Ауторство

Већина текстова на блогу су ауторски и објављени, задржавам сва АУТОРСКА ПРАВА над њима, МОРАЛНА И ИМОВИНСКА!

петак, 18. јун 2021.

Грчевита

Стварам песму изнемоглу све у неком грчу
ређам речи благомедне у чутури и у врчу
камене ми мисли тешке јаловином ничу
изјаднеле сенке прете, псују ме и вичу

Повик јечи са све знане четир' стране света
још један глас сустиже, ето, можда има пета
закорачам у празнину тек мислима својим
за песму ћу увек себе моћи да одвојим

У песми овој црни свирач стоји иза своје трубе
зуб из уста златан сија, на рамена виси џубе
његова је песма тужна, изборане плене речи
глас је његов милозвучан, посрнулом душу лечи

Волео бих једном бити у улози тог свирача
да осетим хармоније, све радости место плача
да запевам гласом јаким пут гаврана угљен црна
ил' нежнијим ипак, тихим, као млада плаха срна 

Грчевито се, ево трудим, узалуд ми жеља пуста
нарава му дала гласа, надареност, грло, уста
ако већ не умем тако запевати попут њега
имам уши, слушаћу га, уживати поврх свега 


среда, 16. јун 2021.

Нервозна

Када се скупе све горчине
које током дана дођу
заскочим их од милине
очас ме нервозе прођу

Кад ме сретну неваљалци
могу да ме секу, глођу
замину ме језе, жмарци
јед и чемер брзо прођу

Дупеглавци, хвалисавци
што у свог се куну вођу
калдрмаши, тротоарци
Молим лепо, нек' ме прођу

Уштогњени, утегнути
који љубе свога рођу
задригли и упрегнути
нек' потраже себи лођу

Гадарије такве чине
прораде ми жуч и јетра
желудац ми страда, гине
позадина пушта ветра

Кад ме све нервозе мину
понашам се као гњурац
изроним на површину
заболе ме за све... увац!

субота, 12. јун 2021.

Петкана до данашњих дана

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор. 

 Прича није производ маште аутора већ почива на истинитим ликовима и догађајима. Сва имена географских појмова и људи, у тексту су аутентична. Аутор је искористио могућност да причу накити неким ситним детаљима, који не могу битније утицати на веродостојност приче.

*  *  *

    Немалом броју прича скоро да је истоветан почетак, а да се тиче или односи на доба када су Турци били господари, а српска раја била у улози понизних слуга, са нешто мањим бројем вазала. Прича би обично почињала како је неки Србин убио Турчина, да би потом, морао склањати своју породицу због евентуалне турске одмазде... Но, ова прича има мало другачији след догађаја и сведочи о настанку једне лозе, која је своје корене пустила дубоко у будућност.
     Како је по копаоничким селима, крајем осамнаестог века, турски зулум био веома изражен, народ је почео да креће у миграцију по разним забитима широм ондашње Србије. Миле је те вечери донео коначну одлуку: кренуће у неизвесност! Морао је то да уради јер сви изгледи да преживи, сваким даном бивали су све мањи и мањи. Само дан пре доношења тако велике одлуке, Турци су му отели три овце а њега испребијали, на очигед свога сина, двогодишњег Стевана и жене Петкане.
     Те године, у једном од  последњих дана лета, у раним јутарњим сатима, док се ноћ на истоку отимала надолазећем дану, поворка од троје људи и тридесетак оваца, већ је увелико грабила ка свом незнаном циљу. Кретњу им је отежавало шумско окружење али је исто уливало сигурност. Врло добро је Миле знао да ће му путовање бити тешко али и безбедно, све док је лишћа на гранама. Путујући само по ноћи и увек према истоку, колона је у нередне три недеље прошла поред данашње Куршумлије, а у следећих месец дана превалила пут чак до подручја Хисара, данашњег Лесковца. У шумама око Хисара, мала породица је таворила скоро цео наредни месец јер се у близини протезао Царски друм, по коме се ваздан кретао Турчин. Но, и сама природа се постарала да ова селидба огњишта буде срећно окончана. Наиме, те године, раније него обично, зима је стигла и ледом оковала Мораву, а Царски друм учинила мање проходним. Под окриљем ноћи, Миле је са својом пратњом прешао друм и Мораву. У зору, када је видело надјачало таму, пред колоном се указало брдо, које је за породицу значило спас. Када се породица успела на врх брда, с десне стране у њиховом видокругу, угледали су омање насеље, Дервен, садашња Грделица. Знали су да и ту неће бити потпуно безбедни, те су наставили ходати даље, ка следећим брдима. Ходали су цео дан, све дубље и дубље у шумовитим пределима,  а нису застајали ни када је пала ноћ. Једна зараван, у чијем се подножју сливао поток, учинила им се погодном за одмор, те онде и ода'нуше. Онако изнемогле и уморне душе, огрнуте овчијим кожама, заспаше чим им тела дотакоше снегом покривену земљу.
     Дан се већ беше одвојио од ноћи, овце кренуле да брсте сасушено лишће, када се у даљини зачу какав звекет, који пробуди уснуле мученике. Таман су помислили да се ради о каквој турској патроли, али звекет се није појачавао већ би на трен престајао, да би се опет наставио. Решио је Миле да одгонетне узрок звекета метала те, оставивши жену и дете, оде у правцу извора звука. У подножју брда виде увијени дим како излази из некаквих уџара, а када се још више приближио, могао је да види људе, Цигане, који су радили свој ковачки посао. Брзо се вратио до свог стада и рекао жени да ће се ту настанити. Схватио је да, ако ту Цигани раде бучно и уочљиво, значи да су изван опажаја турских очију и да ту онда неће бити претњи од турскога зулума. Место на коме одлучише да се настане, данас се зове Ковачева Бара, махала Пориђанци. У каснијем жићу ових досењеника, у непосредној близини извора, ниче чатмара, чију је унутрашњост од кише штитила наслага сена и папрати, и ту упалише ново огњиште. У њој Миле и Петкана изродише још једног сина, Анђелка.

* * *

   Миле је након Анђелковог рођења, ипак одлучио да се захајдучи, верујући да ради исправну ствар, све у нади да ће својим деловањем, деци обезбедити бољу будућност. О његовој даљој судбини нема никаквих сазнања јер се никада није вратио кући. Стеван и Анђелко су остали да одрастају поред Петкане, којој је поред улоге мајке, припала и улога оца. Деца су одрастала у једној здравој и природној средини помагајући својој мајци на пољопривреди. Породица је прокрчила велики шумски простор претворивши га у обрадиво земљиште. Како у ближој околини није било староседелаца, Петкана је запосела неколико оближњих брда обраслих буковом и храстовом шумом. Прогресивно се увећавало и стадо оваца и коза, те у наступајућим годинама, породица економски ојача. Наравно, у међувремену, упознали су се са ретким мештанима и развили пријатељске односе са њима.
     Већ почетком деветнаестог века, Стеван и Анђелко се поженише и изродише своју чељад, те породица значајно доби на бројности. Тако се заједница од трочлане породице веома брзо прошири у фамилију, што је представљало шири обим породице. У међувремену, у селу се доселише још неколико  породица с разних страна. Такође, бежећи од турског јатагана и коца, неке од њих се доселише из садашњег Џепа, те запоседоше део села који данас представља махалу Ђелинци, док други досељеници (такође с Копаоника) формираше махалу Мужан. Насеље доби прве контуре села, које ће тек касније добити своје име. По предању наших старих, Цигани ковачи, чије су настамбе биле саграђене изнад мочварног земљишта у близини данашње махале Мужан, заслужни су за назив села. Пред бурним нараштајем и ширењем српских породица, Цигани напустише своје настамбе и населише се у подножју села, ближе Рупској реци. Иза њих осташе празне ковачнице, барско земљиште, а трагови њиховог деловања и постојања, полако почеше да се бришу. Но, ипак, оно што се није могло обрисати, били су цигански гробови у сеоском гробљу. Такође, један део села доби име по Циганима - Циганско стрниште. Дакле, почетком деветнаестог века, настанком све већег броја махала (Пориђанци, Мужан, Деда-Милинци, Савинци, Гавазови, Ђелинци, Зајини, Јовинци...), формирала се Ковачева Бара. Овај чин обједињавања махала у село, даје легитимитет старости села од преко двеста година, гледајући с ове временске дистанце, у моменту писања ових редова (2021). На Википедији се могу пронаћи подаци о селу, у којима има подударања у смислу датирања и оснивања села. Такође, похрањен је податак да се у осниваче села помиње управо Петканина лоза.

* * *

     Каснији Петканини потомци сведоче о томе, да је она имала намеру вратити се на своје првобитно огњиште, подно планине Копаоник. Наиме, после Милетовог напуштања породице, она је била уверена да се Миле вратио у своје родно место и хтела је да сконча поред свога човека. Но, деца су је уверавала да он то не би учинио и да је вероватно негде страдао. Суочивши се са некаквом вероватном реалношћу, она одлучи да остане поред свог потомства до краја свог живота. 
     Петкана је својим доласком, селу удахнула живот, оставила велико потомство а "кумовала" је кладенцу и потоку, који и данас постоје и зову се Петканина долина. Закључно са свим овим развојем приче, Петканина породица је једна од главних оснивача села. Наредних година, пар стотина метара низводно, саграђена су још два кладенца на изворима у Петканиној долини. Како је село нарасло до критичне тачке, то су мештани по свом нахођењу и потребама, просекли пут по средини села тако да су село поделили на горњу и доњу махалу. Овом поделом села, изнедрила се јако важна ствар по питању обичаја слављења свеца, како је обичај у Срба. Како цело село лежи на благој падини, део села изнад пута прихвата да слави св. Стевана, док остатак села прихвата св. Николу, св. Ђорђу, св. Саву, св. Архангела... за своје свеце. Ковачева Бара се на југу наслањала на Велику Сејаницу а куће двају села су делимично помешане јер их је само пут дели. Северно од села налази се село Дадинце, на истоку Градиште и Виље Коло, а на западу село Козаре. Ковачева Бара је од Грделице удаљена пет километара, са којом је, у данашње време, повезана асфалтним путем.
     Петканине и Милетове вреже су пустиле своје лозе на све четири стране света. Најпре се помешаше са лозама суседних села (са Великом Сејаницом, највише) а потом и даље. Грделица, Лесковац, Губеревац, Козаре, Село Грделица, Смедерево, Београд, Бугарска... су само нека места од циљева миграције Петканиних потомака.

Петкана и Миле родише Стевана, Стеван роди, Младена, Младен роди Димитрију, Димитрије роди Глигорију, Глигорије роди Влајка, Влајко (1890-1974) роди Војислава, Војислав (1934) роди Јована, аутора ових редова, Јован (1961) роди Ану, Ацу и Јулију.


слика 1. Петканин пут од Копаоника до села                     слика 2. Ковачева Бара - локација

четвртак, 27. мај 2021.

Речи, само речи

Речи, само речи нек' треште у беди
Нек' живот изгара на огњишту самоће
И питам се да л' то судба мене леди
Или вапај душе у мени цвокоће

Дела, само дела говоре пред Богом
Ту ниједна лаж истину не поби
Загрцнем, запнем к'о о камен ногом
Гањам своје грешке у самачкој соби

Песме, само песме сведоче да жив сам
Чак и кад на овом свету ме не буде
Небитно је тада, крив сам ил' нисам
Биће ми свеједно онда кад ми суде

Љубав, само љубав од зала је јача
Загреје душу и тескобу отупи
Самоће удружи, не боји се мача
Моћна и вечна храброст прикупи

И арчим, само арчим белину папира
Има ту истине, понешто и слажем
Изнутра ми нека сила не да мира
Не могу да ћутим, то мора да кажем

Јер, речи, само речи чућеш од мене
Док живот пролази као лаж пред судом
Ни зло ни трпња не убише ово штене
Још сам ту, преживех неким чудом

среда, 26. мај 2021.

Oranje Kemino

*** Priču je za bošnjačko govorno područje obradio i prilagodio moj prijatelj, 
Admir Addo Omić, kome sam neizmerno zahvalan za učinjeni trud.

     Ja, jedva da sam imao šesnaest godina a ona je imala devetnaest. Ja još nisam znao ni nos da obrišem, a ona… e ona je znala da obriše i nos, kao i sve ostalo što je spadalo u radove brisanja. Takav je vakat bio, momci su se ženili sa starijim i zrelim djevojkama, koje su odmah mogle rađati. Roditelji, đuvegije i cure ugovore brak, te cura bude dovedena u kuću đuvegije a da se prije toga nikada nisu sastali. Niko te nije pitao da li ti se neko dopada ili ne i da li nekoga možeš voljeti. Imate vremena pred sobom pa ćete se begenisati, a i zavoljeti.
Radoznale komšije počeše već da pitaju moga babu:
- Mehaga, zašto ne ženiš ono tvoje magare?
- Aman, koje magare, jeste li vi insani ili šejtani?
- Kemu bolan, tvog sina.
- Polahko, ima vakta. Oženiću ga kad ga bude udarilo po pupku!
Babu tad nisam skontao šta mu to znači, a nisam ga ni htio pitati. Ipak, znao sam da je nešto puno važno jer, babo mi je bio vrlo pametan čovjek. Ali, te babine riječi sam dobro zapamtio, kao i one koje je često izgovarala nena Halima: "Ne sikiraj se, kada staviš pupak na pupak, sve dođe na svoje mjesto". Ni ovo tada nisam skontao.
     Toga dana, ustao sam rano, u sabah, kako bih pokosio livadu na Pašinim Baščama. U njoj je trava bila takva, da se može kositi samo u sabah, dok još ima rose. Ako majsko sunce bude vrijednije od tebe i opeče livadu, nećeš moći kosom da napraviš nijedan otkos… ma ni travku da presječeš. Iako sam bio slabašne tjelesne građe, ipak žilav sam bio. S visinom nisam imao problema ali, bio sam nekako neugojen. K'o od šale bih se mogao sakriti iza direka naše kuće, ako bih imao potrebu za tim. No, priroda me ožilavila a poljoprivreda kalila… čudo jedno! Pokosio sam onu livadu a još je daleko bilo podne. Kada sam se vratio kući, vidio sam da je mater napravila kiselu pitu, koju kad jedeš, moraš paziti da ne pojedeš sopstveni prst. Ja, onako gladan, poguzija, čini mi se da bih je očima smaštrafio. A bio sam mlad, jak, zdrav, mogao sam i cijelu pitu zajedno s tepsijom pojesti. Poslije ručka, prilegao sam malo da predahnem, umor me tako savladao da sam se uspavao, a u snu… sanjam kako bušim neku rupu, posle... posle propadam u nju. A rupa nema dna! U tom propadanju, kao da iz daljine čujem neku galamu, koja se približava i postaje sve jača i jača, te se probudih. Onako sanjiv osluškujem i čujem materin a i babin glas. Odjednom, vrata sobe se otvoriše, a u prostoriju stupiše mater, babo i jedno nepoznato djevojče.
- Evo, sine Kemo, doveli smo ti djevojku - reče mater.
- Aaaa!?
- Doveli smo ti Zehrinu, to će ti biti hanuma. Ali, nećeš se odmah ženiti. Sa prijateljima smo se dogovorili da svadbu pravimo sljedećeg mjeseca - reče babo.
- A do svadbe, Zehrina će spavati sa mnom - doda mater.
Gledam Zehrinu, krupna, rumena u licu, na glavi joj šamija u boji kajsije a ispod šamije ispletene kike. Na sebi nosi bijelu košulju a preko nje jelek vezeni. U donjem dijelu nosi dimije išarane u tri boje, zeleno, crveno i bijelo, porubljene šarenim kerama. Gleda ona u mene, gledam ja u njih i čini mi se da još sanjam. Priđe Zehrina da se sa mnom pozdravi te pruži ruku, a pružih i ja svoju. E, kad se pozdravismo, svatih da više ne sanjam one rupe, san se završio, ovo je stvarnost! Tog popodneva i nisam mnogo obraćao pažnju na Zehrinu.
     Sutradan kada ustadoh, čudno mi bi što imamo još jednog člana u kući ali, ipak, gledam svoj posao. Doručkovasmo svi zajedno, a potom, natovari mi babo na leđa džak sa trideset kila pšenice da odnesem u vodenicu na mljevenje. Kada sam se popodne vratio iz mlina, zatekao sam Zehrinu pred kućom kako u drvenom koritu ispira peškire. Baš sam htio da prilegnem i odmorim kad… ona me zovnu da ocjedimo vodu iz opranih peškira. Moram priznati, bješe mi drago što me zvala da joj pomognem. Uhvatismo onaj peškir, ja za jedan a ona za drugi kraj i krenusmo da uvijamo. Kako koji krug načinimo, tako se voda iz njih istiskala. Vidim ja, Zehrina jaka! Koliko ja vrtim u jednu stranu, toliko ona u suprotnu. A obukla neku bijelu, lanenu košulju pa zavukla rukave, a gore otkopčala neke dugmiće. Kako se sagne da zahvati peškir iz korita, tako se u njenim grudima kao snijeg zabjeli! Zakovaše mi se oči na onome mjestu pa i ne gledam šta mi pruža da pridržim. Nekako izdržah te muke. Ali… kada nas mater posla na izvor... da vidiš te muke! Reče mater da Zehrina u ibrik vode donese, a ja da joj pokažem izvor u šumici. Kada priđosmo izvoru, ona zahvati vodu te mi poda onaj ibrik a ona zadiže svoje dimije da malo noge opere! A noge, sinuše njene noge, bijele... kao sunce da me zasljepi. Ono, ako ćemo pravo, vidio sam ja noge… babine, dedine… ove moje kuke gledam svaki dan ali, onakve noge, to još svojim očima ne vidjeh. Uzigra nešto u meni, ustresoh se kao šljivu kada tresem. Mislim se, ja ovo više ne mogu izdržati, presvisnuću! Uveče molim mater za dozvolu da spavam sa Zehrinom, mater ne dozvoljava dok ne bude svadbeno veselje. Zamalo da se sa materom posvađam. Ma, hater sam na nju, ne mogu je gledati. A Zehrinu gledam, vidim je i kada zatvorim oči. Mnogo mi se spava sa njom, ne mogu zaspati bez nje. Počeh da se sušim k'o slomljena mlada stabljika. Tako neizdržive muke sam mučio sve do dana svadbe.
     Da ne bih bio opterećen Zehrinom i neprestalno mislio na nju, ja sam svakodnevno odlazio na njivu, u vinograd, u šumu, gde bih se poslom zadržavao do večeri. Skoro mjesec dana sam živio u tim mukama, a onda dođe i taj dan, dan svadbe. Veselje je trajalo tokom cijele noći, sve do prvih jutarnjih sati. Onako umorni od veselja, svako od svatova je zadrijemao gdje je stigao. Mene je san savladao na stolici za hastalom, na Zehrinu nisam ni pomislio. Ali, prođe i taj dan veselja i radosti i dođe dan da legnemo zajedno, Zehrina i ja. Mater nam namjestila novu posteljinu, svu mirišljavu na naftalin, pa reče:
- Sinko, od večeras, Zehrina i ti ćete spavati zajedno.
Majko mila, kako mi to reče, preko stomaka me nešto presječe! Sve do toga dana sam jedva čekao taj trenutak a sada… Ne znam da se snađem, poče da se snebivam, sve mi se pomješalo, ne znam šta materi da odgovorim i treba li da joj odgovorim. Vidi ona da sam ja u opštem bunilu, pa me ohrabri:
- Hajde, ne sikiraj se. Kad možeš onolikim plugom orati, moći ćeš i ovu brazdu da istjeraš noćas.
Šta da činim, moram da pristanem na sve jer, šta ako se mater predomisli… Kako se večer približavala, u meni je sve treptalo od neizvjesnosti i uzbuđenja, ali sam sve to istrpio. Poče i prvi mrak da pada, mater upali lampu a onda posjedasmo da večeramo. Jedva progutah par zalogaja. Ne ide. Ja gutam a hrana se vraća, želudac se odupire. Onda nalijem malo vode te popijem ali hrana ne ide! Vidi mater da slabo jedem pa me pita koji je razlog, a ja se pravdam kako sam za ručak prejeo graha. Babo vidi koliko je sati, pa se stavi u moju odbranu:
- Sikter, bona, ne diraj djete, ima on svoju muku.
A gledam Zehrinu, samo trpa hranu u usta i krišom se smješka. Mislim se, lako je njoj, ona neće ni orati, ni kopati… Plugovi, motike, hašovi… sve je u mojim rukama. Brazdu noćas moram da istjeram!
Poslije večere, taman uđosmo u našu sobu a ona mi reče da izađem, kako bi se pripremila za spavanje. Ja izađoh iz sobe ali ostadoh da osluškujem na vratima. Nakon nekog vremena, čuh glas iz sobe:
- Uđi, Kemo.
Meni se sve pomješalo, od miline mi dođe da poletim a od nesigurnosti da potonem u zemlju. Uđoh u sobu a ona se već smjestila u krevet. Počeh i ja da skidam odjeću sa sebe, najpre košulju, pa pantole… tu zastadoh i zamolih Zehrinu da se okrene prema zidu, kako bih se skinuo. Upravo sam došao do gaća, kad ona reče, kao da me gledala:
- I gaće skini, nemoj zaboraviti!
- Kako, Zehrina... sramota me...
- Nije sramota, to je prirodno. Skineš ih tako lako kao kada s tavana skidaš sjeno za Bulku i Šarulju. I operi se, imaš lavor sa vodom...
- A što da se perem i šta da operem, kad sam se juče okupao.
- Takav je red, Kemice.
Aha, sjetio sam se šta i kako da operem, nisam baš tolika budala. Ona sve pripremila, donijela lavor sa vodom. Ja samo kleknuh iznad lavora te se oprah kako liči i priliči. Poslije toga dunuh u pravcu lampe petrolejke te je ugasih. Polagano, uvukoh se u krevet, legoh ne mrdajući ni malo. Ma, ni disao nisam! Zehrina legla do zida a ja na samoj ivici kreveta.
- Kemice, lezi malo bliže meni - reče.
- E, pa, navikao sam tako da ležim na samoj ivici, ja sve tako spavam.
- Bolan, priđi bliže meni da me oslobodiš, malo se plašim ove pomračine.
Vidim ja da nemam kud te se malo približih do nje. U taj momenat, noge nam se dodirnuše. A one... njene noge... mekane, tople... ma, ne umijem ti opisati. Ćutimo. Osjećam kako počeh da gorim iznutra ali gori i Zehrina. Kobajadji, da počešem svoju nogu, ja dodirnuh i njenu. I upravo kada sam htio vratiti ruku gde je bila, ona reče:
- Kemice, počeši malo i moju nogu, baš tu me zasvrbi.
Ja sakupih sve što sam imao od hrabrosti pa, onako opipom, počešah je na naznačeno mjesto.
- E, Kemice, sad malo više... još malo više... e, tu, baš tu... ohhh!
A kad i ona rukom dodirnu moju nogu... ajoj, ljudi moji... ja samo osjetih kako nešto udari u moj pupak. U isti momenat mi je babina rečenica bila potpuno jasna. U onom mraku, meni se još više smrači!
- Hajde, Kemo, dođi iznad mene! - reče ona, a ja ne mogu da dođem sebi, kamo li iznad nje, izgubih osjećaj za svoje tjelo, načisto. Kud ću, šta ću, ono što se mora, mora se, ali počeh da odugovlačim:
- Kako da dođem preko tebe, neću li te povrjediti, prignječiti - rekoh to, a mislim se, kako je ja mogu prignječiti s mojih šeset i nešto kila. Nego, rekoh sebi, daj da se ja penjem jer, pravo prignječenje biće ako se ona popenje na mene. Pažljivo i polahko, kao kada se penjem na merdevine, počeh da prebacujem nogu preko nje. Nekako se namještam iznad nje, mada se i ona sama namješta, očigledano da ja baš nisam bio stručan za tu vrstu penjanja. Kada nam se tijela dodirnuše osjetih... ona gola! Gola, vrela, meka, mirišljava... U glavi mi zabruja, vatra me obuze, zaboravih na sve. Jedino čega sam bio svjestan je to da nekako stavim „pupak na pupak“. I bješe tako. Taman namjestismo pupkove, sve ostalo dođe na svome mjestu. A kada se i to namjesti... majko moja! K'o da mi se ponovi onaj san sa bušenjem rupe i propadanjem u nju... u rupu bez dna! Preznojih se ali istjerah i tu brazdu! I izdrljah!



среда, 19. мај 2021.

Човек који је знао да скроји капу

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

(+12)

     Нисам са Мацком био нарочито близак. Ипак, у неким подручјима живота, имали смо тесне контакте. Чак смо у неким приликама, онда, када би заједнички интерес надвладао, имали заједничке ставове, који би се завршавали искључиво по реализацији тих интереса. Такав однос је трајао дуго, те сам га кроз наше интересне сфере упознао, онако како се он представљао. У дубљу анализу његове личности никада нисам залазио, није ме занимала. Уосталом, наш дијалог се сводио на расправу о уопштеним, свакодневним дешавањима, тако да нисам морао постизати радну температуру свог интелекта, како бих са њим претресао неке сложеније теме. Једном приликом, док сам пролазио поред његове куће, позвао ме је на чашицу разговора. Како је живео сам, решио сам да свратим и да му својим присутвом, колико-толико, разбијем монотону свакодневницу. Док смо се, испред куће, смештали за округлим столом у оним баштенским, пластичним столицама, на тренутак сам имао утисак да ћемо решавати нека геополитичка питања глобалног карактера.
- Па, Мацко, како се живи? - питао сам, тек колико да начнем разговор.
- Не ваља! Ништа не ваља и ништа није добро.
- Дај, Мацко, не гледај на ствари тако рђаво. Треба уживати у малим погодностима... ево, ја уживам у погледу на твоје двориште и окућницу... - и не завршивши своју мисао, он ме прекину а мислим да ме није ни слушао.
- Ма, ти си школован и паметан човек, ти ћеш ме разумети. Не бих ја ово другоме ни говорио, тај не би схватио... - рекао је том приликом. Пред нама се простирало широко двориште обрасло травом са неколико туја и пар стабљики јабука. У дну ливаде обитавала је велика орахова крошња, чији је труп имао скоро метар у пречнику. Лево од нас била је чесма, из које је цурила вода због дотрајалих гумица у свом систему. На дохват руке биле су чашице и флаша са ракијом, тањир на коме је почивала повећа велија домаћег, крављег сира и нож, којим смо секли парче по парче. Са сваким новим одреском, велија се бивала све мања. Мацко отпи гутљај из чашице, па настави тамо где је стао:
- Изгледа да нас, Србе, прати нека исконска клетва, па са најближима имамо јако лош однос. Често се мрзимо, а каткад дође и до крвопролића. Ти знаш да ја са својим братом нисам у добрим
односима. Не само да се не волимо већ се и мрзимо, односно, ја њега мрзим а мислим да мрзи и он мене. Ако ме не мрзи, то је његов проблем. Ја њега мрзим из дна душе!
- Чекај бре, Мацко, то ти је брат. Рођени брат, иста крв тече у вама.
- То ми није брат, то је мој највећи непријатељ! Мој крвник! Мој... мој душманин!
     Одједном, Мацково лице поприми другачији изглед, очи му се замутише па закрвавише. Гледао је у мом правцу, али тај поглед је прострелио моје тело, губио се негде у некој далекој, дубокој даљини... Мишићи на лицу му кренуше у некакав језиви титрај. Усне се закривише, а приметан дрхтај му обузе читаво тело. Дамари на његовом врату направише брегове неправилног облика. Мене преплавише жмарци а талас хладноће ми се спусти низ кичмени стуб.
- Узео бих овај нож, ухватио га за косу, заврнуо бих му шију и направио рез од уха до уха. Потом бих му кроз тај прорез извукао језик да му виси као кравата! Скројио бих му капу, још како! 
Ја занемех! Све је то изговарао онако крволочки, не померајући поглед. Речи ме следише до тачке потпуне одузетости. На тренутак сам мислио да напустим Мацково двориште, ништа му не образлагавши али, нисам се могао макнути. А онда, сачеках да ми се снага и памет присаберу, како бих трезвено реаговао. Као губитник у самртном ропцу, полаганим покретом, пружих се те дохватих онај нож, тобож у намери да себи одрежем парче сира, које ставих себи у уста, а нож задржах. Тиме сам желео ставити Мацку до знања, да сам намеран одрезати још једно парче, иако ми није било ни до сира ни до ракије, ни до разговора. Битно ми је било само то да нож буде у мојим рукама, за сваки случај и неслучај. 
     Као што је и сам Мацко рекао да сам школован и паметан човек, потпуно сам га схватио. Ако је своме рођеном брату могао да направи кравату, шта би тек могао мени направити, питао сам се! У сваком случају, скројио би ми капу. А ја сам му био познаник из места. Пуки мештанин и потенцијални... ух, јежим се да кажем! Дакле, веома је упитно то колико је човек заиста човечан, или тек припада људској врсти, а уствари је звер. Човек је имагинарни, апстрактни појам тек. Ко зна, можда и у мени дрежди крвопија. Ето, целог живота живим са човеком у себи, а не познајемо се... Можда он мене и познаје али ја њега, вероватно не. Уосталом, нож је сада у мојим рукама! Поседовање ножа ме натерало на размишљање, одакле сам извукао закључак да је линија између човека и монструма врло танка... танушна. Растали смо се уз оно, свако са својим утиском. 
     Пет-шест месеци касније, ватрогасци су узалуд покушавали да разбију изнутра забарикадирана врата. Али, успели су да угасе остатке Мацкове куће, чији су угљенисани делови кровне конструкције били свуда по поду. Оно што су затекли у делу куће, који је некада био дневна соба, није за описивање. За опис нагорелог лименог канистера, не бих узалуд трошио речи. Стручни тим лекара са својим асистентима, који је радио обдукцију остатака тела, утврдио је да смрт није наступила под утицајем ватре, већ услед прекида довода крви у мозак. Обе артерије, које крвљу напајају мозак, биле су пресечене! Биће да је Мацко и сам себи скројио капу.

среда, 12. мај 2021.

Малоземљаш

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Ја сам ти, брале мој, беземљаш. Немам земљу. Мислим, није да немам, али то што имам, не вреди ни четврт луле дувана. Није то земља, када по њој могу да вршљају разне фукаре, џабалебоједоши, шиљокурани, жутокљуне птице и остала гамад. Додуше, имам неке парасине, долине, падине, утрине, тратине и помоћурине али, све је то необрадиво, јалово. А и оно што успем да обрадим, погазе ми ови које сам већ поменуо. Оно, ако ћемо право, остала је добра земља иза мог покојног деде, солунца, али... шта да ти кажем. Оца је систем одвукао у град, где је имао фино радно место у општини, тако да га његова земља није занимала. Фудбал и спортска прогноза су му биле занимације изнад свих других интереса. Нимало није марио кад су му људи говорили да му се урушила њива, да комшије поткопавају слогове, да су посечени најбољи горуни, да му је почупана лоза или се ломе стабла... ништа то њега дотицало није. Како је време одмицало, моја земља се све мање обрађивала, није се радило на њој и она зарасла у трње, коприву, бурјан и дивљу купину.
     Ето, дође време да ја, и поред своје земље будем беземљаш. А, баш сам решио да пробам тај лебац са седам кора. Имао сам механизацију, оруђе, знање  и вољу за рад али... И тако, решим да изнајмим једну њиву, ако већ не могу обрађивати своју земљу, радићу и градићу туђу. Узимање туђе земље под ренту изискује много ангажовања јер се мора зарадити, како за себе тако и за оног чија је земља. Тако је то када дођеш у позицију, да молиш некога да ти изда земљу, уместо да ти издајеш своју и сакупљаш берићет преко туђих леђа. 
     Решим се и узмем земљу на одређено време, под кирију и по повољним условима. Засејем разне културе на њој, да их не набрајам сада, важно, култура је у питању. Међутим, некако ми све крену наопачке; ја сејем културу, ниче ми некултура. Када кажем да ниче некултура, хоћу рећи да не успева оно што сам засејао већ израста коров! И још нешто приметим; коров ми успешнији од засејане културе! Расејао се по читавој земљи. Некако, боље успева, иако га уопште не ђубрим. А културу редовно заливам и окопавам, чак користим и неке агротехничке мере. Не вреди, култура не успева и пропада, гуши је коров, ја се нервирам... Знам, неко ће рећи како тај коров није све коров, већ ту има и неких других биљака. Да, али и те друге биљке су штеточине, ђубре ми културу. Да зло буде веће, у земљи се појави кртица, па рије ли рије, руши ми културу одоздо! Док ја радим надземне послове око културе, она се занима подземним работама. Стекао сам утисак да се повезала са читавим подземљем, те да сви раде против мене. Када кажем подземље, мислим на све оне зверке, које живе у земљи на туђ рачун, у овом случају на мој рачун. 
     На крају, помирио сам се с тим да ћу за сетву имати некултуру али... сад се намеће питање, коме је продати, коме је она потребна? Ма, да ми је само да нађем оног што је рек'о: "Како сејеш, онако ћеш жњети"! Остаје ми да се тешим оном народном: свака роба нађе свог купца.