Забрињавајућа појава у друштву, уопште: људи отворено, интензивно и без имало страха, све више говоре о "надолазећем" трећем светском рату!!! Као да рат носи нешто лепо и пролазно, а врло добро се зна да би такав, евентуални рат, одвео у смрт више од пола човечанства (што је и примарни циљ светских моћника). Многа истраживања разних експерата говоре да би Европа претрпела највеће губитке (као и обично).
Сад се ја питам, зашто људи "наговештавају" рат? Да ли то значи да им је доста нечега, што не могу да промене, нечега што је постало девијантно, а "подржано" негде од "горе"? Доста им је, јер "подржано" квари здраву памет, интелигенцију, чисту свест и потискује савест, људскост, врлине, поштовање старијих, уважавање младих, гурање сељака, радника, пензионера... на маргини живота, на ивици егзистенције! Вероватно сваки "призивалац" рата размишља да ће се "после рата" искристалисати друштво, да ће се из друштва одстранити носиоци негативних импулса, да зрно неће баш њега стрефити..
У разговору са једним дедицом из села Кораћевац код Предејана, чуо сам овакву причу: Пожалио му се неки човек из села како га срце полако издаје, али је додао и то, да он и не очекује да преживи педесету јер му је и отац умро у тим годинама од исте бољке. Овај дедица му је казао: "Немој ТИ да Бога подсећаш на то, шта и када треба да ради!"
(Горњи текст је писан две године пре писања следећих редова. С ове временске дистанце гледано, нисам приметио да људи размишљају о бољим и веселијим темама. Зар је весеље у људима пресахло? А и оних рестлова весеља, који су ту и тамо присутни, привидни су, кратког даха и домета).
Овим текстом, само сам хтео направити паралелу између две сфере са заједничким "језгром", између два света (глобалног и индивидуалног), између размишљања и непромишљености итд...
Сад се ја питам, зашто људи "наговештавају" рат? Да ли то значи да им је доста нечега, што не могу да промене, нечега што је постало девијантно, а "подржано" негде од "горе"? Доста им је, јер "подржано" квари здраву памет, интелигенцију, чисту свест и потискује савест, људскост, врлине, поштовање старијих, уважавање младих, гурање сељака, радника, пензионера... на маргини живота, на ивици егзистенције! Вероватно сваки "призивалац" рата размишља да ће се "после рата" искристалисати друштво, да ће се из друштва одстранити носиоци негативних импулса, да зрно неће баш њега стрефити..
У разговору са једним дедицом из села Кораћевац код Предејана, чуо сам овакву причу: Пожалио му се неки човек из села како га срце полако издаје, али је додао и то, да он и не очекује да преживи педесету јер му је и отац умро у тим годинама од исте бољке. Овај дедица му је казао: "Немој ТИ да Бога подсећаш на то, шта и када треба да ради!"
(Горњи текст је писан две године пре писања следећих редова. С ове временске дистанце гледано, нисам приметио да људи размишљају о бољим и веселијим темама. Зар је весеље у људима пресахло? А и оних рестлова весеља, који су ту и тамо присутни, привидни су, кратког даха и домета).
Овим текстом, само сам хтео направити паралелу између две сфере са заједничким "језгром", између два света (глобалног и индивидуалног), између размишљања и непромишљености итд...
