Патике

     Тома Лацков се није бријао нити шишао, откад му је жена умрла. А умрла је млада, има већ петнаестак година. Несрећа. Пре смрти, родила је близанке, сина и кћер. Имали су све услове за живот, лепу кућу и окућницу на селу, добре њиве и винограде, гајили су и нешто стоке, за сопствене потребе. Али, као што рекох, удари несрећа, а од ње побећи не може нико. Након смрти своје жене, бригу о деци преузео је он, као и његови родитељи. Деца порастоше уз сву љубав и пажњу, коју су могла придобити од оца, деде и бабе. Но, када су деца требала кренути у школу, Тома се, уз сагласност и разумевање својих родитеља, пресели у наш град, да деца не би до школе пешачила по десетак километара дневно. Након доласка у град, изнајмио је стан а онда, убрзо, изнајми и пословни простор те отвори продавницу обуће.

     Упознали смо се у билијар клубу и доста се спријатељили. Ја сам врло често одлазио код њега, те би у магацину испијали кафу и чаврљали о актуелним темама. Једнога дана, седели смо у тој нуспросторији и разправљали о музици седамдесетих, и баш када сам му рекао да ме његово лице, обрасло брадом и покривено дугом косом, неодољиво подсећа на Кет Стивенса (Cat Stevens), неко је отворио врата продавнице. Тома је одмах устао и изашао из магацина. Њихов разговор сам несметано могао чути.

- Алоооо! Ало, има ли кога да ради овде? Ради ли неко нешто, уопште?

- Добар дан, изволите.

- Ради ли се овде или не, шта је ово?

- Како да не, ради се, био сам у магацину, изволите.

- Е, мој брајко... Оћете паре а нећете да радите. Ове патике у излогу... пише да су рекламни примерак.

- Које патике, молим вас, покажите ми.

- Ево, ове! 

- Да, те патике... тако је, мада...

- Мада шта? Код нас у Швајцарској се све зна, све је под конац и нема то "мада-мада".

- Па, и оне су на продају само, због њихове цене, написали смо то што пише.

- Не разумем!? И шта сада ако ја баш њих хоћу да купим?

- Мало су скупље и нису баш за свачији џеп, разумете?

- Ама, цена није битна ако се мени роба свиђа, је л' разумеш?. Дакле, колико?

- Нисам баш сигуран да ће вам се допасти цена и...

- Не занима ме твоја сигурност или несигурност. Колико коштају патике?

- 43...

- 43 чега, динара, франака, марака, долара... није ваљда милиона.

- Не, није милиона већ хиљада.

- Шта? 43 000 динара патике?

- Па, рекао, то јест, упозорио сам вас...

- Ма, дај, молим те, ако су патике квалитетне, цена ми је на последњем месту.

- А што се квалитета тиче, у то немојте сумњати. Ето, произвођач је у њих толико сигуран да не даје гаранцију... то јест, гаранција је док се не потроше.

- Ма, не занима ме тај произвођач. Дакле, 43 000 динара, је ли тако?

- Да. 43 000 динара и ни динара више... за једну!

- Како за једну?

- Тако, за једну патику је та цена. Ја сам вас већ упозорио да су патике скупе, а мени је наложено да приликом саопштавања цене водим рачуна о купцима. Знате, овде влада беда и сиромаштво, неко би могао да се моментално изнервира, да га стрефи шлог или срчка, а могао би да дохвати неку ствар која му се нађе при руци, па мени о главу да разбије, разумете? Морам водити рачуна и о себи, сложићете се.

- Доста приче, какво сиромаштво, каква беда него, да ми правимо пазар. Дакле, патике коштају 86 000 динара?

- Види се да сте начитан и образован човек, добро сте срачунали, таман толико и... и плус пертле!

- Шта, плус пертле?

- Видите, уз овако скупе патике не иду обичне пертле. Пертле се продају посебно и имате гаранцију на њих.

- Имам гаранцију на пертле, а на патике?

- А, па то сам већ казао, господине.

- Добро, колико коштају те пертле?

- Не бојте се нису скупе. Само 879 динара.

- По комаду?

- Ма, какав комад, то би с наше стране било исувише лицемерно. Пертле иду у пакету... морамо водити рачуна о вашим могућностима а и о нашој пословној политици.

- Немаш ти појма које су моје могућности. У реду, узимам. Дај ми број 42.

- Имате среће, остао је последњи пар. Ево, изволите, пробајте их.

- Хммм... добро ми леже у задњем делу али ме мало стежу у прстима... Кад би имао број 43, да испробам...

- Ево, одмах ћу донети.

- Али, ти рече да је ово последњи пар.

- Да, али у броју 42. Изволите број 43 а ево и пертли. 

- Е, ове одговарају. Направите ми рачуницу и... може ли да се плати у францима?

- Наравно, ваше жеље...

- Алоооо, па, где се бре, овде шнирају пертле, не видим нигде рупе за њих?
- Како? Па, ви не знате?

- Шта?

- Те патике се навлаче на ноге, а пертле само обмотате око ноге и направите чвор као да су нашниране, то вам је сада тако.

- Нисам то знао...

- Нисте обраћали пажњу од силних обавеза. Сигурно сте врло оптерећени радом...

- Ајде, ајде... дај да платим па да идем, друшво и роштиљ ме чекају у кафани.

- Дакле, патике су два пута по 43 000, плус 879 динара за пертле, то вам је укупно 86 879 динара.

- Франци, бато, франци! Колико франака?

- По данашњем курсу, само да видимо... ево, ако дигитрон не лаже, он показује оволико.

- Заокружи, не разумем ти се ја у тај ситниш. Ево хиљаду франака! Без кусура, јасно!?

- У реду, ево патика, ево кутије, само још да вам откуцам рачун...

- Дај само патике, стави их у кесу, кутију и рачун задржи за себе.

- Како ви желите, изволите и дођите нам опет.

- Хм!

Улазна врата продавнице се отворише и затворише. Тома се појави на вратима, ћутке ме погледа, задржа поглед, онда се блажено насмеши.

- Шта ово би, Томо?

- Ништа... у ствари...

- Шта је било са тим патикама, ко је то био?

- Гиле Кврц, мој комшија из села.

- Како... па, зар се не познајете, мислим, како те није препознао.

- Он је отишао у Швајцарску пре двадесетак година и дуго није долазио, чак ни онда када су му умрли отац и мајка.

- Ау... 

- Е, сад ме вероватно није препознао због косе и браде, мада... мада ме не би познао и без тога.

- Како? Како, бре, па није ваљда толико забораван!?

- А, знаш ли да смо у првом разреду заједно седели у клупи?

- Не причај!

- После је он понављао једном, па још једном, глуп је био неизмерно. Затим се завукао под катедру и вирио учитељици испод сукње, те су га избацили из школе. Ја сам са даљим школовањем наставио овде у граду. Када сам завршио са школом, вратио сам се у село, тамо се оженио и... остало сам ти причао. Е, ово ти нисам рекао: моји родитељи су од уста одвајали не би ли ме ишколовали. Гиле Кврц је знао да они имају пара...

- Чекај, зашто сте га звали Кврц?

- Мало ми је непријатно... непријатно због њега.

- Не разумем...

- Ма, ево, овако: сеоска сиромашна породица, сви су спавали у истој соби, а он... слушао је мајку и оца док су "спавали" и то причао деци у школи, скоро свакодневно. Говорио је како "... а кревет само кврц-кврц, кврц-кврц..."! И тако, деца га прозваше Гиле Кврц. 

- О, Боже! Но, добро, то могу и да разумем, дете је био али... Зар може сада да буде... Ма шта се чудим, новац му је украо и то мало разума што је имао.

- И разум и све остале људске вредности, све је подредио францима.

- Да, код паметних људи, новац изоштри ум, постану хуманисти, доброчинитељи.

- Тачно тако, уздигне им оно што карактерно јесу, него да завршим са причом. Дакле, Гиле је отишао код мојих родитеља и тражио хиљаду марака, да може отпутовати у Швајцарску на рад, уз обећање да ће их одмах од прве плате вратити. Мајка је била против тога да се новац да, али мој Лацко, којим је урављала наивност и доброта, дао му је паре и накада их више видео није. Ја верујем да су моји умрли са тугом у срцима, јер су допустили да их будала превари. Мора да им се кости преврћу у гробу.

- Страшно... Добро, а патике, какве је то патике и пертле купио?

- Пертле није купио, поклонио сам их, остале су од неких кинеских патика. 

- Па добро, шта сад ово испаде?

- Ех, у почетку сам мислио да ће ме препознати па сам се са њим хтео нашалити, али ствар постаде озбиљна и онда нема враћања...

- Добро али, ниси ми казао какве су то патике.

- А, патике? Ма, шта да ти причам... Уосталом, ево ти фискални рачун па види сам.

Узео сам комадић папира и загледао детаље, прочитао и рекао: 

- Томо, твојим родитељима се кости у гробу више неће превртати!

Јесте да су слова и бројеви били једва видљиви, али ипак, оно главно се могло разабрати: 

"Цена 879,00 дин, Роба: Пиротски гумени опанак без каиша".

Посна штрудла с орасима и маком

Волим да се почастим полуслатким залогајима, слаткише не волим. Једно од таквих задовољстава је штрудла с маком. Пробао сам подоста штрудли, спремљених по разним рецептима, али овај рецепт је на мене оставио врли снажан утисак, мада, укуси су различити.

Састојци:

- 400 г брашна

- 60 г чећера

- 80 г посног маргарина

- 20 г квасца

- један лимун (кора)

- 250 мл воде

- 50 мл уља

Фил:

- 300 г млевеног мака

- 100 г млевених ораха

- 100 г сувог грожђа

- 3-4 кашике џема

- 200 мл воде

- 100 г посног маргарина 

- ванилин шећер

Припремање:

Квасац издробити у шољу млаке воде с кашиком шећера и кашиком брашна, па оставити да надође на топлом месту. Након тога, замесити тесто од преосталог брашна, надошлог квасца, истопљеног маргарина, изрендане коре лимуна, воде и шећера. Оставити да одстоји сат времена.

У међувремену сипати у шерпу 200 мл воде, додати ванилин шећер и маргарин, те мешати док се маргарин не растопи, па умешати млевени мак, орахе, суво грожђе и џем.

Када тесто надође, премесити га, поделити на два дела и растањити оклагијом. Премазати филом и ролати у штрудлу. Пећи 30 мин на 200 степени.

Свадба

     Широм Србије, свадбена весеља се одигравају на сличан начин, разлике у обичајима су незнатне. У овом тексту се нећу бавити начином свадбеног чина из садашњих времена, јер се пред најездом богатих, поприлично одступило од традиционалног начина свадбовања. Овде ћу описати  начин на који се свадбена церемонија одвијала током седамдесетих година прошлога века, јер сам и сам ондашњи свадбени савременик био. У нашем, јужном крају Србије, свадба је била празник, не само за оне који су удавали или женили, већ за за цело село. Опис ћу дати у садашњем времену, презенту. Напомињем да се обичаји, у мањој мери, разликују од места до места, али суштина је свуда иста.

 - прво поглавље - Припреме

     Небитно да ли се ради о удаји или женидби, припреме за свадбу су сличне. С обзиром на то да је главни догађај у недељу, са прикупљањем столова и клупа по селу, креће се већ у четвртак. Опет, небитно да ли се весеље прави у бараци, шатри или самој кући, морају се ангажовати послужитељи, углавном окретни и трезвени момци који ће сами направити организацију послужења. Такође, ангажује се искусни кувар, коме се саопштава број очекиваних гостију а он домаћину доставља списак свих потребних намирница за припрему хране. Упоредо с тим, младожења именује кондирџију (обично, то бива неки његов добар друг или пријатељ), који има задатак да позове одабране госте. У кондир (буклија), који је окићен свежим цвећем и папирним новчаницама, сипа се најбоља домаћинова ракија, а кондирџији се направи и преда списак оних које ће звати за свадбу. Он одлази код одабране породице и каже: "Имате поздравље "од тог и тог" домаћина да будете гости на свадби његовог сина, која ће бити у недељу". Позвани узима кондир, прекрсти се, отпије гутљај ракије и благослови весеље речима: "Хвала на позиву, нека му је све живо и здраво, нек му је срећно весеље и зелени венци". Буклија креће са позивом гостију и до недељу дана пре свадбе. Кума у сватове позива лично младожења и његов отац.

     За то време, док кондирџија редом позива госте, у обе слављеничке куће, окупе се девојке из села и крену са плетењем венаца од бршљана и сезонског цвећа, како би украсиле све што се украсити може: капија, ограда, кућа, прозори, врата... Плетење венаца обавезно прати певање младалачких и, за ту прилику, пригодних песама које из грла девојака врло весело звуче. На младожењиној кући се на ударном месту налепе или закуцају почетна слова имена младе и младожење, направљена од шарених папира. Изнад сваког прозора и сваких врата, окаче се мали венчићи, уплетени у кружиће. 

     Упоредо са овим пословима, младожења, или неко од његових укућана, одлазе да обезбеде музику а то обично бива неки оркестар блех музике. Саопштава им датум свадбе и даје им капару. Такође, младожења одабира једног од својих добрих другара који ће носити синију. Синијом се зове окићена повећа тепсија на којој се пажљиво и искусном руком ређају поклони и венчаница за младу. Преко ње, на синију се поставља доњи веш, вео, рукавице, чарапе, ципеле или сандале, као и накит: минђуше, прстен, огрлица, наруквица и, као круна свега, венчани букет или бидермајер, са (најчешће) белим ружама, које симболишу невиност.

     У току ових припрема, обезбеђује се и рабаџија, који ће довести младине дарове у нови дом. Он за ту прилику посебно припрема своја, рабаџијска кола, украшава их што боље зна и уме, а украшава и своју запрегу, краве или волове. 

- друго поглавље - Момачко, девојачко вече 

     У суботу поподне, дан уочи одласка по младу, момак (младожења) окупља своје друштво са којима се дружи уз мезе и пиће. Наравно, то за њега значи да ће од сутра бити недоступан својим другарима за друштво, с обзиром на то да га чекају брачне и домаћинске обавезе. Док траје весеље и дружење, он одабира неког од својих другара за побратима тј. старог свата (ако то раније није већ учинио), те му то и саопштава. Том приликом се они "братиме" што значи да ће му тај друг бити други сведок на венчању. Чин братимљења је различит од места до места, али један од начина је испијање чаше вина "преко руке" тј. обојица подигну чаше у висини главе, онда пруже руке ка оном другом, не би ли се руке међусобно обухватиле, и свако испија своју чашу до дна. То чине и по неколико пута у току вечери, а после тога им се придружују и остали момци. Такође, будућа млада органиже девојачко вече у својој кући са својим другарицама. То вече за младу и младожењу означава крај њиховом слободном начину живота.

- треће поглавље - Припрема за одлазак по младу 

     Недеља је. У кући младожење, у јутарњим сатима стиже музика и почиње весеље. Најпре будући свекар и свекрва новцем оките музиканте, затим поведу коло те им се придруже и комшије. Неко време траје весеље а онда се органиже одлазак по кума, ако је из истог места. Ако није мештанин, онда се кум дочекује сусретом на неком уговореном месту, мало удаљеном од куће младожење. По кума се одлази тако што на челу колоне иде кондирџија, за њим иде младожења, његова браћа, сестре, а на крају оркестар који све време свира свадбарске песме. При сусрету, најпре кондирџија даје конрир с ракијом куму, који благосиља весеље. Потом се момак позрдавља и љуби са кумом, кумицом и са кумовским. Кумовским се називају они које је кум повео са собом, а то обично буду кумови браћа, сестре, блиски пријатељи. Заједно, са кумовском свитом, долази се у кућу младожење. Потом се кум смешта на свечано место, за посебно опремљеним столом тако што најпре седа кум, до њега кума (кумица), затим остали из кумовске пратње (свите). Исти поступак се понавља и у дочеку побратима, који се смешта десно од кума. Најпре до кума седа стари сват (старојко) тј. побратим, затим побратимка, па онда и побратимска пратња. И кум и побратим на свадбу доносе по једно печено прасе на ражњу а кума и старосватица доносе торте.. Након смештаја сватова, испед гостију се сервирају салате, јела, пиће, слаткиши... Музикантима се такође сервира храна и све остало што пожеле од јела и пића. 

     Након закуске, органиже се одлазак по младу. Из дворишта младожење најпре излази кондирџија, за њим, момчић с окићеном синијом, коју носи на глави, придржавајући је рукама, потом кум и побратим са својима, младожења са родитељима, блиски рођаци (ујаци, ујне, стричеви, стрине, тече, тетке...), затим рабаџија са окићеним колима, за свима њима музиканти свирају, те је читава колона прожета весељем. Међу сватовима је један младожењин друг, који бива задужен за ношење пушке. Овако формирана колона назива се китком а чланови китке сватовима, који одлазе ка младиној кући. Ово није било тешко изводљиво, јер су се у то време бракови склапали између младих из истог или, евентуално, из суседног села. Како се поворка креће кроз село, тако мештани излазе из својих кућа и својим присуством увеличавају цео догађај. Исти такав шпалир радозналих и веселих лица, дочекује китку надомак младиног дома.

- четврто поглавље - Прошење младе 

     За све то време, док се у младожењиној кући одвијала оваква припрема и весеље, у младиној кући, девојке из села су се скупиле око младе те је дотеривале на разне начине; једне су биле задужене за нокте, друге за фризуру, треће за шминку... а сва та активност назива се чешљанком. Такође, и у младиној кући се орила музика, и све је било спремно за дочек сватова. Млада је већ одредила који брат ће је "чувати", која ће девојка преузети синију, ко ће бити "стражар" и дојавити долазак сватова. Такође, најхрарији момак би се попео на неко оближње дрво где би завезао јабуку. 

     Како су се сватови приближавали младиној кући, крећући се кроз шпалир људи, напетост је расла. Младожења је напуштао сватове и тежио да се неопажен прикраде младиној кући, не би ли је "украо". Но, зато је служио "стражар" који би одмах узбунио укућане да младожења не дође до младе преко прозора или какве друге згоде, и да избегне гађање јабуке и "куповину" младе. Чим би био примећен, морао би најпре да пушком гађа јабуку и тиме докаже, да је способан да чува и заштити своју будућу заручницу а и породицу. Потом долази до врата где га чека "чувар" који је тражио откуп за младу. Била би ту и тешка пазарења а некада је то ишло врло лако. Најлакше буде када младожења извади повећи свежањ новчаница и каже: "Узми сам колико мислиш да вреди твоја сестра, али знај да не узимаш од мене већ од ње". Онда би "стражар" узео симболичну суму новца и пропустио младожењу да уђе код младе да је запроси. За то време, сватови су већ пристигли у двориште младиних родитеља, а девојка која је требала узети синију, морала је преузети на главу и том приликом би је момак пољубио, ако је био вешт. Девојка је потом уносила синију у кућу где би младој, са осталим девојкама, облачиле све са синије, да би на крају ишао накит и вео на главу.

     Упоредо са овим дешавањем, китка долази у младине дворове. На капији, девојке ките сватове, качећи им свадбене цветиће на грудима, а ови то плаћају. Музичарима прикачују на њиховој одећи по један пешкир, тако што га у висини рамена причвршћују иглом. Младожењина музика ту престаје да свира а сватове дочекује младина музика, обично бива сачињена од две хармонике, контрабаса, гитаре, саксофона или кларинета, а ритам им обезбеђује тупан (тапан или гоч). Домаћин и домаћица дочекују своје будуће пријатеље и остале сватове, те крећу у коло. Музикантима се новцем ките инструменти, док се коло игра извесно време. Потом домаћини уводе своје госте у одаје, где је све спремно за традицију и обичај који предстоји. Након седања за столовима и послужења разних ђаконија, све време уз музику, све је спремно за церемонију у којој ће се две породице пријатељити. Будући пријатељи, родитељи младе и младожење, седају за истим столом једни наспрам других. Том приликом свако даје своју ракију, унакрсно. Будући свекар даје ракију свом будућем пријатељу, потом даје будућој прији. Младин отац то исто чини а потом се у давање ракије укључују мајке младих. Прекрсте се пре испијања гутљаја ракије и благослове прошевину. Такође, у чину пријатељења, будућа свекрва и младина мајка ваде из недра марамице у којима је кухињска со. Со се помеша, а потом подели и свака од њих ће у наредним данима месити хлеб, стављајући у тесто управо ту со. Овај чин представља тежњу да се будући младенци слажу у браку а такође и пријатељи да живе у слози и међусобно испомажу у животним искушењима. 

     Док траје све ово, девојке су у посебној соби, младој обукле венчаницу и припремиле је за прво виђење са будућим супругом. Пре изласка младе из собе, девојке јој преко венчанице везују црвен конац око струка а затим га кидају. Верује се да ако га лако покидају, млада ће имати лак порођај. Сада младожења девојкама мора платити за њихов труд и оне онда изводе младу пред њим, он јој нуди бурму и проси је. Она се мало као мисли и отеже са одговором, да би на крају пружила руку, како би јој младожења навукао бурму на прст. Друга група девојака пак почиње са набацивањем дарова на кола, оних дарова које је млада спремила за свог свекра и свекрву, за кума и побратима, као и за најближе родове, како своје тако и младожењине фамилије. На кола се најпре постављају ткане черге, разни везени чаршави, те читава палета везених гарнитура и миљеа, разно плетиво, углавном, све израђено ручним радом младе. На крају се поставља разно сезонско цвеће као украс свих дарова. Свекрва прегледа окићена кола и, ако је задовољна (а мора бити), плаћа девојкама за њихову уметност.

     Сви ови обичаји, праћени општим весељем, достижу свој врхунац када брат изводи младу и предаје је мадожењи. У тим тренуцима се пуца из пушака, а сами чин напуштања свог бишег дома, у младој невести обично помеша осећања па се деси да дође и до суза, које се на вешт начин прикрију. Наравно, нико у том моменту не може бити равнодушан, свако тај тренутак доживи на свој начин. Млада том приликом, окренута леђима окупљеној групи девојака, баца преко главе свадбени букет (бидермајер). Веровање је да ће се следећа девојка удати управо она, која успе да се избори и ухвати букет.

     Млада и младожења потом заведу коло у дворишту, а придруже им се сви који знају да играју. После тога се органиже одвођење младе тако што се на челу колоне, (која је сада богатија за једног члана), постави кондирџија, за њим иду млади, потом кум и стари сват, свекар и свекрва и остали сватови. Њих до капије испраћа једна музика а од капије музичку улогу преузима блех оркестар. Млада, током изласка из свог дворишта, не сме да се окрене уназад чак и ако је њени позивају. Окретање главе ка свом дому, по веровању, допринело би да деца личе на њену а никако на младожењину фамилију. Поворка одлази а у младином дому се органиже славље, постављају се столови, а јелом и пићем се служи свако ко је намерно или случајно присутан.

- пето поглавље - Долазак младе у нови дом 

     Сватови долазе у младожењин дом а свекрва својој снаји даје сито, у ком се налази жито, како би млада житом посипала сватове а сито бацила на кров куће. Верује се да, ако се сито задржи на крову, брак ће бити стабилан, здрав и плодан. Уколико сито падне, млада га може опет бацити, па чак и пребацити преко целог крова да падне с друге стране куће, чиме потврђује да је јака, здрава и спремна на брачне изазове. Постоји и обичај да младожења згази сито уколико падне с крова. Млада, у даљем току обичаја, медом маже горњи део улазних врата да јој живот у новој кући са будућим мужем буде сладак. Тек сада, младожења преноси младу преко прага (да га млада не гази) из поштовања према духовима предака, за које се верује да живе у прагу. Стари сват онда баца погачу, (коју свекрва за ту прилику меси), преко главе окупљеним момцима а они се боре да је улове и тиме прокрче себи пут ка женидби. Потом је кидају на ситне делове и деле сватовима (често се назива грабена погача). Кум увис баца ситан новац а дечурлија га сакупља радосно говорећи: "Куме, изгоре ти кеса". Онда у дворе приспевају кола са даровима, који се излажу рођацима и комшијама на гледаање. За то време у дворишту се игра коло и влада опште весеље, које траје извесно време.

     У одаје, бараку, шатру, уводе се сви сватови, где се кум и стари сват смештају на привилегованом месту а затим и остали сватови. Око смештаја гостију, задужени су такозвани слушачи или послуга, која ће се у даљем току свадбовања старати да гости буду услужени јелом и пићем. Често бива ангажовано и по десетак слушача унутар просторије а до њих послужење доносе "спољни момци", који га преузимају од сервирки и кувара. Пиће се преузима од подрумџије, кога пре свадбе именује домаћин куће и коме поверава цео подрум. 

     У међувремену, у весеље се укључује млада, која долази у пратњи младожење и прима дарове од свих сватова, поздрављајући се са сваким гостом. Затим она дарује свекра, свекрву, кума, старог свата, тетке, стичеве, ујке... У јеку весеља, млада поведе коло и то траје неко време, а након престанка играња, поставља се вечера. Музика престаје да свира, и чланови оркестра такође одлазе на вечеру. Послуга (слушачи) убрзо послужују салате, супу или белу чорбу, главна јела, печење, разно пиће, водећи рачуна о томе да не дође до веће паузе између два послужења. Као главна јела издвајају се свадбарски купус, гулаш, ћуфте у сафту, пуњене паприке, сарме, фаширане шницле... Након тога, поставља се прасеће и јагњеће печење а у много случајева се за свадбени ручак коље во. На овај начин, целокупно послужење вечере се одигра за нешто више од пола сата, након чека послуга води рачуна да ничија чаша на столу не буде празна. Посебна пажња се придаје старом свату, и њему се "угађа" више него било ком другом госту, а све из разлога што се куму више пажње посвећује приликом крштења деце. Побратим на свадби може да "зановета" (неки знају и да претерају у томе), да тражи да му се прави качамак, прже јаја, да затражи изворску воду, али све те његове досетке су у циљу да забави остале госте. Након вечере а у току весеља, доноси се свадбена торта, коју младенци заједно пресецају, што симболизује њихово заједништво у добру и злу.

     Свадбено весеље траје до касно у ноћ, а када кум пожели да крене кући са својом пратњом, њему се не дозвољава да хода по земљи, већ се доносе две столице те их он, са сваким новим кораком, наизменично помера и са њима излази из дворишта домаћина. Ако је кум мало више попио, у изласку му помажу сви који се нађу у његовој близини. Кумовску свиту обавезно до капије испраћа музика. Када побратим (старојко) пожели да крене кући, музика га испраћа понекад и до саме куће, ако то побратим зажели (и ако је из истог села). Уз музику, обавезно полазе слушачи, који иду испред побратима и носе разно пиће као и послужавнике пуне печења. Стари сват може на пола пута да зажели да "доручкује" те му се то и омогућава. Испраћајем побратима, у принципу, свадбено весеље се приводи крају у касним поноћним или раним јутарњим сатима.

- шесто поглавље - Одлазак младе по воду 

     Понедељак је, рано изјутра, млада устаје прва и метлом помете кућу. Потом буди свекрву која одлази у собу где су спавали млади, и узима чаршав те га износи и веша вани на канап, где се обично суши опран веш. Овим чином показује да је девојка у кућу ушла потпуно чиста (невина) и да према њој треба гајити сваки вид поштовања. Млада узима посуду за воду и у пратњи музике, креће на извор да у кућу донесе свежу воду. То приликом се обавезно пева песма: "Девојка је пошла у гору за воду". 

Девојка је пошла у гору за воду, 

воду да захвати, кући да се врати.

 

Сусрете је момче, па вели: "Девојче, 

ој, девојко, роде, дај ми мало воде!" 

Девојка је стала, па му воде дала, 

мало воде дала, па се покајала...

Негде око поднева, на свечани ручак долази младина родбина у госте праћена музиком. Наставља се с весељем и игранком до вечери па и дуже. Од сутра, млада постаје домаћица, супруга, мајка...

У наредним данима, млада ће упознати нов начин живота, нову родбину, нове комшије. А њиховој деци... е, деци ће наденути нова имена, ма како се она звала. За њу, деца ће се звати Писарче, Голупче, Мезимче, Медењаче, Ружица, Зечица, Пиленце...

Стеван и Веља

- Гледам те бре, Стеване, све време и не могу да те разумем. А, јок! Никако да ти похватам крајеве. И чудим се зашто ти, уопште, долазиш у кафану? Не пијеш, не пушиш, не интересују те жене, не занима те спорт, политика те не дотиче... само буљиш у те артије, пискараш нешто, ни сам не знаш шта. Да бар имаш неке користи од тог писања па да те човек разуме, да ти скине капу, да каже: "Е, свака му част!", овако... шта да кажем? Писаљкама си окићен к'о јелка за Нову годину, пун си папирима, човек не би могао да их за годину дана утроши у физиолошке потребе. Ја се баш буним, што ти уопште и носиш одећу на себи? Па, ти имаш толику количину папира, да с њим можеш себе бар неколико пута да огрнеш. У најхладнијим, зимским данима, да се увијеш у папир к'о ролна, не би хладноћу ни осетио. Не би, стопостотно! У рат тако да одеш, метак те не би пробио! Овако, гледам те, сав си се згрчио, спржољио, згужвао... Стегао си се к'о стеница, к'о две паре у џепу. Е, мој Стеване, кад ћеш живети ако не сада? И, ко си ти, заправо? Шта си ти? Неко пискарало, је ли? Ја, у ствари, не умем да те дефинишем. Ево, сад да ме неко пита: "Је ли Вељо, какав је Стеван, онако као човек, мислим...", ја не бих умео ни реч да проговорим. Ти си тако тајанствен, ма бре, изопачен си, разобличен. Моменат само, ево конобара. Конобар! Ало, конобар, дај још једну лозу за мене и... и дај још један чај за овог, нашег Теслу. Измислиће врелу воду на северном полу. Чај пијеш? Знаш ли ти који је месец, алооо!? Јули, еј, није децембар. Нормалан ли си ти, погубио си се скроз. Изгубио си осећај за време од толиког писања. Видиш, и сам не знаш да ли је лето или зима. А, да ниси можда болестан па пијеш чај? Ја га, вала, не пијем ни када сам болестан. Чим се прехладим, ударим расоницу и кисео купус и прехлада оде као да је није ни било. Или пак, дођем у кафану као човек и ољуштим пар лоза, презнојим се и шта ће ми чај? Е мој ти, чај пијеш и пишеш, пишеш... А знаш ли шта пишеш? Разумеш ли то што напишеш? Да знаш да си досадан с тим писањем. Баш си досадио људима, него неће нико да ти каже, из личне пристојности. Ма, боли тебе брига, важно да си увек свеже обријан, напудерисан, увек исте фризуре... чекај бре, како то одувек имаш исту фризуру? Шишаш ли се ти некада, расте ли теби коса. Ја, откако те знам, увек си имао исту фризуру. А за кога се тако пицаниш и гланцаш, жену немаш, једино... аа, можда имаш љубавницу? Имаш, је ли? Одавде, из нашег места или нека са стране, а? А, да ти њој не пишеш писмо, можда, је ли? Ха, ха, ха... па, човече, зови је телефоном, који мој пишеш писма. Можда јој пишеш песме!? Да нећеш можда серенаду да јој певаш под прозором? Е, мој песниче, прошла су времена поезије и романтике. Сад су ти емоције покопане, сахрањене. Дошло је модерно време, сада царује снага, новац, популарност... Ти ту не би имао никаве шансе с твојим писањем. Пишеш, само пишеш. Од твог писања, човек не може да дође до речи. Конобар, дај још једну лозу. За Теслу донеси једну ролну папира и чај... чај од кичице.

Празник жена који славе мушкарци

Поштоване припаднице лепшег и нежнијег пола, срећан и радостан нека вам је празник, Дан жена. 

Мада, у данашње време Дан жена, као празник је потпуно избанализован и као такав, прати неке нове модне трендове, праћене трошењем новца. 8. март има и шири смисао значења од даривања цвећа, бомбоњера и неких других шарених лажа, а истинска социјална једнакост између полова, тешко да ће икада бити остварена. Међутим, то нас не сме поколебати, да свом вољеном бићу, тога дана упутимо честитку, а током целе године јој поклањати пажњу и љубав.

Свим припадницама лепшег и нежнијег пола, нека је срећан празник. Будите лепе, радосне и поносне на себе јер, ВИ сте једине које поред улоге жене, можете бити МАЈКЕ!

A на основу онога што смо учили у школи, мало подсећање:
Овај празник је најпре почео да се прославља у Америци почетком прошлога века, када су се жене (као) избориле за већа права и једнакост са мушким делом популације. Потом је, преко Немице, Кларе Цеткин, празник почео да се слави и у Европи. Мислим да је Швајцарска последња држава у Европи, која је 8. март прихватила као празник жена. 

А онда... онда је, почетком осамдесетих прошлог века, покренут "програм" Еманципација жена, и све је отишло у... у Хондурас (како је у песми навео Балашевић)!

Да би апсурд био још интензивнији, додаћу и ово: тај дан мушкарци "славе" више од било којих других датума! Уосталом, наслов све говори.

Као што видимо, свако зло, дошло је са запада!

Изгубљена драга

Господо мила и драга, има ли трага 

можда је ту, негде међу вама, моја драга

ноћас сам је љубио, затим изгубио

ако је овде нема, отишла је преко прага

Признајем, био сам поспан и недоспан

снага посрнула од великог, дневног умора

те овим очајником сада, немир влада

у тражњи изгубљене драге, ето мене, смора

- Губитељу своје драге, речи су ти благе

ево, размишљамо, на бригу си и нас побудио

знај, ниси драгу изгубио док си је љубио

наћи ћеш своју драгу кад се будеш пробудио

Сродна душа

     Дивна је својим именом потпуно оправдавала свој изглед и свој карактер. Иако загазила у дубину четрдесетих година, многе девојке су јој могле позавидети на држању. Увек утегнута, дотерана, дискретно нашминкана, коса уредно одржавана, умерена и педантна у облачењу, одмерена у говору, и што је најбитније, увек са благим осмехом на лицу. Пар пута сам са њом разговарао. Приликом размене мишљења, док бих ја говорио, речи су излазиле из мојих уста. Међутим, када би она говорила, то је био театар. Речи су куљале из целог њеног бића. Она је говорила целим својим телом, рукама, лицем, мимиком, осмехом, али све дозирано, ништа претерано. Никада се није удавала, није могла пронаћи сродну душу, ваљда. Али, родила је једног сина ето, да настави своју лозу, те да има рода и порода. Син леп, на мајку, израстао у стаситог, крупног и високог младића, вероватно на оца.

     Често сам одлазио на обали оближње реке у риболов. Никада ништа нисам упецао, али волео сам да, седећи на столичици, држим штап на коме, у већини случајева, није било ни адекватног мамца а о улову да не причамо. Док су оближњи пецароши ужитак налазили у свакој уловљеној конзерви или пластичној кеси, ја сам уживао слушајући њихове приче, које су за причу. Међу осталим, страственим љубитељима купања црвића, глисти, ларви и других мамаца, за крај штапа се придржавао и мој другар, Небојша, Нецко Глиша. Тај ко је кумовао његовом надимку, сигурно је инспирацију за кумство нашао у "Чича-Глиши", лику, уз чије се цртање у 13 потеза, детету говориле следеће риме:

"Тачка, тачка,

положена, права,

готова је глава.

Танак врат

труп као сат.

Ноге као куке,

готове су руке.

Уши к'о у миша,

готов Чича-Глиша"

     Е, Неша је збиља личио на поменути цртани лик. Ониска раста, округле главе са клемпавим ушима, и мало већим носем (нос му је скоро додиривао доњу усну и то онда када гласно изговори слово а), тело округло, баш као они старински сатови на навијање. Једино ноге нису биле као куке већ као тутке, што се опет римује и не ремети концепцију причице. Од школе је имао мали и велики одмор, као и бежање са часова, али далеко од тога да је био неписмен или глуп. Напротив, био је врло виспрен и интелигентан, чему су допринеле његових педесет и охо-хо година живота, мада, ипак мало наиван. Није се женио, можда није нашао сродну душу, ко ће га знати. Том приликом, док је у реци купао глисту, Неша ми је испричао како је фејсбук много корисна ствар. Потом је нагласио да је "пријатељ" са скоро свим фејсбуклијама из нашег места, па и са Дивном. 

- Питао сам Дивну да се уда за мене! - рекао је у једном трену, у којем сам остао скамењен  и умно и физички. Видео је он да сам шокиран па, да би поправио утисак, настави са појашњењем:

- Пристала је. Још је додала да је једва чекала када ћу јој тако нешто предложити.

Мало сам се прибрао, некако дотетурао себи, само ми је још језик био под говорним санкцијама. Широм отворених уста, изустих некако:

- Аaa!? 

- Нема ту никаквог "А", Ено поруке у месинџеру, још увек тамо стоји.

- А, ви сте то преко месинџера...

- Да, преко њега, он све преноси како треба, сваку поруку - смирено је одговарао.

- Поруке преноси, али...

- Још рече да смо сродне душе!

- Сродне душе?

- Баш тако!

- Е, мој Нецко... тај месинџер и није тако услужан.

- Како није услужан? Све лепо пише - овог пута одговори мало несмиреним гласом.

- Да, све лепо пише, него тај месинџер има недостатак... озбиљан недостатак. Не преноси баш све!

- 'Ајде, Ајнштајне, шта то не преноси, реци ми; отвори ми очи; просветли ме - просу рафал ироније, ругајући ми се у исто време.

- Па, видиш... не преноси емоције, говор тела, говор лица и очију, не преноси иронију, исказану кроз конекст... 

- Шта ме брига за тај контекст, битно да смо ми сродне душе.

Срео сам Дивну месец и нешто дана након њиховог венчања. Нисам могао да одолим а да је не питам: 

- Ама, Дивно, не знам како да формулишем питање, али...

- Шта сам видела и нашла у Нецку Глиши, је ли то? То све људе занима, претпостављам и тебе?

- Извини, Дивно... нисам хтео...

- Рећи ћу ти. Док сам била сама, слободна... нема мушкарца који ми није понудио "дружење", небитно да ли се ради о старијим или млађим људима. Сви су они хтели једно: "само мало...". Ако би били културно одбијени, бивали би досадни, љути, непријатни, арогантни, чак са речима претње. Нецко Глиша ме увек посматрао с поштовањем, никада ми није упутио нити једну блесаву или погрдну реч. А старост долази, ја сама не могу поднети све животне нарамке и суочити се са свим његовим изазовима у будућности. Довољно?

Занемех!