Обојени петак

- Шта данас имаш од робе?

- Имам два израбљена, један од њих је у пакету. Имам три, скоро па готова и једног начетог.

- Тај начети, у каквом је стању?

- Ради, само... успорено...

- Колико тражиш за њега?

- Два и по.

- Много је то, дајем ти један.

- Један и по па нека буде твој.

- Договорено.

Овакав, или сличан, разговор се могао чути сваког петка пре подне, при крају Грандстрит улице.

*

     Далеко од ових збивања, на јужном рубу Европе, у маленој земљи Србији, сваке године средином јуна, као крсна слава, литије или локални празник, обележава се и слави Бели Петак. Веровање или традиција - свеједно је. Бели Петак се одувек китио општом радошћу, на лицима људи озареност, у ваздуху ведрина и лепршавост, полетност и усхићење куд се окренеш. Тога дана људи би се веселили уз препуне трпезе, гостили се разним традиционалним јелима и наливали домаћим напицима.
     Људи из ове мале земље нису могли знати да се негде далеко на Западу налазио неко ко је "израбљен, начет или скоро па готов". Овакви синоними су означавали оне који су били на измаку снаге, којима су недостајали неки делови тела, (најчешће пола табана - ухваћених у бегу) или су били престарели. За те људе тамне пути, сваки петак је био Црни Петак! Дакле, Црни петак јесте симбол трговине, Црне трговине! Они који имају намеру да прикрију своја непочинства, не треба да фарбају петак, џаба су кречили!

*

(Можда својим поколењима не можемо бити "славни преци" али им бар можемо отворити очи)!

Врисак душе

Пропадам у амбис, језиву тишину,
у грлу, сам љутеж од дима и паре.
Тумарам кроз маглу и гутам прашину,
устију сувих, очи се ватром жаре.

Болно црнило, копрцај, густа тама
и звоњава хиљаде претешких звона.
Време тренутак, трен ко језива драма,
по шавовима цепа се васиона.

Од громког жамора милиона људи,
из гомиле, наједном, глас се издваја:
"Овај је сазрео, нека му се суди".
Стрепња, агонија и почетак краја.

Грабим, као кроз воду, ка површини,
док држе ме, ка дну вуку безброј руку,
губим дах, дубоко помућене свести,
питам се, на шта ће се све ово свести?

Гутам ваздух, лепљив и густ као тесто

Душу и тело јоште заједно држим

Да ли је од живота остало ресто?

Ја ово више не могу да издржим!

Око мене бука, несносна галама,
немо вичем и ја, ни-са-ким се свађам.
Врисак душе, и ропац који ме слама,
умирем ли или се поново рађам?

Слика

Мали сточић на маленој тераси,
на сточићу шољица кафе,
мир у души, љубав у срцу,
у даљини лавеж паса,

на истоку извир јутра.  

Цвркут птице на грани,
мирис розетле у баштици,
један поглед, један осмех
и један загрљај...

Све саме ситнице.

Слика за срећан почетак дана!

Атоми, атоми...

     Ех, а шта ми можемо урадити да ту беду учинимо мање присутном или да је искоренимо, да је сатремо? Ипак, на крају, све нас чека смрт тако да је борба узалудна. Човек треба да се бори против свих зала која га снађу, и поред тога што је смрт извесна. Јер смрт не долази, она иде у корак са нама, од трена нашег рођења и чека свој тренутак. Вреба из потаје, из заседе, из прикрајка. Онда када смо неопрезни или слаби, она наступа, обузима нас и олакша наше тело за 21 грам.

     Сва ова описана беда, није ни кап воде у мору, ни зрно песка у пустињи, ни влат траве у прерији, ни влас косе у милијардама људи. У великој беди смо ако не верујемо у једну оптимистичну реченицу: "Никада, друже, ја умријети нећу". Само онај човек, који верује у такву мисао је богат човек и спреман да се врати међ' атоме. За њим остају његова дела и настављају да живе. Савремена наука каже како смо сви сачињени од атома. Но, како у природи ништа не може да нестане, или да ни из чега настане, научници веле како материја само мења облик и кружи. Како су сви познати елементи ушли у градњу човека и свега што га окружује, то значи да ти исти елементи једнога дана напуштају познато тело и прелазе у неко друго.
     Ако само мало машти дозволимо да ради свој посао, можемо закључити да умирањем човека, рађа се неки нови облик. Тако се може десити да атом гвожђа једног човека оде у сечиво неке секире. Атом калцијума истог човека може бити део зуба неке ајкуле или део кљове неког слона. Све ово је више-мање јасно па се не бих задржавао око непотребних и сувишних података, да прича не би изгубила на квалитету.
     Светом је до данашњих дана ходало стотине милијарди људи, а са њима је зуб времена изгрицкао сво њихово оруђе, било да је служило у радне или ратне сврхе. Свет је данас постао исквренији него икада до сада. Људска врста је спремна на уништење сопствених саплеменика, јединки своје врсте. Занимљиво и застрашујуће је то што је на таква дела спремна не само зарад свог опстанка, већ забаве и хира ради. Просто сам сигуран да су такви људи саздани од атома који су могли припадати свему лошем што је на земљи постојало. Тако се намеће закључак да је количина зла у човеку, управо сразмена количини атома који потичу из сечива неког јатагана или сабље Џигнис-Кана или Крсташа, копља неког шпанског освајача, неке гиљотине. Али у таквом човеку морају бити и атоми Наполеона Бонапарте, Хитлера, самог Џингис-Кана, Понтија Пилата, Александа Македонског или неког другог крвника-крвопије (који је на самом рођењу имао 21 грам мање).
     Када једном мене више не буде на овом свету, када више не будем могао приповедати, уместо мене говориће ови редови. Наћи ће се неко да их протумачи и можда ће ме препознати у својој шљиви или олуку на својој кући. Могу само нагађати куда ће се распршити делићи мог састава, али свеједно - бићу ту негде. Као и атоми наших предака, који лепршају ту поред нас, и ми ћемо бити дунути лахором, бићемо у блату на потковици неког коња, чинићемо волт неког грома...

Све регуларно

- Није ми јасно како си се запослио, сигурно преко странке?

- Мај дај. Кад сам ја био у некој странци, знаш да се гнушам ма које врсте политичке припадности.

- Знам, али како, човече, како? Данас човек може да се запосли само...

- Није страначки, рекао сам ти. Требао им је возач, ја се пријавио и ето...

- Али, човече, ти си пензионер!

- Да, па шта?

- Није ми јасно... Ниси страначки, ниси... Чекај, ти си скоро отишао у пензију, добио си решење?

- Да, у фиоци је, зашто питаш?

- Јеси ли га читао?

- Јесам, више пута, и?

- Ту ти све пише. У уводној речи пише ко је обрађивао податке, за кога и кад, је ли тако?

- Треба да је тако.

- Даље, у диспозитиву су јасно наведени разлози за доношење решења, је ли тако?

- Таман тако.

- У даљем тексту иде образложење, где овлашћено службено лице ПИО фонда наводи све детаље у вези донетог решења.

- Да, има и тога. Све је наведено.

- Шта имамо даље? Имамо то да те обавештавају ако случајно негде заснујеш радни однос, прекида се исплата пензије.

- Има и то. Има и оно да против решења могу уложити жалбу у року од петнаест дана од дана пријема решења..

- Да, има тога али има и оног да жалба не одлаже извршење решења. Дакле, решење се темељи на Закону и има све форме правног документа.

- Има.

- Па, како си се ти могао запослити а и даље остати пензионер? Јеси ли ти њих обавестио о запослењу?

- Јесам и то у писаној форми.

- Наравно да си у писаној, не играј се са мојим живцима. Шта је даље било?

- У  документу сам навео све што треба, да сам се запослио због ниске пензије, где, кад, како и зашто... Навео сам назив послодавца, све... све регуларно.

- Какво регуларно те спопело, или си ти њих нешто преварио, или... Не, не схватам како ти нису укинули пензију, човече!

- Ех, како. Уложио сам, ову... жалбу.

- Жалбу? Ваљда допис, приговор, обавештење...? Јесу ли ти бар одговорили?

- Јесу.

- Шта су рекли, како су одговорили, баш ме занима?

- Написали су управо оно што си рекао: "Жалба не одлаже извршење решења"!

Мостови

     Свакодневно прелазим преко моста. Преко више њих, таква ми је путања дневног кретања. Док корачам њиховом "територијом", никада не размишљам о њима. Шта ту има да се размишља? Као да немамо других обавеза о којима бисмо морали размишљати? Међутим, није баш тако.

     Конструктори мостова су, од давина, градили мостове у циљу спајања две обале, чиме су људима олакшавали кретњу преко воде или неке друге природне препреке. Тиме је мостовима додељен висок значај у спајању људи. По великим градовима, они представљају архитектонске симболе, чиме својим градовима даривају аутентичност.
     Нажалост, ми нисмо свесни њиховог постојања. Прелазимо преко њих, не приметивши их, не схватајући њихове вредности и предности које нам пружају. Газимо преко њих незахвални и горди, пуни себе и охоли! Никада се нисмо осврнули и захвалили им се што постоје, што нам омогућавају безбедан прелазак преко дивље реке. 

     Ја сам то учинио. Прелазећи преко, застао сам посред моста и гласно изрекао захвалу за његово постојање и услуге које ми пружа. И није ме било брига да ли ме неко посматра или чује. Нисам се бојао ризика да ме неко прогласи лудаком. Имао сам потребу да искажем своје осећање према мосту и учинио сам то. И срећан сам због свега тога. Дан ми је био лепши, обогаћенији.

     Дакле, мостовима припада посебан значај међу свим осталим архитектонским грађевинама, с тога, заслужују посебан осврт и респект. А, да ли људи то знају да цене и поштују? Тешко! Њихов значај би вредновали тек онда када мостови ту не би постојали или ако би били срушени. Када бисмо морали газити реку или прелазити провалију, онда би се сетили моста и његове драгоцене сврхе. Зато, поштујмо мостове јер мостови су...

     Мостови!? Па, није то случај само са мостовима. Исто је и са људима!

Дозвола

Има ли лепшег осећаја

од оног
када знаш

да те неко воли?
Још лепши је осећај 

када видиш
да је то искрено, 

из дубине душе и срца.
И када ти тај неко 

упорно и нештедимице
ту љубав, 

из дана у дан,
доказује својим речима и делима.
За све то, 

потребан је мајушни део тебе: 

Да све то себи дозволиш!