када смо се код њих окупили поводом некаквог обележавања нечега, небитно чега. Док смо седели, мезили, пијуцкали, смејали се, зазвонио је телефон, она се јавила и рекла:
- Погрешно!
Могу себе уврстити у комплетне мушкарце. Да, дуги низ година, и ја сам имао љубавницу. Е сад, како је дошло до тога, дуга и друга је то прича. Наиме, дошло је потпуно спонтано.
Живимо у истом месту, сусретали смо се небројено пута, поздравиљали се и отпоздрављали увек са смешком на лицу. Тај смешак, није то онај, уобичајни смешак који се упути саговорнику, познанику, сусретаоцу, тек реда ради. А није ни онај лицемерни, цинички, ироничан. Било је нешто у том смешку, који је одисао енергијом, емоцијама, достојанством, критиком, па и љубављу. Све ми се то код ње допадало, обашка што је била лепа, паметна, раздрагана, згодна, причљива, педантна, духовита, одмерена, уљудна, модерна... и надасве поштена. Једном сам јој рекао:
- Ако би икада требало да преварим своју жену, учинио бих то са тобом.
Није ништа рекла, скоро загонетно се насмешила, а онда смо се растали.
Прошло је неко време, а онда се догодило. Просто и врло интелигентно, помало храбро а и духовито, дошла је на врата, која јој је отворила моја супуга. Ушла је на позив, села, прихватила понуђену кафу, а након краћег увода упитала моју жену:
- Да ли би могла да ми за поподне позајмиш мужа, треба ми некаква помоћ око кухињских елемената, а мој није ту.
Уз то је додала:
- Обећавам ти да му длака с главе неће недостајати... за друге длаке не гарантујем.
Моја супруга је свесрдно прихватила њен начин општења и само додала како није пожељно да ме истроши целог.
Све је то било пропраћено грохотним смехом свију нас, знајући је као особу која је волела да се умесно нашали, како на туђ тако и на свој рачун.
И ишао сам да јој помогнем око ових... кухињских елемената. Помагао сам јој тога дана у дневној соби на каучу. Наредних месеци смо те кухињске елементе преуређивали и у спаваћој соби па и у купатилу. Скоро увек када јој је муж био одсутан, звала би ме због тих кухињских елемената, који никако нису могли да заузму свој прави положај. Трајало је то између нас, а уз то постали смо кућни пријатељи и како то доликује, међусобно се посећивали. Нас двоје смо предузели све мере предострожности како не би угрозили односе у породици због честог преуређивања њених елемената по кући. Као додатна мера предострожности, уведена је нека врста "одзив-лозинка", чијим осмишљавањем ме је одушевила. Када бих је назвао телефоном, ако није била у позицији да разговара, она би рекла да је грешка.
Вукло се то наше дужење, као и преуређење њених кухињских елемената, све до једног дана када смо се код њих окупили поводом некаквог обележавања нечега, небитно чега. Док смо седели, мезили, пијуцкали, смејали се, зазвонио је телефон, она се јавила и рекла:
- Погрешно!
петак, 22. јун 2018.
100лица
Еее...
нема сраћке боље
него кад какиш у поље.
Лепо је кад у врту
испразниш своју трту.
Најбоље кад у муљу
истресеш буљу.
Кад прилике немаш боље
добре су и ВЦ шоље.
Слободно...
може у јарку или у парку,
на ветрометини и у шумарку.
Кад одеш у шаш у туђу њиву,
док се држиш за комшијину шљиву.
Када те неко кињи, његов си роб
Здушно пожелиш да му "украсиш" гроб.
Али...
летиш брже од метка
кад те задеси болест ретка.
Мука буде грђа
кад је столица тврђа.
Забавно је када у групи
сереш у некој рупи.
И кад негде иза шупе
копривом обришеш дупе.
А после...
после се плакнеш у поток,
да гуза не добије оток.
Позадина чиста,
од чистоће блиста.
После таквог прања
спремна је на нова срања.
У природи кад се нађе
човеку је и срање слађе!
Јер...
Срање је најновији тренд
Срање је наш нови бренд.
Имамо се чиме поносити сада
Срање је будућност и наша нада.
Чувајмо бренд као зеницу свог ока
Да нас не докрајче срања дубока.
Крилатица нова сад се надгласава:
Само срање Србина спасава!
нема сраћке боље
него кад какиш у поље.
Лепо је кад у врту
испразниш своју трту.
Најбоље кад у муљу
истресеш буљу.
Кад прилике немаш боље
добре су и ВЦ шоље.
Слободно...
може у јарку или у парку,
на ветрометини и у шумарку.
Кад одеш у шаш у туђу њиву,
док се држиш за комшијину шљиву.
Када те неко кињи, његов си роб
Здушно пожелиш да му "украсиш" гроб.
Али...
летиш брже од метка
кад те задеси болест ретка.
Мука буде грђа
кад је столица тврђа.
Забавно је када у групи
сереш у некој рупи.
И кад негде иза шупе
копривом обришеш дупе.
А после...
после се плакнеш у поток,
да гуза не добије оток.
Позадина чиста,
од чистоће блиста.
После таквог прања
спремна је на нова срања.
У природи кад се нађе
човеку је и срање слађе!
Јер...
Срање је најновији тренд
Срање је наш нови бренд.
Имамо се чиме поносити сада
Срање је будућност и наша нада.
Чувајмо бренд као зеницу свог ока
Да нас не докрајче срања дубока.
Крилатица нова сад се надгласава:
Само срање Србина спасава!
понедељак, 4. јун 2018.
Мислилац
Мислио сам да пишем причу о оном што мисли. Знате оног што седи на камену и мисли, мисли... и још није смислио. Мислим се и ја тако, мислим... и ја још нисам смислио. Нисам смислио ни причу а ни неке ликове. Њих нарочито не могу да смислим. Чуо сам да је тај мислилац у Паризу. Како се Париз налази у Француској, а Француска у Европи, питам се шта тај има да мисли у тој Европи? Тамо је све већ смишљено. Чак и оно што није смишљено, очас се може смислити - Евопа је то! Једино што не могу да смисле то смо ми. Нас не могу да смисле никако, а знам и зашто: зато јер смо већ смишљени, а за њих измишљени.
Лако је том мислиоцу да мисли по Европи. Мислим се, дођи ти брајко мој овде, код нас, па мисли колико ти воља. Овде ионако нико ништа не мисли, па ето ти посла. Наши те могу запослити да мислиш уместо њих, јер они не могу и да мисле, и да мисле да раде. Ја мислим да је посао мислиоца код нас дефицитаран. То и други мисле, али мисле како не ваља о томе мислити. А што да о томе мисле, кад има ко да мисли о свему, па и о томе. Оно, рећи ћеш има, али не мисли, или не мисли на начин на који би требао мислити. И ја тако мислим.
Не мислим о томе како се мисли по свету, али овде се не размишља као тамо где мисли мислилац. Овде се мисли како да се смишља, потом се смишља како да се мисли. Када би тај мислилац мислио овде, код нас, мишљење би свакако било подељено. Нисам мислио на мишљење мислиоца, већ на наше мишљење о мишљењу мислиоца. За једну исту мисао једни би га осудили, други подржали! Једни би мислили да мислилац мисли промишљено, док би други рекли да је непромишљен, да плитко размишља. А дубина мислиочевих мисли је очигледна, што се види из положаја тела мислиоца. Сав се удубио у размишљање. Предао се мислима. Не једе и не пије, а мисли! Ето, такав нама треба, а не ови што и једу, и пију и... а имају времена чак и да не мисле о размишљању.
Ја сам једном пробао да мислим и мислио сам да је то лако, али цврц! Само сам мислио. Мислим, лако је мислити, али седети на оном камену и мислити, то је већ друга мисао. Искрено, ја не бих могао седети и мислити односно, мислити седећи. Ја волим мислити у ходу, у ходу се брже мисли. Успешно размишљање је када ускладиш корак у такту мисли и обрнуто. Ту једино није добро ако се саплетеш и паднеш.
Једном сам упознао човека који не воли да мисли. Каже он да, када мисли, боли га глава. Он размишљање пореди с пијанком: један дан мислиш - три дана те боли глава. И баталио човек да размишља.
А шта бива са онима који су пијани од размишљања, или са онима који су опијени размишљањем? То питање бих упутио на адресу оног мислиоца па нека он разбија своју бронзану главу размишљањем. Ионако, он је крунисани мислилац. Име, презиме, надимак, занимање, епитет, погрдни назив, вокација, атрибут, субјекат, објекат... све то у једној речи - мислилац! Нашем, домаћем мислиоцу, за разлику од овог бронзаног, размишљање, када пређе у опсесију, он почне да умишља и... и онда дође до:
- Али ја сам мислио...
- Немаш ти шта да мислиш!
Лако је том мислиоцу да мисли по Европи. Мислим се, дођи ти брајко мој овде, код нас, па мисли колико ти воља. Овде ионако нико ништа не мисли, па ето ти посла. Наши те могу запослити да мислиш уместо њих, јер они не могу и да мисле, и да мисле да раде. Ја мислим да је посао мислиоца код нас дефицитаран. То и други мисле, али мисле како не ваља о томе мислити. А што да о томе мисле, кад има ко да мисли о свему, па и о томе. Оно, рећи ћеш има, али не мисли, или не мисли на начин на који би требао мислити. И ја тако мислим.
Не мислим о томе како се мисли по свету, али овде се не размишља као тамо где мисли мислилац. Овде се мисли како да се смишља, потом се смишља како да се мисли. Када би тај мислилац мислио овде, код нас, мишљење би свакако било подељено. Нисам мислио на мишљење мислиоца, већ на наше мишљење о мишљењу мислиоца. За једну исту мисао једни би га осудили, други подржали! Једни би мислили да мислилац мисли промишљено, док би други рекли да је непромишљен, да плитко размишља. А дубина мислиочевих мисли је очигледна, што се види из положаја тела мислиоца. Сав се удубио у размишљање. Предао се мислима. Не једе и не пије, а мисли! Ето, такав нама треба, а не ови што и једу, и пију и... а имају времена чак и да не мисле о размишљању.
Ја сам једном пробао да мислим и мислио сам да је то лако, али цврц! Само сам мислио. Мислим, лако је мислити, али седети на оном камену и мислити, то је већ друга мисао. Искрено, ја не бих могао седети и мислити односно, мислити седећи. Ја волим мислити у ходу, у ходу се брже мисли. Успешно размишљање је када ускладиш корак у такту мисли и обрнуто. Ту једино није добро ако се саплетеш и паднеш.
Једном сам упознао човека који не воли да мисли. Каже он да, када мисли, боли га глава. Он размишљање пореди с пијанком: један дан мислиш - три дана те боли глава. И баталио човек да размишља.
А шта бива са онима који су пијани од размишљања, или са онима који су опијени размишљањем? То питање бих упутио на адресу оног мислиоца па нека он разбија своју бронзану главу размишљањем. Ионако, он је крунисани мислилац. Име, презиме, надимак, занимање, епитет, погрдни назив, вокација, атрибут, субјекат, објекат... све то у једној речи - мислилац! Нашем, домаћем мислиоцу, за разлику од овог бронзаног, размишљање, када пређе у опсесију, он почне да умишља и... и онда дође до:
- Али ја сам мислио...
- Немаш ти шта да мислиш!
Ницање
Народ је свуда исти. Сваком човеку је неопходна храна, вода, одећа, обућа... да би се одржавао у животу, да би стварао, да би настављао репродукцију. Међутим, када човеку досаде сва ова природна "задужења" и обавезе, он онда одлучи да се мало забави и да на забави истресе вишак енергије, коју није могао да утроши на њиви, или да се ослободи напетости због квара на ауту. А забава кошта, и то различито, у зависности од врсте забаве. Када човек почне да се забавља, он не зна куда све може да га понесе доживљај. Може да буде весело, а може да крене и по злу. Народ, о коме ћу рећи неколико речи, није исти - различит је.
Тога дана, такав, различит народ се у Месту скупио више него обично. Што је време више одмицало, гомила се повећавала на штету простора Места. Убрзо у Месту није било слободног места за још једног човека. Гужва је, бар до сада, била контролисано мирна и умерено гласна. Временом, галама је подигла ниво волумена. Чули су се разноразни повици, али од, сада већ буке, није се могла разабрати суштина и значај речи. На једном месту у гужви, гужва је била израженија но на осталим местима гужве. Убрзо је једна фигура у људском облику почела да се успиње, да вири, да штрчи изнад осталих људских фигура, а пажњу на себе је скренула и нечим што би се могло назвати покушајем држања говора. Упорношћу својом, фигура је, ослањајући се на остале фигуре, успела да се издигне за главу више од присутних. Потпомажући се обема рукама, а и ногама, фигура је успела да плива на површини масе, коју су чинила рамена и главе осталих присутних.
Трајало је то пливање неко време, а онда је пливача неко придржао за ногу док му се у тој активности није придружио још један присутни, придржавши дугу ногу, док је подржани и даље покушавао да држи говор. Подржан овим придржавањем, пливач је сада јасно могао бити уочен са свих страна Места, мада се још увек рукама ослањао на себи најблискије и још увек покушавао...
У следећој фази подршке пливачу, придошли су још неки ликови и својим залагањем додатно стабилизовали штрчача, коме су својом залаганошћу омогућили да му руке буду слободне. Малопређашњи пливач, сада већ штрчач, одмах је искористио новостечено стање и прилику да своје руке искористи у некакве корисне сврхе. Наравно, од овог тренутка, његов говор је могао бити зачињен и пропраћен разним гестикулативним радњама, што је изазвало још већу позорност присутних.
Говор сам за себе, може бити делотворан, али ако му се дода млатарање рукама, (које су сада слободне и могу да раде шта год желе), онда говор поприма дугачију димензију, која се претвара у неку врсту ораторно-млатарајућег оружја. И у овом случају, штрчач, ако је паметан, може да очекује обећавајућу будућност. Ако пак није паметан, његова узданост је једнака вољи и жељи подржаваоца. А они ће подржати таквог створа из разлога што ће њиме лако моћи да управљају и да га контролишу. У овом случају, спрега глупости штрчача и "лојална" потпора подржаваоца, даје резултат. На крају, из оваквог нереда, буке и дреке, из "тресла се гора...", из кознакаквихразлога, ту пред мојим очима, на овај и овакав начин, гомила људи управо промовисала је свог вођу, свог, краља, свог месију.
До свега овога не би дошло "Да је Пера отишао право у полицију"! То заправо значи да је Пера тога дана требао да остане код куће, а не да се сакупља и гомила у Месту. Ајд' и што је дошао и направио масу, и што је галамио, да пређемо преко тога. Али зашто, Перо, подржа себи равног и придржа га да се уздигне изнад тебе, изнад свију нас? Зашто му својим залагањем даде одрешене руке, одрешиле му се дабогда, на неком дрешу!? Сада, када се издигао и уздигао, можемо само да пружимо руке увис и да покушамо да га ухватимо за ја... ја мислим да га признамо за Малог бога.
Тога дана, такав, различит народ се у Месту скупио више него обично. Што је време више одмицало, гомила се повећавала на штету простора Места. Убрзо у Месту није било слободног места за још једног човека. Гужва је, бар до сада, била контролисано мирна и умерено гласна. Временом, галама је подигла ниво волумена. Чули су се разноразни повици, али од, сада већ буке, није се могла разабрати суштина и значај речи. На једном месту у гужви, гужва је била израженија но на осталим местима гужве. Убрзо је једна фигура у људском облику почела да се успиње, да вири, да штрчи изнад осталих људских фигура, а пажњу на себе је скренула и нечим што би се могло назвати покушајем држања говора. Упорношћу својом, фигура је, ослањајући се на остале фигуре, успела да се издигне за главу више од присутних. Потпомажући се обема рукама, а и ногама, фигура је успела да плива на површини масе, коју су чинила рамена и главе осталих присутних.
Трајало је то пливање неко време, а онда је пливача неко придржао за ногу док му се у тој активности није придружио још један присутни, придржавши дугу ногу, док је подржани и даље покушавао да држи говор. Подржан овим придржавањем, пливач је сада јасно могао бити уочен са свих страна Места, мада се још увек рукама ослањао на себи најблискије и још увек покушавао...
У следећој фази подршке пливачу, придошли су још неки ликови и својим залагањем додатно стабилизовали штрчача, коме су својом залаганошћу омогућили да му руке буду слободне. Малопређашњи пливач, сада већ штрчач, одмах је искористио новостечено стање и прилику да своје руке искористи у некакве корисне сврхе. Наравно, од овог тренутка, његов говор је могао бити зачињен и пропраћен разним гестикулативним радњама, што је изазвало још већу позорност присутних.
Говор сам за себе, може бити делотворан, али ако му се дода млатарање рукама, (које су сада слободне и могу да раде шта год желе), онда говор поприма дугачију димензију, која се претвара у неку врсту ораторно-млатарајућег оружја. И у овом случају, штрчач, ако је паметан, може да очекује обећавајућу будућност. Ако пак није паметан, његова узданост је једнака вољи и жељи подржаваоца. А они ће подржати таквог створа из разлога што ће њиме лако моћи да управљају и да га контролишу. У овом случају, спрега глупости штрчача и "лојална" потпора подржаваоца, даје резултат. На крају, из оваквог нереда, буке и дреке, из "тресла се гора...", из кознакаквихразлога, ту пред мојим очима, на овај и овакав начин, гомила људи управо промовисала је свог вођу, свог, краља, свог месију.
До свега овога не би дошло "Да је Пера отишао право у полицију"! То заправо значи да је Пера тога дана требао да остане код куће, а не да се сакупља и гомила у Месту. Ајд' и што је дошао и направио масу, и што је галамио, да пређемо преко тога. Али зашто, Перо, подржа себи равног и придржа га да се уздигне изнад тебе, изнад свију нас? Зашто му својим залагањем даде одрешене руке, одрешиле му се дабогда, на неком дрешу!? Сада, када се издигао и уздигао, можемо само да пружимо руке увис и да покушамо да га ухватимо за ја... ја мислим да га признамо за Малог бога.
уторак, 8. мај 2018.
Задњи филер
Моје место је мало, градић тек. Ма, није ни градић, паланка. Једна већа улица пресеца још три омање и то је комплетна слика места. Закривљују се још неке уличице и сокаци, неке стазе, уски пролази, швалерске пречице и не знам шта бих још побројао и рачунао као какву згодну, шетајућу површину. Умало да заборавим, има и једна улица, више калдрмисани сокачић, али познат по кафанском мирису. Иако скоро заклоњен од првих погледа, није скривен од првих мириса. На први мирис се да приметити да је у близини роштиљ, а када се ближе примакнеш, чујеш кафански речник.
Иако мало место, ипак, у нечему је велико. Наиме, велику жртву је поднело давањем два човека у вршењу власти и то, ни мање ни више већ, обојица у министаре. Јесте један је без портфеља, али други је на месту културе и просвете. Овај што нема свој ресор, не значи да нема задужења. Члан је многих управних одбора, представник разних секција и удружења, а коме све није саветник, ни он сам не зна. Е, они, када не врше власт у државној служби, често залазе у "Задњи филер" да ту изурче по којии шприцер и нешто набоду "на чачкалицу"! Да, тај филер, то је кафана у забаченом делу нашег малог али великог места. Ту се окупљају сви од манастира до министарства, буквално.
Оних дана, када је у нашем граду вашар, стушти се с разних страна старо и младо, мушко и женско, велико и мало, људи и стока... варош буде препуна свим и свачим. Чини ти се, да јоште један човек дође, не би могао обема ногама стајати на тло. Када је оваква гужва у споредним улицама, можеш мислити како је у оној што би се могла назвати главном. Ту су сепеткари и крошњари, грнчари и сточари, лубеничари и ленчари, сплеткари и политичари, преваранти и забушанти... да не набрајам, исписао бих оловку. Присутан је и стари Цига са својом мечком, који би неко време кренуо од куће до куће, да увесељава сиротињску дечурлију. Врте се рингишпили, музика трешти са свих страна.
Сав тај вашарски урнебес, мене не дотиче нимало. Али рад сам шетати се до оближње реке, чији водени ток враћа спокојство у човеку, мир у души и снагу у мишићима. Шетајући, угледах из једне шатре изађе Срећко, вазда весели и никада жењени педесетогодишњак, кога је познавало цело место по својој раздраганости. Овога пута поглед му је било прекривен незадовољством и смркнутог лица, умало да прође поред мене не јавивши се. Из звучника су одзвањале речи: "Уђите, људи! Погледајте чудо невиђено. За свега педесет банки можете видети оно што никада у животу нисте видели, нити ћете икада више видети. Још само данас у вашем месту." Ипак, Срећко ме погледа, јави се и 'теде да оде.
- Чекај, бре, Срећко. Куда журиш? Причај шта има ново, шта си видео тамо у шатри па си обесио нос? - уптах га.
- Ма, батали ме! - рече. Потом, као да се нечег досетио, упита ме: - Како се зваше она уметност, када самоуки сликар слика слике по...
- Нива, наивна уметност, - прекидох га одговором.
- Е, то! Ја сам ти обичан наивко. Отишао сам да видим оно што "никада" до сада у животу несам видео, - рече, све речи изговарајући са огромном количином критике према себи самом.
- И, јеси ли видео?
- Видео, него шта!
- Па, шта си видео?
- Знаш шта, да ми ниси близак пријатељ рек'о бих ти што и другима кажем: плати па види.
- Добро де, да искористим и тај бонус пријатељства, причај.
- Задњи филер сам из џепа извадио да бих видео... - застаде мало, удахну дубоко па настави. - Када је група људи, овако наивних као ја, ушла унутра, а оно ништа! Нема ништа, само један столчић, а на њему шешир. Ми се окупили око шешира, а убрзо дође какав циркузант и рече да ћемо видети нешто, што никада до сада нисмо видели. Потом подиже шешир, а испод њега орах. Он га сломи и показа нам јатку. Оно, заиста ту јатку никада до тада нисмо видели. Потом је стави у уста, поједе и рече да је никада више нећемо видети.
- Значи, ништа нису слагали. - приметих.
- Нису, ал одоше педесет банке, нек иду у пизду материну! - рече, окрете се и неразговетним шапатом се удаљи.
- Е, па, тако ти је то. Вашарска посла, све је допуштено, ко кога пређе. Пуно је циркузаната данас, - одговорих му ја, али све појачавајући тон како се он удаљавио.
Ту се ми растадосмо, а ја укорачах у панађурску атмосферу, која се осећала на сваком кораку, удисала се при сваком удаху и гутала са сваким гутљајем. Прекупци се надмећаху ко ће више подићи глас и спустиити цену еспапу. А када посвршавају своје послове, сви они прекупци, накупци и преварени продавци, сврну у кафану да потроше по неки грош, ако је негде у џепу остао још. Испред следећег шатра окупили се муком оптерећени људи, жене... чекају ред да им циганка у длан погледа, даће за то и последњи филер. Заобиђох ту церемонију и одох ка реци.
У кафану одлазим повремено и никада се не задржавам дуже од времена, за које се испије кафа, поједе ратлук и попије кисела вода. Тога дана нисам имао намеру испијати горки, пријатни напитак, веровао сам да неће бити празног стола у кафани. Зато сам након сат и фртаљ времена боравка на реци, кренуо натраг. Вашар је донео гужву, па велим, гужва је и у кафани. Приближавајући се кафани из правца реке, зачудо, нисам чуо уобичајну галаму и дреку. Уместо очекиване хуке и буке, пркосно је царовала тишина, само се у даљини чула неразговетна музика са разних вашарских појачала. Већ сам био заинтересован за необично стање, па сам појачао корак, начуљио уши и обрисао цвикере. Слика коју сам затекао, нимало није била очекивана. Наиме, од свих столова унутар кафане и споља, заузет је био само један вањски стол, око кога се тискала гомила људи, од које се није се могло разабрати ко заправо седи за тим столом.
- Боже! - рекох. - Опет неки циркус! Опет нека прејеботина.
Прошао сам поред те ћутеће гомиле људи, сео за "својим" кафанским столом, а газда-Лутина жена, Јелка, која је нерадо обављала посао конобарице, донесе ми уобичајено послужење и ћутке га спусти на стол. Захвалио сам се дунди. Газда Луте, дежмекаст човек, са обрвама поптут четке за ципеле, прстима попут ћевапа и ћелом, покривеном рестловима косе, увек је био опасан кецељом, која је давно некада била бела. Кафану је наследио од оца, а Јелку од своје непажње или незнања, из којег су добили сина.
Већ сам испијао задњи срк кафе, када се зачу громогласан аплауз праћен људским жагором, а потом се народ поче разилазити. Око оног стола остадоше још њих десетак, али се дало разабрати да су онде седела два наша минстра и још неки "уважени" људи. Угледавши ме, догега до мог стола Срећко, који је навикао да се "огребе" за кафу. Али, код Срећка ни трага од оне нервозе, која га је мучила пре, скоро сат и по. Још није гузицу честито ни завалио у столицу, а Јелка већ испоручи на стол његову доброзашећерену воду са кафом. Наиме, он је волео да пије суперслатку кафу, како ју је сам називао - једна кашичица кафе и три коцке шећера.
- Ето, сада је и то решено - рече ми.
- Шта? Шта је решено? - заитересовах се, јер је Срећко киптио од информација.
- Па, министри се договорише а народ потврди то што се они договорише.
- А шта су они то решавали? - већ сам загризао.
- Ама, ти знаш да се ја у политику не разбирам, али сам разабрао ово око клозета, да ћа бити готово.
- Шта око клозета?
- Па, јел' ти видиш каква је данаске гужва у нас? Па, та гужва, треба ли негде да врши нижду? Шта ако некога притера, клозета немамо а шума видиш ли колко је далеко?
- И?
- И министри одобрише некаква средства за изградњу јавног клозета.
- Па, зар данас, када је вашарски дан? Зар од посла праве циркус?
- А што да не, они кажу да је њи'ов парламент сличан вашару... мислим, зберу се људи и договоре се! Још и уговорише извоз шљива и малина за ову годину.
- Откад то министар просвете и културе уговара извоз пољопривредних производа?
- Они кажу да сви министри то раде. Још поручише народу да ће део ове атмосфере понети у скупштину.
- Значи, с вашара па право у скупштину!?
- Тако некако...
Ето како дан зна да изненади, осмисли ти путеве и догађаје на тим путевима, какве не би могао ни сањати. Пођем кући после свега што сам чуо, сунце је већ кренуло у силазну путању, вашар се спрема за још једну завршницу, људи се еуфорично потпуно предали вашарској атмосфери. Убрзо, сустиже ме Срећко и крену са мном јер му је кућа више моје, горе подно брда. Управо смо пролазили поред куће његовог стрица, из чијег су дворишта допирали некакви неразговетни звуци.
- Ево - рече Срећко - У чичини игра мечка!
Иако мало место, ипак, у нечему је велико. Наиме, велику жртву је поднело давањем два човека у вршењу власти и то, ни мање ни више већ, обојица у министаре. Јесте један је без портфеља, али други је на месту културе и просвете. Овај што нема свој ресор, не значи да нема задужења. Члан је многих управних одбора, представник разних секција и удружења, а коме све није саветник, ни он сам не зна. Е, они, када не врше власт у државној служби, често залазе у "Задњи филер" да ту изурче по којии шприцер и нешто набоду "на чачкалицу"! Да, тај филер, то је кафана у забаченом делу нашег малог али великог места. Ту се окупљају сви од манастира до министарства, буквално.
Оних дана, када је у нашем граду вашар, стушти се с разних страна старо и младо, мушко и женско, велико и мало, људи и стока... варош буде препуна свим и свачим. Чини ти се, да јоште један човек дође, не би могао обема ногама стајати на тло. Када је оваква гужва у споредним улицама, можеш мислити како је у оној што би се могла назвати главном. Ту су сепеткари и крошњари, грнчари и сточари, лубеничари и ленчари, сплеткари и политичари, преваранти и забушанти... да не набрајам, исписао бих оловку. Присутан је и стари Цига са својом мечком, који би неко време кренуо од куће до куће, да увесељава сиротињску дечурлију. Врте се рингишпили, музика трешти са свих страна.
Сав тај вашарски урнебес, мене не дотиче нимало. Али рад сам шетати се до оближње реке, чији водени ток враћа спокојство у човеку, мир у души и снагу у мишићима. Шетајући, угледах из једне шатре изађе Срећко, вазда весели и никада жењени педесетогодишњак, кога је познавало цело место по својој раздраганости. Овога пута поглед му је било прекривен незадовољством и смркнутог лица, умало да прође поред мене не јавивши се. Из звучника су одзвањале речи: "Уђите, људи! Погледајте чудо невиђено. За свега педесет банки можете видети оно што никада у животу нисте видели, нити ћете икада више видети. Још само данас у вашем месту." Ипак, Срећко ме погледа, јави се и 'теде да оде.
- Чекај, бре, Срећко. Куда журиш? Причај шта има ново, шта си видео тамо у шатри па си обесио нос? - уптах га.
- Ма, батали ме! - рече. Потом, као да се нечег досетио, упита ме: - Како се зваше она уметност, када самоуки сликар слика слике по...
- Нива, наивна уметност, - прекидох га одговором.
- Е, то! Ја сам ти обичан наивко. Отишао сам да видим оно што "никада" до сада у животу несам видео, - рече, све речи изговарајући са огромном количином критике према себи самом.
- И, јеси ли видео?
- Видео, него шта!
- Па, шта си видео?
- Знаш шта, да ми ниси близак пријатељ рек'о бих ти што и другима кажем: плати па види.
- Добро де, да искористим и тај бонус пријатељства, причај.
- Задњи филер сам из џепа извадио да бих видео... - застаде мало, удахну дубоко па настави. - Када је група људи, овако наивних као ја, ушла унутра, а оно ништа! Нема ништа, само један столчић, а на њему шешир. Ми се окупили око шешира, а убрзо дође какав циркузант и рече да ћемо видети нешто, што никада до сада нисмо видели. Потом подиже шешир, а испод њега орах. Он га сломи и показа нам јатку. Оно, заиста ту јатку никада до тада нисмо видели. Потом је стави у уста, поједе и рече да је никада више нећемо видети.
- Значи, ништа нису слагали. - приметих.
- Нису, ал одоше педесет банке, нек иду у пизду материну! - рече, окрете се и неразговетним шапатом се удаљи.
- Е, па, тако ти је то. Вашарска посла, све је допуштено, ко кога пређе. Пуно је циркузаната данас, - одговорих му ја, али све појачавајући тон како се он удаљавио.
Ту се ми растадосмо, а ја укорачах у панађурску атмосферу, која се осећала на сваком кораку, удисала се при сваком удаху и гутала са сваким гутљајем. Прекупци се надмећаху ко ће више подићи глас и спустиити цену еспапу. А када посвршавају своје послове, сви они прекупци, накупци и преварени продавци, сврну у кафану да потроше по неки грош, ако је негде у џепу остао још. Испред следећег шатра окупили се муком оптерећени људи, жене... чекају ред да им циганка у длан погледа, даће за то и последњи филер. Заобиђох ту церемонију и одох ка реци.
У кафану одлазим повремено и никада се не задржавам дуже од времена, за које се испије кафа, поједе ратлук и попије кисела вода. Тога дана нисам имао намеру испијати горки, пријатни напитак, веровао сам да неће бити празног стола у кафани. Зато сам након сат и фртаљ времена боравка на реци, кренуо натраг. Вашар је донео гужву, па велим, гужва је и у кафани. Приближавајући се кафани из правца реке, зачудо, нисам чуо уобичајну галаму и дреку. Уместо очекиване хуке и буке, пркосно је царовала тишина, само се у даљини чула неразговетна музика са разних вашарских појачала. Већ сам био заинтересован за необично стање, па сам појачао корак, начуљио уши и обрисао цвикере. Слика коју сам затекао, нимало није била очекивана. Наиме, од свих столова унутар кафане и споља, заузет је био само један вањски стол, око кога се тискала гомила људи, од које се није се могло разабрати ко заправо седи за тим столом.
- Боже! - рекох. - Опет неки циркус! Опет нека прејеботина.
Прошао сам поред те ћутеће гомиле људи, сео за "својим" кафанским столом, а газда-Лутина жена, Јелка, која је нерадо обављала посао конобарице, донесе ми уобичајено послужење и ћутке га спусти на стол. Захвалио сам се дунди. Газда Луте, дежмекаст човек, са обрвама поптут четке за ципеле, прстима попут ћевапа и ћелом, покривеном рестловима косе, увек је био опасан кецељом, која је давно некада била бела. Кафану је наследио од оца, а Јелку од своје непажње или незнања, из којег су добили сина.
Већ сам испијао задњи срк кафе, када се зачу громогласан аплауз праћен људским жагором, а потом се народ поче разилазити. Око оног стола остадоше још њих десетак, али се дало разабрати да су онде седела два наша минстра и још неки "уважени" људи. Угледавши ме, догега до мог стола Срећко, који је навикао да се "огребе" за кафу. Али, код Срећка ни трага од оне нервозе, која га је мучила пре, скоро сат и по. Још није гузицу честито ни завалио у столицу, а Јелка већ испоручи на стол његову доброзашећерену воду са кафом. Наиме, он је волео да пије суперслатку кафу, како ју је сам називао - једна кашичица кафе и три коцке шећера.
- Ето, сада је и то решено - рече ми.
- Шта? Шта је решено? - заитересовах се, јер је Срећко киптио од информација.
- Па, министри се договорише а народ потврди то што се они договорише.
- А шта су они то решавали? - већ сам загризао.
- Ама, ти знаш да се ја у политику не разбирам, али сам разабрао ово око клозета, да ћа бити готово.
- Шта око клозета?
- Па, јел' ти видиш каква је данаске гужва у нас? Па, та гужва, треба ли негде да врши нижду? Шта ако некога притера, клозета немамо а шума видиш ли колко је далеко?
- И?
- И министри одобрише некаква средства за изградњу јавног клозета.
- Па, зар данас, када је вашарски дан? Зар од посла праве циркус?
- А што да не, они кажу да је њи'ов парламент сличан вашару... мислим, зберу се људи и договоре се! Још и уговорише извоз шљива и малина за ову годину.
- Откад то министар просвете и културе уговара извоз пољопривредних производа?
- Они кажу да сви министри то раде. Још поручише народу да ће део ове атмосфере понети у скупштину.
- Значи, с вашара па право у скупштину!?
- Тако некако...
Ето како дан зна да изненади, осмисли ти путеве и догађаје на тим путевима, какве не би могао ни сањати. Пођем кући после свега што сам чуо, сунце је већ кренуло у силазну путању, вашар се спрема за још једну завршницу, људи се еуфорично потпуно предали вашарској атмосфери. Убрзо, сустиже ме Срећко и крену са мном јер му је кућа више моје, горе подно брда. Управо смо пролазили поред куће његовог стрица, из чијег су дворишта допирали некакви неразговетни звуци.
- Ево - рече Срећко - У чичини игра мечка!
уторак, 17. април 2018.
Vero, neuka
Skoro svaki praznik, verski ili državni, bude mi inspiracija. Imam utisak da me praznik prosto prozove i kaže mi: "Evo me! Stigao sam, piši o meni." Eto, ovaj tekst pišem jer me na to "obavezuje" upravo minuli praznik, Uskrs.
Veliki petak, dan Isusovog rapeća, dan žalosti je u hrišćanskom svetu. Vernici obeležavaju taj dan postom, odricanjem ili uzdržavanjem od jela i pića, kao i od mnogih drugih ovozemaljskih blagodeti. Sve vrste veselja, radosti, čak i osmeha, treba toga dana da nestanu s lica pravih, iskrenih vernika.
Ove godine, pomenutog petka u popodnevnim satima, baš sam prolazio glavnom ulicom našega mesta. Tri kafića, jedan do dgugog, bila su prepuna ljudi, koji su ispijali svoje gastronomske zadovoljštine, uz obavezno prisustvo one respiratorne. Nimalo tuge na njihovim licima, neki čak i hvataju korak sa Acom Lukasom, koji trešti iz zvučnika. Neko se pak odlučio da baš toga dana pravi svadbu u obližnjem hotelu, jer "samo tada smo slobodni, inače sve je zauzeto".
Sve su to plodovi, da ne kažem posledice, veronauke! Da, lepo sam kazao, veronauka je kriva za sve pojave, koje veru kao ljudsku potrebu da se približi Bogu, marginalizuju. Jer vera je tako kreirana od strane Tvorca, da vernik ZNA čak i onda kada misli da ne zna. A veronauka dovodi vernika u stanje konfuzije, jer ono što mu je u srcu, ono što je deo njegovih osećanja, upravo o tome "mora" neko da ga podučava kako da to radi i kako da sprovodi veru uopšte. Možda se ovde nameće pitanje samo po sebi, kako su ljudi verovali onda kada nisu znali kako treba da veruju. Kako su sprovodili veru kada nije bilo školovanih i imenovanih, delegiranih predavača. Pre toga mislio sam da se vera propoveda, ali pametni ljudi su kazali da se ona može i učiti, izučavati. Tako, danas imamo vrlo školovane i visoko obrazovane vernike.
Vidljivi su rezultati veronauke, prisutni su svada oko nas. Ljudi koji su se veronaučili, tačno znaju šta je badnjak, česnica... šta predstavlja hleb a šta vino, kako pristupiti pričešću, neki poznaju tok liturgije, a pojedini znaju i da se prekrste. To su vernici veći od svih drugih vernika, veći i od sebe samih, jer su verom i sebe nadmašili. Oni nisu obični vernici, to su školovani, obrazovani, nadogradjeni, edukovani vernici, koji tačno znaju kakvu količinu vere primeniti u kojoj situaciji. Ovakvi vernici su se verom uspeli do samoga Boga. Oni takodje znaju da je Bog prezaposlen jer ga ljudi vrlo često prizivaju i mole da usliši njihove molitve. A potrebe su ogromne i svakodnevno šire svoje kapacitete. Fudbaler, koji treba da izvede jedanaesterac, moli Boga da lopta završi iza ledja golmana. Golman moli Boga da lopta promaši gol. Lovac moli Boga da mu pruži mogućnost kakvog ulova, da se drugi lovci ne šegače s njim zbog nedostatka lovačke sreće, a slično radi i ribolovac. Vozač automobila se moli da ga na putu ne zaustavi policija, pevačica se obraća Bogu da joj tezga ne podbaci, a glumac da ne pogreši tekst.
Da li bi neko od čitalaca voleo da se nadje u ulozi Boga kada navijači jedne ekipe žele pobedu, a navijači druge ne žele da izgube. Kako biste presudili pri izvodjenju penala? A možda je to i jednostavnije no što izgleda. Biće da je dovoljno golmanu i izvodjaču penala reći: "Okrenite ledja lopti i na izvršenje". Da, ali vi niste Bog. Dobro de, nisam ni ja, ali ja ga bar ne oponašam.
Retko ko se moli Bogu za zdravlje svoje i zdravlje bližnjih svojih, a najredji su oni koji se Bogu obraćaju samo s namerom da mu se zahvale na zdravlju, sreći, radosti... koju im je do tada pružio Gospod.
Mi, Hrišćani, zadajemo Bogu veliku glavobolju: nikako da se katolički i pravoslavni vernici dogovore oko zajedničkog praznovanja tog velikog Božijeg (a i ostalih) praznika. Za jednu istu stvar, mi, ljudi, dva puta dosadjujemo Bogu, kao da on nema drugoga posla, kao da ne postoje molitve i drugih naroda. Kako da se postigne mir medju ljudima i blagostanje u društvu, kada se ne možemo dogovoriti oko najbanalnijih stvari, a to je da pred Bogom izadjemo s jednim datumom, s jednim zahtevom, s jednom molitvom.
To ćemo ostaviti da rešavaju oni koji su za to zaduženi, a mi ako već izučavamo veronauku, nameće se prosto pitanje, da li će bogovi, koji zemljom hode, jednog dana u škole uvesti obrazovanje na temu, ljubavi, radosti, tuge... pitamo se samo, nema nam druge.
Veliki petak, dan Isusovog rapeća, dan žalosti je u hrišćanskom svetu. Vernici obeležavaju taj dan postom, odricanjem ili uzdržavanjem od jela i pića, kao i od mnogih drugih ovozemaljskih blagodeti. Sve vrste veselja, radosti, čak i osmeha, treba toga dana da nestanu s lica pravih, iskrenih vernika.
Ove godine, pomenutog petka u popodnevnim satima, baš sam prolazio glavnom ulicom našega mesta. Tri kafića, jedan do dgugog, bila su prepuna ljudi, koji su ispijali svoje gastronomske zadovoljštine, uz obavezno prisustvo one respiratorne. Nimalo tuge na njihovim licima, neki čak i hvataju korak sa Acom Lukasom, koji trešti iz zvučnika. Neko se pak odlučio da baš toga dana pravi svadbu u obližnjem hotelu, jer "samo tada smo slobodni, inače sve je zauzeto".
Sve su to plodovi, da ne kažem posledice, veronauke! Da, lepo sam kazao, veronauka je kriva za sve pojave, koje veru kao ljudsku potrebu da se približi Bogu, marginalizuju. Jer vera je tako kreirana od strane Tvorca, da vernik ZNA čak i onda kada misli da ne zna. A veronauka dovodi vernika u stanje konfuzije, jer ono što mu je u srcu, ono što je deo njegovih osećanja, upravo o tome "mora" neko da ga podučava kako da to radi i kako da sprovodi veru uopšte. Možda se ovde nameće pitanje samo po sebi, kako su ljudi verovali onda kada nisu znali kako treba da veruju. Kako su sprovodili veru kada nije bilo školovanih i imenovanih, delegiranih predavača. Pre toga mislio sam da se vera propoveda, ali pametni ljudi su kazali da se ona može i učiti, izučavati. Tako, danas imamo vrlo školovane i visoko obrazovane vernike.
Vidljivi su rezultati veronauke, prisutni su svada oko nas. Ljudi koji su se veronaučili, tačno znaju šta je badnjak, česnica... šta predstavlja hleb a šta vino, kako pristupiti pričešću, neki poznaju tok liturgije, a pojedini znaju i da se prekrste. To su vernici veći od svih drugih vernika, veći i od sebe samih, jer su verom i sebe nadmašili. Oni nisu obični vernici, to su školovani, obrazovani, nadogradjeni, edukovani vernici, koji tačno znaju kakvu količinu vere primeniti u kojoj situaciji. Ovakvi vernici su se verom uspeli do samoga Boga. Oni takodje znaju da je Bog prezaposlen jer ga ljudi vrlo često prizivaju i mole da usliši njihove molitve. A potrebe su ogromne i svakodnevno šire svoje kapacitete. Fudbaler, koji treba da izvede jedanaesterac, moli Boga da lopta završi iza ledja golmana. Golman moli Boga da lopta promaši gol. Lovac moli Boga da mu pruži mogućnost kakvog ulova, da se drugi lovci ne šegače s njim zbog nedostatka lovačke sreće, a slično radi i ribolovac. Vozač automobila se moli da ga na putu ne zaustavi policija, pevačica se obraća Bogu da joj tezga ne podbaci, a glumac da ne pogreši tekst.
Da li bi neko od čitalaca voleo da se nadje u ulozi Boga kada navijači jedne ekipe žele pobedu, a navijači druge ne žele da izgube. Kako biste presudili pri izvodjenju penala? A možda je to i jednostavnije no što izgleda. Biće da je dovoljno golmanu i izvodjaču penala reći: "Okrenite ledja lopti i na izvršenje". Da, ali vi niste Bog. Dobro de, nisam ni ja, ali ja ga bar ne oponašam.
Retko ko se moli Bogu za zdravlje svoje i zdravlje bližnjih svojih, a najredji su oni koji se Bogu obraćaju samo s namerom da mu se zahvale na zdravlju, sreći, radosti... koju im je do tada pružio Gospod.
Mi, Hrišćani, zadajemo Bogu veliku glavobolju: nikako da se katolički i pravoslavni vernici dogovore oko zajedničkog praznovanja tog velikog Božijeg (a i ostalih) praznika. Za jednu istu stvar, mi, ljudi, dva puta dosadjujemo Bogu, kao da on nema drugoga posla, kao da ne postoje molitve i drugih naroda. Kako da se postigne mir medju ljudima i blagostanje u društvu, kada se ne možemo dogovoriti oko najbanalnijih stvari, a to je da pred Bogom izadjemo s jednim datumom, s jednim zahtevom, s jednom molitvom.
To ćemo ostaviti da rešavaju oni koji su za to zaduženi, a mi ako već izučavamo veronauku, nameće se prosto pitanje, da li će bogovi, koji zemljom hode, jednog dana u škole uvesti obrazovanje na temu, ljubavi, radosti, tuge... pitamo se samo, nema nam druge.
понедељак, 19. март 2018.
Грешите се
У једној од балканских земаља, у циљу буђења опште свести код народа, уведене су мере. Првенствено су усмерене на подстицај младих парова (а и оних, мало зрелијих - јоште продуктивних) у вођењу љубави илити секса. Као што знамо, секс је шаблон успеха у производњи сиротиње. Пораст наталитета управо је сразмеран количини секса, а обрнуто прпорционалан недостатку истог.
Најумнији сексолози, који су дипломирали сексологију, на разним сексоверзитетима, осмислили су план секститезе и програм секситета, по којем ће се народ сексати или сексовати. Дакле, доста нам је било и социјализма, и комунизма, и деморатије, дошло је време ренесансе у облику сексизма. У народу је завладала општа морална секстарза, јер сексизам прожима све поре друштвеног живота. У школама су уведени предмети сексографија, сексторија, сексологика, док је физичка култура усмерена на практичну обуку и вежбе на тему секса. У музичкој култури, сва деца уче да свирају сексофон, китару, каринет, сексилофон... Женама се у свечаним приликама поклања љупичица, гладидоле, мушкатела, као и друге врсте пригодних цветова, са латицама и обавезним тучком.
Од културних манифестација, у Сексовом Долу, одржава се такмичење у многим сексуалним дисциплинама, а победнике очекују веома вредне награде: бронзана, сребрна и златна сексаља, као и велики сексхар. Најбољи, поред награда, добијају и титуле: Вагинар, Спермита, Фелацита, Орал, Тестита... На овај велики такмичарски сабор, у долини реке Стекс, слива се народ са свих меридијана: од Голи трт, и из Доњи Љубиш, иза Чачка, из Доње Сексоније, из Краљевине Есекс, из Куртистана, из Етотије...
Народ мора прионути на секс, који нам је до сада био тако стран и увек нам измицао за длаку, мада у последње време, симболика са длаком и није примерена. Сексовати се морамо. Сви до једнога, сексиметрично. Свуда и на сваком кораку, у ходу. А нарочито на Сексовдан, који је специјано прокламован за ове и овакве прилике. Иначе, Сексовдан се светкује свих дана у седмици, који у свом називу немају слово Р, а уторком, средом и четвртком, секс је уведен као обавезна двократна мера. Из овога произилази да сваки организам мора бити организован на оргазам. Што се тиче превенције и заштите од заразних болести попут теститиса, уведена је вакцина, узмигол и примицел.
Уставом је загарантовано право и обавеза секса сваком појединцу у држави. По општинама, формирана су комисиона тела, која ће надгледати спровођење ове Уставне одрбе. Неизвршавање Уставног задатка, способном појединцу, који се оглуши о Уставна начела, биће изречена васпитна или једна од казнених мера: секс до изнемоглости, присилан секс, секс у букагијама, секс везаних очију...
Дакле, секс пре свега! На сваком кораку у свако време, у свакој прилици, на сваком ћошку... Пре доручка, за време паузе, у времену поподневног одмора, у току радног времена, на градилишту, у рударском окну, на њиви, у шуми... Посебно ће бити третиран и стимулисан секс на јавном месту. У сексопатији, за радно обавезне, уместо пуш-паузе, уведена је секс-пауза. У ту сврху, уговорен је неограничен увоз неких продуката из Африке. Сексолитичари стално креирају нове крилатице: "Живео секс!", "Доле антисексизам!", "И после секса - секс", "Секс, секс и само секс". С тим у вези, песма "Јутрос ми је ружа процветала", проглашена је за званичну химну сексидеје.
У међувремену, народ је изнедрио најновије, најмудрије и најсексипилније пословице: Само секс човека спашава; Секс је створио човека; Ко другоме жену секса, сам у њу упада; Ко секс орално ради, не боји се и не гади...
Из државног буџета се издвајају велика средства у борби против сексоризма тако да сексористи нема шта да траже на овим просторима. Такође, ради се на унапређењу сексономије, а посебан пакет помоћи одлази сексословији. Верницима се препоручује слава свети Сексоје, а црквеним лицима се налаже да у сврху подршке и подстицаја слављења ове славе, крену у свећење водице, као и спровођење осталих верских обичаја, везаних за овог свеца.
С недавно завршене Сексовизије, власти своме народу поручују:
- Немој неко да се случајно нашали, па да на дан светог Сексоја једе и пије! Зна се шта треба радити у његову славу. Јешћете и пићете на светог Николу. Има времена за јело и пиће. За секс времена немамо на претек, добрано смо у заостатку.
Наравно, увек постоје и они који ће по разним сексоарима рећи да је сексоманија обузела људе, да је једна врста сексте, те да им прети сексиклизма. Против таквих нусекспојава треба се борити свим сексположивим средствима.
Онај, Исконски Бог је Адама и Еву најурио из Еденског врта због греха. Данас, неки други Бог народу шаље недвосмислену поруку:
- Ако ме питате шта треба да радите, рећи ћу вам. Људи, грешите се!
субота, 17. март 2018.
Ništa bitnije
- Ti, kao nešto pišeš?
- Pišem, - rekoh, pomalo stidljivo, izgovorivši ovo "i" kao da ga u reči ima dva puta.
- A, o čemu ti pišeš? Šta te inspiriše? Koje teme su zastupljene i obradjene u tvojim tekstovima? Imaš li kakve koristi od pisanja? Je li to knjiga u najavi?
Odjednom se slila bujica pitanja ka meni da mi je praktično namentnut izazov, na koje pitanje ću pre dati odgovor. Po kom principu sam odgovorio, ne znam ni sam.
- Pišem o bedi, prostakluku, nepromišljenosti, kukavičluku... o ponižavanju svetinja, ličnosti. Pišem o onome što me okružuje. Ništa bitnije.
- Ali, ti nisi "okićen" pobrojanim pridevima, tebe lično nijedan od njih ne dotiče.
- Ti ne bi trebao da se žališ.
- 'Ajde, ne huli na Boga uzalud.
- Ne diraj lava dok spava.
- Ma, ne čačkaj mečku!
Ovako nekako se odvijao razgovor izmedju mene, nebitnog autora ovih redova, i lepeze mojih sagovornika, koju čine svi, od ponosnih seljaka do raspojasanih seljačina. Bilo je i onih koji su mi govorili kako nisam "komplimentan" da pišem o tako važnim i golemim stvarima.
Šta da odgovoriš ljubopitljivim ljudima a da ne ostaviš utisak naduvenka koji se eto, latio pera. Da ipak, odgovorom zadovoljiš njihovu znatiželju i ljubomoru. Da rečitošću preduprediš njihovo sledeće pitanje, koje neće biti snishodljivo ne prema meni, već snishodljivo prema temi, koja se našla na repertoaru. Na kraju, da izbegneš savete kojih su im puna usta.
- Ljudi moji, pišem o opštim stvarima koje se svih nas tiču. Možda, kao što neko reče, lično nisam okićen pobrojanim atributima, ali na jedan posredan način jesam, kao i svi vi. To, jesam li "komplimentan" za pisanje, ne treba da bude sporno. Kompentenciju mi obezbedjuju moje godine, moje žiće sa vama, moje iskustvo sa životom i odnos sa ljudima.
Pre neki dan sam se zadržao u mom selu do kasnih sati. Kada je sunce završavalo svoj radni dan, počelo je da gasi svoj fenjer i potom otišlo na počinak. Svoje radno mesto ustupilo je martovskoj, vlažnoj i prohladnoj noći. Našao sam se u toj noći sam sa sobom i zurio u prazninu, u daljinu. Moja kuća, kao što znate, nalazi se povrh brda pa se od nje vide naša sela, Kovačeva Bara i Velika Sejanica, kao i susedna, Dadince, Gradište, Jastrebac. Ono što mi je nateralo suzu u oku je tama koju sam video i tišina koju sam čuo.
Ne tako davno, sela su nam bila osvetljena svetlima sa samih kuća, a ne uličnim sijalicama. Tamo gde su nekada s kuća bleštala svetla, sada caruje tmina poput one, u delu našeg Mlečnog puta, gde nema nijedne zvezde. Utihnuo je lavež pasa, kao i ostali seoski zvukovi: kokodakanje, kukurikanje, blejanje, meketanje, gakanje... Nema torokanja kola sa kravljim zapregama. Nema više ni žamora ljudi, nema dečijeg plača, nema dečije graje. Nema leleka ni kuknjave, više nema ni ko da umre.
Ne tako davno, sela su nam bila osvetljena svetlima sa samih kuća, a ne uličnim sijalicama. Tamo gde su nekada s kuća bleštala svetla, sada caruje tmina poput one, u delu našeg Mlečnog puta, gde nema nijedne zvezde. Utihnuo je lavež pasa, kao i ostali seoski zvukovi: kokodakanje, kukurikanje, blejanje, meketanje, gakanje... Nema torokanja kola sa kravljim zapregama. Nema više ni žamora ljudi, nema dečijeg plača, nema dečije graje. Nema leleka ni kuknjave, više nema ni ko da umre.
Eto, o takvim temama pišem. I džaba sam se ja "snašao" ili ti Zorane, ili ti Nešo. Kažite mi kada i gde ste sreli trudnu ženu! Lelejke su davno prestale da krase ledja mladih majki. Kada ste se poslednji put grohotom nasmejali, onako do suza? Pamtite li kada ste bili veseli, raspoložni za šalu, igru. Koji osećaj preovladava u vama, osećaj zadovoljstva, ispunjenosti, ushićenja, topline... ili osećaj nesigurnosti, nervoze, napetosti i stalnog iščekivanja i strahovanja od neizvesnosti? Da li vas svakodnevno proganja poriv da nekom "odušite", da se istresete, da nekome jebete mater?! Da li vam padne na um da dignete ruke od svega i odete u materinu? Ili da dignete ruku na sebe? Hajde, da vas čujem.
- Dobro, ali nije sve tako crno. Evo, ima tu nekih penzionera, pa... Poneko obradjuje zemlju, a ima i par zaposlenih... - Neki od prisutnih, težili su da se uključe u razgovor, tek da im se usta ne bi ugorčala od ćutanja. Hteli bi i oni nešto kasti, ali poimanje i shvatanje surovosti savremenog života im ote reč iz grla. Osta reč neprosipana, neiskazana, neiskvarena, neizabena. Osta zgrčena tu u grlu, na pola puta.
- Dobro, ali nije sve tako crno. Evo, ima tu nekih penzionera, pa... Poneko obradjuje zemlju, a ima i par zaposlenih... - Neki od prisutnih, težili su da se uključe u razgovor, tek da im se usta ne bi ugorčala od ćutanja. Hteli bi i oni nešto kasti, ali poimanje i shvatanje surovosti savremenog života im ote reč iz grla. Osta reč neprosipana, neiskazana, neiskvarena, neizabena. Osta zgrčena tu u grlu, na pola puta.
- Tako je, ljudi, ima penzionera. Mislite, treba da se radujemo, je li? Nema mesta i razloga za naročitim radovanjem. Naprotiv! Žalosno je to što naša deca nikada neće saznati šta je penzija, uopšte. Neće znati ni šta je radni staž, minuli rad, trinaesta plata, regres, topli obrok, godišnji odmor... "Poneko obradjuje zemlju"!? Čujete li sebe? "Poneko"! Da li je dovoljno da poneko obradjuje zemlju? "Ima par zaposlenih"... Par ljudi zaposlenih na sedamsto duša u selu, šta je to do mačiji kašalj, pirova pobeda, medvedja usluga. A i od tih sedamstotina pomenutih, bar dve trećine je raštrkano po belosvetskim varošima u potrazi za lagodom. Zar okosnicu seoskog društva treba da predstavljaju nekoliko penzionera, poneki zemljodelac i par zaposlenih? Jadno je takvo društvo. Tužno i čemerno, a sve ovo izrečeno, ima jedno ime: beda. Ali bedu ne predstavlja samo nemaština, već i neznanje, i boleština, i lenjost, i taština, kao i svi ostali epiteti, u početku priče izrečeni. Bedu čini i naše nepregnuće da nešto promenimo na bolje, a ni potonja vlast se nije "prekršila" oko seljaka, osim kada treba da se ubere porez.
Kao što i sami vidite, inspiracija buja na svakom koraku, a šta ću postići pisanjem, druga je to priča, posebno pakovanje, drugi padež. Jer, kao što rekoh, pišem ništa bitnije!
Slika: Ljuljka ili lelejka
Пријавите се на:
Постови (Atom)