Ауторство

Већина текстова на блогу су ауторски и објављени, задржавам сва АУТОРСКА ПРАВА над њима, МОРАЛНА И ИМОВИНСКА!

уторак, 8. децембар 2020.

Мало смo претерали

Неке људске мисли прете да оду у заборав!
"Коњу један! Воле један! Мрцино једна!..." - све то полако тоне у прошлост!
Какво време надолази, почећемо да се вређамо речима: "Човеку један!"

- закључак: Мало смо претерали!

- ИСТИНА: Потрошили смо сав арсенал кварних речи у систему поређења, досегли смо до најкварније!

понедељак, 30. новембар 2020.

Искушење

Пред Богом ступише Македонац, Црногорац, Србин, Босанац и Хрват, с молбом да престане ово лудило с короном. И рече им Бог:
- Хоћу, али под условом! Пристајете?
- Пристајемо - повикаше сви.
- Македонац да се прихвати Српства.
- Ке пристанам - рече Македонац.
- Црногорац да се прихвати Српства.
- Но, чоче, јадан не био, него шта ћу!
- Босанац да се прихвати Српства.
- Чуј, ба! Србин, него шта, болан!
- Хрват да се прихвати Српства.
- За кај па не! Тисућљетни Србин.
И застаде Бог на тренутак, а Србин приупита:
- А ја? Чега ја да се прихватим, Боже?
- Исто!

уторак, 24. новембар 2020.

СТАРИ ЖАР

Балада, написана 2007. (текст, музика, аранжман), намењена једној "естрадној" личности. Нисмо се усагласили око цене, мада бих јој је и поклонио да није рекла: "Доста ти је, ја те извлачим из анониме"! 

Синоћ сам случајно 
срела стару љубав
на улици пред кафићем.
Нежно ме поздрави
онако као некад
и понуди неким пићем.

Након пар вискија
све сам њему блискија
а руке нам у сусрет крену.
Реч по реч, час по час
време стаде иза нас
и деси се све у трену.

Ма, нек иде до врага све!
Запали се стари жар у мени.
Ништа није, није као пре,
стигао је као с неба дар, у сени.

уторак, 17. новембар 2020.

Опако зло

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Његов деда је био више него незгодан човек. Људи су га потајно избегавали и псовали а жене проклињале... ко зна, можда је зато тако и завршио. Тај није никога волео, напротив, мрзео је све живо што се мицало око њега. Ратковој крави је мотком пребио ноге само зато што је стајала на путу, којим је и он тога дана ходао. Још од малена је исказивао мржњу на све могуће начине према сваком детету, човеку, жени. Миодрагу је запалио стог сена а неколико дана касније и плевњу у којој су, поред сена и сламе, изгореле две овце и једна коза. Свом школском другу, Слободану, бацио је торбу са књигама у Бранков бунар. Посекао је све Јевремове, тек засађене стабљике јабука. Баба Ружи је украо вештачке зубе и поломио их, а када га је она тужила његовим родитељима, запалио јој је сав веш који је тога дана сушила на жици.
     Када се беше замомчио, није било девојке у селу а да није добила батине од Бошка. У наставку свог живота, наставио је са истом праксом опхођења према свему живом. Тукао је и свога оца, и своју мајку, а када је женио свога сина, музикантима је поцепао хармонике а сватове растерао. Тек неколико преосталих гостију, једва је угасило младине дарове, док су још били онако накићени на колима. 
     На дан рођења свог унука беше нестао. Када се, након неколико дана, однекуд вратио, жестоко је грдио и истукао сина што није задавио своје дете након рођења. После тога је опет нестао, овај пут се није појављивао недељу дана. Најзад, укућани, родбина и сељани, одлучише да претраже околину, у нади да ће га наћи. Тек након три недеље трагања, пронађоше га у шуми. Тачније речено, пронађоше оно што је остало од њега, и то на конопцу, чији је један крај био везан за истурену грану подебелог храста, а други крај завршавао око његове гуше. Беше то Бошков крај. Или, можда није!?
     Његов унук, Рајко, беше чиста реинкарнација свога деде. У понашању се ни по чему није разликовао од њега. Беше још и гори, беше унапредио дедину пакост и зло. У комшијин бунар, из кога је трећина села пила воду, бацио је мртвог пса а потом је комшиници Косари покосио целокупни засад паприке. Истога дана је отишао пред њену капију и певао: "Покосила ко-са Ко-са-ру, Ко-са-ру" 
     Људи су очекивали да ће се нешто код њега изменити када се буде оженио. И променило се. Сада се није тукао само са људима из свог села, већ и са онима из села, одакле му беше жена. А за сваки случај, беше испребијао и ташту и таста, наневши им тек лаке телесне повреде. У резервоар мотора свог шурака, сипао је шећер, да се шурак слатко вози. На Мишином Фићи, резервну гуму није могао да избуши, а своју нервозу због тога, искалио је на жени када је стигао кући, негде иза поноћи. Због следовања, које је добила те ноћи, сутрадан је ишла у оближњу амбуланту на ушивање главе. Код зубара није ишла... један зуб горе-доле... Са својим ћеркама није разговарао од када су проговориле, а са сином и пре тога. Највернији опис њега био би, ако бисмо рекли да је усавршена реплика свога деде Бошка. Свако од комшија био му је трн у оку. А када се комшији Милошу родило прво дете, док су му сви честитали, желећи детету срећно детињство, он је честитао врло пробраним речима: "Дабогда ти дете цркло!" Нема човека  са којим се није завадио и посвађао. Нарочито је волео да се свађа са женама, јер оне су биле "елоквентније и изазовније", инспиративније за свађу. 
     Тога дана је налетео на Миланку. Њен свекар беше алкохоличар за свој грош. Волео је ракијицу више од било чега. Када је своју јетру преоптеретио чарима алкохола, она њега преоптерети чарима смрти. Он јесте био пијанац, али будала није био. Пре него што је испустио своју алкохолну душу, Миланкин свекар даде свом унуку два златника. Миланки пак саопшти, да са супругом води домаћинство као и до тада, те да никада не да на себе, нити на кућу или породицу. 
     Када је Рајко срео Миланку и њеног десетогодишњег сина, беше му се пружила прилика да мало ужива у својој злоби и задовољи потребу за дневном дозом свађе. Беше се посвађао са њом до те мере, да није бирао речи, које ће упутити Миланки и њеном сину. Додуше, ни Миланка није шкртарила на речима, одупирала се колико је знала и могла. Рајко је, ипак, био искуснији у вештини препирке, а онда је ударио на Миланкиног сина:
- А, теби, шта ти је она пијандура оставила? Празне флаше, празно буре... празна му је и глава била. Оставио ти два дуката да Чарону превоз платиш, ето шта ти је оставио! А ништа и нисте стекли, нема пас за шта да вас ухвати! 
Док је дете стидљиво ћутало на самој ивици плача, Миланка се сети свекрових речи. Усхићена и охрабрена њима, одважно иступи пред Рајка: 
- Ништа, Рајко! Наш деда нам баш ништа није оставио. Али... зато је твој деда теби оставио. Ено, оставио ти је онај храст у шуми, а за конопац си, ваљда, стекао! 

недеља, 8. новембар 2020.

Слажем се

     Ово је прича у покушају, о човеку који је увек лагао. И док је лагао, знали сте да вас лаже, али сте га ипак слушали. Људи му нису веровали, навикли су на његове лажи. Ако би коме рекао "добар дан", тај би морао проверити две ствари; најпре да се увери да у међувремену није пала ноћ, и друго, ако је још увек био дан, да ли је заиста добар или је кишовит, ветровит, снеговит, прохладан... Када би вас он по имену позвао, ви сте истога момента морали ићи у Услужни центар општине да "извадите" крштеницу и проверите да ли се заиста тако зовете!
     Међутим, ја сам њему веровао! Све сам му веровао и увек. Чиме сам правдао свој став према њему? Врло просто: дошао сам на идеју да он тако доживљава околину, људе и ствари. Ако би он за небо казао да је каљаве боје, ја бих само подигао поглед да видим ту боју, и климнуо бих главом у циљу слагања с његовом изјавом.
     Ето, стицајем околности, познајем човека који ноторно лаже. Не бира време, начин или место где, како и када ће слагати. Приликом формирања његове личности и карактера, дошло је до неке грешке мајке природе или друштва. Углавном, резултат је поражавајући и такав је какав је. Међутим, и он каткад изрекне истину!? Да, тако је. Истину изрекне онда када нешто нехотице слаже. И ја му верујем. Или само верујем да му верујем, нисам сигуран. Али, слажем се... или се само (с)лажем?

субота, 7. новембар 2020.

Ја... само нешто да питам

Након дуже паузе, пробисмо лед! Промоција мог првенца "Ја... само нешто да питам" у просторијама Дома културе у Грделици, са мени веома драгим људима. Захваљујем људима из Дома културе на организацији, свим посетиоцима-мештанима, као и члановима клуба "Поезија 016" Лесковац.
 
Рецензију књиге написала Маја Милић,
лектори: Маја Милић и Милица Стојановић, Лесковац,
корице урадио Dragan Velickovic,
поговор написао Зоран Јовановић,
стихове читала Горица Додеровић

Користим прилику да се још једном захвалим спонзорима:
- АПР Голубовић, Грделица
- ТП "ББ", Грделица
- Пекара "ПЕКА", Грделица
- СТР "ИЗБОР", Грделица
- ФС "ГАГА", Грделица
- Фризерски салон "РАДЕ", Грделица
Угоститељска радња "OLD SQUARE".
Као и појединцима,
- Срђан Цветановић, Ковачева Бара
док посебна захвалност иде Владици Божиловић (Bo Vesna), Велика Сејаница.
Штампа - "Уметнички хоризонт", Крагујевац














понедељак, 26. октобар 2020.

И Бог је возио Голфа

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор. 

У позицији улоге главне јунакиње ове приче
засигурно има много, како женске тако и мушке чељади. 
За њих, њихови најмилији мисле да им ништа друго није потребно осим 
"хлеба и воде".

     Имала сам 63 година када је драгом Богу затребао један аутомеханичар. Та Његова потреба је изазвала извесне промене, у раду миокарда, на срцу мог супруга. Пре те божије потребе, мој супруг, иако завршио правни факултет, одлучио се за аутомеханичарски занат из средње школе. Словио је за врсног мајстора, посебно се специјализовао за Volkswagen-ове машине. Из целог региона се према нашој паланци, свакодневно сливала река "нездравих" аутомобила, а уливала се у његов сервис. Са супругом сам имала брак какав свака жена пожелети може, складан попут савршено наштелованих вентила и подешених дизни, без икаквих турбуленција. Из рада тако подешене машине, изродили смо кћер и сина. Посао у радионици се толико интензивирао, да је супруг морао проширити делатност и запослити неколико радника. Ја сам се више бавила кућним пословима, мада сам волела да помажем супругу у раду, нарочито онда када би био добро измазан разним уљима и мастима. Док би му руке биле заузете ланчаницима или лагерима, волела сам да га љубим, а он се бранити могао није. Често би ми узвраћао истом мером, у кухињи, док бих у рукама држала шерпе, тањире... Наша љубав била је безгранична. Са њим сам пропутовала широм наше земље а и иностранством. Увек када би имао слободно време, отиснули би се на неко језеро, планину, море... нарочито смо волели природу. Зато сам га и волела, јер када би наишао на успон, убацио би у прву... За разлику од њега, ја сам одувек била присталица брже вожње. Их, колико сам се казни наплаћала због тога, а син ме је често корио због моје љубави према брзини...
     Посао је доносио доста зараде, материјално смо били врло стабилни. Стално смо набављали нове машине за радионицу а ћерки и сину купили по један стан у великом граду. Такође, деци смо дали одређену своту новца, од које је син основао транспортно предузеће за промет робе и услуга, а ћерка наставила студије у иностранству.
     И ето, када смо могли ићи на лер, десило се да останем сама. Врло тешко сам проживљавала, оне прве тренутке након његовог одласка. Али, била сам прибрана, прихватила то као неминовност, живот се морао наставити а да ме нико питао није, да ли ја то могу. Ожалила сам одлазак мог супруга онако како то српски обичаји налажу а родбина и пријатељи очекују. Да, била сам у црнини нешто више од годину дана, потом сам се морала посветити себи. Но, жалост и црнина су остали тамо негде, на неком обронку срца, не знам тачно где. Дан, седмица, месец, година, па из почетка. Ћерка и син су били посвећени себи, својој породици, послу... Мене су у почетку посећивали скоро свакодневно а после све ређе и ређе. Разумела сам их, потпуно. Увек када би дошли, одвијао би се исти разговор:
- Мама, како си?
- Мама, треба ли ти нешто?
- Мама, боли ли те нешто?
- Мама... - а онда би се враћали својим животима, док бих ја остајала урамљена у четири зида. Нико мене није питао треба ли ми ишта осим хлеба и воде! Знала сам да нипошто не смем себи дозволити, да мењач убацим у рикверц! Имала сам снаге да возим напред, и само напред, гас до даске.
     Трајало је такво стање неко време, не знам колико дуго. А онда сам срела човека нешто млађег од себе, који је могао колико-толико, да испуни празнину у мом животу, да долије горива у резервоар. Умногоме, подсећао ме је на мог човека: ведра духа, увек насмејан и весео, образован, елоквентан и увек одмерено говорљив. Почели смо чешће да се виђамо и дружимо, осећала сам да ми недостаје када не би били заједно. Временом, заљубила сам се! Осетила сам потребу да стално будем са њим. Потпуно ми је одговарао, како у разговору, тако и у размени нежности, у свеукупном опхођењу. Али... како ту потребу саопштити деци? Била сам напета као препумпана гума на голфу, на ивици експлозије.
     Била је субота када су и син и ћерка најавили да ће доћи код мене. На тренутак сам хтела одустати али, више се није имало куд, одлучила сам да им саопштим. У противном, осећала сам да ћу зарибати. Након доброг ручка, док смо седели за столом, онако задовољни ићем и пићем, и захвални Богу на здрављу,  ја сам, без много околишања изнела мој проблем.
- Синко, и ти кћери... рећи ћу вам нешто, око чега сам се дуго двоумила да ли да вам кажем. - Обоје се пренуше и занемеше. Искористих тај тренутак њиховог стања шока па наставих. - Пре неки дан сам била код свог изабраног лекара, који ми је дао упуте за друге лекаре, једном речју, извршила сам неку врсту техничког прегледа... 
- Болесна си, мама? 
- Нешто озбиљно?
- Казуј, мајко. Не држи нас у неизвесности.
- Ево, ја дрхтим од узбуђења и бриге...
- Полако, децо. Све ћу вам казати ако будете стрпљиви...
- Ево, стрпљиви смо! - повикаше у глас од нестрпљења. 
- Казуј од чега си болесна, шта су ти нашли? - настави да ме ислеђује мој син.
- Ма, казаћу вам, али ми морате обећати нешто.
- Шта?
- Реци, шта... шта да ти обећамо?
- Обећајте ми да нећете драмити, јер сам ионако доста потресена.
- О, мама - притрча ћерка, загрли ме и поче да плаче. Син јој се придружи - Мама, све ћемо учинити за тебе, да ти буде боље, да нам будеш жива и здрава, знаш да те волимо...
- А обећање вашој мами?
- Обећавамо, бато ја обећавам - обрати се мом сину ћерка.
- Ма, то је најмање што можемо учинити за тебе, и ја обећавам, нећу драмити, нећу приговарати, нећу... нећу ништа! - сложи се син са мојом девојчицом.
- У реду, рећи ћу вам све по реду. Као што рекох, била сам код свог лекара, потом код осталих лекара, специјалиста у својој струци. На крају, била сам код неуропсихијатра.
- Код неуропси... мама, шта ћеш ти код њега? - упаде ћерка с питањем. 
- Да, децо. Била сам код специјалисте, изложила му свој проблем, пружила на увид резултате и мишљења осталих лекара, испричала му све од почетка. Лекар ме је саслушао врло пажљиво, дао ми неки лекчић, али изрекао је и своје мишљење.
- Па, које мишљење, мама?
- Дај, мама, не мучи нас више - рече син. - Шта вели доктор?
- Доктор, децо, каже да је за тако психофизички здраву жену попут мене, заљубљеност сасвим нормално стање организма!
Настаде тајац! Мислила сам да ћу посрнути када им будем то саопштила, али ја се осетих поноснијом но икада до тад, што сам тако јака пред својом децом. Знам да ће део те снаге прећи на њих, да ће их то ојачати онда када се буду најслабије осећали.
- Дакле, мама, ти си здрава? - први се прибра син.
- Здравија него икад!
- И заљубљена? А, тата? - опет се умеша син.
- Тату не помињи, тата нема ништа с тим. Мама га је за живота поштовала и он је њу, то и сам знаш - стаде у моју одбрану моја дугокоса лепотица.
- И, ви се као волите? - опет се умеша син.
- И ми се волимо, без овога "као".
- И, шта ће све то променити у нашим животима?
- У вашим, ништа. У мом, надам се промена на боље. Он ће ме каткад посетити, ако се случајно задесите у кући, опходите се према њему као према човеку, који је крајње пажљив и воли вашу маму.
- Мама, ја желим да га упознам - опет ћерка потврди своју приврженост.
- То не може тако! Вас две нисте нормалне! Мама, треба да те...
- Шта треба? Да се стиди што је здрава и што је жива у сваком смислу? Размисли мало, бато. Наша мама се још увек пали на кључ а не на гурку, зар те то не радује? - узе ме ћерка под своје крило, затим се обрати мени. -  Мама, ти си јака као голфова машина, тата би се поносио тобом... Уосталом, ми смо ти дали обећање. Бато, јесмо ли дали обећање? - поново се обрати свом брату.
- Хммм... Добро, де, дали смо, али...
- Али шта? Зар би више волео да на техничком прегледу није прошла?
- То не, али... али љубав, мислим, њене године, не знам, потпуно сам збуњен.
- Није то само ствар љубави, мој бато. То је и ствар потребе, ствар зова природе! Мама, пали! Само, молим те, вози полако!
- И... и пази на семафоре и пешачке прелазе... - додаде мој син, мој лепотан.
- Сине, мама више неће возити. Где год буде требало, ићи ћемо његовим голфом!