Ауторство

Већина текстова на блогу су ауторски и објављени, задржавам сва АУТОРСКА ПРАВА над њима, МОРАЛНА И ИМОВИНСКА!

среда, 29. децембар 2021.

Штап деда Јевремов

(призренско-тимочки дијалект)
     Дигла се заједно сас слунце, рано, изјутро. Неје могла да знаје кад се мајка дигла, али шпорет већ беше накладен. Од низу је скинула једну суву паприку, очистила од дршку, у њу сипала воду и турила малко сол. Такој спремену паприку, турила је на врућу плотну да се малкко запече и да проври вода у њу. Док је ватра загревала онуј воду у паприку, она оцече комат царевачан леб. Из чабрицу извади велишку сиренце, узне онуј паприку од шпорет и сас пуне руке искочи из кућу. Успут, узне и своје везло, спрему за одадбу. Онакој у одење, цапне лебац, цапне сиренце и пивне онуј врућу водицу из паприку, Такој одејећи, таман изеде доручак док дође до шталу. Пред шталу гу је чекаја деда Јевремов штап, куј је наследила од старију сестру, а која је чувала стоку пре њу. Штап неје служија да се с њега бије стока, више је бија ко потреба да на чобана даде храрбос и вољу. Кад улегнеше унутра, нос вуј разгали крављи мирис а топлина од шталу вуј се разлије по целу снагу. Краве се само обрну накуд њу ел су навикле на њојно доодење свако јутро. Помазеше краве по грбину, почеша ги по врат па им рекне:
- Добројтро, моје кравице! Ја сам већ јела, ви још несте. Аjде, спремите се, данаске ћу ви водим у Широку парасину.
     После орату сас краве, приђе при њи па ги цуне између очи и одврже ги од диреци. А оне, у почетак, несу никако реагувале ал се навикоше, па кад изостане целивка, оне се буне - Муууу!
Кад изведе краве из шталу, узне онај штап, загледа се у њега и сети се од аманет куј се преносија од чобана до чобана. Тај деда Јевремов штап се неје џабе такој викаја. Сви у кућу знају за деда Јевремов аманет а он беше такав да се штап чува и увек да се носи кад се искарује стока, ал да се ниједан брав не сме удари сас штап нити да те утепа неко живинче, поготово не змија! И, што је најважно, не сме да се искрши сас човечју руку! Све вуј тој брзински прође кроз главу а после тој, отвори лесу на замет тe испушти овце и козе. Оне стрпљиво искачају једна по другу и пооде по њу. Смиља напред, по њу краве а по њи Бецко сас клопотаро око гушу, па по њега овце, јагањци и козе и јарићи. Скроз на крај, весело врти с реп кутре, на које дадоше име Лутко. Не, неје било убаво ко лутка него, беше залутало. Једно јутро, сабајле, кад Смиља искочи на врата, затече га одма испред. Беше се офуцало и изгладнело. Она му даде комаче од лебац и такој га Смиља, а и остали укућани, приватише и усвојише. Викаше Смиљин татко: "Само дошло на кућу, нека си га. Кућа без кутре неје домаћинска".
     Краве не застајкују, грабе напред ко да знају да ги у парасину чека сочна трава, а овце и козе побрсте све што им се нађе на пут. Козе брсте чак и глогово трње. Кад га обрсте, потрчу и сустигну поворку. За фртаљ сата, ете ги у Широкуу парасину, која је била голема да вуј се крај не види. У горњи дел растеше голема оскоруша сас убаву и широку крошњу. Овеј године је понела млого род, нешто ће опадне а нешто од плодови ће остане да се осуши за зиму. Смиљина мајка је тој користила кад неко дете добијеше пролив. А, имала је врчкоњ децу - дванајес! За десето вуј је кум бија Тито, лично. Даде му има Јова. То је уједно бија Смиљин најмлађи брат. Овај два детета преко десет, беоше рачепуље - такој се викало за женску децу.
     Јова млого волеше да трчи по овце и често идеше сас старију сестру, Смиљу, по пашњаци. А неје бија штетан, баш беше од корис. Заједно сас Лутка врћаше овце, ако замину према Вељкову њиву сас царевицу. Кад малко порасте, Смиља се одаде а он преузе штап за чување стоку. Јед'н д'н, овце се беоше запландовале под онуј оскорушу ел беше голема врућина а оне напасене. И краве легнуле у ладовинку и само преживају траву. Јова се беше заузеја нешто, започеја да си прави траскало. Тој си је била млого важна алатка за чување овце. Правила се од неку стару конзерву у коју се туреше пешес каменчићи а после вуј се отворена страна сачука док се ивице не саставе. Без туј алатку, чобану је било потешко да одржи стадо у куп ел се овце и козе оће потикав. Али, чим чобанин примети да стока иде у погрешан смер, он баци траскало испред овце, оно се затркаља, протраска, и овце се од стра врну назад.
     Т'ј д'н, кад направи ново траскало, Јова онакој случајно, погледа у штап. Никад до т'г неје обраћаја пажњу на њега ал с'г му се штап, одјемпут учини чудно занимљив. Прво што је приметија на њега, биле су шаре одељане с нож, па је онакој ишаран личија на змију шарку. Били су и неки знакови међу шаре ал он још неје знаја да чита и да ги разуме. Тој га је млого занимало и, после пладне, чим докара стоку од пашу, одма отрча куде татка да си га пита за штап. Његов татко се прво нећкаше а после тој, пол'к, натенане, објасни на сина све по ред. Штап је још деда Јеврем направија од дреново дрво и тој кад је имаја шес године. Можда га и не би направија, ал му дошло у с'н да направи штап од дреновину куј ће штити стоку, чобана и на целу кућу ће држи домаћинство. Деда Јеврем је сас тај штап очуваја млого стоку. Ниједан брав му никад неје ливсаја. После је штап наследија млађи брат, па њини синови, тек после Смиља, па Јова. И стварно, кућа је увек била домаћинска, никад несу ошкуђевали сас рану и пијење. И сва деца беоше жива и здрава, и добри домаћини а девојке се убаво поудаваше.
     Све је тој трaјало док не дође време да Јова пође у школу а после је стоку преузеја селски чобанин Лекица, кога је домаћин уредно плаћаја на месец дана. Додуше, несу му давали паре, али плаћало се сас сирење, млеко, кајмак и сас пређу од вуну или неке џопке. Уз стоку, предадоше му и деда Јевремов штап и казаше за аманет. Беше тој вредно момче из сиротињску кућу. Имаја је само мајку, татка му беоше Бугари заробили и откарали у Бугарску, такој да ништа несу знали за њега. Лекица неје умеја друго да работи, па се изучи да буде селски чобан. Већ беше зашеја у тријес и неку ал се неје женија - ниједна девојка неје тела да иде за њега. А он... беше некако ћутљив и увек имаше тужно лице. Неки шпицлови га зебаваше да од тужно може да направи озбиљно лице једино ако се насмеје. Не му је било право али ћутеше си. Имаја си је своју сиротињску муку, неје теја да гу казује другоме. И док чуваше овце, увек на дудуче свираше неке тужне песме, само њему познате. Брго му и мајка умре и он остаде сам. Зарађуваја је од чување стоку. Имаја је малу кућу и једно плевњиче у које чуваше две овце. За њега једнога, имало је све што је потребно за живот, само му је фалила женска рука у кућу.
     Једно јутро, Лекица неје збраја селску стоку за чување. Чекали га домаћини скоро до пладне ал овај никако да се појави однекуд. Тој им беше малко сумњиво ел су навикли да им буде тачан. Затој се њи неколицмина збраше и упутише према његову кућу. Кад дођоше там, наиђоше на запрта врата. У двор затекоше две овце како брсте једно сливче. На плевњу врата беоше отпрта и малко одшкрнута, таман да овце искочив напоље. Дођоше и други сељани и комшије, викаше га по име али џабе. Одлучише да га траже. Цело село су сељаци обиграли, претражили све долине, гарине, шибаци, њиве и бунари и... нигде га несу нашли. Већ се направи време за ручак и таман решише да се разиђу, кад неки предложи да погледају и у плевњу, не ли са там успаја на сламу. Како отворише врата, видоше га како у руке држи онај деда Јевремов штап, прекршен на пола а главу му држи конопац, заврзан за греду.



петак, 24. децембар 2021.

Није ми јасно

Рече један: "Није ми јасно како људима није јасно..."

     Како ти није јасно, бре! Већина људи је током живота, достигла свој потенцијал и врх знања, и свако од нас се зауставио на некој разини, рачунајући да је тај ниво довољан за суживот и општење са људима, у остатку свог живота. Неко је тај "врх" достигао и не напредује због ограничења интелектуалне амплитуде. Други пак сматра да је то довољно за њега и свака умна "надоградња" би му сметала. Такви су са знањем "урамљени" и висе тамо где их друштво постави а да тога оупште нису свесни. Чак се сматрају увређеним ако им се  начитани обраћају на свом нивоу. Неки немају прилике или не знају да постоје извори са којих могу "пити" нова сазнања... 
     Енглези смислили, Лењин прокламовао синтагму о учењу, те сам му захвалан на томе што је успео да запамти речи (а можда их је и прочитао) и пренесе на нове људе поруку, да никада не треба престати са учењем. Имам шездесет година и не престајем да учум, јер сам закључио да што више учим, ЈАСНО ми је како мало тога знам!

субота, 18. децембар 2021.

Грешниче!

Грешниче!

Мајка и отац,
дали су ти ноге да усправно
и достојно човека ходаш,
не да родитеље шутираш!
Дали су ти руке
да с њима радиш
и устима храну приносиш,
не да родитеље шамараш!
Дали ти језик
да говорити можеш,
не да их грдиш и псујеш.
Дали ти очи
да бело видело видиш
и уживаш у њему,
не да родитеље попреко гледаш!
Дали су ти душу
да их волиш, цениш и поштујеш,
не да на њих пљујеш.
Живот су ти дали
да га живиш,
не да њихов загорчаваш!
Зато...
Не подижи глас на оне
који су ти га дали!
Зато...
Ћути када са њима разговараш!!

уторак, 14. децембар 2021.

Узми жену

     Готово сам сигуран да знате ону причу о деди и унуку, знате оно када је унук стасао за женидбу па деду, као искусног и старијег, приупитао какву прилику да за себе узме.
- Деда, одлучио сам да се женим али, не знам коју и какву девојку да...
- Девојку никако! - одговори деда.
- Зашто, бре, деда?
- Ех, девојка... да је ваљала, већ би била удата.
- Па, да узмем неку распуштеницу, а?
- Неее! Та да је ваљала, остала би за мужа - самоуверено рече деда.
- А, шта онда, да узмем, удовицу...
- Таман, посла! Укопала је једног, укопаће и тебе. Нипошто удовицу.
- Аман, деда, остаћу нежења онда.
- Нећеш, синко. Узми жену.
- Какву жену, бре, деда, ти правиш циркус од моје женидбе.
- Узми сине, нечију жену, домаћицу.
- Како, бре, деда, да узмем некоме жену?
- Веома ласно, Укради је. Ваљала је другоме, ваљаће и теби! - закључи деда.
     Да, то је прича којој нисам придавао неки посебан значај све до оног времена када сам доиста био спреман за женидбу. Што је време више текло то сам све више био опседнут дединим речима. У глави ми је непрестано одзвањало: "Узми жену, нечију жену... Укради је... Ваљала је дугоме, ваљаће и теби"!
     Радио сам досадан канцеларијски посао, заводио предмете клијената наше агенције. Штамбиљи ми током времена срасли с руком. А оловка... оловка постала шести прст десне руке. Од три радна стола у канцеларији, само је мој био у функцији. Остала два су чамила под слојем прашине, чекајући неизвесну будућност. Једног дана, док сам заводио предмет ЛП-3256/8-02, ужурбана хигијеничарка је ужурбано почистила радни сто одмах до мене. Угланцала га је и посветила му више пажње него што је јутрос то учинила на себи. Не спадам у љубопитљиве особе те се нисам интересовао око узрока ових, гланцајућих радова. Убрзо, остао сам у друштву гомиле папира, печата, мастила... На трен бих се зауставио са радом а поглед ми је готово увек завршавао у корпи за отпатке. Константно је била пуна, препуна. Управо када сам размишљао да је однесем до контејнера, врата на просторији се отворише. Унутра најпре ступи нога шефа одељења а за њим две ноге, чије је натколеничне остатке скривала сукња. Подигао сам поглед ка другом спрату особе и угледао жену, прелепу жену. Из стања опијености њеном лепотом, тргнуо ме шефов глас:
- Госпођа ће од данас радити овде. Госпођо, овај сто је предвиђен за вас, изволите се сместити и нека вам је са срећом почетак рада - скоро у једном даху издекламова шеф "Оченаш", најпре се обративши мени, затим госпођи а потом хитро напусти канцеларију.
Како ме опијеност и даље држала у свом заробљеништву, не сећам се како сам се нашао у стојећем ставу, ваљда је мали мозак одрадио посао великог те ме инстиктивно, у знак поштовања као и из културних побуда, подигао са столице. Мислим да је моје изненађење било очигледно као и збуњеност. Такође, мислим да је она то приметила па је учинила први корак. Дошла је до мог стола и пружила руку:
- Милена Перажић!
Прихватио сам њену руку али нисам успео ни речи да изустим. Тим додиром наших руку, Милена је истог трена зажегла ватру у мојој мушкости. Прстен на десној руци, сведочио је о њеном брачном статусу. У потпуном хаосу мисли, нисам успео да изговорим ни своје име, ни да јој пожелим срећан почетак рада. Ипак, она је апсолутно владала ситуацијом: 
- А ви сте господин Савић? Рекли су ми да ћу радити са господином Савићем, претпостављам само.
- Да, Савић. Ја сам. Изволите, сместите се - поновио сам шефове речи. Нисмо много причали, мислим, она је причала, ја сам слушао. Некако сам прегурао остатак радног времена сав напет и на иглама, које су пробадале моје тело са свих страна. Крај радног времена сам дочекао погледа закованог за њу а кући сам одлепршао са њом у мислима. Цело поподне сам размишљао о њој и трудио се да задржим њен лик пред собом. А она је бежала. Правио сам је на све могуће начине, стварао од колажа мисли, слагао мозаик од њених делова лица, чак сам на пивској лименки урадио један декупаж али... њен лик као да је гумицом обрисан из моје главе. У вечерњим сатима сам пожелео да ноћ нестане, да одмах сване након вечере. Нема сумње, заљубио сам се а да ништа о особи нисам знао. Ноћ сам провео бдијући над замишљеним ликом, а сан ме повукао у своја недра пред само устајање за посао. 
     На послу сам стигао раније него иначе. Наоружан храброшћу, стрпљењем и ко зна чиме још, чекао сам. У пет минута до седам, врата су се отворила и својом шкрипом рекла, добро јутро. 
- Добро јутро - одговорио сам вратима.
- Добро јутро, колега Савићу - одговорила је Милена.
Задигнута коса, прикачена шналама, откривала је њен танушан врат, врат као у петељке трешње. Белина врата је клизила у доступну белину њеног попрсја. Остатак је био сакривен белом кошуљом испод које се назирала мајица боје вишње. Сличне боје, дискретно нанесени кармин, љупким уснама је давао посебан тон. Но, и без кармина, усне би имале исти волумен боје. Струк тесан, бедра усклађено широка. Припијена уз тело, зелена сукња до изнад колена, сасвим се стапала са њеном ташном и ципелама. Извајана из једног комада - монолитна, стајала је крај врата држећи се за кваку.
- Добро јутро, колегинице, добро дошли на посао. 
Устао сам да је поздравим и допратим до стола. Подесио сам јој столицу и рекао да се слободно опусти. Током доручка смо прешли на ти а око поднева на ми. Говорили смо једно другоме о себи. Посао ми више није био досадан, напротив. Текли су наши заједнички радни сати и дани а ми смо постајали све блискији. Једног дана, при крају радног времена, предложила је да се увече нађемо у неком ресторану, да се мало опустимо и почастимо себе неком вечерицом. Ја сам тај предлог разумео као "Предлог који се не одбија".
     Током вечере, сазнали смо толико тога о нама. Дакле, од ње сам сазнао да је удата али да није задовољна том удајом и није срећна са тим човеком, Такође, сазнао сам да сам лик који је тако пажљив, уме да саслуша жену, да сам увиђаван и доследан својим принципима, проницљив и карактеран. И она је од мене пуно тога сазнала: да живим сам у стану, да сам неожењен и да се желим оженити женом, да никада лепшу жену од ње нисам у животу срео. После још једне туре црног вина, од ње сам сазнао да би се радо раставила од мужа јер он нема разумевања за њу, да не жели више да се жртвује за оно што је осуђено на пропаст.. Она је од мене сазнала да ми се неслућено допада и да бих је радо оженио. После тога смо отишли у мој стан и наставили разговор у коме смо користили усне, језике, и гестикулацију наших екстремитета. Разговор је био вулканске жестине да смо обоје сажегли у њему до самог пепела. Ваљало је мало одморити пре устајања из кревета који је био неми сведок и поприште нашег дијалога.
- Хоћемо ли моћи устати - питао сам је.
- Ако је могао Феникс, моћи ћемо и ми - врло одлучно је одговорила. Грашке зноја на нашим телима мирисале су на црно вино.
     Сутрадан, вратили смо се нашим пословима у агенцији, не скривајући међусобна осећања и симпатије. Недуго затим, саопштила ми је да се развела а убрзо смо се и венчали. Оженио сам се женом која је ваљала другоме, ваљаће и мени, ваљда (ако је дедина теорија исправна)! Тако је кренуо наш суживот у коме није било замерки ни са једне стране. Протекло је приближно месец дана од нашег венчања, када сам добио поруку од непознатог аутора да се требам састати у осамнаест часова са самим аутором у неком еминентном ресторану. Састанак је конспиративне природе а опет, пословног карактера! Мало сам се чудио таквој формулацији поруке али, радозналост је превагнула у фази чуђења.
     Лако сам пронашао кафану под наведеним називом. Ступивши унутар просторије, видео сам да се ради о отменом ресторану у који је залазила одабрана врста гостију. Није ми много требало да се бавим детекцијом, човека сам уочио у уском видокругу, на први поглед, самог за столом. Полако сам приступио столу и представио се човеку. Он је устао и с благим и одмереним осмехом прихватио моју руку уз обострани стисак.
- Бранко. Бранко Перажић, за пријатеље, Бане или Пера.
- Зашто Пера? - упитао сам збуњено, сметнувши с ума да ми је презиме познато.
- По презимену. Дакле, ви сте тај? Па, дозволите да честитам! - и руке нам се нађоше у још један стисак. - Изволите сести, молим вас.
- Хвала... а шта ми честитате?
- Желим вам дуг и срећан брак!
- Али... како...
- Како знам да сте се скоро оженили? То је, пријатељу мој, дуга и друга прича, него изволите, седите.
Формалности око упознавања протекоше у пријатељском амбијенту. Након дирљивог сусрета, седосмо један наспрам другог а ја искористих тренутак те Банета (или Перу) накратко, ошинух погледом. Током даље конверзације, јасно ми је било да преко пута мене седи високообразован, педантан и лепо обучени човек, лепог изгледа, негованог лица. Црне и густе обрве су биле у потпуном сагласју са таласастом косом, чија је дужина Банету давала младалачки изглед. Очи продорне и интелигентне са наглашеним јагодицама лица, широке свеже обријане браде, и носа таман по мери. Конобар се за два тила часа створио поред нас.
- Мој сте гост данас, кренућемо од самог почетка. Дакле - обратио се конобару, - дајте по један аперитив а ми ћемо већ видети шта ћемо.
Потом се обрати мени:
- Молим вас, можемо ли прећи на ти?
- Наравно, Перо, и ја сам ти то хтео предложити. Него...
- Пријатељу, најебао сам! - изненада је рекао. - Верујеш ли, најебао к'о жут, тако се ваљда каже.
- Па, тако веле неки - одговорих му а он, не желећи да губи драгоцено време, започе причу.
- Знаш, друже мој, Милена је била лепотица. Иначе, поникла је из породице у којој се отац питао када је требало да се оде у клозет. 
- Милена?
- Да, твоја Милена, некада моја.
- Али... Извини Перо или Бранко, мени је непријатно...
- Ама, друже, само седи, уживај и саслушај ме, молим те. Морам се некоме изјадати а коме бих ако не свом спасиоцу. Када је дошла за мене, добила је апсолутну слободу. Облачила се како је хтела, понашала се како је желела. Признајем, ја сам је у томе подржавао. Волео сам је. То што деце нисмо имали, није нас пуно забрињавало. Тачно је да сам због природе посла више био ван куће али, када бих био слободан, сваки трен посвећивао бих Милени. То је у почетку било сасвим океј али... Временом је почела да приговара како јој смета то што је по цео дан сама у кући, што ништа не ради, као, и она би желела да привређује, и сличне ствари. А ја... ја сам био будала, пријатељу, велика будала. Новац је увек имала на располагању колико је желела али њој је управо то сметало. "Ти ли мислиш да мене новац усрећује" - питала ме једном. Рекао сам јој да то не мислим али желим да учиним све не би ли била срећнија. Хтела је да се запосли било где, "Макар у кафану", како је рекла.
- И, шта си учинио?
- Шта сам учинио, запослио у оближњу кафану на роштиљу, за цкаром. Радила је оба два дана. Други дан није издржала до краја радног времена. Потом је желела да ради као таксиста, рекла је како ће је то је морално и духовно уздићи, и тамо ће пронаћи себе. 
- И?
- Најпре сам јој уплатио и помогао да положи возачки испит. Потом јој купио нови А4, који је сада је на неком отпаду. Опет је почела да звоца о незадовољству, о мојој небризи и то више нисам могао поднети. И у вашој агенцији сам је запослио, ваш директор ми је школски друг. А после тога, искрено, пожелео сам да се разведемо. Али...
- Али, шта? - баш сам био жедан одговора.
- Неко време нисам могао да се разведем од ње, условљавала ме.
- Како, чиме те условљавала?
- Па, добро, кад баш инсистираш да знаш, рећи ћу ти. Рекла ми је: "Развешћу се од тебе тек онда када будем сигурна да сам пронашла..."
- Када буде пронашла правог мушкарца?
- Када буде пронашла већу будалу од мене.



субота, 11. децембар 2021.

Елегија о њиви

Њиво света, од злата оранице
мајко, сестро и вољена љубице
где је рало да ти прочешља бразде
нема плугова, волова ни газде

Никог живог да ти семе баци
кренуо је за бољим животом
ново време држи га у шаци
такав живот назива дивотом

Некада беше узорана, вредна
хранила си изгладнела уста
сад остаде напуштена, чедна
нероткиња постала си пуста

Само коров свуд по теби ниче
слогови ти зарасли у трње
ни жетеоца ни сеоске приче
све је јадно, не мож' бити црње

Ту где лахор повијаше класје
данас царује нерод и кукољ
и коприва, и дивља купина
њиво, од теб' оста олупина

Сетна, гладна девојачког поја
и времена када била си млађа
испод тебе другарица твоја
исте судбе, ни она не рађа

Светице златожитна и црна
круна ти је скинута са главе
издишеш лако к'о рањена срна
дошло време, камењари славе!

четвртак, 2. децембар 2021.

Кредит

     Ожењен сам банкарком. Када смо уговарали брак, учинили смо то по једној каматној стопи, која је била повољна за обе стране. Извесно време, живели смо по унапред утврђеном протоколу. Али, током заједничког живота, почела је да подиже каматну стопу. Када сам јој поменуо право на мој неискоришћен грејс период, рекла је да су у међувремену наступили нови моменти а самим тим и основа уговора се морала мењати. Сачинили смо анекс уговора. У тај анекс заиста су унешене неке новотарије попут Каматне стопе на депозитне олакшице. Мени је то деловало као олакшавајућа околност па сам прихватио нови протокол, без много размишљања и читања оног, ситно куцаног текста, у доњем делу анекса уговора. Да постоји текст и на полеђини уговора, сазнао сам када је поменула Референтну каматну стопу. Када сам јој поменуо Индекс потрошачких цена, одговорила ми је питањем: 
- Добро, желиш ли ти брак на кредит или у кешу?
- Желим брак за изградњу породице, нешто као потрошачки кредит - одговорио сам јој.
- Е, то ће ићи мало теже! Дакле, у том случају Белибор је неизбежан, разумеш?
- Шта ти је сад па то?
- То ти је, мили мој, референтна каматна стопа за динарска средства од стране банке! А Еурибор да и не помињем,
- И немој, него... имам ли ја било какве бонусе... макар у смислу отплате на већи број рата?
- Какви бонуси те спопали? То што је обострано потписано и заведено, прошло је све протоколе и нема прекрајања уговора.
Сада, када сам схватио да сам упао у банкарско-кредитном браку, размишљам да подигнем нови кредит ради рефинансирања...

среда, 1. децембар 2021.

Јешан а богами и пишан!

Зазвони ми телефон д'н'с, видим, вика ме другар Марјан. У онуј орату, он и ми се пожали:
- Јутрос кад се диго, попи чај пре кафу а после искуса један јогурт па тањир супу. На астал беше јабука, цапну гу 3-4 пут па попи једно студено пивце. По тој, идо у продавницу по намирнице и купи киселе краставице та и њи изедо, а после попи једно чоколадно млеко и изедо тањир питије. Ако ми верујеш, тој ме држи, еве цел дан се не скиђам од вц шољу!
- Тој бар ласно, Маре.
- Како ласно, еве најеба начисто.
- Оће ли ме слушаш да ти кажем?
- Казуј, амитом сам закасаја.
- Имаш ли рицинус у кућу?
- Имам, што питујеш?
- Е, попиј једну ракијску чашку.
- Али...
- Али... тој ће те пројури за пола сат и после ће се скинеш од вц шољу.