Сезона лова

     Последња недеља лова у тој сезони је заиста била посебна. Милко је устао врло рано изјутра, још једном проверио опрему и, као и увек до сада, пробудио жену да је упита где му је пушка. И још једном је прича морала да се понови: она му сањива одговора да је на истом месту, а он тражи и поближа објашњења!

- Где, тачно?

- На крављем рогу, за кога си увек тврдио да је припадао јелену, кога је убио твој отац, Пајко!

Намерно је била опширна у образложењу, надајући се да Милко неће више имати питања те да ће је оставити да спава.

- Прво, није Пајко већ Петроније! Друго, рог је успомена на волове које је чувао, а сломљен је и сама знаш како! - наставио је Милко не пружајући жени мира.

- Знам! А хоћеш ли позвати Вулета?

- Наравно, без њега не бих ни ја ишао.

- Побогу, зашто тај човек уопште иде у лов, ако не пуца из те пушке? - жена је сада већ била потпуно будна?

- Због успомене на свог оца. Била је то баш несрећа! Рано је прецрк'о од туге! А како и не би када је убио сина свога кума у лову, мислећи да је нека ловина. А Ивица је само чучнуо да се олакша... Кажу да је стара кума проклела убицу, зато је напрасно умр'о! Ко ће га знати?!

Уто се зачуло куцање на вртима што трже Милка и жену му из дијалога.

- Будан ли си, Милко? Хајде устај, ленштино!

Препознали су глас. Вуле је био на вратима, вреднији него што су мислили.

- Уђи, Вуле! - отвори му врата Милко. - Ево, крећемо само да узмем пушку, жена ме задржава!

- Па, ако ниси синоћ писао "домаћи задатак", сада ти је мало доцкан! - нашали се Вуле!

- Ма какав задатак, Вуле! Не "пише" он дуго већ! Ајд писма што не пише, ал' ни честитке, нит' разгледнице... ништа! - упропасти жена Милета пред Вулетом својом алегоријом.

Насмејаше се без учешћа Милета у овој радњи, потом Миле донесе пушку те Верица најзад оста сама. Али, више није могла заспати, баш ју је ганула прича о Вулетовом оцу и кумића Ивице. Вулетов отац је умро с четрдесет и нешто, а Вуле отад иде са ловцима носећи татину пушку само као ловачки реквизит. Никада није пуцао из ње, а друга, неиспаљена патрона је још увек стајала у њој. Неки су чак и сумњали у исправност, како патроне тако и саме пушке.

Када су Вуле и Милко стигли на месту окупљања ловаца, испало је да су сви остали били вреднији од њих.

- Зечеви ће потписати петицију против ваше лењости! - рече Рајко Карабин.

- Ти, Вуле, док се снађеш да откочиш пушку, оде воз у лику дивље свиње. - нашалио се Јовица Птичар (за надимак треба да захвали својој коси, која је бојом подсећала на длаку његовог кера птичара).

- Ма не глупирај се, Јоцо! Знаш зашто Вуле иде са нама! - ставио се у адвокатску улогу Марко Ороз.

- Ех, Јоцо! Ево: ово је сада укочено! Ево, сада је откочено, - бранио се Вуле, показујући да и те како познаје природу пушке.

Керови се својим лавежима умешаше у дискусију, опомињујући своје власнике да је време за покрет.

- Лисице ће уложити жалбу ловачком савезу на наше индолентно понашање према њима! - чу се женски глас.

Бранка Двоцевка је била стални члан ловачког удружења "Фазанка", од свог пунолетства. Никада није ништа уловила, а редовно је пуцала. Небројено пута би се ловци скоро дошуњали до ловине, Бранкин пуцањ у небрањено суво дрво је из даљине опоменуо жртву на бежање. На први поглед, Бранкина двоцевка је ловцима више штетила, али Бранка Двоцевка је увек знала да поправи штету, а губитак надомести.

    Баш је почело да свиће када су организовали хајку. Свако је добио по неко задужење: Тоша Глистар је због своје изражајне висине добио улогу осматрача, Милко је представљао вођу левог крила, а ту одмах иза њега, логистичку подршку су пружали Сима Терзин и Вуле. На десном крилу је било више ловаца него ли ловине у шуми. Двоцевка је добила задатак слободног стрелца и лоцирана је у средини групе. Из шуме се полако прелазило на стрмију падину са ниским и трновотим растињем, где је и кретање ловаца било отежано. Центар хајке је видно предњачио у односу на крила, па је вешто око "слободног стрелца" опоменуло субјекте да мало успоре. Јоца и Вуле су наишли на краћу узвишицу те Вуле потпоможе Јоци да изађе горе. У пењању, Вуле се успе док му пушка спаде и запе у ниско растиње. Само је врх цеви вирио из шипражја. Покуша Вуле да дохвати цев, али узалуд!

- Јоцо! Врати се те ми додај руку да дохватим пушку! - Вуле позва Јоцу у помоћ.

- Ево, долазим!

И тако: Јоца на узвишењу, Вуле за Јоцу, повуци-потегни... Једва левом руком Вуле дохвати врх цеви пушке, па повуци-потегни... испаде цев из руке! Пушка запела па се неда. Ухвати Вуле те добро стеже цев, па опет, повуци-потегни...  и овог пута пушка опали, а испод Вулетове леве сисе се појави велика црвена мрља! Окупи се цело ловачко удружење око Вулета, који на издисају успе да изговори:

- Оче... пушка... опали опет... у човека…

    Неки старији ловци поменуше стару куму и ону клетву, неки скептичнији рекоше да су то глупости, а Рајко и Бранка сиђоше пар корака ниже да донесу пушку. Лако су откачили ороз са трна на који је запео!

Kosidba

           Godina je bila karakteristična po smenjivanju sunčanih i kišnih dana. Ovakvo vreme pogodovalo je bržem razvoju i rastu biljaka, a naročito trave. Već krajem maja, trava je bila spremna za obaranje odnosno košenje. To je takav posao koji za sobom povlači galamu, veselje, ispijanje rakije... U druženju sa kosiocima, mogla se čuti i pokoja priča iz sela, do tada neispričana. Mlade žene i devojke, podizale su ionako užeglu atmosferu, dok su raznosile vodu, žednim i neumornim muškim jedinkama.
Nihove oznojene i maljave grudi, raspirivale su vatru u ženskim mislima. Nepokošena trava je pak lepšem polu bičevala potkusurene noge, tako je sprega izmedju suprotnih polova bivala sve jača svakim zamahom kose i fijukom kroz travu. Lenka je prednjačila u ponudi vode, kao da je znala ko je, kada i koliko žedan. No, kad Lenka donese vodu, ne možeš da ne piješ. Dok ispijaš ponudjeni bokal, ošineš pogledom preko Lenkinih nabujalih grudi i njenog tananog struka, a potom oči automatski skliznu na izatkanu suknju. Ne treba ni malo mašte da se zamisli čega ima ispod suknje ali treba puno energije da se zauzda požuda žednog! Njena širina kukova je i najokatijeg trenutno pretvarala u razrokog. I najgrlatiji bi zanemeli, i najstabilniji bi poklekli, i najmoćniji bi zanemoćali... Savršeno je ona sve to znala. Smeškala se, kikotala, prsla u smeh, i sve u zavisnosti od potrebe, ali nikada nije bila namrgodjena. Piskala je Lenka kao zmija, ponekad. To je muške dovodilo do ludila, onog ludila, znate već...
Mozda je i Steva bio u ludilu, tako se priča. Njegova kosa, dobro nakovana, mogla je obrijati i najgušću bradu svojom oštricom. Sekao je s njom čak i mlade drvenaste stabljike izrasle u travi.

Toga dana, kosidba je počela vrlo rano izjutra, dok je još bilo rose na travi. Tada se trava lakše seče, a kosiocima treba manje vode. Kako dan odmiče, sunce suši travu, muški se više i češće znoje, Lenka je sve aktivnija a Steva sve žedniji... U rano popodne, kosidba se prekida i svi streme ka obližnjem hrastovom, debelom hladu. Tamo se poseda u krug, ispija se rakija, mezi se kozji ili ovčiji sir, te se posle kraćeg predaha ide kući na ručak. Steva je rešio da pre odlaska kući dobro nakuje kosu, kako bi za sutrašnji početak bila spremna. Trčkarala je Lenka do Steve i nudila rakiju, a parče sira mu lično ugurala u usta. Znala je ona dobro da jedinac u majke i oca, uz to i vredan i lep i visok i pametan, može za nju biti izuzetna prilika.

- Zmija! - povikaše mnogi a žene i devojke pisnuše!
- Poskok! - Marko pobliže opisa gmiza.
Neko od neupućenih pomenu i zvečarku kao moguću varijantu napasti. Da živinka ne bi prerasla u pitona, Steva ustade, zgrabi svoju kosu i krenu ka mestu izvora zapomaganja unezverenih. Naravno, on u ovoj prilici vide i svoju šansu da se pred Lenkom prikaže u junačkom svetlu. Videvši da se zmija sunča na kamenu, Steva objasni:
- Šarka, bre, ljudi! Kakav poskok, kakav udav?
- Ubij je! Ubij je! - neki su imali nešto protiv zmije.
- Ne dirajte je, možda ima decu... zmijčiće... ne znam kako se zovu! - stade u odbranu zmije taze majka.
- Ubij je! - dopre do Steve piskavi glasić!
Ne htede Steva da seče zmiju, već odluči da joj glavu smrska drškom kose. Podiže kosu iznad glave pa svom snagom spusti vrh drške prema glavi zmije. Al' ne pogodi glavu zmije, ne pogodi kamen, već pogodi mekanu zemlju! Probudjena zmija šmugnu u travu a prisutni vrisnuše izbezumljeni.

Ne, nije njih izbezumilo bekstvo zmije! Prestravila ih je krv koja se slivala niz drveni deo kose, a svako ko bi podigao pogled malo više, video bi sečivo kose, duboko zariveno u Stevin vrat.