*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
Прича није производ маште аутора већ почива на истинитим ликовима и догађајима. Сва имена географских појмова и људи, у тексту су аутентична. Аутор је искористио могућност да причу накити неким ситним детаљима, који не могу битније утицати на веродостојност приче.
* * *
Немалом броју прича скоро да је истоветан почетак, а да се тиче или односи на доба када су Турци били господари, а српска раја била у улози понизних слуга, са нешто мањим бројем вазала. Прича би обично почињала како је неки Србин убио Турчина, да би потом, морао склањати своју породицу због евентуалне турске одмазде... Но, ова прича има мало другачији след догађаја и сведочи о настанку једне лозе, која је своје корене пустила дубоко у будућност.
Како је по копаоничким селима, крајем осамнаестог века, турски зулум био веома изражен, народ је почео да креће у миграцију по разним забитима широм ондашње Србије. Миле је те вечери донео коначну одлуку: кренуће у неизвесност! Морао је то да уради јер сви изгледи да преживи, сваким даном бивали су све мањи и мањи. Само дан пре доношења тако велике одлуке, Турци су му отели три овце а њега испребијали, на очигед свога сина, двогодишњег Стевана и жене Петкане.
Те године, у једном од последњих дана лета, у раним јутарњим сатима, док се ноћ на истоку отимала надолазећем дану, поворка од троје људи и тридесетак оваца, већ је увелико грабила ка свом незнаном циљу. Кретњу им је отежавало шумско окружење али је исто уливало сигурност. Врло добро је Миле знао да ће му путовање бити тешко али и безбедно, све док је лишћа на гранама. Путујући само по ноћи и увек према истоку, колона је у нередне три недеље прошла поред данашње Куршумлије, а у следећих месец дана превалила пут чак до подручја Хисара, данашњег Лесковца. У шумама око Хисара, мала породица је таворила скоро цео наредни месец јер се у близини протезао Царски друм, по коме се ваздан кретао Турчин. Но, и сама природа се постарала да ова селидба огњишта буде срећно окончана. Наиме, те године, раније него обично, зима је стигла и ледом оковала Мораву, а Царски друм учинила мање проходним. Под окриљем ноћи, Миле је са својом пратњом прешао друм и Мораву. У зору, када је видело надјачало таму, пред колоном се указало брдо, које је за породицу значило спас. Када се породица успела на врх брда, с десне стране у њиховом видокругу, угледали су омање насеље, Дервен, садашња Грделица. Знали су да и ту неће бити потпуно безбедни, те су наставили ходати даље, ка следећим брдима. Ходали су цео дан, све дубље и дубље у шумовитим пределима, а нису застајали ни када је пала ноћ. Једна зараван, у чијем се подножју сливао поток, учинила им се погодном за одмор, те онде и ода'нуше. Онако изнемогле и уморне душе, огрнуте овчијим кожама, заспаше чим им тела дотакоше снегом покривену земљу.
Дан се већ беше одвојио од ноћи, овце кренуле да брсте сасушено лишће, када се у даљини зачу какав звекет, који пробуди уснуле мученике. Таман су помислили да се ради о каквој турској патроли, али звекет се није појачавао већ би на трен престајао, да би се опет наставио. Решио је Миле да одгонетне узрок звекета метала те, оставивши жену и дете, оде у правцу извора звука. У подножју брда виде увијени дим како излази из некаквих уџара, а када се још више приближио, могао је да види људе, Цигане, који су радили свој ковачки посао. Брзо се вратио до свог стада и рекао жени да ће се ту настанити. Схватио је да, ако ту Цигани раде бучно и уочљиво, значи да су изван опажаја турских очију и да ту онда неће бити претњи од турскога зулума. Место на коме одлучише да се настане, данас се зове Ковачева Бара, махала Пориђанци. У каснијем жићу ових досењеника, у непосредној близини извора, ниче чатмара, чију је унутрашњост од кише штитила наслага сена и папрати, и ту упалише ново огњиште. У њој Миле и Петкана изродише још једног сина, Анђелка.
* * *
Миле је након Анђелковог рођења, ипак одлучио да се захајдучи, верујући да ради исправну ствар, све у нади да ће својим деловањем, деци обезбедити бољу будућност. О његовој даљој судбини нема никаквих сазнања јер се никада није вратио кући. Стеван и Анђелко су остали да одрастају поред Петкане, којој је поред улоге мајке, припала и улога оца. Деца су одрастала у једној здравој и природној средини помагајући својој мајци на пољопривреди. Породица је прокрчила велики шумски простор претворивши га у обрадиво земљиште. Како у ближој околини није било староседелаца, Петкана је запосела неколико оближњих брда обраслих буковом и храстовом шумом. Прогресивно се увећавало и стадо оваца и коза, те у наступајућим годинама, породица економски ојача. Наравно, у међувремену, упознали су се са ретким мештанима и развили пријатељске односе са њима.
Већ почетком деветнаестог века, Стеван и Анђелко се поженише и изродише своју чељад, те породица значајно доби на бројности. Тако се заједница од трочлане породице веома брзо прошири у фамилију, што је представљало шири обим породице. У међувремену, у селу се доселише још неколико породица с разних страна. Такође, бежећи од турског јатагана и коца, неке од њих се доселише из садашњег Џепа, те запоседоше део села који данас представља махалу Ђелинци, док други досељеници (такође с Копаоника) формираше махалу Мужан. Насеље доби прве контуре села, које ће тек касније добити своје име. По предању наших старих, Цигани ковачи, чије су настамбе биле саграђене изнад мочварног земљишта у близини данашње махале Мужан, заслужни су за назив села. Пред бурним нараштајем и ширењем српских породица, Цигани напустише своје настамбе и населише се у подножју села, ближе Рупској реци. Иза њих осташе празне ковачнице, барско земљиште, а трагови њиховог деловања и постојања, полако почеше да се бришу. Но, ипак, оно што се није могло обрисати, били су цигански гробови у сеоском гробљу. Такође, један део села доби име по Циганима - Циганско стрниште. Дакле, почетком деветнаестог века, настанком све већег броја махала (Пориђанци, Мужан, Деда-Милинци, Савинци, Гавазови, Ђелинци, Зајини, Јовинци...), формирала се Ковачева Бара. Овај чин обједињавања махала у село, даје легитимитет старости села од преко двеста година, гледајући с ове временске дистанце, у моменту писања ових редова (2021). На Википедији се могу пронаћи подаци о селу, у којима има подударања у смислу датирања и оснивања села. Такође, похрањен је податак да се у осниваче села помиње управо Петканина лоза.
* * *
Каснији Петканини потомци сведоче о томе, да је она имала намеру вратити се на своје првобитно огњиште, подно планине Копаоник. Наиме, после Милетовог напуштања породице, она је била уверена да се Миле вратио у своје родно место и хтела је да сконча поред свога човека. Но, деца су је уверавала да он то не би учинио и да је вероватно негде страдао. Суочивши се са некаквом вероватном реалношћу, она одлучи да остане поред свог потомства до краја свог живота.
Петкана је својим доласком, селу удахнула живот, оставила велико потомство а "кумовала" је кладенцу и потоку, који и данас постоје и зову се Петканина долина. Закључно са свим овим развојем приче, Петканина породица је једна од главних оснивача села. Наредних година, пар стотина метара низводно, саграђена су још два кладенца на изворима у Петканиној долини. Како је село нарасло до критичне тачке, то су мештани по свом нахођењу и потребама, просекли пут по средини села тако да су село поделили на горњу и доњу махалу. Овом поделом села, изнедрила се јако важна ствар по питању обичаја слављења свеца, како је обичај у Срба. Како цело село лежи на благој падини, део села изнад пута прихвата да слави св. Стевана, док остатак села прихвата св. Николу, св. Ђорђу, св. Саву, св. Архангела... за своје свеце. Ковачева Бара се на југу наслањала на Велику Сејаницу а куће двају села су делимично помешане јер их је само пут дели. Северно од села налази се село Дадинце, на истоку Градиште и Виље Коло, а на западу село Козаре. Ковачева Бара је од Грделице удаљена пет километара, са којом је, у данашње време, повезана асфалтним путем.
Петканине и Милетове вреже су пустиле своје лозе на све четири стране света. Најпре се помешаше са лозама суседних села (са Великом Сејаницом, највише) а потом и даље. Грделица, Лесковац, Губеревац, Козаре, Село Грделица, Смедерево, Београд, Бугарска... су само нека места од циљева миграције Петканиних потомака.
Петкана и Миле родише Стевана, Стеван роди, Младена, Младен роди Димитрију, Димитрије роди Глигорију, Глигорије роди Влајка, Влајко (1890-1974) роди Војислава, Војислав (1934) роди Јована, аутора ових редова, Јован (1961) роди Ану, Ацу и Јулију.
слика 1. Петканин пут од Копаоника до села слика 2. Ковачева Бара - локација
