Ма плашинђавле

*Сва морална и имовинска права над текстом задржавам као аутор.

 Прича је заснована на стварним ликовима и догађајима.

Наравно, у причу је уткана ауторска слобода мисли.

    У месту познат као Баки Певач, изузетан је вокал а, певање није учио по школама већ по кафанама, и свој занат изучио је како ваља. Природа му дала и глас и слух. А тек памћење! На хиљаде и хиљаде песама Баки зна напамет. Не треба му песмарица. Питом човек, комуникативан, увек насмејан, знао је са људима. Док причаш са њим, његове речи звуче мелодично, милина га је слушати и док говори а кад запева, то је доживљај.

     Ех, случај је хтео да у месту обитава још један врхунски певач, Горан Џони, који нажалост, одскора није више међу нама. Горан је био Циганин, како је и сам говорио: "Циганин сам а не Ром! Мене је родила мајка, Циганка. Роми, то је нека друга врста Цигана, који не желе да прихватe циганско порекло." - изговарао је са дубоким поносом. Изразито сам га поштовао као и он мене, те се у нама могло препознати заиста добро другарство, пријатељство и сарадња. Горан је био духовит човек, благе нарави, увек спреман за разговор и шалу. Његова свестраност ми годила а и он се пријатно осећао у мом друштву. Такође, његово циганско порекло сам надасве поштовао.

     Баки и Горан, без обзира што су један другом били нека врсте конкуренције, имали су одличну сарадњу. Чак су се испомагали око тезги и дружили се. Још неке сличности су их повезивале: обојица су имали сличан карактер, смисао за шалу, дружељубиви, људи из места су их ценили, нажалост, и један и други су прерано остали без очева. Ипак, музика их је спајала до границе нераскидивости.

     Како се и ја, у извесној мери, бавим музиком, она је била незаобилазна тема, било са ким да сам у друштву. Горан је мене ословљавао са Гаџо́, што је цигански назив за Србе. Захваљујући духовитости својој, изградио је сопствену перцепцију према људима, а све кроз призму музике. Када би неко говорио, умерено и нежно, Горан би за њега рекао да говори из А-мола. За оне говорнике са сетом у мислима, рекао би да њихове речи теку из Д-мола. Ако би се неко рогобатно изражавао, за њега је био резервисан Дис-дур. Људима са дубоким гласом био је намењен Е-дур. Наравно, и други акорди су имали своје припаднике: Г-мол, Ц-дур... Некима би говорио да су незгодни к'о мај. Људи би то прихватали као поређење са кишовитим мајем, међутим, у музици постоји акорд Мај, као и Дим, које је помало теже "ухватити" на инструменту. Да, постојали су и Дим људи у нашој дискусији, а ја сам све те његове умотворине и фразе радо прихватао и сврставао их у свој речник. Посебан осврт је имао на полтроне и улизице, називао их је септакордима или септимама. Иначе, у музици, септима сама по себи помало незграпно звучи и увек се користи као предакорд, помоћни четворозвук.

     Елем, нас двојица смо пуно времена проводили, коментаришући музику некада и сада, а ја сам Горана молио да у току разговора што више користи свој матерњи језик, цигански. Наравно, образложио сам му из којих побуда је поникла моја молба. Наиме, Цигани и Срби су у месту живели доста измешано. Сви Цигани су славили српске славе, деци давали српска имена, ишли у исту цркву и причали српским језиком. Чак су између себе тако општили, те се потпуно посрбили а свој језик почели да изопштавају. Дакле, од Горана сам, као његов пријатељ, тражио да не заборави свој матерњи језик, самим тим да не изгуби свој идентитет и културу, што је њега нарочито радовало, да се један Србин залаже за његову ствар. Током нашег дружбовања, и ја сам научио неке циганске речи, чак их повезивао у простије реченице. Једном приликом, рекао ми је да сам толико узнапредовао са циганским, те да ћу убрзо боље говорити од њега самога. Иначе, Горан је био човек који је волео да направи шалу, превасходно на свој рачун. У даљем току дружења, ми смо развили неку врсту циганско-српског језика, и њиме радо комуницирали. То је некоме можда било смешно, али нама двојици, то је био сасвим нормалан вид комуникације. Једном сам га затекао у башти кафића, седео је сам.

- Ава кари!

- О, 'де си бре, Горане. Со кере́с?

- Седи. Со ка пије́с?

- Нисам за никакво пиће. Ни пањи́  ми се не пије. Уморан сам, цео дан нешто ми не иде...

- Ти бре, Гаџо́! Ма секирација, немаш дуј живота. Нај шока́р је кад имаш проблем а не секираш се. Разумеш?

- Разумем, него... 

- Какав је проблем, цикно́ или баро́?

- Цикно́ или баро́, проблем је проблем! Нај шока́р је кад немаш проблем.

- Е, Девла те стави на искушење да те ојача!

- Да знаш да си у праву. Ми, Срби, и од цикно́ проблем направимо планину! 

     Имао је "тезгу" у неком селу у близини Ниша. Утоварио је у његову ладу разглас, звучне кутије и осталу опрему за свирку. Ја не знам како је све то стало у онај ауто а још је и сувозачево седиште било слободно. Међутим, када је требао да крене, акумулатор је затајио. Морао сам му помоћи а ту нема друге већ да се гура. То паљење "на гурку" је било врло популарно код старијих аутомобила са истрошеним акумулаторима. Како ништа нисам могао учинити сам, то сам замолио случајне пролазнике, двојицу момака, да помогну. Сва тројица смо почели да гурамо али ауто се не да! Након краћег одмора, пробасмо опет али паљење не иде па не иде! Од гурања, нама тројици, душа дошла у зубима. Каже нам Горан:

- Ај' гуринђа́вле још један пут... ако сад не палинђа́в, ту је шибица.

- А, б'е, Горане! А, дике́ ли конта́кти? - повиках ја.

- Ау! Курав ти конта́кти. Ја у журби заборавио. 

- Да ти курав и свирка, и лада, и конта́кти, и акумулатор! Па, укључинђа́в конта́кти!

И тако, Горан окрену кључ те успостави контакт, ми мало погурасмо с оно мало душе што је остало у нама, и лада упали на пола метра. Рус је то правинђа́вле!

      Пут је делио месно гробље на два дела. С леве стране пута сахрањивали су се Цигани а с десне Срби. Суживот Срба и Цигана имао је за резултат да су се Цигани, како рекосмо, потпуно посрбили те су и на задушнице излазили заједно. Иначе, задушнице су увек у суботу и то је дан када се присећамо преминулих, те обилазимо њихове гробове, палећи свеће и молећи се за покој њихових душа. Зашто баш у суботу... па, одговор је једноставан: Исус је суботу провео у гробу. На задушницама је обичај да се носи кафа, ракија, цвеће и онолико свећа колико се мртвих жели поменути. 

     Дан пре летњих задушница, јуна месеца, наврати Горан код мене те ми исприча како му је ауто у квару, па је дошао да ме пита да ли сам сутрадан слободан. Како сам му одговорио да јесам, замолио ме је да га одвезем на гробље, сачекам док траје задушни обред и да га вратим. Наравно да сам пристао. Сутрадан, све је било по договору. Изашли смо до гробља и све је било по плану и по обичајима, све док...

- Јао, татко, шта да ти причам најпре? Ти сигурно негде одозго видиш, сви смо Богу хвала живо и здраво. И молимо се Богу да тако и остане... само... Слабо има тезге у последње време а и то што има, све их узима овај Гаџо́, Баки! Отима ми лебац из руке. Све тезге он погодио и узео капаре, ја тек ако направим једну месечно! - чуо сам Горанов глас у виду кукњаве, и остао потпуно затечен. У том тренутку с десне стране пута чу се Бакијев глас.

- Е, мој татко, благо теби што си умро. Боље и ја да сам умро него што сам ово доживео. Овај Циганин што кука и нариче, све лаже! Ти знаш како Цигани лажу, зато му немој веровати ни реч. Све је обрнуто, ја немам тезге, не могу да отпевам ниједно весеље од њега. Иде, трчи, моли, спуста цену само да приграби свирку. Ја последња два месеца не видох ни динар од мог певања, поцркаћемо гладни. 

Људи, који су били ближе, стали као укопани, занемарили и своје умрле, и гробове, и свеће...  и питају се шта је сад ово!? Још се од шока нису ни повратили кад:

- Татко, ти знаш мене да никада нисам лагао. Све што сам ти рекао, сува је истина, а овај Гаџо́, не да лаже него паламуди! Криво му што боље певам од њега, и не може да се помири са тим да смо ми, Цигани, богомдани за музику.

- Ето, опет лаже! Ја боље певам јер пијем воду од онај кладенац испод нашу букву. Долазио он да тражи воду али му нисам дао.

- Није тачно! Дао ми је воду, лед ледену и упропастио ми глас, изгубио сам добро весеље.

Сада се цело гробље претворило у ухо! Сви су занемарили обичај и разлог доласка на гробље, сви очекују расплет догађаја. Сви слушају ову "кукњаву" и као под диригентском палицом, само окрећу главу у правцу из кога долази следећи глас.

- Ето, шта сам ти рекао, мој татко!? Видиш ли колико лаже? Њему криво што сам лепши од њега, што се боље облачим, и што сам ишао на курс певања па сам изучио интонације. Ја сам за њега сада школован музичар, и то никако да прежали. Друго, ја напамет знам, ни сам не знам колико песама а он их чита, и то му није право.

- Татко, бре, татко... скроз сам закасао. Умислио Србин да је певач и постао много љубоморан. Жао му што сам ја теби лепши гроб направио и већи споменик подигао.

- А ја сам теби, мој татко, и надстрешницу направио да те не мокри киша. Цигану то много криво.

- Ја сам теби посадио здравац око целог гроба. Посадио и он, али ја сам се први сетио.

После ове и овакве "дискусије", двојица певача, чија је и кукњава била у духу музике, кренуше један према другом, сусретоше се на самом путу и ћутке се погледаше. Наста тајац... Све очи присутних беху усмерене једну тачку. У том тренутку обојица завукоше руке у џепове, из којих извадише по флашицу ракије.

- Бог да опрости наше преминуле - рече Баки!

- Бог да опрости - рече Горан.

- Да смо живи и здрави - рече Баки.

- Да смо живи и здрави - одговори Горан, и пружише један другом флашице те отпише по гутљај ракије.

- Па, како је, колега?

- Није лоше, има посла.

- У следећу недељу идем за Неготин, имам врло јаку свадбу. Неће моћи без дуј певача. 

- Јеси ли тражио, питао неког?

- Ма, какви! Ја рачунам на тебе, ако си слободан. 

- У недељу сам слободан.

- Да ли би могао да пођеш... тешко ћу сам издржати? 

- Баки, увек за тебе!

- Знао сам да могу да рачунам на тебе, хвала ти Циганине!

- Нема на чему, Гаџо́, видимо се у кафаницу, па ћемо се договоринђа́в!

- Најма проблем. Ма плашинђа́вле!

Након пријатељског загрљаја, растадоше се а посматрачи савише главе и посветише се свако својој софри. Тако је то било на гробљу.

     Пре неки дан, нађосмо се са Бакијем те свратисмо у кафаницу да попијемо по једну мастику. Одмах развезасмо на тему музике. Када нам конобар донесе пиће, рече Баки:

- За нашег другара и колегу, Џонија, нек почива у миру!

- За нашег Циганина, нека га анђели чувају - одговорих и испијсмо пиће без куцања.

Како све има свој крај тако и ова прича има свој свршинђа́вле!

Парадајз салата - зимница

Потребно је:

- Парадајз 10 кг
- Со
- Бибер у зрну
- Першун

- Салицил

- Конзерванс

Процес рада:

Пре него што се у било које радњу упутимо, треба припремити флаше од 1л. Добро их четком и неком хемијом опрати, оцедити и ставити у рерну да се "испеку". Довољно је 20 мин. на 200 степени Ц.

Опрати парадајз у води, очистити од петељки и исећи на ситније парчиће у некој посуди.

Самлети на машини за месо.

У самлевену масу убацити со и пробати салинитет масе. Ако је по вашем укусу, додати салицил.

Дорбро измешати и оставити да одстоји преко ноћи на прохладном и проветреном месту.

Сутрадан масу опет добро промешати, додати бибер и ситно сецкани першун.

Пунити флаше до грлића. Пре затварања, у сваку флашу на врху масе, убацити врло мало (двопрст) конзерванса и не мешати. Затворити флаше и оставити у хладном подруму.

Нови Судски Поредак

     Најпре је надоградила нокте код угледног и прослављеног маникира. Желела је да не касни за новом модом ни пола корака. На неким пољима моде ишла је чак и корак испред! То што је напумпала своје усне, то је онако, узгред. У пирсинзима је желела да доминира над својим познаницама и колегиницама. Након бушења руба горње усне и ређања пирсинга, урадила је то и на носу па тек после на ушима и обрвама. На језику је ставила само три пирсинга, колико и на пупку. На доњој усни уградила је беочуг видљив и за кратковиде. И на другим уснама је била пирсингована. Овако надограђена, није могла проћи негде а да не буде запажена, што јој је врло пријало. Осећала се моћно, доминантно, уникатно, божански. 

     Иако њене штикле нису подносиле дужа пешачења, тога дана је, из неког разлога, морала проћи кроз парк. А паркова се посебно гнушала. Знала је да тамо живи нека друга врста људи, која не припада њеном свету. То пешачење од тристотинак метара, за њу је представљало мору, потешкоћу, понизност, деградацију њеног ега. Ето, управо је приметила да је неки старац посматра. Седи на клупи и посматра је кроз тамне наочари. Иако је старчева глава била мало у страну, она је знала да је била посматрана. Микс несвикнутости са високим штиклама и одсуство концентрације, допринео је да изгуби равнотежу и падне на бетон. Приликом устајања, у трен јој је пала идеја: узела је свој најновији модел телефона Samsung Galaxy и усликала посматрача. Усликала је то нападно и неиздрживо посматрање а затим позвала полицију те им се исповедила какву је непријатност доживела у парку. Полиција је након узимања њених података, узела податке и од окривљеног.

     Судиница илити суткиња, којој је додељен случај из парка, управо је ступила на дужност тих дана. Наиме, најновијим реизбором судија, она је распоређена да правду спроводи и дели на управо изгласаном Закону. Овај случај јој је био ватрено крштење. Решила је да га одради по свим мерилима правде. На дан суђења, у ходнику зграде суда, на клупи је седео старац из парка и својим штапом цупкао о под. Поред њега, седео је његов бранилац илити правни заступник. Непосредно пред почетак суђења, које је било заказано у једанаест часова, појавила се и особа којој би савршено пристајала Цезарова изрека, али у модификованој варијанти: Persona non vidi - особа која није за гледање - (можда једино за посматрање - прим. аут.)!  У тачно заказаном часу, прозвани су ушли у судницу. Окривљеном је његов адвокат припомогао да устане, да уђе унутар просторије, као и да седне на столицу. Након судског протокола, особа која је требала делити правду, обратила се окривљеном:

- Господине, јесте ли разумели оптужницу и да ли се осећате кривим?

- Ја, ћеро, слабо чујем, ако можете...

- Нисам ја ваша ћера, ја сам суткиња, стога, кажњавам вас због увреде суда. Дакле, одговорите на питање.

- Како ви кажете, госпођо - рекао је окривљени.

- Нисам ја госпођа, кажњавам вас још једном казном за увреду суда на темељу родне опредељености.

     Старац се бранио колико и како је умео али, имао је утисак да се налази у живом блату: што се више кобељао, брже је пропадао... Делилкиња правде, која је, како рекосмо, тек била распоређена на то радно место, имала је намеру да пресуди у корист девојке, или шта већ, оштећене, и тако се публикује као прва која је пресудила по новом закону о дискриминацији полова. Одустала је од даљег испитивања окривљеног и почела да диктира:

"Критичног дана, док се оштећена мирно кретала парком, трудећи се да ничим не изазове пажњу, приметила је како је са клупе посматра лице које је овде присутно у својству окривљеног. Иако се трудила да са њим избегне визуелни контакт, окривљени је наставио да је агресивно посматра, чиме је оштећену довео у непријатно стање, чиме се она осетила несигурном те је у следећем кораку пала и том приликом задобила, теже телесне повреде левог колена и десне руке. Оштећена се осећала угроженом и дискриминисаном. Као доказ, имамо приложено лекарско уверење о повредама, као и слику окривљеног у моменту агресивног посматрања кроз тамне наочаре. Кажњавам окривљеног Законом предвиђеном казном и затварам расправу. Да ли има питања, приговора..."?

Јавио се бранилац окривљеног за реч, узео какав папир из старчевих руку и однео судији, пардон... суткињи на увид.

- Шта је то, какав је то папир - упитала је.

- Молим вас, колегинице, прочитајте на глас.

- Ово је некакво лекарско уверење на име окривљеног, је ли тако?

- Управо тако, молим вас прочитајте само почетак првог реда.

Суткиња је почела са читањем а затим нагло застала: "Именовани је од рођења слеп..." У судници је настао тајац. Након краћег размишљања, суткиња се обрати записничарки и рече:

- Додајте на претходни текст: "Након приложеног лекарског уверења од стране окривљеног, у коме недвосмислено стоји да је исти од рођења слеп, суд налази следеће: Окривљени се проглашава кривим јер, да није слеп, агресивно би посматрао оштећену, што се види из његовог личног става"

Граница знања

     У овом савременом добу, које је преплављено електроником и паметним уређајима, човек не зна куда, где и како да се котира. Опседнут је обавезама да не зна где му је дупе а где глава. Насупрот људима, који грцају под обавезама, имамо људе који не знају даље од носа. Е, управо ти људи, који не знају даље од носа, они знају све!? Да, знају чак и оно што ови први не знају. Дакле, знају и где им је дупе и где им је глава. Чак се може рећи да то најбоље знају. Овим сазнањем се руши теорија да не знају даље од носа. Дакле, знају. Међутим, након закључка да знају где им је дупе и глава, питамо се, знају ли где су им остали делови тела. Па, већ смо рекли да они знају све. Како за све постоји мерило, тако се и знање нечим може измерити те се надовезује следеће питање: колико знају, где је граница њиховог знања. Јер, где је граница знања, ту почиње територија незнања.

     Пошто нам знањомер (инструменат за мерење знања), није скоро баждарен и неће дати валидне резултате, то питање остаје неразјашњено. Добро де, има људи који су прошли вуку кроз дупе али, има и оних којима је вук прошао... тамо. А ови што знају пушку док је пиштољ била, они знају "ораси на таван". Ман'те се таквих.  Елем, сви знају понешто а нико не зна све... осим ових. Не бих желео да се стекне утисак, како желим опонашати великог Сократа, тиме што ћу изрећи како знам да ништа не знам. Међутим, могу саопштити оно чиме се ја поносим: поносан сам на своје мало знање. Што више читам и учим, схватам колико тога не знам! Парадокс, зар не? Мислим да би овде и Сократ био немоћан да растумачи логику знања или незнања али, лако је њему било да изнедри такве филозофске умотворине јер, као и онда у његово време, тако и данас постоји знање и незнање али... данас се у дату тему умешало још много других фактора попут глупости, злобе, гордости, сујете... Данас имамо салату квазифилозофије.

     Ако је веровати Конфучијеу, он каже да ови који не знају, а знају да не знају, треба их подучити. Ја му верујем. Он даље тврди да има оних који знају, и не знају да знају. Такве треба пробудити. И то му верујем. А ови што знају, и знају да знају, њих треба следити. Не верујем да није у праву. Међутим, ови који не знају, и не знају да не знају...  Беж' далеко од таквих. Добро, друг Конфучије није рекао да бежимо од њих. Он је у своја размишљања упаковао суптилнији и филозофски термин: "Клонити их се". Нисам сигуран да му ово верујем. Мислим се нешто... клонио бих се ја њих, али... хм!

     Након свега, у вези ових што тврде и мисле да знају, питамо се колико знају и докле досеже њихово знање. Но, и без тог знањомера можемо знати одговор, који је врло једноставан: знају до јаја. ... добро, и мало изнад!