Милевка и Гуте су имали осморо деце, пет синова и три кћери. Своју децу су још од малих ногу навикавали на муку и тежачки рад. Већ од раног јутра, често и пре изласка сунца, петоро одрасле деце би већ загосподарило њивом, у којој је трава реметила раст младе кукурузовине.
Гуте би, по упрезању волова у јарам, одлазио у шуму ради сече дрва а Милевка се латила послова по кући, чији би се учинак топио пред надолазећим смирајем дана. Почишћена кућа се током дана опет испрља, опран веш се по сушењу сложи у какав куфер а храна коју Милевка спреми, поједе се! Као да током дана, домаћица ништа није радила!
Због великог обима посла на њиви, Гуте и Милевка би често позивали раднике најамнике, како би својој деци олакшали мукотрп. За те прилике обавезно би звали комшиницу Мару, самохрану мајку, чију би децу причувао њен свекар док је Мара вредно радила на Милевкиној њиви, барабар са њеном децом.
Када би звезда била у зениту, Милевка би се појавила с горње стране њиве, носећи сепетку на глави и крошњу у рукама. Био је то знак да је дошло време ручку. Како је негде на средини њиве расла липа са огромном крошњом, уморни копачи би се за тили час окупили под њеном хладовином. Након што би Милевка на простирци поређала разне ђаконије, свако чељаде би заузело своје место, спремно да ужива у благодетима које је домаћица зготовила. Једном приликом, након ручка, Мара је знатижељно упитала Милевку:
- Ама, Милевке, не могу никако да се начудим, нешто те мора питујем.
- Питуј, Маро, ако знам ћу ти кажем.
- Како тој да кад ТИ свариш гра, он најблаг? Увек ми се усладија кад сам јела куде тебе.
- Па, Маро... Гра је увек укуснији кад се вари у голему шерпу, разумеш!?
Мара саслуша Милевку па рече:
- Ама, и ја га варим у голему шерпу па неје тако благ. Мора да му нешто бајеш, признај, Милевке.
- Еј мори Маро... Ништа ја не знам да бајем, просто ћу ти одговорим. Повикни си дечицу да сви заједно једемо, све ће ти буде јасно! Неје најбитна голема шерпа, него колицмина кусају из њу!
Нема коментара:
Постави коментар