Тежак терет

Не, теби то неће бити јасно никада. Ето, не мрзим те. Не бих ни волео да те мрзим, чак и када бих желео. Знам, ти ме мрзиш. Много ме мрзиш. И још нешто, не мрзиш ти мене само зато што ме мрзиш, онако тек. Додатно ме мрзиш јер ја тебе не мрзим. Тебе то посебно изједа. Лакше би ти било и мање би ме мрзео када бих и ја тебе мрзео, зар не? Онда би ме мрзео онако, узгред. Ма, знам, није ни теби лако... и ти би волео да будеш људско биће, да не мрзиш. И ти би волео да волиш. И, немој се заваравати тиме да си и ти људски створ! Да си човек, не би мрзео. Мрзиш ружу што има трње, мрзиш мачку што преде, мрзиш човека што постоји. Па, како онда мислиш за себе да си човек, ако човека већ мрзиш. Дакле, самим тим, мрзиш и себе. Али, као што рекох, није теби то јасно. А, знаш ли зашто теби то није јасно и никада неће бити? Оптерећен си превише. Не видиш и не чујеш ништа око себе јер... тежак терет носиш у души: оптерећен си мржњом!