Идем Дунав шетам кеј

    Шетам се по Земунски кеј, гледам си работу, ал гледам и београдску господу. Госпође извеле керови да ги прошетав, а и неки керови извели своје госпође. Рашетало се тој на све стране. Једна госпођа, друнтава ко њојно куче, с једну руку држи сиџимку на куче, а здругу придржује шешир да вуј га ветар не акне у Дунав. У један ма, оној кучиште заврну гузицу у траву па искара неки параманцаћи. Таман оно заврши сас олакшување, те ти гу друга џукела, дотрча па поче да души. Ја седо на оближњу клупу, па реко малко це дзверим. Ете ти гу и онај дринтава и она заврну гузицу па седе до мене. Ја, ај да будем културан па ће гу питујем:
- Госпђо, чи је ав, ав?
Она малко љутито одговори:
- Није то Чивава, ви сте прости, не разумете се у пасмине. Ово је Патуљаста пудла и то са педигреом, а немате појма колико је плаћена.
- Ма, видим ја да је патуљасто, ал не да искарује сукарци, него нумем ти кажем. Баш тој се и ја дзверим колки кучјак исара из гузицу, куде ли му стаде? – дођо и ја малко до реч, ал боље да несам. Јао, кад си она нададе берију:
- Ма, какав вучјак? Ви не схватате у каквој сте заблуди! Ја не знам какав сте то човек. Зар не знате да су животиње врло племенита створења? Човек који мрзи животиње...
    Помисли се, помисли... реко, ова ил не чује добро ил ме не разбира кво вуј зборим. Море, беж да бегам док ме неје замочало или уапало оној живинче, ел већ поче да се мота око моје ноге. Остаде она да се чепати на клупу, ја си отидо, боље него да сам у заблуди! Отад намрзo и кучишта, и земунске госпође, и шетање, и кеј, и Дунав...

Ствар слободне процене суда

    Ратко је био човек пријатне спољашности и туробно-конфликтне унутрашњости. Када га човек посматра за време његовог ћутања, рекао би да пред њим стоји сва доброта овога света, сажета у једном телу. Он и јесте био мало дебељушкаст, те си заправо, имао утисак да га управо доброта чинила таквим, а не прекомерно уношење хране, у спрези са ленчарењем. Тај никада у животу ништа теже од кашике није подигао. Многи су изразили сумњу у његово очинство над својом децом, јер се и за то морала подићи извесна ствар. Уз то, био је и апсолутни аналфабета. Али није марио за то.
    Знао је да посматра док се оре њива, коси трава или прска виноград. Наравно, увек би раднике-надничаре корио због нечега, а ни њему није било јасно због чега. Да је бар умео да саопшти грешку, људи би исправили, овако... Због такве његове природе, људи су почели да га се клоне и избегавају сарадњу са њим. А када је почео да их јавно вређа, како су неразумни нерадници, како би он све то стрпао у рудник, већина му је потпуно окренула леђа, Још су почели и да му се подсмевају, најпре "у четири ока" а потом и нашироко. Сада си на сваком углу могао чути:
- Хајде да се склонимо с улице, ево га иде аналфабета.
Ако си хтео да некога жестоко повредиш, довољно је било рећи: "Није штета да те јебе аналфабета", док би други додао: "Никако! Намножиће се"! Када га је једном приликом на путу срела кратковида баба-Роска, не препознавши га, назвала му бога и признала како не би волела да се сретне "са оног налабету", он јој је узвратио питањем:
- А ти, шта чекаш, што не мреш?
Чак и деца су га зачикавала. У та времена, играрија деце је била оријентисана тамо где је било прашине (у сувим данима), или блата, ако је било кише. Мали Микица је вечито имао подерана колена, слину између ушију, и руке блатњаве до лаката. Тога дана, када се Ратко зауставио покрај Микице, малиша је од фино умешеног блата покушавао да усправи људску фигуру и на њој наметне округлину, која је требала да представља главу. Ратко упита Микицу:
- Шта то радиш, дерле?
- Ниста, игам се.
- Како ништа, видим мешаш по блату. Једеш ли га, бар?
- Па, павим си цовека.
- А, има ли име тај твој цовек?
- Има. Вика се Афадета!
    Ратко није више могао да подноси таква понижења од својих суграђана те је неколицину њих тужио суду јер су га називали аналфабетом, што њему није нимало пријало. Његов адвокат је, поред вређања, навео стотину разлога да се туженима пресуди. Судија је озбиљно приступио овом судском поступку и донео пресуду да се виновници морају казнити по закону, јер су без сумње, нанели моралну штету оштећеноме и окрњили му углед у друштву. Онда је судија позвао све странке у спору да потпишу пресуду. Када је дошао ред да и Ратко потпише, он је затражио јастуче. Судија га је нетремице посматрао само пар секунди, потом се окренуо записничарки и рекао:
- Увуците, молим вас, у машину нови папир.
Онај, који је до скора држао у руци, већ је био згужван и адактиран у корпи за отпатке.

Синусоида

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

    Свет од свог постанка живи по обрасцу осцилације. Разне пандемије и ратови су смањивали број људи на Земљи, али би се губитак, брзо и многоструко надокнадио. Критичном бројком проглашен је девет милијардити новорођени становник. Нешто се хитно морало учинити на суспензији повећања популације, а потом и на смањењу броја људи. Природни ресурси за опстанак врсте су били на ивици ишчезнућа. Човечанство је било у агонији и пред колапсом!
    Данас су у граду Чистачи ухватили шесто осамдесет шесторицу презрелих. Поред њих, уловљен је велики број скитница, четири просјака, десетак бескућника и неколико неудомљених малолетника. Све њих, угурали су у контејнер, у коме је већ било на стотине људи. Дакле, поред презрелих, било је подоста зрелих и неколико зелених. Ови зелени су правили највише проблема у контејнеру. Чак и ту се нису одрицали примене својих, лоповских вештина, иако им украдена ствар није могла служити ничему. Највећа посластица и ужитак Чистача, био је лов на пензионере. Њих су са посебним сладострашћем пецали. Тиме су Друштву чинили двоструку корист: смањивали би оптерећеност Буџета и затварали би једна уста са сваким, новим, упецаним пензионером. Презрелима су називани сви они који су имали више од седамдесет година, дакле они, који више нису могли ништа дати Друштву. Лов се дешавао само по градовима, јер села давно запустеше и предадоше се природи.
    Огромна летелица попут хеликоптера је полако почела да диже препуњени контејнер, а он се полако нагну на једну страну, где је превагнула тежина. У њему је било преко две хиљаде душа, иако су конструктори предвидели да у њему једва може стати до хиљаду шесто. Летелица је отишла у правцу океана, тамо где се налазило Уточиште. Иако стотинак километара удаљено, Уточиште се могло уочити са обале. Само острво није било уочљиво, можда због црног дима који је прекривао целу област копна и добар део водене површине.
    Спровести идеју чишћења по налогу светских моћника био је сложен задатак. Осмислити један тако велики пројекат, за творца Уточишта је био изазов. С друге стране гледано, размишљање му је блокирала савест. У сукобу та два супротстављена фактора, победио је новац, као општи интерес. По његовим плановима су на одабраном острву, далеко од очију јавности, први радови око ископавања почели врло брзо након завршетка пројекта. Како је острво било вулканског порекла, то се и није много копало по њему. Дакле, огромна и дубока јама је већ постојала, само је мало преуређена. Уследила је бетонажа, а када су костури пећи изграђени, њихови врхови од сто двадесет метара, још увек су били под земљом. Све је то у наредним месецима затрпано земљом, осим отвора на врховима осамнаест будућих пећи. У наредним месецима уређивана је унутрашњост тих вертикалних хангара, уградњом грејача чија се снага мерила у гигаватима.
    Најпре је атомски рат истребио скоро трећину човечанства. Тровање људи путем хране, воде, лекова и вакцина није дало брзе и очекиване резултате, Друштво се одлучило на радикалнији потез. Осмишљен је програм Уточишта! Ројеви мегахеликоптера су са свих праваца доносили контејнере и одлагали их на покретној траци, која је имала само један задатак: допремити гвоздену амбалажу са садржајем до руба отвора. Хангар је гутао овакав пакет за трен ока. Растопљени метал некадашњих контејнера је из пећи излазио на посебном месту, где је уједно био спреман за ливење нових контејнера. Садржај контејнера је излазио увис у облаку дима, а пепео је посебно складиштен.
    Иако је оваквом праксом, са лица Земље збрисана половина човечанства, то је још увек било далеко од зацртане бројке. Људи су живели у невиђеном страху, какав није забележен од настанка света, завладао је општи трепет. Никада ниси могао знати по ком основу можеш бити контејнеризован. Што је најгоре, ни из далека се није назирала доња тачка синусоиде зла и терора, по којој је свет у осцилацији живео.
  У некој поодавној прошлости, у двадесетом веку прошлога миленијума, или још тачније, крајем седамдесетих и у раним почецима осамдесетих, цивилизација је на земаљској синусоиди битисања, достигла своју највишу тачку. Свој морални, културолошки, ментални и хумани врх, свет је доживео онда. После тога почео је суноврат свих вредности и тај се процес није зауставио. Напротив, убрзао се! Једино што је човека онда могло охрабрити, била је нада у чињеници да синусоида пропасти има и доњу границу. Нада је била узалудна!