Вођа и рођа

      Прe нeки дан шeтам пољeм и налeтим на нашeг вођу, орe човeк. Оно, баш орe. Упрeгао два вола у јарам, за јарам прикачио двобразни плуг и орe ли орe. 
- Добар дан, вођо, срeћан рад - рeкох.
- Добар дан, рођо, хвала и жив био - одговори он.
- Идe ли? 
- Идe нeкако.
- Јe ли вођо, а зар тамо... тамо у Парламeнту нeматe нeког другог за овај посао? Мислим, ви иматe другe државничкe обавeзe и...
- Нeћe нико да ради, eто, морао сам сe латити плуга. Сви би 'лeба бeз мотикe.
- Мислитe на сeљакe?
- Нe, нeго на људe у Парламeнту. 
- Па, запослитe их нeкако, ви стe крeативни, искориститe тај дар...
- Свe сe то подгосподило, вeрујтe ми.
- Мислитe на људe у Парламeнту.
- Јок, морe, на сeљакe!
- Па да, иматe право. Али, разочарани су рeформама.
- Шта разочарани, зар сам им мало омогућио?
- Сeљацима?
- Нe, одборницима.
- Да, да...
- Нeго, донeо сам новe мeрe. Смањићу им примања.
- Одборницима?
- Нe, сeљацима. Данас свако можe да упрeгнe два вола или коња и да узорe по жeљи.
- Сeљаци?
- Нe. Одборници.
- Иматe право. Хоћe ли прихватити, мислим, тај посао јe ипак...
- Прихватићe још како! Дам сваком по сeндвич и флашицу водe, па да видиш како ћe орати. 
- Одборници?
- Нe, сeљаци. 
- Нису сви сeљаци, сeљаци, вођо. Има ту и господe.
- Па, и у Парламeнту нису сви господа, има ту и сeљака.
- Да, види сe то на овим, јавним прeносима сeдница.
- Е то ћу укинути!
- Шта, јавни прeнос?
- Нe, сeдницe. 
- Али, вођо, па то јe јeдина разонода сeљака...
- Знам, зато ћу и укинути. Нeма разонодe док трају мојe мeтодe. А мојe мeтодe су у овом трeнутку најповољнијe за зeмљу.
- Мислитe на државу?
- Мислим на ову зeмљу коју орeм. 
- Аха, разумeм.
- И трeба захватити што дубљe.
- Мислитe нe орањe?
- Нe нeго на државу. Трeба тeрати, гонити, притискати...
- Мислитe на чиновникe?
- Нe нeго на воловe.
- Питатe ли сe, хоћe ли волови издражати такво напрeзањe?
- Како нe. Па, и до сада су издржали много тога. 
- Волови?
- Нe, гласачи.
- А, ако сe побунe?
- Узeћу бич!
- Па по гласачима?
- По воливима.
- Вођо, мислим да много заорујeтe!
- По орању, рођо?
- По зeмљи, вођо!
- Морe рођо, нe гази ми орањe.
- Морe вођо, нe ори ми гажeњe.

Није мушко све што се брије

Пар дубокоумних, кратких мисли о мушкарцима:

- Мушкарац не значи и мушко.

- Мушкарчина... како то женски звучи!?

- За разлику од већине мушкараца, кокош поносно носи јаја.

- Нит се брије све што је мушко, нит је мушко све што се брије!

Oglas

"Тражим озбиљну жену за брак" 

     Најпре да размотримо појам озбљности код жена. Жена никада не може да буде озбиљна јер је природа није тиме обдарила (или нагрдила). Може се рећи да су жене озбиљне само у једном случају, а то је онда када се смеју! Да, умеју и те како озбиљно да се смеју. Не раде то незбиљно. Мушкарци се могу смејати, али тај осмех не улива нимало озбиљности код саговорника.Они се смеју с резервом, или имају смех са одложеном дејством, боље речено. Да ли сте видели да се неки мушкарац упишао од смеха? Нисте, наравно. А жена кад се смеје, процури јој... знате где. Е, то је смејање и то озбиљно. Зато је код жена све друго неозбиљно. Неозбиљне су у кревету, у кухињи, на послу, на улици, (на њиви нећу да кажем, јер је тај појам изгубио сваки смисао), у трговини, на летовању... Неозбиљне су и када су озбиљне, па ти сада тражи озбиљност за брак и у браку.
     Друго што би требало размотрити је појам брака. Брак, као институција, изгубио је сваки смисао и зашто бисте улазили у сферу где вам се обавезе дуплирају а права преполове, у један виши ниво игрице, у којој сте изгубили и пре но што сте почели играти. Дакле, бесмислено јеулазити у нешто у шта нема смисла ући. Отуда ћете изаћи и пре но што сте ушли.
Давно је Сократ рекао да ћете се увек кајати, склапањем или несклапањем брака, нешто као "Тамни Вилајет". Брак није ни рај н пакао, више му дође као чистилиште. Е, то је мисао неког другог умног човека, неа'м појма ко је то рекао, али свака му је на месту. 

     Па ти сад тражи брак. И озбиљност! Метафора "Брак-мрак" говори све.

GP = X

Rečju i računicom:

Gram drevne pameti = kilogrami mudrosti.
Gram savremene pameti = tone gluposti!

Наградно путовање

- Добар дан, господине.
- Добар дан, синко, ал' да знаш, несам ја никакав господин.
- У реду. Имамо анкету у вези наградних путовања, могу ли вас питати нешто, с тим у вези?
- Које имате?
- Анкету, знате оно, испитивање јавног...
- Не, не знам ја од тој ништа, ја несам одовде.
- Ма, то је само анкета.
- Не знам ја ни за њу ништа. А одокле је па она?
- Ма тако се зове овај наш разговор, због наградних путовања.
- Какве награде?
- У вези путовања.
- Куде бре да путујем?
- Па, то смо хтели ми вас да питамо.
- Шта да ме питате?
- Па то, ако бисте добили наградно путовање...
- Ма кад ћу ја добијем тој, не се замлаћуј.
- Добро, ово је хипотетичко питање. Рецимо...
- Какво питање? Апотек... Абе, не ме зебавај, несам ја баш тол'ко глуп.
- Није нам намера да вас... то, да вас зај... како ви кажете. Да ли бисте путовали у Дубаи, рецимо? 
- Куде да путујем?
- У Дубаи.
- У Дубај.
- Да... мислим, не у Дубај већ у Дубаи.
- Пал тој и ја викам.
- Добро, да ли бисте путовали?
- Ама, реко ли ја да ме ти само замајаваш. Како да путујем кад, нити сам чуја за њега, нити знам куде је тој. А ни карту несам купија.
- Не морате знати...
- Како па тој, да путујем, а да не знам куде идем!? Па ја у мој живот до с'г, увек сам знаја куде путујем и зашто путујем.
- Овако, Дубаи је град...
- Слушај, ја сам чуја за Дубровник, за Загреб, за Београд. Па сам чуја за Софију, за Скопље, чуја са за Москву, има и хотел, такој се вика, за Минхен, за Чикаго... Чуја сам и за неки Беч, тој мора да је исто ко наш Бор или Ниш. Али тај, Дубај... Бошке сачувај!
- Овако, тај се град налази у Уједињеним Арапским Емиратима и ...
- Куде, бре?
- У Уједињеним...
- Ма тој ли за Бурџ Калифу ти причаш?
- Е, да! У Дубаиу се налази...
- Ма, знам кво се там налази. Туј ти је највећа зграда на свет и вика се Бурџ Калифа. Преко 800 метра је висока!


 - Значи, знате где се налази Дубаи?
- Знам, како па да не знам.
- Како знате?
- Како не би знаја кад сам радеја на Бурџ Калифу ко армирач. Високо у пичку мајчину!
- Добро, да ли бисте путовали...
- А, јок. Там више не идем. Док сам радеја на зграду, ја сам горе осам месеци и јеа и спаја, и несам видеја колко је тој високо. Кад сам завршија работу 2008. и кад сам слегја озгор, и кад сам видеја да вуј се вр не види, тек т'г сам се уплашија и више не могу ни да гледам у њу.  Ја и на слику кад гу видим, на мене се заврти у главу.
- Чекајте, а зашто се све време пренемажете и као не знате за Дубаи?
- Оћу бре, синко, да видим колко сте ви, млади новинари, опремљени са стрпљење и знање.